Ne znam kako se Ema osjećala kada je stigla u Rusiju. Ništa mi o tome nije pisala, nijesam dobio pismo od nje nakon progonstva u Rusiju, više od godinu dana. Ali mogu da pretpostavim. Revolucija, ostvarena Revolucija! Sve ono što je željela, o čemu je maštala! Šta je tačno očekivala dok je bila na brodu, o čemu su razgovarali, noću, ona, Berkman i ostali anarhisti? Ne znam. Mogu samo da pretpostavim. Jer, ako se Rusija mogla promijeniti, ako je Rusija mogla dati ljudima i čovječanstvu nadu, postojala je nada i za druge, za bilo koju zemlju na svijetu.
Ekonomska situacija u Rusiji, te 1919. godine, je bila očajna. Tek izašla iz građanskog rata, sa stranim trupama na granicama, Rusija je bila uništena. U Sankt Peterburgu, ljudi su umirali od gladi, od bolesti. Konjski leševi su ležali na ulicama, smeće se gomilalo po gradu, pacovi su bili jedino što se moglo jesti – govorila mi je kasnije, Ema Goldman.
Ema je bila šokirana nasiljem, autoritarnom vlašću i bezobzirnošću boljševičkog režima. Šta je bio cilj revolucije – pitala se u jednom pismu. Morala je da djeluje. Njen prijatelj je ugovorio sastanak sa Lenjinom. Kasnije je pričala: Lenjin je sjedio na jednoj strani dugačkog stola, ja i Berkman na drugom. Vladimir Vladimirovič je postavi, u jednom dahu, mnoštvo pitanja: Kada se očekuje socijalna revolucija u Americi? Šta je sa svjetskom radničkom organizacijom? I kada je Ema rekla svoje mišljenje – kako sloboda govora i štampe u Rusiji mora postati stvarnost, Lenjin ih je pogledao kao da su dvoje pubertetlija. Šta je sa slobodom govora? U čemu je problem? U slobodi govora? O, odgovorio je Vladimir Vladimirovič, oštro je odgovorio Aleksandru Berkmanu i Emi Goldman. Evo nas, ovdje, okruženi sa svih strana neprijateljima! Šta mislite kada kažete sloboda govora? Belogardejci nas napadaju. Imamo izdajnike u našim redovima. Imamo one koji se kolebaju, mnogo onih koji se kolebaju! Imamo sve postojeće sorte ljudi koji se kreću kroz ovu zemlju! Šta mislite kada kažete sloboda govora? Ne možete imati slobodu govora, ovo je revolucija!
Njena nadanja u Rusiju…Šta je Ema mislila da će vidjeti? Da li je idealizovala revoluciju i Rusiju, da li je očekivala da će vidjeti svoju sliku pravednog društva? Rusija se kupala u bezakonju i smrti.
Mornari iz Kronštata su bili kap koja je prelila čašu. Ema nije više mogla da bude dio velike laži. Mornari su tražili pravo glasa za sve radne ljude, slobodu štampe i govora i za seljake i za anarhiste i za socijaliste. Trocki i Zinovjev (znamo kako su završili), izdaju nalog da se Kronštat i brodovi bombarduju. Ema, Berkman i sekretar Ruske radničke partije u SAD-u pišu Zinovjevu: Duh nezadovoljstva i nemira među radnicima i mornarima rezultat je činjenica koje zahtijevaju najozbiljnuju pažnju. Hladnoća i glad izazvali su nezadovoljstvo; odsustvo i najmanje mogućnosti kritike prisililo je radnike i mornare da formalno iskažu svoje pritužbe…Što je još važnije upotreba oružja od strane Vlade radnika i seljaka protiv radnika i seljaka izazvaće kobne reperkusije u internacionalnom revolucionarnom pokretu. To će rezultirati neprocjenjivom štetom po socijalnu revoluciju. Drugovi boljševici, razmislite prije nego što bude kasno! Pred odlučnim ste korakom! Podnosimo vam sledeći predlog – da se izabere komisija od pet članova uključujući i anarhiste. Ta će komisija otići u Kronštat da riješi konflikt na miran način.
I šta se desilo?! O, naivna Ema, naivni Berkman, i onaj treći. Topovi nad Kronštatom 16. marta 1921. godine ubijaju ne samo mornare već i ogromnu Eminu želju da je Ruska revolucija predstavlja početak kraja nepravednog društva. Ispostavilo se da anarhizam predstavlja istu opasnost za boljševike i za diktaturu proleterijata kao i za Ameriku i njene vrijednosti. (U brošuri Kronsustanak, 1922, Aleksandar Berkman poziva na treću revoluciju, na revoluciju protiv državnog socijalizma, a radi ostvarenja izvornog revolucionarnog principa „Sva vlast sovjetima“)
Revolucija je mrtva – napisala mi je Ema
Ema i Berkman napuštaju Rusiju.
Ema je „usamljena i lišena snova“.
(Nastaviće se)
