Dve priče, »Savršenstvo ljubavi« i »Iskušenja smerne Veronike«, pod zajedničkim nazivom »Sjedinjavanja« Robert Muzil (1880–1942) objavio je 1911. godine. Posle uspeha koji je postigao prvom knjigom »Zablude pitomca Terlesa« (1906) ovo svoje drugo delo pisao je pritisnut mnogim životnim nedaćama s kojima se kao »slobodni književnik« sve više suočavao. Bezuspešno je pokušavao da se proslavi kao pisac, ali je istovremeno tražio zaposlenje koje bi mu omogućilo pristojnu egzistenciju i nesmetano predavanje književnom radu. Ove dve priče je više puta prerađivao, naročito drugu, koja je najpre izdata pod nazivom »Začarana kuća« (1908) i dosta se razlikovala od one kasnije u »Sjedinjavanjima«. Koliko je Muzil bio opsednut pisanjem ovih priča vidi se iz njegovih »Dnevnika«, naročito onih iz perioda kada je dovršavao delo. Na jednom mestu priznaje da je te dve priče, oko stotinak stranica, pisao dve i po godine, da se dosta namučio i da njima nije potpuno zadovoljan. Ipak su one izuzetne i po mnogo čemu preteča kasnijeg njegovog velikog dela »Čoveka bez svojstava«. Uvek duboko misaon, tematski višeslojan i jezički virtuozan, Muzil je možda baš u njima u najvećoj meri pronikao u dubinu ljudske duše. Delo se, međutim, čita s naporom, mestimično je i nedovoljno razumljivo, a u potpunosti može da ga razume samo čitalac širokog književnoteorijskog obrazovanja i esteta sklon psihološkom tumačenju najsuptilnijih treptaja ljudske duše. Kustos u Muzilovom muzeju u Klagenfurtu, koji je smešten u Muzilovoj rodnoj kući, nikada ne propusti priliku da naglasi da su »Sjedinjavanja« jedno od najteže razumljivih dela u nemačkoj književnosti, ali i da su pojedine stranice ovog dela i nešto najmisaonije i najlepše u nemačkoj književnosti s početka 20. veka.
Postavka prve priče, »Savršenstvo ljubavi«, je paradoks: Iz ljubavi prema mužu, koga je za izvesno vreme napustila, glavna junakinja, Klaudina, čini preljubu sa nepoznatim čovekom, vladinim višim savetnikom. Fabulu priče čine dve ravni: na jednoj se detaljno upoznajemo s tim činom, njegovim tokom i svim promenama koje slede, a na drugoj ravni, gotovo kao priču za sebe, pratimo razvoj prihvatanja preljube u Klaudininoj svesti.
Na početku priče upoznajemo dvoje zaljubljenih supružnika koji žive potpuno izolovani u kući ni po čemu drukčijoj od ostalih kuća u ulici. Samo za trenutak, prilikom kratkotrajnog ljubavnog rastrežnjenja, oni shvataju svoju izolovanost kao izuzetak. Uvidevši, međutim, da spoljni nepoznati svet može da ugrozi njihovu ljubav, ponovo uranjaju u svoju izolovanost.
Njihovu sjedinjenost – praćenu slikama potpune zatvorenosti – karakteriše totalna, nemušta komunikacija. Početkom artikulisane komunikacije Klaudina ne samo da se odjednom povlači u sebe već se priseća i razgovora koji su jednom ranije zapodenuli i to baš iz perspektive te svoje povučenosti. Svaki mali nesporazum, neznatno neslaganje, minimalno prodiranje onog nepoznatog spolja, trenutna neusaglašenost predstavlja opasnost za njihovu sjedinjenost. Ovoga puta ta opasnost se otelotvorava u liku iz knjige, razvratniku i nasilniku G. o kome sada nastavljaju ranije započeti razgovor. On je oličenje asocijalnog, suprotnosti ljubavi.
