Zen budizam i psihoanaliza – XIX dio Piše: D.T. Suzuki
Mahajanska književnost nije jedini hroničar Budine čudesne moći koji prevazilazi sve relativne okolnosti prostora i vremena, kao i ljudskih delatnosti, duhovnih i fizičkih. Pali-spisi u tom pogledu nimalo ne zaostaju za Mahajanom. Da ne govorimo o Budinom trostrukom znanju, koje se sastoji od spoznaje prošlosti, budućnosti i njegove sopstvene emancipacije; on može da izvede i ono što je poznato kao tri čuda: mističko čudo, čudo vaspitanja i čudo manifestacije. Ali ako pažljivo ispitamo čuda opisana u Nikajama (Nikaya), videćemo da nemaju druge svrhe sem veličanja i deifikacije Budine ličnosti.
Hroničari ovih čuda sigurno su verovali da će tako u očima svojih suparnika učiniti svog učitelja većim i kudikamo višim od običnih smrtnika. Sa našeg savremenog stanovišta, bilo je sasvim detinjasto što su zamišljali da će ma koje neobično delo koje je izveo njihov učitelj, privući (kao što čitamo u Kevaddha Sutra) pažnju ljudi na budizam i da će upravo zbog toga biti priznata njegova nadmoćna vrednost. Međutim, u Indiji, u ta davna vremena, mase (pa čak i učeni stručnjaci) čvrsto su verovale u natprirodno, te je prirodno što su budisti koliko god su bolje mogli iskorišćavali to verovanje. Ali kad dođemo do mahajanskih sutri, odmah zapažamo da čuda koja su tu opisana s većom zamašnošću, nemaju veze sa natprirodnošću kao takvom ili sa nekom zadnjom namerom kakva je propaganda ili samoveličanje, već su suštinski i prisno povezana sa samom doktrinom koja se u tim tekstovima izlaže. Na primer, u Prajna-paramita Sutra iz svakog dela Budinog tela istovremeno izbijaju nebrojeni zraci koji za tren oka osvetljavaju i najzabitnije krajeve svetova, dok u Avatamsaka Sutra razni delovi njegovog tela u različitim prilikama zrače svetlost. U Saddharma–pundarika Sutra, iz kruga dlačica između Budinih obrva izlazi zrak svetlosti koji osvetljava preko osamnaest stotina hiljada Budinih zemalja u istočnoj četvrtini, tako da se vidi svako biće u njima, čak i žitelji najdubljeg pakla zvanog Avici. Očigledno je da se zamisao mahajanskih pisaca ovih sutri po nečemu razlikovala od namera hinajanskih skupljača Nikaja, ostvarenih u njihovim pripovestima o Budinoj čudesnoj moći. Ja sam najopštije ukazao šta je bilo to »nešto«. Sistematsko proučavanje mahajanske natprirodnosti u svim njenim pojedinostima biće, nema sumnje, zanimljivo.
Bilo kako bilo, verujem da će i ovo biti dovoljno za postavljanje moje teze da je razlog uvođenja natprirodnog u mahajansku budističku literaturu bila želja da se demonstrira intelektualna nemogućnost poimanja spiritualnih činjenica. Dok je filosofija iscrpljivala svoja sredstva pokušavajući da ih logički objasni, Vimalakirti je, poput Bahva (Bahva), jednog vedskog mistika ćutao; ne zadovoljavajući se time, indijski mahajanski pisci uvode natprirodni simbolizam, ali je ostalo na kineskim zen-budistima da pronađu svoje metode, kojima će, prema sopstvenim potrebama i shvatanjima, savladavati teškoće saopštavanja čovekovog najvišeg i najdubljeg spiritualnog iskustva, u budizmu poznatog kao prosvetljenje.
Kinezi ne umeju da se kao Indijci sakriju u oblake tajne i natprirodnosti. U drevnoj Kini, Švang Cu (Chwang-tzu) i Lije Cu (Lieh-tzu) behu najbliži indijskom tipu duha, no njihov misticizam nije ni sluga misticizmu indijskih mahajanista, njegovoj veličanstvenosti, razrađenosti i visokim uzletima uobrazilje. Švang Cu je dao sve od sebe kad se vinuo u vazduh na leđima Taj Penga (Tai-p’eng), čija su krila letela kao niski oblaci, a Lije Cu kad su mu vetrovi i oblaci služili kao kočijaši. Kasniji taoisti su sanjali kako će se uzneti u nebesa posle određenog broja godina asketske discipline i pošto ispiju eliksir života spravljen od raznih retkih biljki. Zato su u Kini toliki taoistički pustinjaci živeli u planinama, daleko od ljudskih nastambi.
Istorija, međutim, nije zabeležila nijednog kineskog sveca ili filosofa koji bi se mogao meriti s Vimalakirtijem ili Mandžusrijem ili makar sa nekim arhatom. Konfucijanska odredba da čovek veće vrednosti nikad ne govori o čudima i natprirodnom, istinski je izraz kineske psihologije. Kinezi su skroz praktični. Morali su na svoj način da protumače doktrinu prosvetljenja primenjenu na njihovu svakodnevnicu, pa su tako, hteli -ne hteli, stvorili zen kao izraz svog najdubljeg spiritualnog iskustva.
