Od naturalizma do mašine
Probudivši se iz dugog srednjovekovnog dremeža, čovek ponovo otkriva prirodni svet i prirodnog čoveka, pejzaž i sopstveno telo. Njegova će stvarnost sada biti svetovna i profana, ili će sve više težiti da to bude, jer vizija sveta ne menja se trenutno. Ali ono što je važno jeste da se vide linije sile koje skriveno počinju da usmeravaju tok jednoga društva, nemir njegovih ljudi, pravac njihovih pogleda; samo se tako može saznati ono što će se očigledno odvijati nekoliko vekova kasnije. Rafaelova profanost ne objašnjava se bez te skrivene napetosti između linija sile koje počinju da deluju već u XII veku.
Između jednog Đota i jednog Rafaela – početka i kraja jednog procesa – stoji čitavo rastojanje koje razdvaja duboko vernog sitnog građanina, još uvek utonulog do pasa u srednji vek, i svetovnog umetnika oslobođenog bilo kakve religioznosti.
Povratak prirodi je suštinska crta početaka renesanse i ispoljava se koliko u narodnom jeziku, toliko i u plastičnim umetnostima, u satiričnoj književnosti koliko i u eksperimentalnoj nauci. Slikari i vajari otkrivaju pejzaž i akt. A na ponovno otkrivanje akta utiče ne samo opšta težnja ka prirodnosti, nego i vrhunac anatomskih proučavanja i egalitarističkog duha sitnog građanstva: jer akt je, kao i smrt, demokratičan.
Najpre je čovek prema prirodi imao odnos čedne ljubavi, kao kod Svetog Franje. Ali Maks Šeler kaže: voleti i vladati su dva stava koji se nadopunjuju i za tom nekoristoljubivom i panteističkom ljubavi usledila je želja za ovladavanjem, koja će biti svojstvo modernog čoveka. Iz te želje se rađa pozitivna nauka, koja više nije puko kontemplativno saznanje, nego oruđe za ovladavanje univerzumom. Arogantan stav, koji se okončava hegemonijom teologije, oslobađa filozofiju i suprotstavlja nauku svetoj knjizi.
Sekularizovani čovek – animal instrumentificum – na kraju upravlja mašinu protiv prirode, kako bi je osvojio. Ali dijalektički će ova poslednja konačno zavladati svojim tvorcem.
Ernesto Sabato
Pojedinac i univerzum