Klaudina pokušava da opravda postupke prestupnika G. Ona veruje u mogućnost prestupničkog čina »iz dobrih pobuda«. Iskustva ovog prestupnika fragmentarno rekonstruiše i pokušava da ih samo doživi kroz osećanja i u toj meri se prenosi u duhovni svet prestupnika da se s njim gotovo poistovećuje. U pomenutom razgovoru staje u njegovu odbranu pokušavajući da nađe moralno opravdanje za njegove postupke. Ovo pravdanje prestupa počinjenih iz ljubavi tačno odgovara i pravdanju čina preljube iz ljubavi. Zato i kasniji Klaudinin čin preljube možemo tumačiti kao njeno poniranje u ono nepoznato što je mami iz spoljnjeg sveta i kao njen pokušaj da do dna pronikne u sebe.
Slika potpune usaglašenosti u ljubavi na početku priče, koja obuhvata zadovoljstvo, lepotu i sreću, dobija tako i svoje naličje koje sadrži sve ono nepoznato, nesjedinjeno, tajanstveno, mučno, ružno i nasilničko. Prestupe lika G. Klaudina vidi kroz ekstaze njegovih žrtvi koje pristaju da budu žrtve. Stiče se utisak da je G. na izvestan način počinio prestupnički akt nad samom Klaudinom. Kao da se ona pri tom u mašti pri premala za nastupajući čin preljube i sebe već videla kao žrtvu.
Sam čin preljube Klaudina doživljava kao imaginaciju ili pre kao halucinaciju. Slika dragog se gubi, a ono nepoznato postaje istovetno s činom zadovoljstva. To se naročito jasno vidi na kraju priče. S obzirom na strukturu ovog uzbuđenja sam ljubavnik, viši savetnik, oličava bezličnost tog zadovoljstva. U svojoj bujnoj mašti Klaudina je istovremeno i subjekt i objekt želje, nepoznati je samo sredstvo. Tako se na kraju priče želja i ljubav potpuno identifikuju.
Očigledan je napor autora da što svestranije razjasni stalnu suprotnost stvarnosti i osećanja. Tu suprotnost iskazuje uvek u novim varijacijama da bi je na kraju doveo da najsažetijeg izraza. Prva vernost može da se pokaže samo kroz nevernost. Ono nepoznato što nas mami u razna počinjena i nepočinjena neverstva postaje instrument sjedinjavanja i vernosti koji mogu da se potvrđuju samo pomoću njega.
To nepoznato izaziva želju koja vodi neverstvu, a ovo u uslovima bezosećajnosti, nestvarnosti, nedoživljenosti prestaje u suštini da bude zlo već samo nosi oznake zla, gadosti i nasilja. To zlo se sa željom uvlači u Klaudininu svest. Ona, međutim, kroz tu želju, neverstvo, počinjeno zlo, samo potvrđuje svoju ljubav. Prevarenog supruga i ljubav prema njemu oseća kao jedino realno postojeće.
Odnos druge priče, »Iskušenja smerne Veronike«, prema prvoj može se formalno opisati kao identičnost teme pod izmenjenim – bolje reći obrnutim – uslovima. I u drugoj priči osnovna postavka je paradoks – predanost životinji slična je predanosti svešteniku – koji je od presudne važnosti za sadržaj priče. Na početku je komentar pripovedača koji predstavljenu stvarnost upućuje na »nestvarno« kroz koje ona tek dobija svoj pravi smisao. Tu se govori o prelasku iz »sivila svakodnevnih šumova«, iz koga se »dva zraka« ustremljuju, i o skoku iz »nečujnosti i slabosti« u »jasnoću, pouzdanost, usmerenost«.
U ovom slikovitom izrazu razaznajemo prelaz od onog »stvarnog« u prikazivanju u »nestvarno« na kome se zasniva čitava radnja. Reč je o glasovima koji su uzajamno isprepleteni i koji se uzajamno dopunjuju. Za tumačenje priče je od presudne važnosti odnos između Veronike i Johanesa.
