Temišvar je, u moje vreme (1896/1912), bio varoš raskošna, moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima, na vodama, ali i industrijskim predgrađima. Imao je ogromna egzercirišta i groblja. Imao je nadimak Mali Beč.
U srcu varoši bio je barokni centar grada, sa velikom, katoličkom, katedralom, čuvenom sa koncerata Baha, sa manastirima katoličkih fratara, među kojima je jedan, pijarista, bio moja škola.
Prekoputa katoličke katedrale, bila je srpska Saborna crkva, sa dvorom vladike, od mramora, i mala škola mog srpskog učitelja Berića, kod koga sam učio četiri osnovna razreda. Naša crkva bila je čuvena po ikonostasu Danila.
Porta je bila bašta, sa pljuskom jasmina, i lipa.
Nasred Temišvara, svake nedelje, kad je vreme lepo, svirala je vojna muzika, na trgu, opkoljenom terasama restorana i slastičara. Svet se tu šetao, kao što se u Italiji šeta.
Pred slastičarom, tu, stajala je, obično, grupa salonskih lafova i oficira, pa i grupa pravoslavnih kaluđera, pod kamilavkama.
Među njima, pored sinđela Zupkovića, docnijeg budimskog vladike, vrlo lepog muškarca, pored arhimandrita Došena, gromkog glasa, padao je u oči naročito vladika Lukijan Bogdanović, docniji patrijarh, koji je bio romantična lepota, veliki zavodnik žena, a završio samoubistvom, u Gaštajnu, zbog sifilisa.
Na tom trgu, najlepši četvoropreg terala je žena baruna Rajačića, koji je, docnije, za vreme rata, iako je to neverovatno, u mađarskom parlamentu, pozdravio oktobarsku revoluciju. Njegova žena, okretala je četvoropreg, kao da je lepeza.
Koncerat je obično počinjao uvertirom: Norma.
Ja sam prvo učio osnovnu školu Berića – koji nam je govorio i o našim privilegijama i statutima. Kad sam kod njega stanovao, okupljao je svoju decu, uveče, da nam priča. Da nam predstavlja. Bio je to veliki poznavalac svetskih romana, a velikog, glumačkog, talenta. Za mene je on, u sećanju, oličenje Žana Valžana.
Bio je šef opozicije u Crkvenoj opštini i ekspert za naša narodna i crkvena prava. Kad je, u austrijskoj artiljeriji, kod Verdena, za vreme prvog svetskog rata, njegovom sinu amputirana ruka i kad je, u isto vreme, i Srbija propala, Berić se bacio sa velike visine trećeg sprata, glavačke, na kamenito dvorište.
Među mojim poznanicima, to je bio najbolji poznavalac literature.
Gimnaziju sam učio kod katoličkih fratara, pijarista, ali taj red nije bio red mračnjaka, nego masona. Kod vih je proslava mađarskog narodnog praznika (Martovske Ide) počinjala horom. Hor je pevao Marseljezu.
Pijariste su izdavale dva literarna časopisa.
Jedan na mađarskom, koji se zvao Naša zastava (Zászlonk) i jedan na latinskom, koji se zvao Omladina (Juventus). Prvi je imao katoličke tendencije i raspravljao o ustavu Srbije i krunisanju Petra I, a donosio i karikaturu princa Đorđa kako abdicira. Kako Japanci, u ratu, dele cigarete ranjenim Rusima. I kako se mi Srbi, zbog lažnih privilegija, borimo protiv Rakocija.
Ja sam o našim privilegijama imao mnogo diskusije, sa mojim profesorima.
Pomenutom časopisu, na latinskom, poslao sam jednu prozu o ubistvu Julija Cezara, i neke stihove, u alkejskim strofama. Kad sam imao petnaest godina štampao sam u dečjem listu Golub, koji je izlazio u Somboru, jednu pesmu, pod naslovom Sudba. U toj pesmi, u prvoj strofi, polazi na pučinu jedna lađa. U drugoj strofi diže se bura. U trećoj plove na pučini samo olupine broda.
Danas mi se čini da bi to bilo dosta.
Do smrti svoga oca, do petog razreda gimnazije, bio sam osrednji đak. Onda se reših da ubuduće budem među prvima, Bio sam među prvima.
Temišvar je tada naglo rastao i karuce su u njemu trčale na gumenim točkovima, a bilo je među njima, već, i prvih auta. Žene su se u toj varoši oblačile po poslednjoj modi iz Pariza, uvezenoj preko Beča, a nad velikim ženskim šeširima, imali smo i preletanje prvog aeroplana. Pozorište je, na mađarskom, bilo u znaku Anrija Bernstena, a srpsko u znaku Balkanske carice, od Nikole I, gnjavatora. Imali smo i posetu američkog cirkusa Barnuma.
Moj otac je, godinu dana pre toga, bio otišao na selo, u Ilanču. Dotle me je čekao, pred pozorištem, i kad sneg pada.
