Nedjeljnik Vreme, oktobar 2019.
Biblioteka istorije žena u Americi na Harvardskom univerzitetu od ovog septembra do narednog aprila predstavlja javnosti ikonu borbi za ljudska prava šezdesetih, lepu, talentovanu i crnu Anđelu Dejvis (1944), najbolju učenicu Herberta Markuzea, članicu Komunističke partije SAD, pripadnicu Crnih pantera, koju je Ronald Regan dva puta isterao sa Kalifornijskog univerziteta, za kojom je Edgar Huver raspisao poternicu, koju je Ričard Nikson nazvao opasnim teroristom, državni tužilac tražio da joj se izreknu tri smrtne kazne, a narod je oslobodio. Tako je život “crvene Anđele” sažet u naslovu izložbe.
Skidanje prašine sa ikone borbe za ljudska prava šezdesetih godina prošlog veka u renomiranoj intelektualnoj sredini kakva je Harvard ima opravdanja ako predstavlja podsećanje na značaj kritičke svesti o značenju slobode, kako glasi naslov jednog njenog dela. Kao aktivistkinja, ona zastupa tezu da se ne može osloboditi društvo ako se ne oslobodi pojedinac.
Uprkos proklamaciji Ronalda Regana da ona nikada više neće predavati u Kaliforniji, ona se 1975. vratila na univerzitet, vodila je studije o istoriji svesti afričkih Amerikanaca, napisala nekoliko aktivističkih knjiga o zatvorima kao paradigmi produženog ropstva, o ženama, rasi i politici, kao i o ženama, kulturi i politici.
O tradiciji bluza i crnom feminizmu govorila je kroz biografije kultnih bluz pevačica Gertrude “Ma” Rejni, Besi Smit, Bili Holidej. Jednom prilikom je rekla da je našla putokaz u “prvoj pesmi pokreta za ljudska prava” džez bluz soul pevačice Nine Simon Mississippi Goddamn.
DUGA RUKA RASIZMA: Anđela Dejvis je na sopstvenoj koži osećala prokletstvo Misisipija. Uznemiravale su je pesme o Alabami, kada neko peva da zbog Tenesija gubi san, da školska deca sede u zatvoru, da su mu psi na tragu, da mu crna mačka prelazi put i da misli da će mu svaki dan biti poslednji.
Odrasla je u srcu američkog rasističkog segregacionističkog Juga, u Birmingemu, Alabama, koji je zbog bombaških napada Kju kluks klana dobio naziv “Bombingem”, u susedstvu koje je iz istih razloga nazivano “Dynamite Hill”.
Zahvaljujući stipendiji Komiteta američkih prijatelja južnjačkih crnih studenata, ona je 1959. godine kao petnaestogodišnjakinja prešla u Njujork u integrisanu privatnu školu Elizabet Irvin u Grinič vilidžu, u koju su mahom išla deca iz jevrejskih porodica. Kad bi je neki od drugova pozvali na porodični ručak, upoznali bi je sa crnačkom poslugom.
Godine 1961. upisuje se na studije francuske književnosti na Univerzitet Brendajs u Masačusetsu, na kome je bilo samo nekoliko crnačkih studenata. Tokom studija je radila da bi 1963. provela na Sorboni u Parizu. U Autobiografiji, koju je napisala već 1974, kaže kako je posle samo nekoliko dana provedenih u prljavom hotelu u Latinskoj četvrti, istražujući Pariz, sa užasom čitala rasističke parole ispisane po zidovima širom grada u kojima se Alžircima preti smrću. Dok su se Alžirci borili protiv francuske vojske, francuske paravojne terorističke skupine neselektivno su napadale muškarce i žene u kolonijalističkom glavnom gradu, jer su bili ili izgledali kao Alžirci.
U Parizu su eksplodirale bombe u kafeima koje su posećivali Severnoafrikanci. Jednog popodneva na trgu ispred Sorbone prisustvovala je demonstracijama Alžiraca koje su policajci rasturili snažnim vodenim šmrkovima. Bili su zlobni baš kao policajci u Birmingemu, koji su borce za ravnopravnost Afroamerikanaca dočekivali sa psima i šmrkovima.
