Sledi primena budnosti. Sve što je svetlost bledo je u odnosu na dušu. Sve što je tanko grubo je u odnosu na dušu. Sve što je lako teško je u odnosu na dušu. Sve što je život smrt je u odnosu na dušu. Sve što postoji nema ga u odnosu na dušu.
Zato se nekada govorilo da je duša svetla, nematerijalna, život, jedino postojeća i jedina stvarnost.
Ova nevidljiva, nematerijalna, živa, blistava stvarnost je nemoćna. Ovaj sjajni, večiti, besmrtni život je nepokretan. Duša živi iznad najvišeg, najtananijeg, najsjajnijeg sveta prirode; ona nije imala početka i neće imati kraja, nije rođena, neće umreti, večita je; ona ne dela, ne stvara, ne sazda, ne menja se, ne pokreće se. Ona se ne maša onoga što nije ona; ne dodiruje ono što nije ona; živi u neizmernoj udaljenosti i različitosti od svega onoga što nije ona. Ipak, nema ničega što ne bi videla, čula, poznavala, znala. Ovaj svet je takav kao da ga je duša mislila i stvorila iz sebe same. Kao da je on njen sopstveni san, sopstvena slika, sopstvena čarolija. Zato se nekada davno govorilo da svet ne postoji, samo je čarolija duše: san, opsena, nestvarno.
Uzalud neko kaže da je duša nemoćna, blaga, popustljiva, nedodirljiva, smirena, nerazlučiva; on govori samo atribute koji bi se mogli redjati beskonačno. Uzalud neko kaže čak i da je predata samoj sebi, nevina u svom neizmernom blistavom sjaju, da je sveprisutna, pa ipak nesuhvatljiva. On ne govori svojstva, samo atribute. Uzalud neko kaže čak i da je otvorena, čista, jednostavna. Duša je supstancija. I u odnosu na nju sve ostalo nije supstancija. Zato se u drevna vremena govorilo da je duša jedino što postoji; sve što postoji od nje jeste jedina supstancija, nesuhvatljiva, neubedljiva, neoznačiva i nevidljiva.
Ako neko ipak hoće da kaže ono što se o duši može reći, ne neposredno, nego posredno, treba da kaže ovo: duša je osetljivost. Ova osetljivost može biti budna i može biti dremljiva, prema tome da li je duša budna ili je dremljiva. Treba zapamtiti: duša je i budna i dremljiva i osetljiva i omamljena. Duša nema svojstava, jer je ona jedino što postoji, jednostavna, jedina supstancija. Ali ako neko ipak posredno hoće da kaže nešto, jedino što može reći jeste da duša nije delatna, nije stvaralačka, nije pokretna, nije promenljiva, nego budna. Zato se u drevnosti govorilo da je mera života čovekove duše budnost.
Budnost nije spremnost usmerena na delovanje, nije svojstvo razmišljanja, nije oštrina čula, nije napregnuta pripravnost snaga, nije inteligencija. Otuda se budnost već očituje u onom svetu koji nije duša, nego samo opsena duše. Budnost nije delatnost, nije svojstvo, nije razumevanje, nije viđenje, nije znanje. Otuda se budnost ispoljava već samo u drugoestepenom svetu. Budnost je nehotična i nesavladiva osetljivost duše na sve što jeste duša; nemoćna sklonost onome što jeste duša, blago predavanje svemu onome što je duša, neodoljivo priključivanje svemu što je duša. Ova nehotična i nesavladiva osetljivost, nemoćna sklonost, blago predavanje, neodoljiva veza s dušom, to je budnost duše, istinska budnost, ljubav. Zato se u drevnosti govorilo da veliki i lep ljudski život nije onaj koji je delatan, moćan, snažan, učen, bogat, čuven, slavan, nego onaj koji je budan; a budnost, pak, nije znanje, nije moć, nije snaga, delatnost, nego ljubav.
