U doba kad se književna kritika polako pretvara u hobi, svakosedmičnu disciplinu automata, pomalo i unosnu, u jednu pristojnu i svekorektnu akrobatiku, donosimo vam serijal književnih kritika koje su pisali jugoslovenski avangardisti (poznati i kao modernisti) u prvim decenijama prošlog vijeka. Te kritike ostaju vrijedne čitanja i pažnje i danas, ne samo zato što su u međuvremenu ti kritičari postali najveći pisci na našem jeziku, nego i zato što pokazuju kako se u to vrijeme bespoštedno i vidovito pisalo i o najvećim i najpriznatijim imenima naše književnosti koja su do danas ostala gotovo nedodirljiva. Također, sljedeći serijal bi mogao barem poljuljati blesavu opoziciju pisac – kritičar, po kojoj je pisac bogomdani odabranik koji knjige piše i sastavlja a kritičar neka efemerna ličnost koja postoji da te knjige kritikuje, jer Matoš, Ujević, Krleža, Crnjanski, Ristić, Vinaver se ispostavljaju kao kritičari bolji od samih kritičara, a Milan Bogdanović, kao čisti kritik, misli o literaturi lucidnije nego svi današnji romansijeri zajedno. Pisane neobavezno i kao usput, opušteno, bez jasnog sistema vrednovanja, često u jakom polemičkom afektu i subjektivno-nepravedno, bez ikakve pretenzije ka estetičkom zakonodavstvu i zavođenju reda, kritike ovih mađioničara i književnih svaštara donose pregršt razbacanih i tek natuknutih opažanja o djelima, čiju lucidnost u raskrivanju kritikovanih djela ne mogu doseći buljuci profesora i docenata po našim katedrama koji već godinama sklapaju svoje studije koje, navodno, imaju glavu i rep. Otud nije čudno da se o tim esejima i kritikama po tim katedrama mnogo i ne zna, profesori o njima i ne govore i ne poznajući ih, a onaj koji bi bacao pred njih neka od ovih sugestivnih primječanija jednak je onome koji je onomad prosipao biserje pred svinje.

Crnjanski o Andriću

Pročitao sam i spustio knjigu. Ona me je odmah setila nove ruske muzike. Umorila me je dubokim glasom kao Casalsovo gudalo kad svira Korsakova. U očima ostaje mutna neka svetlost za njom, videćete je na slici Larsonovoj, gde je čist pod, bela postelja, a u njoj devojče koje beše smrtno bolesno, i gleda kroz mutna okna gde grane pupaju, a cela slika teče u nekoj mutnoj, bonoj svetlosti. Ostaje nešto gorko za ovom knjigom, da nas nije stid setili bismo se onog fa­moznog, prošlog »improductivite slave«, ali vera u dobro, koja daje ovoj knjizi nov ton, budi brzo, već na prvim stra­nicama, osećaj čistote i neke oblomovske iskrenosti, koja je možda snažnija u borbi sa mutnim smislom života, no kult heroizma i pobede, koja se davno već javlja u svakoj novoj knjizi kod nas.

Pročitao sam i spustio knjigu. Bone, mutne reči pisane u zatočenju. Pesme… i opet taj osećaj blage svetlosti u sobi bolesnika u proleće, kad se kroz mutna okna vide grane što pupaju. Ne, nije melanholija, biće da je ovo tuga, nije melanholija.

Osećaj mladosti liči mi na Puškina. Andrić ima njegov uplašen pogled, kojim gleda sebe i mladost, one gorke začu­đenosti pred grobljem, i neke muške crte u bolu, pri rastanku, ili na putu, ili uveče.

