U ratu roditeljska ljubav potencirana je užasom. Pred smrću, svaki ljudski osećaj je intenzivniji. U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi duboku čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa.
Iako sam bio bled kao krpa od pretrpljenog straha, ja sam iz Segedina pošao na ratište zadovoljan.
Pred polazak, telegrafski sam pozvao svoju mater, iz Ilanče, da dođe da se vidimo. Bilo mi je žao te stare žene, da me ne vidi pre nego što odem.
Međutim, moj telegram, slučajno, preko telefona, bio je sabotiran.
Komanda u kojoj sam radio krila je svoju adresu, a adresa joj je bila, tačno, ova: Bahnhof Linien Kommando Szeged. Misleći da je ono Linien“, valjda, neka gramatička nakarada – što je i bila – telegrafista je moju adresu, preko telefona, javio u Ilanču ovako: Bohnhof Kommando Szeged.
Moja mati je bila dojurila u Segedin i uzalud me je tražila. Ona me je tražila po segedinskim stanicama, a ja sam sedeo i čekao nasred Segedina, u zgradi nedaleko od Policije.
Moja mati je, kad je pao mrak, među vozovima punim trupa, trčkala uz crvene, zelene fenjere, uz lokomotive iz kojih je izbijala para, kao iz zmajeva, i, najzad se gorko zaplakala.
Vikala je i moje ime.
Ja sam, sutradan, pošao u tvrđavu Komoran.
Austrijska vojska imala je uoči zime godine 1917. mnogo mrtvih, a naročito mladih oficira, u Italiji, pa je, valjda zato, neko u Ministarstvu, u Beču, bio rešio da se svi studenti Univerziteta, koji još nisu oficiri, upute u škole za rezervne oficire.
Ja sam se bojao istrage u Komoranu, zbog onih zalutalih haubica. Umesto toga, i ja sam bio upućen, iz Komorana, u školu, u jedan zarobljenički logor kraj Ostrogona.
U tom logoru, pod snegom, već posle tri meseca, polažem ispit.
Prvo odgovaram na teorijska pitanja, koja su smešna.
Kolika je visina puščanog metka na raznim odstojanjima, na 500, na 800, na 1.200 metara itd.
I slično.
Zatim polažem komande, na egzercirištu. Urličem, i okrećem četu, kao da je lepeza, u kolonu. I slično.
Najzad mi daju ratni zadatak: bataljon je stigao na reku, i imaće da je pređe, u čamcima, u zoru. Imam da ga osiguram, vatrom, pri prelazu, sa jednom četom i dva mitraljeza. Neprijatelj je na obali preko i čuje. Komande?
Istrčavam i komandujem vodnicima, znacima. Razvijam ih u strelce, izvodim pod nasip, razmeštam, ukopavam. Mitraljeze na krov nekih valjda ribarskih kuća. Kamufliram. Crtam, brzo, situaciju i šaljem skicu natrag, bataljonu. Bićemo ukopani do ponoći, čim se razdani moći ću da tučem bočnom vatrom.
Igramo se, kao deca, rata.
Prilazi nam zatim ispitna komisija, sa predsednikom generalom Snjarićem, na konju. Priteruje konja i pita kako se zovem. Ja onda urličem, u stavu mirno, licem prema neprijatelju, ime. On me na našem jeziku pita jesam li Srbin.
Velim, Srbin.
Veli, dobro je bilo. Komandovao sam znacima i nisam pustio ni glasa. Položaj je dobro izabran. I mitraljezi su na dobrom mestu. Ja sam čak zagazio i u vodu. Skica je vrlo dobra. Iznenadilo ga je kako dobro crtam. Dao sam mu punu iluziju, kaže. Odličan.
Snjarić je jahao malo nakrivljen. Pri prelazu Save dobio je metak, u nezgodno mesto. Njegov konj, za sve vreme dok je govorio, udarao me je njuškom. Trepćem, a ne bi trebalo da trepćem.
