O ratu i ratnicima
Nećemo da nas štede naši najbolji dušmani, a ni oni koje volimo iz dubine duše. Dopustite dakle da vam kažem istinu! Braćo moja u ratu! Ja vas volim iz dubine duše, ja jesam i uvek sam bio što i vi. I ja sam vam vaš najbolji prijatelj. Dopustite mi dakle da vam kažem istinu! Ja znam za mržnju i zavist vašeg srca. Vi niste dosta veliki da ne poznajete mržnje i zavisti. Ali budite dosta veliki da vas nije stid njih! Pa kad već ne možete biti sveci saznanja, budite mi bar njihovi ratnici. To su pratioci i preteče te svetosti. Ja vidim mnogo vojnika: daj da vidim mnogo ratnika! »uniforma« zove se ono što oni nose: samo neka ne bude jednog oblika i ono što se u njoj krije! Treba da ste mi takvi da vam oko traži uvek dušmanina – vašeg dušmanina. A u nekih od vas javlja se mržnja već na prvi pogled. Svog dušmanina treba da tražite, svoj rat treba da vodite, i za svoje misli! A ako vaša misao podlegne, vaša čestitost treba i tada još da slavi pobedu! Vi treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove. I više kratki mir nego dugi. Ne kažem vam ja da radite, već da se borite. Ne dajem vam ja savet da mirujete, već da pobeđujete. Vaš rat treba da je borba, vaš mir treba da je pobeda! Samo kad se ima strela i luk uza se može se ćutati i sedeti mirno: inače nastaje razgovor i svađa. Vaš mir treba da je pobeda! Vi velite da dobra stvar čini i rat blogoslovenim? A ja vam kažem dobar rat čini blogoslovenom svaku stvar. Rat i hrabrost izvršili su više velikih dela nego ljubav prema bližnjem. Ne vaša samilost, nego vaša hrabrost spasavala je dosad stradalnike. »Šta je dobro?« pitate vi. Dobro je, biti hrabar. Pustite devojčice da govore: »biti dobar znači, ono što je lepo i dirljivo u isti mah«. Kažu da ste bez srca: ali vaše je srce pravo, i ja volim stid vaše srčanosti. Vi se stidite svoga priliva, a ostali se stide svoga odliva. Vi ste ružni? Pa dobro, braćo moja! Bacite na svoja pleća uzvišeno, ogrtač za sve što je ružno! Kad vaša duša bude velika postaće obesna a ima pakosti u vašoj uzvišenosti. Ja vas poznajem. U pakosti se susreću obesni i slabi. Ali oni ne razumeju jedni druge. Ja vas poznajem. Vi smete imati samo dušmane koje treba mrzeti, ne dušmane koje treba prezirati. Treba da možete biti gordi na svog dušmanina: tako će uspesi dušmanina vašeg biti i vaši uspesi. Pobuna – to je otmenost za roba. Vaša otmenost neka bude poslušnost! I samo vaše zapovedanje treba da je pokoravanje!
Dobrom ratniku prijatnije je čuti »moraš« nego »hoću«. I sve što rado činite treba prvo još da pustite da vam se zapovedi. Vaša ljubav prema životu neka bude ljubav prema vašoj najlepšoj nadi: a vaša najlepša nada neka je najviša misao života! Svoju najvišu misao, najzad, pustite da vam ja propišem – ona glasi : čovek je nešto što treba prevladati. Živite dakle životom poslušnosti i ratovanja! Šta je stalo do dugog života! Zar ima ratnika koji bi da ga štede! Ja vas ne štedim, ja vas volim iz dubine duše, braćo moja u ratu!
– Tako je govorio Zaratustra.
O novom lažnom božanstvu
Negde na svetu ima još naroda i stada, ali ne kod nas, draga braćo: u nas ima država. Država? Šta je to? Evo! Otvorite uši, jer ću vam sada reći svoju reč o smrti naroda. Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno, i laže; a evo ova laž gmiže iz njegovih usta: »Ja, država, ja sam narod.« To je laž! Tvorci su bili koji su stvorili narode, i razapeli nad njima jednu veru i jednu ljubav: tako su poslužili životu. Razornici su, koji nameštaju klopke za mnoge a nazivaju ih državom. oni vešaju nad njih mač, i stotinu pohlepnih želja. Gde još ima naroda tu, nema razumevanja za državu, i ona je omražena, kao pogled od uroka, i kao greh prema običajima i pravima. Dajem vam ovaj znak za raspoznavanje: svaki narod govori svojim jezikom dobra i zla: njega ne razume sused. Svoj je jezik pronašao sebi on u običajima i pravima. A država laže na svima jezicima dobra i zla; i štogod govori, laže – i štogod ima, ukrala je. Sve je lažno na njoj; ukradenim zubima jede, zajedljivica. Lažna joj je čak i utroba.