Taj bol, koji nije nikako bol roba; on se ne oseća rob, njega boli samo poniženje, pa i to je više stid za svoje bližnje, nema želje razmrskati rešetke, on je fanatik bola, čini mu se da će s njime u raj. Čini mi se malo ih je u nas, koji stoje u svojoj poeziji na tako tvrdom tlu. Taj bol koji ga obuzima i kad vidi u jesen kišovitu i jedan dimnjak, što se puši, ili pokisao put, krov nizak, ili zamagljenu ulicu, ima onu bonu crtu usamljenosti i snažan izraz već, koji teče iz pesama Tjutčevovih. I sama malaksalost duše, zamor, koji donosi senke i snove, nikad gorde, ili gorke vizije, ali: »tu za mojim vjeđama — sklopim li samo oči — živi sva veličina života i sva ljepota svijeta«, ta malaksalost, koja se uvek samom svojom dobro­tom teši, u sebi nalazi mira, seća me grudoboljnog beskrajno blagog i čistog Tofanova. Ne, nikako nema u njemu struna, što bi ga vezivale sa onim gordim farmerom, koji je pisao hymne lokomotivi. Ne znam zašto smo navikli, da pesnike »sortiramo«, kao robu na trgu knjiga, ali ako se to mora, to njegov koren ne nalazim u melanholiji romanskih kula na moru, ni hilenskih robova, nego mu koren tražim u tuzi mla­dosti, koja se može nazvati puškinska. Ali je ta tuga još ovi­jena jednom modernijom, novijom, pa i ta se daje okrstiti karamazovskom. Nje jedva da beše dosad kod nas u lirici. Onaj beskrajan strah od greha, ona strašna zahvalnost za svaku svećicu, i užasna radost klečati pred dobrotom. Obe te tuge zavijene trećim velom najnovijim, gorkim, našim, jer se žrtvovasmo, verujući u zoru.

To mi se čini da je srž Andrićeve duše. Mada mi se u isti mah čini, da je duša tuđa uvek tragična kad našu hoće, jer se duše nikad ne stapaju, a da jedna ne umre pri lom. Ćini mi se Andrić to vidi, i to će ga dovesti do onog što nazivaju pesimizmom, a što je samo očaj.

Sigurno je da on neće da bude l’artpourl’artista. Pa i da hoće, da li se uopće može to zbiti?

On mi se čini od one vrste, koja se ne brine o tom, kome govori, no govori sa dubokom verom, da negde ima duša koje su vezane za njih, i kojima su oni obvezani, kao krstonoše Hristovom grobu, preko gora i mora, mada ga nikad ne sagle­daše. Ja bih ih nazvao aeteriste jer su im glavne osobine lju­bav oblaka, vidika, uspomena i zvezda. Oni su najposle imali dobrog poglavicu: Baudelaira. Oni su kao vetar, bez zakona, bez puta, i beskrajno verni samom sebi. Fanatici bola, puto­vanja i nade u daljinu. Počeli su kod raskošnog stiha, a sve više naginju neokovanim slogovima i nevezanom, umornom šaputanju. Uzalud on veruje, hoće da veruje svom silom napa­ćenog srca, i uma, on ipak ne vidi to pokolenje, taj novi sjajni svet, on gorko oseća samo, da njegovu dušu žele neka bića, koja zavise od njegovih snova, a da li su ta bića na Kalemegdanu ili u Polineziji, jesu li ta bića ljudi ili granje, ili reka kakva to on u svome napaćenom bolnom osmehu tuge ne pita.

Baš to eto čini mi se da je uzrok da je novi stih tako širok, umoran i da prelazi u neki vers koji se razliva u pesnička, ali nevezana ljubavna pisma bolu.

Ovo nisu nacionalne epistolae ex Ponto. Bol o kojem on veli: »i čega god se taknem sve je bol« — nije bol roba, ni bol pobeđenog, poniženog, njegov je bol zamor golgote, zamor mladosti, hamletski ponegde.

On veli: »žao mi je onih, koji čine zlo, jednako kao onih, koji ga snose, žao mi je sebe i snage koja Čili, ali najviše i najteže mi je žao majke«.