Tragedija njenog Birmingema ju je stigla i u Bijaricu, u kome je bila na pripremnom kursu francuskog jezika u postsezoni kada su bili otišli bogati turisti, a nastupila najezda buva.
Slušajući razgovor svojih kolega posle jednog časa, u hodu je listala “Herald tribjun”. Ugledala je naslov koji je govorio o postavljanju bombe u baptističkoj crkvi u Birmingemu 16. septembra 1963.
Skamenila se. Zurila je u imena. Sintija Vesli. Edi Me Kolins. Denis Mekner. Karol Robertson, debela, s dugim valovitim pletenicama i slatkim licem, bila je jedna od najboljih prijateljica njene sestre. “Karol, Sintija. Ubili su ih. One su moje prijateljice…”
Ne mogavši da kaže ništa više, kolegama pokazuje novine. Jedan od njih je zbunjeno rekao: “Žao mi je. Šteta što se to moralo dogoditi…” Nisu znali ništa o rasizmu i tešili su je kao da su joj prijatelji upravo poginuli u avionskoj nesreći.
Naglo ih je napustila, ne želeći da im dopusti da imaju bilo kakve veze s njenom tugom, iz koje će proisteći preokret u njenom životu.
NAJBOLJI MARKUZEOV STUDENT: Sa francuske književnosti okreće se filozofiji kao boljem sredstvu za razumevanje sveta. Za profesora Herberta Markuzea prvi put je čula kada je crnački pisac Džejms Boldvin na Brendajsu, posle vesti da je izbila Kubanska raketna kriza, rekao da bi nastavak predavanja protivrečio njegovoj savesti. Markuze je govorio da ne treba očajavati nego izvršiti pritisak na vladu da tu opasnost izbegne. Bila je razočarana što je većina studenata reagovala u stilu: “Kraj sveta je došao, ukradimo još koji trenutak za ljubav…” Dobro se osećala kao pripadnik pokreta levičara na demonstracijama i tribinama u to vreme, ali kad je ta kriza protutnjala, sve se vratilo u uobičajenu rutinu.
Kad se zbog prebukiranog programa francuskih studija sa Sorbone vratila na Brendajs, nije mogla da upiše kurs o političkoj misli posle Francuske revolucije koji je držao Markuze, ali je slušala svako njegovo predavanje žureći uvek da zauzme mesto u prvim redovima.
U sali koja podseća na dvoranu Generalne skupštine UN vladala je apsolutna tišina kada bi Markuze krenuo prema katedri. Studenti su ga izuzetno poštovali. On je za njih bio marksistički guru nove levice koji je podsticao kritičko mišljenje, povezivao teoriju i socijalnu akciju, naglašavao emancipatorski značaj pokreta u Trećem svetu, značaj marginalnih grupa i studentskog pokreta.
Markuze je posle rata na Harvardu toliko kritikovao sovjetski marksizam da je Lešek Kolakovski osporavao da je uopšte marksista, a tih godina je kritikovao i autoritarne tendencije kapitalističkog društva, tehnologiju i masovnu kulturu kao sredstva socijalne kontrole i zarobljavanja čoveka nametnutim potrebama i negovao duh utopije koji obeležava šezdesete, koje su, kaže Anđela, postale ishodišna tačka i rodno mesto njene generacije.
Uz francuske studije, ona se udubila u Markuzeovu knjigu Eros i civilizacija.
Jednoga dana skuplja hrabrost i moli ga za razgovor. Na njeno iznenađenje, Markuze, koji je izdaleka izgledao nepristupačan, prima je istog dana i pita da li stvarno želi da studira filozofiju.
Naredne 1965. šalje je na studije u Institut za socijalna istraživanja u Frankfurtu, u kome je i sam radio pre nego što je 1934. morao da emigrira u SAD. Dok je od 1943. do 1950. radio za prethodnicu CIA OSS (Office of Strategic Services) i u Stejt departmentu, znatno je doprineo razvoju koncepta denacifikacije Nemačke.