Zbrka jezika dobra i zla: taj vam znak za raspoznavanje dajem kao znak države. Zaista vam kažem, iz toga se znaka daje iščitati volja za smrću! Zaista vam kažem, on je stvoren za propovednike smrti! Mnogi se premnogi rađaju: za izlišne pronaćena je država! Vidite samo kako ih k sebi mami, te mnoge premnoge! Kako ih guta i žvaće i prežvaće! »Na zemlji nema ništa veće od mene: ja sam prst Božji koji pravi red« – tako urliče neman. I ne samo dugouhi i kratkovidi padaju na kolena pred njom! O, i u vas, velike duše, mumla ona potrnulo svoje mračne laži! O, ona pogađa gde su srca od obilja, koja se rado rasipaju! Da, pogađa ona gde ste, i vi pobedioci staroga Boga! Umoriste se u borbi, i sad vaša umorenost služi još i novom lažnom bogu! Heroje i poštenjake hteo bi da poređa oko sebe, novi lažni bog! Rado se sunča na suncu čistih savesti – hladna neman! Sve će dati vama, ako ga vi obožavate, novi lažni bog: tako kupuje za sebe sjaj vaših vrlina, i pogled vaših ponosnih očiju. Hoće da s vama hvata na udicu mnoge premnoge! Da, on je igračka i pronalazak pakla, trojanski hat smrti iz kojeg zveči nakit božanskih časti! Da, to je pronalazak da bi se njime umorili mnogi, dok on sebe sama veliča kao život: zaista vam kažem, najbolja usluga svima propovednicima smrti! Ja zovem državom gde se svi opijaju otrovom dobri i zli: državom gde niko ne zna za sebe sama, ni dobri ni zli: državom gde se lagano samoumorstvo sviju naziva – »životom«. Pogledajte samo te izlišnike! Kradu za sebe dela pronalazača, i blaga mudraca: Obrazovanošću zovu oni tu krađu – sve se kod njih pretvara u bolest i muku. Pogledajte samo te izlišnike! Uvek su bolesni, bljuju svoju žuč, i to zovu novinama. Gutaju jedan drugog a nisu u stanju ni da se svare. Pogledajte samo te izlišnike! Stiču bogatstva a utoliko su siromašniji. Traže silu, i pre svega polugu sile, mnogo novaca – ti nemoćnici! Gledajte kako se veru, ti hitri majmuni!
Veru se jedan preko drugog, i vuku se tako u blato i u ponor. Svi hoće k prestolu: to je njihovo ludilo, – kao da sreća sedi na prestolu! Često sedi blato na prestolu – a često i presto na blatu. Svi su oni za mene sumanuti, i majmuni što se veru, i vreli prevreli. Zaudara mi njihov lažni Bog, hladna neman; zaudaraju mi svi skupa, ti poklonici lažnog božanstva. Draga braćo, zar hoćete da se zadavite u pari iz njihovih ždrela i pohota? Ta bolje razbijte prozore, i skačite napolje. Uklonite se ispred smrada! Klonite se službe izlišnika lažnome božanstvu! Uklonite se ispred smrada! Klonite se dima od tih ljudskih žrtava! Još je i sad zemlja otvorena velikim dušama. Prazna još su mnoga mesta za pustinjake, same i udvoje, a oko njih širi se miris tihih mora. Još je velikim dušama otvoren slobodan život. Zaista vam kažem ko sâm malo ima i njega tim manje imaju: slava maloj siromaštini! Onde gde država prestaje tu tek počinje čovek koji nije izlišan: tu počinje pesma potrebnoga, pesma jedanput pevana, i nezamenljiva. Onde gde država prestaje, – eto, pogledajte samo, draga braćo! Zar je ne vidite, tu šarenu dugu, i mostove natčovekove? –
Tako je govorio Zaratustra.
Fridrih Niče