Bol života, nikako tacdium vitae. Njemu je život lep čim sklopi oči, ali je u njemu strah, da će doći jedan za njim, koji ni za to neće imati snage. Slika majke kod njega čini mi se čistija no u prozi Stankovića a više naša no Meštrovićeva. Ona prosta, neizmerno čestita izdržljiva majka, koja je ćelu našu poeziju ovila jednim svilenim vezom ponosa. Do Njegoša niko nije primetio, osim narodnih pesama onaj sasvim naš sjaj plača Batrićeve sestre, do danas beše naša majka i mo­numentalno, i naturalistički, i sentimetalno, pa čak i lažno (kod Uskokovića) prikazana, ali niko neće da vidi onaj gorki ponos naše majke, koja je više izdisala na kocu no vojvode odevene u svilu i kadifu i koja je sve poduzela sa onim bledim osmehom koji se kod Andrića javlja sa onim: »dobro mi je hvala Bogu, kako vi?« Nalazim dakle da je Andrićeva tuga izrasla iz naših žila, i da je mutna ko ikone stare. Retko, vrlo retko, gde mladost probija topi se ona u setan pogled Ćurćinov. Ali nije melanholija.

»Sanjam jednu dobrotu bez granica, kojom bih htjeo da nekoga obaspem, kojom bih htjeo da me neko obaspe. Sa­njam a sam sam.«

Još nikad se u nas po versu nije tako široko razlivala duša, kao u njega. Ima ih snažnijih može biti, ali teško da je na čijim recima, toliko raskidanih komadića duše, kao na njegovim. Dosad je samo Pandurović prostirao tako po re­cima svojim svu svoju dušu, samo što Pandurović kad se vraća u zori iz noći, nosi svoju razderanu dušu, kao plašt, kao plašt koji se vuče za njim, a Andrić je nosi na rukama i pokriva njome prozebla bića koja susreće. Možda je samo ona bi­strija tuga Kranjčevićeva imala u sebi ljubavi prema bolu, kao ova. Na žalost je svila žudi kojom su ovijene ove gole pesme vrlo tanka, a u prikrajku čeka očaj koji će ga izjed­načiti sa drugima. Ponegde se čini kao da Hamsun peva o ljubavi, toliko je ljubavi prema biljkama, vetrovima u njemu. Podsećam na onu divnu pesmu: »Za ljubav jednog dana«, kikot njegov liči na Richepinov, ali čim se rastuži on je sasvim naš.
Jak je njegov peysage. Nema bogatstva Stankovićevog, ali je njegov zavičaj manje pun lampiona. Njegove tišine, kaldrmisane avlije, imaju neku bledu senku, nečeg crkvenog. On ostaje manje u domu, izlazi i gleda vidik. »Vidici su bistri i daleki a samoća bez kraja i konca stvara tamna, velika polja za snove i uzaludan let nada. Svaki dan otvara nove samoće i pustoši u meni i oko mene.« »Sunce zađe za velikim jase­nom koji kruni brijeg. Umiriše se i istakoše na jednom boje koje su na suncu titrale i stapale se u svijetlo zelen veo. Za-čuše se novi glasovi, javiše se iz šume kosovci i na cesti ispod mene čuh razgovor kog dosad nisam čuo. Ispoline planina se istakoše oštrije na blijedom nebu i udubiše se jače doline sjenom koja leži na crnogorici.

Kao da se diže blještav veo koji nam je zasjenjivao oči.« Jedva nekoliko godina da se naš pejzaž pojavio. Možda ih još ima, koji žale da su iz naše lirike nestali lotusi i Gange. Prve naše gore i obale pune zraka i sunca doneo je Ćipiko, ali ovaj osećaj, da možda bilje i lišće i šume poznaju jedan srećniji oblik života, pa ova vera, da ono što mi ne ostvarimo, može možda ostvariti jesen, pa ove bezbrojne veze koje nas vezivaju za oblake, male i bele, što trče, kao jaganjci i u proleće na nebu, ova duboka vera u pravdu zemlje i dobrotu šuma, koja razume naše bole, ovo je novo i u svetu i kod nas, mada je staro. Japanska lirika je pre hiljadu godina osetila život ptica,, granja i cveća, koji je slađi no naš. Kad dolazi suton Andrić veruje duboko, da pošto ubismo sve, treba da nađemo nešto novo. Ali pošto novog nema on se vraća večnoj majci: »Kad se pomoli proljeće prostruje sokovi koji vežu sve što je stvoreno, onda nas zemlja majka privlači sebi i razgolićuje kao neposlušnu djecu.« »Kao u malom jezeru oblaci prolaze u meni događaji proljeća: bolno razvijanje pupova, nenadkriljivo nježni pokreti ptica, geste djece u pro­ljetno jutro, kretnje vrelih djevojaka koje se ugiblju i krše pod teretom ploda, nada, i vječnih zakona u sebi i sav taj bezbroj malih kratkih događaja prvog proljeća, koji su traj­niji i istinitiji nego išta što sačinjava naš život.« Evo ovo je silno u Andrića, ova ljubav, koju je Nazor preneo čak na trnje. Ali ovo nije ljubav koja traži u bilju pomoći, obrane, ovo je traženje svega neostvarljivog u sebi u bilju i oblacima. Njegovo oko što se ne seća lica dragana’ svojih, vidi: »lijepo, kako se pod njim u ravnici diže izmaglica iz tople zemlje, povi šljivik i prođe sjena s jednog kraja na drugi.«