Anđela Dejvis će kasnije govoriti da je taj Markuzeov doprinos potcenjen i zamagljen apsurdnim glasinama da je on bio agent CIA. Pozivala je da se čita njegovo posmrtno delo Tehnologija, rat i fašizam.
SA DUČKEOM NA DEMONSTRACIJAMA: Dok je u Frankfurtu tražila smeštaj, u agencijama su je ljubazno obaveštavali: “Es tut uns leid, aber wir haben keine Zimmer für Ausländer”, (“Žao nam je, ali nemamo sobe za strance”), što je, piše Anđela u Autobiografiji, njihov način da jasno kažu “Naše sobe su samo za Arijevce”.
Na kraju je našla smeštaj u takozvanoj “Fabrici”, ruiniranoj industrijskoj zgradi bez tuševa, sa prljavim cementnim podovima, koju je vlasnik izdavao za male pare da ne bi plaćao čuvara.
Većina stanara “Fabrike” studirala je ili filozofiju ili sociologiju. Mnogi su bili članovi Nemačke socijalističke studentske lige (SDS, Sozialistischer Deutscher Studentenbund). Rizikujući da bude proterana ako bude uhapšena, učestvovala je u njihovim demonstracijama protiv američke agresije na Vijetnam tokom kojih su ispred američke ambasade skandirali: “Amerikanci napolje iz Vijetnama!” i “Ho, Ho, Ho Ši Min!”
Demonstrante je odmah napala policija. Jedna mlada žena je pala pod kopita konja. Nakon nekoliko sati sedenja i trčanja i znatnog broja hapšenja, stigli su do centra grada i slušali uzbudljiv govor predsednika SDS-a Rudija Dučkea, koga je kasnije sa tri metka ranio Jozef Bahman. Rekao je kako ga je nadahnuo atentat na Martina Lutera Kinga.
ČEKPOINT ČARLI: Tokom boravka u Nemačkoj stipendisti programa za razmenu studenata dobili su mogućnost da putuju u Berlin. Želela je da vidi socijalističku, istočnu, Nemačku Demokratsku Republiku. Na graničnom prelazu Čekpoint Čarli za ljude s pasošima iz kapitalističkih zemalja, mnogo belih turista iz SAD stajalo je u redu i čekalo da pređu granicu, kako bi rekli da su videli drugu stranu “zida” i, kako će se Anđela izraziti, kako bi pokazali spremnost da se bore protiv komunizma pogrešnim ponavljanjem Kenedijevih reči “Ich bin ein Berliner”.
Svaki put kad bi pokazala pasoš, istočnonemački graničari dali bi joj signal da nastavi, što je tumačila kao njihov način da pokažu solidarnost sa crncima.
U to vreme su u Berlinu bili stari prijatelji njenih roditelja iz Birmingema Ester i Džejms Džekson, koji je bio direktor za međunarodne odnose Komunističke partije SAD i predstavljao stranku na prvomajskoj svečanosti. Gledala je paradu, pokazali su joj istočni Berlin, a zatim se vratila preko Čekpoint Čarlija da uhvati avion za Frankfurt.
Kada je zapadnonemačka policija nije pustila da se ukrca u avion, bila je sigurna da će je optužiti da je previše prijateljski raspoložena prema NDR. Međutim, oni su joj saopštili da su je zadržali (samo) zato što se u Frankfurtu nekoliko meseci ranije preselila iz sobe u blizini zoološkog vrta, a nije se prijavila policijskoj stanici u blizini “Fabrike”. Prošlo je nekoliko sati pre nego što je uspela da ih razuveri da je ne proteraju zbog kršenja propisa.
CRNA MOĆ: Kada je 1964. donela odluku da studira u Frankfurtu, u SAD je vladao relativni politički mir. Dok je u Frankfurtu čitala filozofske knjige i sudelovala u demonstracijama SDS-a, u leto 1965. godine distrikt Vots u Los Anđelesu je eksplodirao i goreo dok je slogan Black Power, Crna moć, odjekivao sa marša u Misisipiju.