Idućeg dana novi oficiri priređuju pijanku u javnim kućama Ostrogona. Krajem XVII veka to je bio rascijanski garnizon. Gore, na bregu, gde je onda bila tvrđava, sad je velika bazilika, sedište arcibiskupa, primasa Mađarske.
Posle te pijanke razilazimo se u pukove.
Odlazim u Komoran dvadeset i devetoj. Očekujem da ću sa njom na ratište. Međutim, posle sedam dana dolazi moj ratni raspored. Imam da odem u Vrhovnu komandu armije na Soči (Isonzo Armee) u San Vito, na Taljamentu. Ja u prvi mah mislim da su poludeli, ali, nema sumnje, sve je u najlepšem redu.
Polazim specijalnim, oficirskim vozom iz Pešte u Italiju.
Po činu, u vagonu, najmlađi sam, ali razgovor sa jednom mladom devojkom pod prozorom, koji se čuje, popravlja među oficirima moj rang. Naime, ispraća me jedna vitka, crnomanjasta devojka, sa tamnim, melanholičnim očima. Mađarska pesnikinja (Tábori Piroska).
Njena sestričina je jedna od najlepših žena Pešte i poznato je da je vrhovni zapovednik austrijskih trupa u Rumuniji (general Keveš) obožava. To je javna tajna.
Ispadam, dakle, neka važna ličnost.
Takva je bila Austrija.
Udine, u Italiji, prazno je još porušeno, a nema ni jedan prozor.
Mi, oficiri, međutim, imamo svoj hotel, i restoran, i pozorište. Operetu, iz Beča.
Imamo i svoj bordel.
Kažu da ima dva ulaza, jedan za činove do majora. Drugi za više od majora. Generali, kažu obešenjaci, imaju i profilaksu.
Trupe koje prolaze imaju od koprive šinjel.
Za doručak dobijaju neki prženi kukuruz, kao kafu, i neku zovu, kao čaj. Đonovi im propuštaju vodu. Za ručak imaju repu. Za večeru valjuške od crnog brašna i kupus, pomešan. Neverovatno – svaki dan. Austrijskom vojskom u Italiji komanduje Srbin. General Svetozar Borojević. (Razza di mercenarii).
Prelazim, zatim, reku Taljamento, kojom još plove lešine pobijenih konja. Sećam se lepe, vesele, pokvarene Marijete Loriol, i kažem sebi, poluglasno: „La charogne“.
Stižem, zatim, u varošicu San Vito, koja je puna bagrenja, belog, žutog, plavog, i, u kojoj je počelo proleće.
Stanovništvo se razbežalo, ali na opštinskoj česmi ima žena i devojaka, koje me posmatraju, nemo, neprijateljski, dok prolazim.
One veselo ciče, i smeju se, kad talijanski progovorim.
Neke su vrlo mlade.
Svet mi se tuži, jer misli da sam Talijan. Kad opaze da nisam, izvinjavaju se, povlače se i gledaju začuđeno za mnom. Pitaju me ko sam.
San Vito ima malo, vrlo staro pozorište.
Jedna mlada Talijanka vodi me da mi ga pokaže. Priča da su najveći glumci gostovali u njemu. Varošica je puna ženskih činovnica Vrhovne komande, koje se zovu „pomoćne snage“ („Hilfskraefte“) a koje su mlade, lepe devojke, dovedene iz Beča i Austrije. Pri kraju rata, sve su već bile prostituisane. Imaju vrlo lepe haljine i Talijanke im zavide na haljinama.
Vrhovna komanda u San Vitu smeštena je u jednoj zgradi od mramora, u koju se ne može bez specijalne dozvole, a iz koje se ne izlazi više, bez specijalne dozvole.
Na hodnicima stoje podoficiri pod oružjem.
Predajem dokumenta i dobijam prenoćište u jednoj kući koja je sva u glicinijama plavim.
Idućeg dana prima me jedan major. Veli, ja sam određen u Obaveštajno odeljenje Komande i imaću da idem u jedan konjički puk, draguna, na položaj, da zarobljene oficire saslušavam. Major mi daje jednu knjigu i kaže mi da tu knjigu ne smem da odnesem, ali da je napamet naučim.