Novo je i ono: Andrić i težak. Težak je malo imao mesta u našoj lirici, on znači dosad ceo narod, on daje izuzevši Meštrovićev heroizam i Dučićevo heredijsko shvaćanje poezije svud i svakom po nešto od sebe, pa ipak nikad toliko da bi se ceo video. Težak naš stoji kao senka iza lirike, drame, ceo je ep njegov; pa izuzevši Ćipika koji ga gleda sa očima slikara i Stankovića koji ga vidi ibsenski, niko neće da ga oslobodi tamburaša i da mu skine sjajne toke sa prsiju, ili čuturu Mite Kradića.

Tek Šantić oseća prvi put dušu njegovu u zemlji. Pa ipak o našem seljaku koji bi zaslužio apotheoze, pišu se pozorišni komadi. Gde je kod nas ona silna lirska slika seljaka, koja se čini da je kozmična, toliko je silna npr. u Jensena.

Seljak umire. Šantić to vidi ovako:

Povija se žito. Mirno, u dnu sela

Uskom starom stazom što na groblje vodi

Za ubogim odrom mala pratnja hodi

Preplanula lica i snuždena čela …

Negdje ševa pjeva pri zahodnom zraku,

I sijedi otac iguman pun brige

Polagano čita iz debele knjige (!)

Oproštajna slova sirotnu težaku.

I čuj!… Zemlja pada … Vrh drveta rudi…

U polju se čuje dozivanje ljudi,

I vide se stada mrljava i siva

Prašina gdje leti… Tiho u sutonu

Vjetar selom nosi elegiju bonu (!)

I pokriven dračom grob ubogi sniva (!)

To isto kod Andrića:

»Bilo je sve obično i mirno kad je umro težak Nikola Balta. Njegova žena šutljiva i prije vremena ostarila, plakala je cijelu noć i sutradan do iza podne, slušajući kako tešu daske pred kućom, a kad su pokojnika digli i prenijeli na groblje ona se zanijela i dvije su žene ostale kod nje da je taru jabukovim sirćetom i posvećenom soli. Sprovod je išao uz brdo i sporo, jer su starci koji su ga nosili nejaki, a bilo ih je malo, pa se nisu mogli izmenjivati. Župnik brižan i boležljiv čovjek teško je vukao svoje čizme, ali je psalme pjevao lijepo i glasno. Žene su molile krunicu. Nosili su ga seoskim putem po kom su sa strane cvale voćke i savijale grane jednako samilosno nad svakim prolaznikom. Saranili su ga brzo i razišli se, a odmah iza toga je pala sitna i obilna proljetna kiša; na grobu se je osipala i slijegala zemlja s kojom se je on cio svoj vijek borio i nosio.

Tako su saranili Nikolu Baltu. Bilo mu je 54 godine.«

Jedan od ova dva lirična chanson funebre je bliži Tolstojevom seljačkom pogrebu. Koji?

A sad ono što je kod nas glavno pitanje: kako je sa ženom.