Profesor Teodor Adorno je usmerio njen rad na doktorskoj disertaciji, ali ona je osećala da ne može da ostane u Nemačkoj. Profesor Herbert Markuze je u prepisci pristao da radi sa njom na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu, nakon što su ga praktično izbacili sa Brendajsa iz političkih razloga.
U leto 1967. Anđela se na putu kući zaustavlja u Londonu na konferenciji na kojoj je Markuze govorio na temu “Dijalektika oslobođenja”. Skup je bio konglomeracija marksističkih teoretičara, filozofa, sociologa i psihologa, radikalnih političkih aktivista, hipija i crnaca. U golemoj konstrukciji sličnoj staji, sa podom prekrivenim piljevinom, u vazduhu se osećao miris marihuane, a bilo je glasina da je jedan govornik, psiholog, bio na esidu. Na osnovu prirodne, kovrdžave kose, koja je tih dana još uvek bila retkost, prepoznali su je kao simpatizera pokreta Black Power.
Dok je još bila u Frankfurtu, pročitala je vest kako je grupa crnaca upala u kalifornijski parlament u Sakramentu sa oružjem kako bi zaštitila svoje pravo (pravo dodeljeno svim belcima) da nose oružje za samoodbranu. Među njima je bio i Hju Njuton. Kada je 1968. u sportskoj areni u Los Anđelesu organizovala protestnu proslavu rođendana uhapšenog Njutona, pevala je Nina Simon.
Njuton je bio pripadnik Crnih pantera optuživan za ubistva i oslobađan, autor doktorske teze na Kalifornijskom univerzitetu o represiji u Americi i ratu protiv Crnih pantera. Pisao je autobiografsku knjigu Revolucionarno samoubistvo, sklanjao se na Kubu, išao u Alžir, pa i u Kinu 1971. – pre Niksona. Na aerodromu ga je sačekalo mnogo ljudi koji mašu malim crvenim knjižicama.
Na kraju ga je ubio pripadnik marksističko-lenjinističke zatvoreničke organizacije “Familija crne gerile”, koji je, prema pisanju “Njujork tajmsa” od 27. avgusta 1989, policiji priznao da je diler droge. U posmrtnom slovu hvalili su Hjuov angažman na obezbeđivanju besplatnog doručka za crnačku decu.
Jedno krilo pokreta za emancipaciju crnaca u to vreme je personifikovao Malkolm X radikalni crnački lider ubijen 1965, zagovornik crnačke muslimanske nacije kojoj je pripadao i bokser Muhamed Ali (Kasijus Klej), a koji se od Malkolma X kasnije distancirao. Drugo krilo je predstavljao umereni crnački lider Martin Luter King.
Mnogo godina kasnije Anđela Dejvis će se sećati gde je tačno bila kada je u aprilu 1968. ubijen dr Martin Luter King – na geštetneru Studentskog nenasilnog koordinacionog komiteta iz Los Anđelesa umnožavala je letke koji su pozivali na nenasilan otpor da se policiji ne bi dao povod da izvrši masakr. Odmah nakon ubistva dr Kinga Policijska uprava u Los Anđelesu postavila je mitraljeze na krov gradske policije.
Malkolm X je Martina Lutera Kinga nazivao “balvanom” i govorio kako je najgori neprijatelj crnca belac koji ide okolo i balavi na sva usta propovedajući da voli “nigere” i naziva sebe liberalom. Samo ako “nigere” ne prevare beli liberali, oni će se ujediniti i rešiti svoje probleme.
Anđela će kasnije reći da je slušala kako govori Malkolm X i da joj se njegov odnos prema ženama nije dopadao, ali da je tada osećala potrebu da mu se priključi.
Te godine se priključuje crnačkom klubu “Če Lumumba” u okviru Komunističke partije SAD, jer je zaključila da je “jedini put za oslobođenje crnaca u rušenju kapitalističkog sistema”. Kasnije će se kandidovati za potpredsednicu SAD na listi te partije koju će napustiti 1991. zbog njenog odbijanja da se demokratizuje.