Ako metafore natprirodnog nisu privlačile trezveni kineski duh, kako su onda kineski sledbenici prosvetljenja uspeli da se izraze? Da li su usvojili intelektualni metod šunyata-filosofije? Nisu, jer ni on nije odgovarao njihovom ukusu, niti im je bio sasvim dostupan. Prajna-paramita je indijska tvorevina, a ne kineska. Kinezi su mogli da daju Švang Cua ili one taoističke sanjalice iz razdoblja Šest dinastija, ali ne i jednog Nagardžunu (Nagarjuna) ili jednog Sankaru (Sankara).
Kineski genije iskazaće se na neki drugi način. Kad su počeli da asimilišu budizam kao doktrinu prosvetljenja, jedini put koji je preostajao njihovim konkretnim, praktičnim umovima bilo je stvaranje zena. Kakav izmenjen dekor zatičemo kad dođemo do zena, pošto smo videli sva čudesa koja prikazuju indijski mahajanski pisci i posle veoma apstraktnih spekulacija Madhyamika-mislilaca? Nema zraka što izlaze iz Budinog čela, pred nama se ne pojavljuju svite bodisatvi; nema, zapravo, ničeg što bi se našim čulima ukazalo kao posebno čudo ili izvanredno, nepojmljivo, nepodložno logičkom umovanju. Svi ljudi s kojima dolazimo u dodir obični su smrtnici, slični nama; ne sučeljujemo se sa apstraktnim idejama i dijalektičkim tananostima.
Planine se uzdižu nebu pod oblake, sve reke ulivaju se u okean. Biljke niču u proleće, a cvetovi se šarno racvetavavaju. Kad mesec spokojno sija, pesnici se nacvrcaju i pevaju pesmu večnog mira. Ala je to prozaično, obično! — reći ćemo možda, ali tu je kineska duša i budizam je došao da se u njoj razvija.
Kad kaluđer pita ko je Buda, učitelj pokazuje njegovu sliku u Budinoj dvorani; ne daju se objašnjenja, ne predlažu argumenti. Kad je predmet rasprave um, kaluđer pita: »Pa, dobro, šta je um?« »Um«, veli učitelj. »Ne razumem, gospodine.« »Ni ja«, hitro će učitelj.
U drugoj prilici kaluđera je mučilo pitanje besmrtnosti. »Kako da se oslobodim ropstva rađanja i umiranja? « Učitelj odgovori: »Gde si?«
Po pravilu, oni koji su upućeni u zen ne gube vreme odgovaranjem na pitanja, niti su skloni raspravljanju. Njihovi odgovori su uvek odsečni i neopozivi, i slede pitanje brzinom munje.
Neko upita: »Šta je Budino osnovno učenje?« Učitelj reče: »U ovoj lepezi ima dovoljno povetarca da me rashladi.« Kakav činjeničan odgovor! U šemi zenovskog učenja očito nema mesta onom neizbežnom obrascu budizma — četvorostrukoj plemenitoj istini, niti nam tu preti ona uporno zagonetna reč iz Prajnd-Paramita: »taccittam yaccittam acittam«.
Umon (Jun Men) (Ummon, Yun-men) izađe jednom na predikaonicu i reče: »U ovoj školi zena reči nisu potrebne; šta je onda najdublja suština zenovskog učenja?« Pošto je tako sam postavio pitanje, on raširi ruke i bez reči siđe s predikaonice. Tako su kineski budisti tumačili doktrinu prosvetljenja, tako su objašnjavali »Pratyatmajnanagocara« iz Lankavatara. I to je za kineske budiste bio jedini moguć način, ako unutarnje iskustvo Bude nije trebalo demonstrirati ni intelektualno ni analitički, niti pomoću natprirodnog već neposredno u našem praktičnom životu. Jer život je, ukoliko se proživljava in concreto, iznad pojmova i slika. Da bismo ga shvatili, moramo zaronti u nj i lično doći u dodir sa njim; ako ga uhvatimo ili isečemo iz njega parče da bismo ga ispitali, mi ga ubijamo; kad mislite da ste prodrli u njegovu suštinu, njega više nema, jer je prestao da živi, pa leži nepomičan i sasvim isušen. Zato su se Kinezi još od dolaska Bodidarme bavili problemom kako da najbolje prikažu doktrinu prosvetljenja u domaćem ruhu, skrojenom tako da odgovara njihovom načinu osećanja i mišljenja. Tek posle Huj Nenga (Jena) uspešno su rešili taj problem i okončali veliki poduhvat izgradnje škole koja će otad biti poznata kao zen.