U odnosu na dušu sve je bledo, grubo, sve je teško, sve je nepostojeće. Duša je jedina stvarnost, jedina supstancija, nevidljiva, neuhvatljiva, neobuzdana; od nje je ceo ovaj veliki svet i ceo ovaj veliki svet samo je njena opsena. Duša sama po sebi nije vidljiva, nije uhvatljiva, nije razumljiva. Jedino što se o duši može reći, posredno, jeste kakva je duša prema duši. Duša je prema duši budna. Ova budnost je osetljivost na sve što je duša, i nehotično odbijanje svega što nije duša, samo opsena. Što nije duša, što je san, što nije stvarnost, što je nepostojeće, što je samo čarolija, što promine, što se menja, što nije večito, duša je prema tome ravnodušna, nemoćna; i dušu to i ne razume, ne vidi, ne zna, ne može dohvatiti, ne može dotaći. Ali je duša prema duši budna, odnosno osetljiva. Osetljiva na blagost duše, na njenu svetlost, popustljivost, naklonost, čistotu, jednostavnost, lepotu, smirenost. To je osetljivost duše prema duši: ljubav.
Ljubav nije stvarnost. Postoji jedina stvarnost, jedina supstancija: duša. Ono što nije duša, čarolija je. Prva čarolija je ljubav. Duša: Jedna. Postoji jedna duša. Jedno je postojanje, jedna je supstancija. Jedna je stvarnost. Prva je čarolija kada duša živi u opseni jednoga i troje i desetoro i mnogo njih i bezbroj. Kada je opsena obuhvati, u nemoćnoj duši budi se neodoljiva ljubav da bi se mnoštvo ujedinilo sa stotinu, stotina sa desetoro, desetoro s dvoje, dvoje s jednim. Ona ne ujedinjuuje, jer duša ne ujedinjuuje, jer duša nije delatna, ne deluje, ne pokreće se; ali ne može ni da ujedinjuuje, jer dvoje, desetoro, mnoštvo, čarolija, nepostojanje nisu stvarnost. Zato ljubav nije stvarnost, nego opsena. Ova opsena je kada duša u opseni veruje da postoji mnogo duša. Tada opet želi da mnoštvo stopi u jedno i da ga opet voli ujedinjeno u Jedan. Ljubav je ono što u opseni ujedinjuuje dušu koja je postala mnoštvo; ali je ljubav ono što dušu čini dušom; dušom, odnosno sve koje postoje jesu Jedna, neodvojivo, večito, nepromenljivo Jedna. Ova jedna duša je jedina postojeća, jedina stvarnost, neuhvatljiva, besmrtna, večita, nepromenljiva, jednostavna, u odnosu na nju sve je bledo, grubo, teško i nepostojeće.
2
Bištvo ima jednu jedinu tajnu, ali to nije duša, nego neduša. Duša je stvarnost, postojeća. Jedna, večito neprolazna. Tajna je u tome kako nepromenljivo stvara promenljivo, neprolazno prolazno, postojeća stvarnost čaroliju. Jedan Dva, i kako je nastalo Stvaranje.
„Razmišljajući o tajni stvaranja“, piše Zohar, „šetao sam gore-dole obalom mora, kada se iznenada pred mnom pojavi prorok Ilija i upita: ‘Znaš li smisao reči MI BARA ELE?’ Odgovorih: ‘Te reči znače: Sve mnoštvo neba je delo Boga.’ A Ilija ovako reče: ‘Kada je Neimenovani hteo prvi put da se očituje, nastalo je Nešto, Jedina Tačka, koja nije imala prostranstvo, ali je bila početak veličine sveta. Ta Tačka je bila ideja kojom je Stvoritelj stvorio ono što je hteo da stvori. A iz ideje je nastao veliki univerzum sveta i njegovo ime je bilo: MI – Neimenovano Biće koje je stvorilo svet. Kada je Stvoritelj hteo da se ogłasi u celoj stvarnosti i da izgovori celo njeno ime, ogrnuo je plašt satkan od blistavih zraka svetlosti i od tih zraka je stvorio: Ovo, što znači: ELE – sve stvari sveta. A MI i ELE su se sjedinili, kao što se u reči sjedinjuju glasovi i Neimenovano Biće se spustilo u Prirodu.’“
Tajna je kako je nastala tačka bez prostranstva, nešto. To nešto nije materijalne prirode. Neuhvatljivo je i nevidljivo. Samo slika. To je ideja. Nema rasprostranjenosti, jer je samo slika. Nije stvarnost, nego opsena. Ta slika je praslika: ideja svetskog univerzuma. „Ta tačka je bila ideja kojom je Stvoritelj stvorio ono što je hteo da stvori“. Iz tog nečega je nastao Veliki svetski univerzum. Ovaj univerzum je bila priroda, ali ne uhvatljiv i ne materijalan. Prapriroda je opsena, ideja, koja je zračila iz plašta Stvoritelja satkanog od blistave svetlosti. Ovaj svet je bio kao nebeski svod, jer je nebeski svod blistavilo plašta satkanog od svetlosti. Čarolija, međutim, onda još nije bila materijalna. Tako se Stvoritelj spustio u prirodu, i to znači MI BARA ELE.