BRAĆA SOLIDAD: U proleće 1969. katedra za filozofiju Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu (UCLA) angažovala je Anđelu Dejvis za asistenta. Dolazeći na univerzitet, smatrala je da je prošlo vreme Džozefa Makartija u kome komunisti nisu mogli da rade na univerzitetima i u kulturnim institucijama. Ispostavilo se da to nije tačno.
Na pritisak guvernera Kalifornije Ronalda Regana regenti Kalifornijskog univerziteta su je tokom leta otpustili zbog njenog članstva u Komunističkoj partiji SAD. Kolege (profesori i studenti) su pokazale solidarnost prikupljajući novac za Anđelu kako bi i bez univerzitetske plate mogla da drži predavanja. Vraćena je na univerzitet na osnovu odluke suda, ali privremeno. Razlog za njeno novo otpuštanje sa Univerziteta nekoliko meseci kasnije biće to što je učestvovala u odbrani braće “Solidad”.
Ime su dobili po kalifornijskom zatvoru u kome je zbog velike rasne netrpeljivosti između oko 5.000 belih, crnih i Čikano kažnjenika sedamdesetih godina primenjivana rigidna rasna segregacija. Međutim, uprkos visokoj tenziji, rasno mešovita grupa zatvorenika je 13. januara 1970. izvedena u novi poligon za rekreaciju, a da zatvorske vlasti nisu preduzele mere za prevenciju sukoba. Kada je počela tuča između crnaca i pripadnika nacističkog zatvorskog klana belaca “Arijevsko bratstvo”, policajac je sa tornja ispalio četiri hica i ubio tri crna zatvorenika, a ranio jednog belog. Polovina zatvorenika je nakon toga stupila u štrajk glađu.
Neposredno nakon što je 16. januara 1970. na televiziji objavljena vest da je Velika porota presudila kako je u pitanju takozvano opravdano ubistvo, u “Y” krilu tog zatvora na smrti je prebijen jedan zatvorski čuvar. Nakon sedmodnevne istrage, uz pretnje dugim kaznama i obećavanjem prevremenog otpuštanja, okrivljena su trojica crnih zatvorenika. Dvadeset četvorogodišnji Flit Dramgi, koji je do tada bio u zatvoru pet godina zbog provale i dvadeset trogodišnji Džon Vezli Klačet, koji je poslednje tri godine proveo u zatvoru zbog provale, trebalo je izađu na uslovnu slobodu u aprilu 1970.
Otpuštanje glavnog okrivljenog, dvadeset osmogodišnjeg Džordža Džeksona, koji je u zatvoru bio već deset godina, nije bilo na vidiku. On je na savet advokata 1961, kada je tek napunio 18 godina, priznao da je kriv za oružanu pljačku 70 dolara iz jedne prodavnice. Nadao se da bi to priznanje moglo uticati da bude osuđen na manju kaznu, a prosečne kazne za oružanu pljačku su u to vreme bile između pola godine i dve godine zatvora.
Međutim, sudija ga je tretirao kao povratnika koji ima kriminalni dosije (maloletničke tuče, krađe, uletanje automobilom u jednu berbernicu) i izrekao mu neograničenu fleksibilnu kaznu, od jednogodišnje do doživotne robije. Predlozi za ublažavanje kazne Džeksonu nisu uzimane u razmatranje. Od jedanaest godina robije sedam je proveo u samici, jer su ga zatvorske vlasti tretirale kao osobu problematičnu, egocentričnu, sociopatsku i pre svega politički radikalnu.
ZATVORSKA PISMA: Džordž Džekson je u zatvoru San Kventin od 1966. do 1970. proučavao političku ekonomiju, čitao Marksa, Lenjina, Trockog, Engelsa i Maoa, formirao marksističko maoističku “Crnu gerilsku familiju”, a 1969. kada je prebačen u zatvor Solidad, povezao se i sa “Crnim panterima”. Postao je međunarodna zvezda kada je 1970. objavljena knjiga njegovih besnih i uznemirujućih pisama iz zatvora pod naslovom Soledad Brother.