Da je zen bio ono što su kineski umovi poželeli kad su potpuno shvatili budističko učenje, dokazuju dve nepobitne istorijske činjenice; prva — nakon uspostavljanja zena, ovo učenje je vladalo u Kini, dok sve druge škole budizma (sem sekte Čiste zemlje) nisu uspele da se održe; i druga — pre no što je budizam preveden u zen, on niKad nije bio srastao sa kineskom domaćom mišlju, pod kojom podrazumevam konfucijanstvo.
Da vidimo najpre kako je zen ovladao spiritualnim životom Kine. Tokom ranog razdoblja budizma, unutarnji smisao Prosvetljenja u Kini bio je shvaćen jedino intelektualno. To je bilo prirodno, pošto je u tom pogledu indijski duh nadmašao kineski. Kao što rekoh, smelost i tananost mahajanske filosofije svakako su prilično zapanjile Kineze, koji do uvođenja budizma praktično nisu posedovali nikakav misaoni sistem vredan tog imena (ako se izuzme nauka o moralu).
Oni su bili svesni svoje snage u ovoj potonjoj; čak i pobožni budisti kakvi su I Čing (Gidžo) (I-ching, Gijo) i Hsuan Čuang (Gendžo) (Hs’uan-chuang, Genjo) priznavali su to, i pored svojeg zanošenja Yogacara-psihologijom i Avatamsaka-metafizikom; smatrali su da je njihova otadžbina, u pogledu moralne kulture daleko isprednjačila zemlji njihove vere ili bar nema od nje šta da nauči.
Pošto su sposobni, učeni, pobožni izučavaoci (domaći i indijski) brzo preveli jednu za drugom mahajanske sutre i šastre (Shastra), kineski duh je dobio podsticaj za istraživanje onih oblasti u koje Kinezi ranije nisu baš daleko zalazili. U ranim kineskim biografskim istorijama budizma zapažamo da broj komentatora, tumača i filosofa daleko premaša broj prevodilaca i poznavalaca tzv. djane (dhyana). Budistički učenici su se, isprva, veoma vredno bavili intelektualnim usvajanjem različitih doktrina izloženih u mahajanskoj literaturi. Te doktrine nisu bile samo duboke i zamršene, već su, bar na izgled, jedna drugoj protivrečile.
Da bi učenjaci zašli u dubine budističke misli, morali su nekako savladati te prepreke. Sa dovoljno kritičnosti mogli su to srazmerno lako postići, no to ne možemo očekivati od ovih ranijih budista; kritički nastrojene budističke učenjake bi čak i danas u izvesnim krugovima smatrali nedovoljno pobožnim i pravovcrnim. Oni nisu ni najmanje sumnjali u autentičnost mahajanskih tekstova kao vernih i doslovnih zapisa Budinih reci, te su morali da izmisle neke sisteme za izmirenje različitih doktrina izloženih u svetim spisima. To znači: morali su pronaći šta je bila prvenstvena svrha Budine pojave u ovom neukom, pokvarenom svetu prepuštenom karmi večite transmigracije. Takvi pokušaji budističkih filosofa razvili su ono što treba jasno obeležiti kao kineski budizam.
Dok se na jednoj strani odvijalo ovo intelektualno usvajanje, na drugoj je marljivo proučavan i praktični vid budizma. Neki su bili sledbenici Vinaya-tekstova, dok su se drugi posvećivali savladavanju djane (dhyana). Ali to što se ovde naziva djanom nije dhyana zenbudizma; to je meditacija, usredsređivanje misli na ideje kao što su prolaznost, bezličnost stvari, lanac kauzalnosti ili Budina svojstva. Istoričari su smatrali da čak i Bodidarma, utemeljivač zen-budizma spada u ovu kategoriju poznavalaca djane, njegove naročite zasluge kao propovednika jedne sasvim nove škole nisu bile u potpunosti ocenjene. Ovo je bilo neizbežno: Kinezi još ne bejahu spremni da prihvate novi oblik, jer nisu bili sasvim savladali doktrinu prosvetljenja u svim njenim aspektima.
U lavirintu doktrinarnih zamršenosti ipak nije bio potpuno izgubljen iz vida značaj praktičnih vidova prosvetljenja. Ci I (Cigi, 531—597) (Chih-i, Chigi), jedan od osnivača Tjen Taj (T’ien Tai) i najveći budistički filosof Kine, bio je potpuno svestan značaja djane kao sredstva postizanja prosvetljenja. Kraj sve njegove analitičnosti, njegova spekulativnost je imala dovoljno prostora za upražnjavanje djane. Njegovo délo o »Smirivanju i kontemplaciji« je, u tom pogledu, izričito. Njegova zamisao je bila da u savršenom skladu izvodi intelektualna i spiritualna vežbanja a ne da pristrasno daje preimućstvo jednom od njih (samadhi ili prajña). Na žalost, njegovi sledbenici su postajali sve jednostraniji, dok nisu umovanja radi zanemarili upražnjavanje djane. Otuda njihov kasniji neprijateljski stav prema zastupnicima zen-budizma, mada su ovi unekoliko i sami tome doprineli.
Nastaviće se