Razgledam knjigu i vidim da se u njoj nalaze podaci o talijanskim pukovima sa kojima ratujem. Boje, oznake, oficiri, pa čak i poverljivi podaci o tome kako se koji puk držao pri polasku na bojište i vagoniranju u železnice.
Nad majorovim stolom velika mapa od reljefa sa našim i talijanskim položajima. Zastavice se menjaju prema izveštajima sa fronta, i iz Švajcarske. Iz Švajcarske izveštavaju, austrijski špijuni.
Major mi kaže, sutradan, da se spremim. Došla su kola po mene, koja će me odvesti na položaj. Kaže mi da odlazim u jedan konjički puk, čiji je komandant jedan princ, pa da pazim.
Zatim mi daje dokumenta i pita me, uzgred, jesam li Poljak ili Srbin?
Velim, Srbin.
On vrti glavom.
Sutradan, pred veče, vozim se kolima, kao da idem u Ilanču, jednom dragunskom puku (ako me sećanje ne vara, br. 14) i stižem u mraku.
Dobijam, za stanovanje, čitavu jednu, praznu, kuću.
Hodam po njoj i biram gde da mi nameste postelju.
Konjanik koji me je dovezao postaje moj posilni. Ceo puk je sastavljen od Poljaka i čovek me pita čuvši moje ime, da li sam i ja Poljak?
Zatim mi pokazuje put u ađutanturu i idem na večeru.
Pre večere, izlazim na raport komandantu, princu, i predstavljam se onako kako se u austrijskoj vojsci predstavljaju. Urličem čin, ime, prezime, i formulu da se predstavljam „najposlušnije“.
Princ mi pruža ruku, ali dodaje, jetko, da ne zna ni ko me je poslao, ni zašto sam došao. Oni i sami umeju da zarobljenike saslušavaju, a znaju i talijanski, dobro.
Pukovska trpezarija je raskošna, kao da smo ušli u Veneciju.
Imamo pet jela, i sladoled, na kraju.
Kod stola nikako mi ne uspeva da zapodenem razgovor sa susedima, ni prekoputa, ni desno. Svaki je oficir za stolom grof ili barun. („Der Mensch beginnt beim Baron“.) Jedini običan čovek je lekar u puku, Rumun. Razgovaram sa njim i on se, očigledno, cereka na to što me je snašlo.
U tom društvu pazi se samo na to: kako jedu šparglu.
Jedem je prstima, kao glistu (comme il faut).
Talijanska artiljerija grmi, ali ne tuče selo, puca idilično.
Posle večere, vraćam se u praznu kuću. Sva je u mesečini i cveću.
Hodam po kući kao veštac, sa svećom u ruci, i tražim svoje knjige, mastilo i pero. Poljak ih je smestio u jednu praznu sobu.
Sedam na svoj sanduk i pišem.
Kuća je prazna, ali u jednom mračnom uglu primećujem neku stvar. Jednu ruku od bronze, koja je bila upijač.
Znam da je neverovatno.
Već idućeg dana, po podne, zovu me u ađutanturu i kažu mi da se spremim, vraćam se u San Vito. Kola me čekaju. Dali su mi vele, pečenu gusku, i flašu šampanjca. Mogu večerati na putu.
Pitam treba li da se odjavim komandantu.
Vele, nije potrebno.
Vraćam se, istim kolima, u San Vito, a moj Poljak mi priča na putu da napolju, na položaju, draguni očekuju, sutra, krvavu bitku.
U San Vito, sutradan, izlazim na raport, onom majoru. On se smeje i kaže da sam bio poslat pogrešno. Veli, moj raspored je izvršilo Ministarstvo u Beču, ali pogrešno. Želim li da me vrate u puk ili na oporavak u Abaciju?
Velim, meni je to svejedno.
Veli, onda ovo drugo.
Tako se opet vraćam u Udine. Imamo operetu.
Zatim putujem u Opatiju. Zaboravio sam da mu vratim onu knjigu.
Miloš Crnjanski