Da se Džeksonova pisma čitaju kao manifest, kao traktat, kao “poziv na pobunu”, preporučivao je u uvodu u prvom izdanju knjige bard nove francuske književnosti, dramaturg teatra apsurda Žan Žene, koji je i sam u mladosti optužen za krađu koju nije izvršio, pa je zato, negirajući svet koji je njega negirao, postao delinkvent i vagabund i pripadnik Legije stranaca.
Pošto je ubistvo zatvorenika proglašeno opravdanim, a ubistvo policajca zločinom za koji sledi smrtna kazna, slučaj braće Solidad pokrenuo je talas protesta onih koji su smatrali da su ti zatvorenici postali žrtvena jagnjad zbog svoje političke aktivnosti.
Anđela Dejvis se za Džeksonov slučaj zainteresovala kada je u hrpi pisama podrške koje je dobijala primetila i njegovo. Nije ga ranije poznavala. Kad je najurena sa univerziteta zato što je član KP i kad se uključila u odbranu Braće Solidad, dobijala je mnogo pretnji i tražila zaštitu, koja joj je pružena samo dok je na univerzitetu. Radi lične zaštite ona je kupila nekoliko pištolja koje su koristili pripadnici njenog ličnog obezbeđenja.
Među njima je bio i Džordžov mlađi brat, sedamnaestogodišnji Džonatan koji je 7. avgusta 1970. godine sa još dvojicom naoružanih crnaca upao u sudnicu Marin kaunti centar u San Rafaelu u Kaliforniji, uzeo taoce, među kojima i sudiju Harolda Hejlija, i tražio da Braća Solidad budu oslobođena.
Kad je taoce izveo iz sudnice do automobila kojim je nameravao da ih odveze, policija je pripucala, jer je, kako se kasnije ispostavilo na suđenju, imala striktno naređenje da otmičare ni po koju cenu ne pusti da odu. Nekoliko ljudi je ubijeno, među kojima i sudija Hejli i Džonatan.
Protiv Anđele Dejvis, kao vlasnice oružja kojim je izvršen zločin, FBI je 11. avgusta 1970. izdao poternicu sa potpisom Edgara Huvera. Sklonila se u Njujork. Nekoliko meseci kasnije, 13. oktobra 1970, FBI ju je uhapsio na osmom spratu hotela “Hauard Džonson motor lodž” na Menhetnu. Nije bila naoružana. Verovala je da bi je ubili da jeste.
Kada je bila uhapšena, setila se kako su u kući u kojoj je, kako kaže, često bilo nekih komunista, njeni roditelju opominjali decu: “Ne odgovaraj ni na jedno pitanje FBI!” Tako je na pitanje: “Da li ste vi Anđela Dejvis?” odgovorila: “Hoću svoj telefonski poziv!”
Predsednik SAD Ričard Nikson je čestitao FBI zbog hapšenja opasnog teroriste Anđele Dejvis.
ZMAJ JE STIGAO: Nakon smrti brata i hapšenja Anđele Dejvis, suočen sa optužbama za koje preti smrtna kazna, Džordž Džekson je krenuo u krvavu završnicu. Savladao je stražara, oslobodio nekoliko zatvorenika, a potom prerezao grla šestorice stražara i dvojice zatvorskih službenika. Kažu da je vikao “Zmaj je stigao!” što, vele, asocira na Ho Ši Minovu rečenicu: “Kad se sruše zatvorske kapije, zmaj će izaći…” Ubijen je u zatvorskom dvorištu.
Njegov advokat Stiven Bingam je osumnjičen da je prokrijumčario oružje u zatvor sakriveno ispod perike tako što je “prevario” stražare navodeći ih da zaključe kako kontrolni skener reaguje na njegov magnetofon. Pobegao je u inostranstvo i vratio se tek trinaest godina kasnije, kada se pokazalo da protiv njega nema dokaza.