Tugu što žena u pesniku budi, nose dosad u nas naj­dublje troje. Pandurović, Dučić i Ćurćin. Ćurćin je tanka žica. Njega ljubav natoči setom, koja nije tuga. Podsećam na onu pesmu: »U Troje« — sa refrainom »Proljeće, ja i ti«, koja bi prošla i sad, kad je tema svirana na svima žicama, ceo svet, da je slučajno dobije Ivette Gilbert. U Dučića je ono što ostaje posle ljubavi: zamor. Ali tuga je punija osećaja lepote no bola. Dučić je pesnik pobedonosne žene. Njegova tuga što u njemu budi žensko meso, puna je sličnosti sa D’Anunziovljevom. Nešto ogromno i svetio ostaje posle ljubavi, jedna extaza, koja juri moru, koja pada po širokim mramornim te­rasama u noć. Gde se zvezde njišu još moćne da im daju iluziju jedne nove ljubavi koja će biti večna. Čini se da kraj ljubavi budi u njemu viziju grdnih svečanosti, punih morskih obala, galija sa purpurnim jedrima i prstenja mletačkog. U Dučića kad ostavlja ženu nema suza, no razočaranosti, kojoj traži leka ili u moru ili u zvezdanoj noći i nije slučaj ona njegova slika, da ga pred pragom žene čeka par crnih konja što hržu, on pri rastanku zaista ima faustskog. Žensko telo budi u njemu vizije, ali njena duša dirne ga samo kao sonet jedan u dnu sale gde stariji govore malo pospano o Platonu. Njegova mala princesa umire od mutnih žudi na visokoj te­rasi morskoj i od tuge koje cveće u njoj budi. Andrića nalazi na stepenicama posle igranke Ciganče prozeblo, što mu nudi ljubičice, on ih odbija. Ali kad stiže u svoju mračnu sobu na stolu leži buket ljubičica i on šapuće sebi … »nikad nas duša ne ostavlja … u samoći čeka tiha u ustrpljivoj ljubavi.« Možda je ovaj mistični, bavardski pokušaj malo long fellwski, ali on ne vidi katedrale ni hrysantheme, on veruje u čudo ljubičica.

Začelo je Pandurović najdublje osetio tragičnost onog što daje telo drage. I kad mu napadoše »kriminalnost«, nisu primetili pod onim gorkim kaosom bolničkog mirisa, one divne »pa ipak« stihove:

»osetićemo miris ljubičica …

i ono što je teško i s nategom došlo

imaće opet nenadmašne čari.«

Njega žena tera do ludila, u mračnim ulicama kad jedva sviće on ide sam sa svojom senkom no u trulom grobu još oseća blagu svetlost njenog tela golog i on voli one muke što ih ona zadaje, on zna da je nedostojan proleća i bono zove »ipak« osetićemo miris ljubičica. To ipak ima samo Pandu­rović. Andrić njemu stoji najbliže sa linijom bola koju ljubav žene crta. U njemu zvuči prvi put u teškom čulnom oboža­vanju, neko sažalenje za sestrom … začelo se Andrić nije obukao u sjajne, bogate stihove, no izgleda da stihovi, kao i bogatstvo počinje biti manje važno no duša. On u ženskom telu oseća »maštanja i mogućnost svih sreća… on je ne vidi golu kao Korolija, on je gleda: »kako se lomiš i šuljaš sa svijetlom u ruci put mojih vrata i prelaziš polumračnim hod­nikom a nikad ga ne pređeš. Sva mi duša premre od sami­losti i drhti, kao svijetlo u tvojoj ruci, ali Ti nit mi možeš doći, nit se možeš vratiti nego se vječno lomiš mračnim hod­nikom.«

Pišući u patnji i stideći se suza, Andrić donosi u liriku našu žicu slavenske duše.

U ovim zapisima što su pesme, u ovim pesmama što su zapisi čini mi se da počinje nova istorija naše duže. Knjige se danas pišu — one su šarene, nekoliko reči o Pragonardu, jedan stih koji ima nečeg futurističkog, jedna banalna lju­bavna istorija dosta je da je čitaju rado. Ova je knjiga pisana njoj, jedinoj čistoj, i neporočnoj, večnoj uzdanici: mladosti.

Nalazim da je tragično verovati u knjige, uopće verovati. Andrić veruje.

No jedno je neosporivo sa ovom knjigom: Andrić est arrive.

Miloš Crnjanski

*Tekst prvobitno objavljen u časopisu Književni jug, godine 1919.

Ivo Andrić, fanatik bola, puto­vanja i nade u daljinu