Sa melonom na glavi, i batinom od višnjevog drveta, on me je po zimskoj noći vodio kući, ispitujući me o dramama. Cenio je moja literarna pregnuća. Kad su ga izabrali za potpredsednika crkvene opštine, pokazao mi je svoj govor i pitao me kako mi se dopada. Ja sam ceo taj govor preradio i on ga je pročitao na svečanoj sednici. Veli, mojoj materi: „Bolje piše od mene Mića!“
Kad sam se razboleo od šarlaha, doneo mi je srpski prevod Rata i mira (ili mađarski prevod) i ja sam taj roman pročitao za dan i noć, iako je moja mati tvrdila da zbog toga može da nastupi slepoća.
Kad je moj otac došao, godine 1908, sa sela, da se operiše u Temišvaru, i, kad je odustao od toga, rekao mi je da zna da će umreti, ali da to treba da krijem od svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava. Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki. Veli, to je teško, zna.
Savetovao mi je da učim, dobro, i da se lepo ponašam prema materi. Otišao je iz Temišvara, mirno, i nikad ga više nisam video. Vratio se u Ilanču i bio, još, u svatovima, Dane Crnjanski, u Itebeju, gde je igrao i preskakao vatre, sa mladićima i devojkama.
U Ilanči je posle toga posetio pčelara, koji je vršio i zanat kovača i tesara mrtvačkih sanduka. Moj otac je izabrao sebi sanduk, kuckajući ga, štapom od višnjevog drveta.
Naručio je za moju mater meda.
Umro je idućeg dana.
Nije dozvolio da me pozovu iz Temišvara, sa škola.
Moja se mati, udovica, vratila docnije opet u Temišvar i stanovala u zgradi Opštine. Prozori našeg stana gledali su u portu. Ja sam tada, do takozvanog ispita zrelosti, živeo, sa materom, u Temišvaru, kao što su, u ono vreme, živela varoška deca. Moj krug je bio krug mojih, katoličkih, drugova, plemića i njihovih namirisanih sestara, sa kojima sam uzimao časove francuskog jezika. Nije u tome bilo nikakvog snobizma. To je, u ono vreme, bilo uobičajeno uzimanje časova, posle podne.
Uzimao sam i časove engleskog jezika, kod jednog profesora kome je voz bio odsekao noge, pa se dao na davaše časova. Takav mu je bio i engleski. (Ali nije bilo tačno ono što se pričalo kad sam, 1929, prevodio Šekspirove sonete da ne znam engleski baš ništa.)
Učio sam i slikarstvo, privatno, kod jednog profesora.
Moja slika uljana, Jedna mrtvačka lubanja, bila je na izložbi škola.
Od mojih drugova ostala su mi samo imena. Kalinfalvi Jurka Ćula, Kapdebo Elemer, Đika. Gde su, i da li su živi, ne znam.
Prvi mi se poslednji put javio pre prvog svetskog rata, sa Eksportne akademije u Kelnu, a čuo sam da je bio negde u Indoneziji, posle rata, trener konja. Njegov otac imao je kompletno mađarsko i englesko izdanje Šekspira.
Međutim, nije tačno da ja imam uspomene jednog snoba. Živeo sam ja, u Temišvaru, i među tadanjim proleterima. Prvo sam igrao u reprezentaciji škola, zatim u klubu gimnastičara Temišvara (TTK), a najzad, počev od sedmog razreda, u klubu železničara, metalaca (Kinizsi).
To je bio profesionalni klub fudbalera i moj najbolji drug u njemu bio je metalac Sidon. Ja sam u njegovom društvu upoznao i jezik, i kuću, i porodični život radnika. Kad bismo putovali na utakmice, Sidon me je smeštao u mrežu za prtljag iznad sedišta. Probudio me je jednom o ponoći da mi pročita novine o potapanju broda Titanika. U ono vreme to se smatralo kao fantastična katastrofa. Još je više neočekivano da sam ja, tada, ne samo živeo među proleterima, metalcima, nego da sam pored Sidona, upoznao i literaturu socijalizma. Pa ne samo to, nego učestvovao i pri demonstraciji socijalista u pozorištu (prilikom predstave Bernstenovog Lopova). Policija nas je saslušavala.
Ali, pored tog Temišvara, mađarskih plemića, proletera i metalaca, postojao je i jedan drugi Temišvar, kome je moja porodica i dušom i telom pripadala, tada. To je bio Temišvar Srba, ostataka, varoš stara, umiruća, fanatična, verska. Dijaspora, kao i Temišvar Jevreja.
Taj Temišvar bio je srastao sa Temišvarem tuđina, kao dva sijamska blizanca, ali okrenuta leđima. U tom Temišvaru branila se svaka srpska kuća, kao barikada. A na svoj način, nije ta borba bila ni bez socijalnih dodataka i uzroka.