U tada podeljenoj Americi krvavi događaj je na jednoj strani izazivao užas i podsticao na institucionalni linč, a na drugoj rađao mit o crnom zatočeniku koga su doveli u stanje očaja i ubili.
Bob Dilan je iste 1971. godine, kada je završio kultnu Knockin’ on Heaven’s Door, napisao i protesnu pesmu u kojoj kaže kako se Džekson, koga su, O Lord, sasekli i sastavili sa zemljom, nikada ne bi klanjao niti klečao.
MILION RUŽA ZA ANĐELU DEJVIS: Prema optužnici za ubistvo, otmicu i zaveru, Anđeli Dejvis su pretile tri smrtne kazne. Tužilac je kao ilustraciju motiva za zločin sudu predočio pisma koja govore o njenoj ljubavi prema Džeksonu.
Kako je 20. aprila 1972. izveštavao “Njujork tajms”, u pismu pročitanom u sudnici ona poručuje kako je ozbiljno posvećena tome da oslobodi Džordža i braću Solidad, a kada je u pitanju njena ljubav prema njemu kao čoveku, muškarcu, ocu i crncu, kao i prema svim crnim ljudima – da je spremna da ide do kraja. Pismo se završava sa: “I love you. Hasta la victoria, Angela.”
Tokom suđenja koje je trajalo osamnaest meseci razvio se pokret “Free Angela Davis”, koji je okupio mnoge aktiviste, intelektualce i umetnike s obe strane gvozdene zavese. Vaš hroničar o tome svedoči jednim svojim studentskim tekstom (Crvena Anđela, FAKK 15. februar 1971).
Herbert Markuze je opominjao da je “priča o Anđeli Dejvis priča o pritisku na jednu ženu, crnoputog borca, simpatizera i člana KP, proterane sa kalifornijskog univerziteta iz političkih razloga, bez obzira na njene izvanredne rezultate u koje nikada nisu posumnjali ni njeni prijatelji ni njeni neprijatelji”. “Ona je najinteligentnija od svih (studenata) koje sam ikada imao”, rekao je Markuze.
Filozof Đerđ Lukač je bio potpisnik apela evropskih intelektualaca koji su pripadnicima najrazličitijih pogleda na svet uputili poziv da se snagom otpora javnog mnjenja spreči nepravda koja se priprema i da se Anđeli Dejvis vrati sloboda.
Protestovali su zapadnoevropski levičari, a u Istočnoj Nemačkoj je organizovana kampanja “Milion ruža za Anđelu Dejvis”, tokom koje su đaci poslali na hiljade protestnih pisama sa odštampanom ružom. U SSSR-u su srednjoškolci organizovano pisali pisma sa zahtevima za njeno oslobađanje.
Joko Ono i Džon Lenon su ispevali pesmu Angela, a Rolingstounsi Sweet Black Angel. Na sovjetskoj disidentskoj sceni Anđelu Dejvis u jednoj pesmi pominje kultni Vladimir Visocki.
Soul pevačica Areta Freklin je izjavila da joj je otac rekao kako ne zna šta da radi, ali da ona zna i da će platiti kauciju da bi se Anđela branila sa slobode, ne zato što je komunista, već zato što se bori za prava crnog čoveka.
U tom trenutku Anđela Dejvis nije mogla da traži oslobađanje uz jemstvo jer je bila optužena za delo koje se kažnjava smrtnom kaznom. Kalifornija je pod javnim pritiskom privremeno ukinula smrtnu kaznu, što je otvorilo mali prozor za kauciju. Advokati Anđele Dejvis su potražili Aretu, ali ona je u to vreme bila na Karibima i nije bilo načina da na vreme položi novac. Tada se pojavio beli farmer Rodžer Mekafi voljan da založi svoju farmu. Kaucija je položena u poslednjem trenutku, pre nego što je Vrhovni sud doneo odluku da prestupi za koje je bila predviđena pa ukinuta smrtna kazna ne mogu biti predmet jemstva.
Nakon što je u zatvoru provela osamnaest meseci, Anđela je odlukom bele porote oslobođena.