Prvi san duše je ideja svemira. On se obznanjuje u ovoj neuhvatljivoj slici, u jednoj tački bez obima, u jedinom nečemu. To je tajna – prvo Nešto izvan duše. Već je postojalo nešto što nije duša. Tačka. Već nije postojalo jedno, nego dva. I dva je postalo poseban svet, takav svet gde je sve dva: noć i dan, svetlost i tama, muškarac i žena, ja i ti, život i smrt, san i budnost, da i ne. U Kini se to naziva jang i jin; u Indiji Puruša i Prakriti; u Iranu Ahura Mazda i Ahriman; u Egiptu Oziris i Set. Svet dva nije večiti mir, nego neprekidna plodnost i stvaranje; ne nemoć, nego delatnost; ne mir, nego napetost; ne ljubav, nego privlačnost i odbojnost; ne jednostavnost, nego mnoštvo; ne stvarnost, nego opsena.
3
Jedina stvarnost duše: duša. To je Jedno.
Opsena duše: svet. To je Dva.
Svet je prapriroda. Nije materija, nije vidljiva. Samo maleni deo bištva je vidljiv, kao i njegov gornji površinski omotač, materija. A beskrajno veći deo bištva je unutra, nematerijalan je i nevidljiv.
Prapriroda je čarolija, ideja, slika, opsena. I koliko je nema, nemoćna, nepokretna duša, prapriroda je upravo toliko delatna, stvaralačka i plodna. Svaka čarolija od nje potiče; sve što blista od nje treperi.
Prvo očitovanje praprirode je misao. Misao je i smisao, i inteligencija, najplodnija stvaralačka delatnost praprirode, nezaustavljiva i neprekidna stvaralačka delatnost. To je ona misao koju Veda naziva budhi, Grci je nazivaju Logos, to je neprekidna plodnost koja ne zna za počinak. Duša je Jedna, prapriroda je Dva, misao je Tri.
Misao je nevidljiva i nematerijalna, jer je beskrajno veći deo bištva nevidljiv i nematerijalan. I misao nije vezana ni za šta: slobodna je i opšta i univerzalna.
Posle Tri sledi: Četiri. Sve što je slobodno Četiri vezuje, ograničava; sve što je opšte čini ličnim; sve što je univerzalno čini pojedinačnim. Ovo Četiri Veda naziva ahamkara, tvorcem Ja. Prapriroda i misao ne znaju za Ja. I prapriroda, i misao su slobodni, opšti i univerzalni, ne znaju za ograde, oblike, sputanost. Ni prapriroda, ni misao nemaju Ja. Ja nije stvarnost, već je takva čarolija kao priroda i misao. Priroda, prapriroda i misao su nematerijalno i nevidljivo.
Ahamkara, tvorac Ja određuje granice, čini individualnim, vezuje. Ono što postoji okreće prema sebi. Tu unutrašnju sposobnost okretanja prema sebi Veda naziva manas. Loš prevod bi bio: unutrašnje čulo. Manas je osećaj, čustvo, pažnja, viđenje, iskustvo, budnost, osetljivost. Ali sve ovo okrenuto prema unutra, prema Ja. Manas je novi stepen koji se razlikuje od praprirode, misli i ahamkare. Manas je: Pet.