U svakom slučaju, u ono doba, sva je srpska sirotinja bila za odbranu naših prava, naših statuta, naših privilegija. A renegata je bilo samo među imućnima. Ubi bene, ibi patria!
Moj Temišvar bio je neka vrsta Elzasa i Lorena, ludila, kao u knjigama pompijera Baresa.
U tom Temišvaru, o prazniku Duhova, na primer, svi smo išli u crkvu, koja je bila zastrta travom i imala miris pokošenih polja. Pleli su se venci, klečeći, a ti venci stavljali su se iznad vrata, kao neki znak zaverenika.
O prazniku Uskrsa, Temišvarom je obilazila, o ponoći, litija. Kao neka noćna straža Rembranta, Temišvarci su nosili crkveno nebo, sa svećama, na rukama senatora, fiškala, zelenaša, zanatlija, kalfi, trgovaca i šegrta (sve sam „Mali Đuka“).
Nasred crkve, na Veliki petak, imali smo grob Hrista, u cveću, a čuvala ga je straža vojnika domaće regimente Temišvara, dvadeset i devete, sastavljene u 80% od Srba.
Za vreme najsvečanijeg trenutka službe, pri iznošenju plaštanice, u crkvu bi upadao narednik, sa dva vojnika, pod klobukom, u cokulama, da smeni stražu. Udarili bi o patos đonovima.
Stvar je bila glupava, ali se Temišvarcima činila toržestvena. O ponoći, kad bi litija obilazila, pred crkvom je bio postrojen bataljon da parada bude što veća. Taj bi bataljon završavao litiju plotunom.
Prvo bi zajecao slabi tenor vladike Letića, kao iz pustinje vapijućega. Posle bi zagrmeo strašni bas bariton arhimandrita Došena. Zatim bi se začula, kroz noć, komanda majora Dragojlova, koji je okretao bataljon, kao da je lepeza. Njegova sablja bi sevnula kao munja i vazduh bi, posle plotuna, zamirisao od baruta.
Mi smo, deca, gledali da se dokopamo praznih čaura.
Taj elegantni oficir završio je kao general Pavelića.
Pred njegovim prvim vodom paradirao je tada oberlajtnant Mušicki, čvrst i crn, sa malim brčićima, uvek malo nasmejan. Uštogljen. On je završio kao general, Nedića.
Završio je pred puščanim cevima.
Lunačarski je, jednom, pričao kako je teško iskoreniti poštovanje starih ikona.
A Gorki je branio Mirskog, da nije kriv što je potomak knezova.
Ja sam u tom Temišvaru pisao pesme, od detinjstva. To su bile, uglavnom, nesvesne imitacije velikih pesnika, i naših rodoljubivih pesnika. Tandara, mandara.
Pred odlazak iz Temišvara, u leto 1912, bio sam napravio jednu zbirku od tih pesama i poslao sam je uredniku Bosanske vile, Kašikoviću. On ih je u pismu mnogo hvalio, ali se i ljutio što su sentimentalne. Štampao je jednu (U početku beše sjaj). Ostale mi nikad nije vratio.
Pod uticajem Meterlinka i Rostana, napisao sam bio i jednu dramu, koju sam poslao Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle nekoliko meseci dobio sam odgovor, kratak, okruglo, na ćoše.
Drama je bila u stihovima (kao i La Princesse Lointaine) a zvala se Prokleti knjaz. Sadržaj je bio takozvano pravo prve noći (ius primae noctis). Nimalo mi toga nije žao.
To leto poslao sam svome bratu i jedan roman za Brankovo kolo, časopis koji je izlazio u Sremskim Karlovcima. Moj brat je rukopis, iz Novog Sada, lično nosio uredniku, koji je to mnogo hvalio i, za štampu (godine 1913) spremao, ali nije štampao.
Ni sa tim rukopisom ne znam šta je posle bilo.
Rukopisi se ne vraćaju.
Kopije nikad nisam imao.
U poeziji, mene, i moje drugove, najviše je oduševljavala, u to doba, antologija koju je Bogdan Popović sastavio. Ja se, iz te antologije, sećam pesme Spomen na Ruvarca i smatram tu pesmu, i sad još, za najlepšu pesmu XIX veka.
Moj drug, u Temišvaru, Dušan Tanazević, nosio je tu antologiju sa sobom i u ratu. On je sa tom knjižicom i poginuo.
Iz pomenutog časopisa i Srpskog književnog glasnika, koji je do nas u Temišvaru, i preko granice, redovno stizao, sad se sećam još samo dva pesnika. Jedan je bio Korolija, topao, koji je kao Jadran šumeo, a drugi, Mitrinović, koji je u stihu mislio.
Na proslavi Dositeja, u Čakovu, prvi i poslednji put, sreo sam i Skerlića, koga je svet tada jako poštovao, Bio sam sa njim u istom vozu, u istom kupeu. Bio je u svečanom, crnom odelu. Meni je, sa svojim brcima, ličio na žandarma.
Miloš Crnjanski