SIMPATISANJE SA ISTOČNIM BLOKOM: Nije prošlo ni nedelju dana od njenog oslobađanja kada je krenula na turneju zahvalnosti za podršku koju je dobila, najpre u Los Anđeles, odatle u Čikago, pa u Detroit, u kome je mitingu prisustvovalo blizu 10.000 ljudi. Potom je govorila u njujorškom Medison skver gardenu na mesecima ranije zakazanom koncertu za prikupljanje sredstava za Fond za njenu pravnu obranu. Nastavlja do Dalasa i Atlante. U rodnom Birmingemu se priprema za višemesečnu međunarodnu kampanju u okviru koje posećuje SSSR, NDR, Bugarsku, Čehoslovačku i Kubu. Poslednja stanica bila je Čile.
Zapisaće da je u tim zemljama mitinzima prisustvovalo više ljudi nego što je ikad ranije videla – stotine hiljada u NDR-u, a, kako ona tvrdi, blizu tri četvrtine miliona na Kubi.
U Havani u svom govoru ona pominje slučaj crnog američkog vojnika Bilija Dina Smita, antiratnog aktiviste optuženog za ubistvo dvojice belih američkih oficira u Vijetnamu. Fidel Kastro se u svom govoru zavetovao u ime kubanskog naroda da će se boriti za slobodu Dina Smita, kao što su se borili za oslobođenje Anđele Dejvis. Sledećeg jutra zidovi u Havani bili su prekriveni plakatima kojima se zahteva da se Bili Din oslobodi. Po čitavoj Kubi deca su slikala i smišljala pesme o Biliju Dinu u kojima se traži da se spase njihov hermano, brat.
Četrdeset godina kasnije konzervativni portal “Federalist” grmi da Anđela Dejvis nije ni “korisni idiot”, ni obični komunistički simpatizer, već “staljinistička čirlidersica”, koja je pohvalila arhitektu “antifašističke zaštitne barijere zvane Berlinski zid” Eriha Honekera, dok je istočnonemačka obaveštajna služba Štazi mučila političke zatvorenike i ignorisala Solženjicinovu zamerku (1976) Anđeli Dejvis što se nije zalagala i za zatočenike u SSSR.
Taj konzervativni glas “slučaj Dejvis” opisuje kao “sovjetsku međunarodnu, antiameričku kampanju, manipulaciju koja podseća na orkestrirane napore komunističke propagande u korist špijuna Etel i Julijusa Rozenberga (pogubljenih 1953).
ŽENSKI MARŠ: Zašto se podiže toliko teška artiljerija protiv profesorke od 75 godina? Možda zbog toga što su je učesnici Ženskog marša pred Belom kućom 2017. burno pozdravili kada je muškarce, žene i transrodne osobe ohrabrivala da rade na sprečavanju ponovnog buđenja kulture hetero-patrijarhata i rasizma.
Trampovu migracionu i antimuslimansku politiku ona poredi sa strukturalnim rasizmom i državnim nasiljem protiv Afroamerikanaca, koje pomaže i podržava globalni kapitalizam. Opominje kako se ne može zaboraviti da su crni životi važni.
Na prigovor da se parola Black lives matter pojavila za mandata Baraka Obame, prvog Afroamerikanca izabranog za predsednika SAD, kaže da je njegov izbor možda povećao aspiracije stanovništva. Konstatuje da je Obama mogao više da insistira, na primer, na ukidanju zatvora Gvantanamo, ali, uz opasku da je promena sveta kolektivan proces, pita: “Zašto nismo stvorili takav pokret koji bi primorao Obaminu administraciju da se bavi tim pitanjima?”
Pripadnici njenog kruga su smatrali da od izbora Ronalda Regana ne može biti ništa gore, pa kad je izabran Džordž Buš mlađi, da je to samo dno, a međutim, reći će Anđela u intervjuu za kanal “Demokratija sada”, izgleda da je u odnosu na sadašnjeg stanara Bele Kuće u Vašingtonu Džordž Buš mlađi cveće.
Milan Milošević