Šest: indriya, spoljno čulo. Ima dve vrste spoljnog čula: jedno je ono koje zapaža, drugo je delatno. Čula zapažanja su: vid, sluh, dodir, miris, ukus; čula delatnosti su: hod, hvatanje, govor, začeće, pražnjenje. Vid i govor se vezuju za element vatre praprirode; sluh i hod za element etera; dodir i hvatanje za element zemlje; začeće i ukus za element vode; pražnjenje i miris se vezuju za element vazduha praprirode.
4
I prapriroda i misao i ahamkara i unutrašnja i spoljna čula su nematerijalni i nevidljivi. A nevidljivi su zato što nisu na području života nego bićstva. Svi su oni delatni i plodni i stvaralački, i zato se svi oni mogu nazvati i delatnošću, plodnošću i stvaranjem. Oni su očitovanje nepromenljive, nepokretne i nemoćne duše.
Pet omotača obavija ispoljavanje. Veda omotač naziva koša, što doslovno znači pokrivač. Svakom ispoljavanju odgovara po jedan pokrivač. Najvažniji je prvi pokrivač praprirode: maya.
Maya je prva opsena prvog omotača; prvi pokrivač pre ideje; veo ideje svemira; plašt satkan od blistavih zraka svetlosti, o čemu govori Zohar. Maju čovek ponajbolje može razumeti po prizoru zvezdanog neba. Blistav nebeski svod je nedostižan, neuhvatljiv, beskrajan, univerzalan, uzvišen sjaj. To je plašt praprirode. To je čista, puka opsena u čije se postojanje i nepostojanje niko ne može uveriti. To je nedostižna i nedokučiva veličina čije razumevanje je daleko iznad sposobnosti bića. Prvi pokrivač praprirode nije materija. Bezgranično veći deo bićstva je nematerijalan i nevidljiv. To je prvi pokrivač, omotač Ideje, Maya, Izidin veo, nesahvatljivo je blag, isto tako nesahvatljivo neprobojan; veo koji prekriva sve ono što prapriroda stvara svojom beskrajnom plodnošću. Tajna bićstva nije duša, duša je jedina stvarnost i ona je jedina postojeća. Tajna je ne-duša, nešto što postoji izvan duše, ne-stvarnost, nepostojanje, čarolija. Ta tajna je prapriroda i nju pokriva veo praprirode, kao i svaku tajnu, obavija je tajanstveni omotač, koji se ne može pocepati, ni ukloniti, i to je nerazrešiva tajna. Nema odgovora na to zašto postoji nešto izvan stvarnosti, zašto izvan postojeće duše postoji nešto: opsena, čarolija – i ovu opsenu prekriva blistav veo.
Veda prvi omotač naziva anandamaya-koša, pokrivačem koji je satkan od divote spasenja. Da bi to čovek razumeo, opet se mora okrenuti prema zvezdanom nebu. Zašto nebeski svod izaziva divotnu čežnju? Zašto čovek oseća jezu spasenja? To je ananda, osećanje nadljudskog blaženstva, beskrajne smirenosti i bezgraničnog spokoja. Razlog, smisao za to ne postoji, ili ako i postoji, prekriva ga veo. To je sam veo; veo je od blaženstva i od blistavila.
Maya je unutrašnji pokrivač; praprirodu, misao, ahamkaru, unutrašnja i spoljna čula neposredno i iznutra prekriva maya-veo. Preko maya pokrivača počiva misao pokrivač. Ovaj omotač odgovara budhi. Maya veo satkan je od blaženstva, misao veo od svetlosti znanja i smisla. Veda ovaj omotač naziva vidžnana-koša. Dnjana, kaže Genon, ista je reč kao latinska cognoscere, grčka gnosis, izvorno značenje: stvaralačka delatnost. Drugi pokrivač je svetlost delatnosti smisla i znanja.
Treći pokrivač je manomaya-koša, odgovara manasu, unutrašnjem čulu. Unutrašnje čulo nije prav izraz. Manas znači sve ono što se zbiva u vezi sa Ja: svest, iskustvo, osetljivost, osećaj, osećanje, mašta, žudnja, želja, rasuđivanje, odlučivanje – sve što je lično, vezano za njega i što se nevidljivo odigrava i živi u posebnom krugu manasa. Manas pokrivač satkan je od veza ovih osetljivih, tananih uspomena i želja.
Prapriroda, misao, Ja, zajedno s unutrašnjim čulima jeste čovekovo lako telo; to je duhovno telo. Pokrivač ovog lakog, nematerijalnog i nevidljivog duhovnog tela: dah. U dahu se krije odozgo manas-veo, zatim misao-veo, a unutra maya-veo. Dah je samo spoljnji pokrivač; u njemu se nalaze svi osećaji, želje, osećanja Ja; u njemu se nalazi svetlost misli, u njemu je blistav plašt praprirode. Kad bi se dah mogao uhvatiti i nožem raspasti, čovek bi u njemu našao jedan ispod drugog omotače nematerijalnog lakog duhovnog tela. Ovaj veo daha Veda naziva prana-maya, pokrivačem daha. Jezik zna da je ovaj nevidljivi omotač daha srodan s dušom i treperi iz duše. U svim jezicima dah i duša su gotovo istovetne reči. I u sanskrtu prana znači suštinu života.
Peta koša obuhvata lako duhovno telo, ona je peti pokrivač: teško materijalno telo, materijalna priroda. Samo maleni deo bićstva i spoljnji omotač na površini su vidljivi, i materija. To je onaj pokrivač koji iskuše spoljna čula, čula zapažanja i delovanja, to je vid, sluh, dodir – to je teško telo koje hoda, govori, hvata, što Veda naziva anamaya-koša, omotačem hrane.
5
Čovek koji živi u materijalnoj prirodi i u teškom materijalnom telu sklon je da svet vidi kao materijalnu prirodu i kao teško materijalno telo. To je ono što on iskusi svojim čulima; to je površina i najgornji sloj koji vidi, čuje i dotiče; po čemu korača, što hvata, što jede. Za svoje Ja veruje da je ono teško materijalno telo; za svoje osećaje veruje da označavaju stanje tela; za svoje misli veruje da su iskustva i odlike života njegovog tela, za prirodu veruje da se može saznati, preobratiti, naučiti, ukloniti, rastaviti, pojesti.
Zabunu izazivaju svojstva opsene velova. Opsena izgleda kao stvarnost; i ona sve više izgleda kao stvarnost: čarolija je maya. Veda zabunu naziva viparyasa. Prav smisao reči jeste: preobraćenje stvarne situacije. A znači to zato što onaj ko je opsenjen ovom obmanom on iz materijalne prirode izvodi preko čula, osećaja, osećanja, misli, iz misli dušu, mada je stvarnost: iz duše treperi misao, iz misli osećaj, iz osećaja osećanje.
Zato što čovek koji živi u materijalnoj prirodi preobraća stvarnu situaciju i umesto nevidljive stvarnosti vidljivu opsenu stavlja ispred nje postoje dva dokaza: prvi je što mora da se osvesti i on se i osvešćuje na opsenu teškog materijalnog sveta, i na čarobno svojstvo materijalne prirode može se osvestiti i probuditi – to se naziva budnost; drugi dokaz jeste ako čovek odbaci svoje teško materijalno telo, on umire, a dalje živi zajedno sa svim svojim ispoljavanjima i pokrivačima, samo je odbacio materijalni omotač.
Preobraćenje stvarne situacije jeste prinudno stanje čije je ime u baštini sankhja – sansara, a kod Grka ananka. To je oskudica u koju upada omamljen čovek koji je izgubio budnost i vidi svet obrnuto: opsenu vidi kao stvarnost i stvarnost kao opsenu. Uzrok sansare i ananke jeste prinuda koja potiče iz pogrešne predstave ljudske svesti s kojom se čovek može obračunati uz određenu disciplinu. Ako se čovek osvesti na ovu pogrešnu predstavu i predstava nestane kada čovek meditira, dospeva u ekstazu, nadahnut je, njegova mistična intuicija izbija u prvi plan, viparyasa, preobraćenje prirodne situacije opet se nađe na svom mestu. Onaj ko meditira, ko se nalazi u ekstazi, ko je nadahnut: budi se. Smesta se osvesti da teška materijalna priroda nije stvarnost, samo je spoljnji omotač opsene.
A kada čovek odbaci teško materijalno telo, povlači se u lako duhovno telo. To je stanje posle smrti čoveka, prana-maya, dah-telo. Zato Heraklit kaže da se ljudska duša u Hadu hrani mirisima. I tibetansko učenje piše: „Telo je lako ako raspolaže svim čulima, telo koje ima sve sposobnosti da se na ravni bićstva, na kojoj živi, opstane i rodi se. Potpuno je slobodno u kretanju; samo ne može da stupi u majčino krilo. Raspolaže čudotvornom sposobnošću da preleti vasionu brzinom misli. U Prelaznom Stanju samo se mogu videti oni koji se nalaze na istom stepenu budnosti… Oni koji se nalaze u Prelaznom Stanju hrane se mirisom, odnosno esencijom materijalne prirode.“
6
Onaj ko je pribavio iskustvo o stvarnosti meditacijom, nadahnućem, intuicijom ili je razumeo nekim učenjem koje se odnosi na to i tako načinio prvi korak prema buđenju, naučio je da rešenje, spasenje, raspolaže jednim putem: razlikovanjem. Treba razlikovati postojeće i nepostojeće, stvarnost i čaroliju, dušu i opsenu. Onaj ko je naučio da razlikuje neće više počiniti najveću grešku da pomeša svoje istinsko biće s materijalnim telom. Ovo mešanje (adhyasa) jeste izvor svih grešaka. Omamljenost nije ništa drugo nego kada čovek za sebe misli da je materijalno telo.
Taittirija Upanišada opisuje put buđenja na sledeći način:
„Ovaj živ čovek je hrana-telo; od hrane je njegova glava, od nje mu je desna strana, od nje mu je leva strana, od nje mu je trup, donji deo tela i noge. Od hrane je rođeno svako biće koje živi na zemlji, hrana održava njegov život i ono će postati hrana.
Čoveka od ovakve hrane treba razlikovati od onoga koji je od daha; čovekovo telo ispunjeno je dahom; onaj ima čovekovo obličje i zbog toga i ovaj ima čovekovo obličje. Glava mu je od daha, desna strana mu je od daha, leva strana mu je od daha, od daha mu je trup, donji deo tela, noge. Dah života žele i bogovi, ljudi i sve životinje. Dah je suština života i zbog toga se naziva životnim dahom.
Od ovog čoveka daha treba razlikovati onoga koji je od osećanja i želja; čovekovo telo ispunjeno je osećanjima i željama; onaj ima čovekovo obličje i upravo zbog toga i ovaj ima čovekovo obličje. Glava mu je od osećanja i želja, od njih mu je desna strana, od njih mu je leva strana, trup, donji deo tela, noge.
Od ovoga čoveka osećanja i želja treba razlikovati onoga koji je od misli; čovekovo telo ispunjeno je mišlju; onaj ima čovekovo obličje i upravo zbog toga i ovaj ima čovekovo obličje. Glava mu je od misli, desna strana mu je od misli, od njih mu je leva strana, trup, donji deo tela, noge.
Od ovoga čoveka misli treba razlikovati onoga koji je od blistavog blaženstva; čovekovo telo ispunjeno je blistavim blaženstvom; onaj ima čovekovo obličje i upravo zbog toga i ovaj ima čovekovo obličje. Glava mu je od blistavog blaženstva, desna mu je strana od blistavog blaženstva, od njega mu je i leva strana, trup, donji deo tela, noge.
Onaj koji ne zna da je duša postojeće i sam je nepostojeći. Onaj koji zna da je duša jedina živa sam je probuđen za život.“
Bela Hamvaš