Doživljavanje za Veroniku nije nešto apstraktno, ono je vezano za jednu osobu i za jedan događaj. Njeno doživljavanje tokom one jedne noći je samo nastavak onoga što se između nje i Johanesa već zbilo. Ona tu zaokrugljuje čitav svoj život. Te trenutke doživljava kao vrhunac svog ukupnog življenja. Bezgranična ljubav koju Veronika oseća je ljubav prema čoveku za koga veruje da je mrtav. Žive ljude ona nije u stanju da voli. Zato se ona i nalazi potpuno van stvarnosti. Da voli, pak, ono nestvarno – ono ništa ili ono što Johanes naziva Bogom – takođe nije u stanju. Umesto toga, vrhunac zadovoljstva doživljava u činu rastajanja, u razilaženju sa stvarnošću, u sjedinjavanju sa beskonačno udaljenim, sasvim nestvarnim voljenim čovekom koga je oterala u smrt.
Pored Johanesa, na Veronikina osećanja utiče i Demeter – za obojicu je vezuje predstava životinje. Između Demetera i Johanesa postoji čudan odnos. Između njih je Veronika. Otuda i Johanesova ljubomora. Njih dvojica se razlikuju po mnogo čemu: Demeter je životinjski brutalan, Johanes nežan, osetljiv. Veronika povezuje Demetera sa predstavom životinje – ali to čini i s njegovom suprotnošću, Johanesom. To se najbolje vidi u trenutku kad Demeter udari Johanesa. On to čini namerno, da bi ovoga izazvao i pokazao mu da je kukavica. Johanes hoće da mu se osveti, ali u njemu se javlja užasan strah, »neki ponizni, predusretljivi strah«, i on se samo »nasmeši«. Johanes izjavljuje da hoće da postane sveštenik. Veronika razmišlja o zajedničkim osobinama koje povezuju sveštenika i životinju. Pokušava da objasni i to zašto Johanes potom ipak nije otišao u sveštenike. Za nju je odnos prema svešteniku sličan odnosu prema životinji. Na granici stvarnog sveta ne otvara se »drugi svet« već samo praznina – praznina za čovečje osećanje i u čovečjim osećanjima. Ta praznina ogromnom privlačnom snagom utiče na Veroniku. Odnosi između njih troje, kao i lik tetke vezani su za kuću koja je odvojena od čitavog sveta. Sve što se u njoj dešava ne dešava se stoga stvarno, jer ništa od toga ne prodire u svet. Taj prostor, u stvari, Veronika ispunjava svojim osećanjima iz kojih kao da sve proizlazi i u koja kao da se sve i vraća. Između likova ne postoje stoga stvarni odnosi već samo odnosi koji proističu iz opšte razdvojenosti: ljubav Klaudine prema napuštenom suprugu i ljubav Veronike prema Johanesu za koga veruje da je mrtav. Takav od nos prema čoveku je poput odnosa prema životinji.
Johanes je pokušavao da nagovori Veroniku da napusti svoj svet i otputuje s njim. Pošto nije htela, odlučio je da se ubije. Kasnije to nikako nije mogao da razume. Johanes je tako istupio iz Veronikinog života. Sve ove događaje u priči doživljavamo kao Johanesova i naročito Veronikina sećanja. Uz sva ta sećanja Veronika se iznenada seća i doživljaja iz detinjstva sa svojim bernardincem. Sve dotadašnje Veronikine predstave o životinjama ovde su iznenada dobile svoj konkretni oblik, ali, na neki način, i obrazloženje. Sećanje na taj rani seksualni doživljaj ima i drugu sadržinu: pas se pojavljuje i kao čitav jedan svet, kao sva punoća života.
Ovo sećanje objašnjava i mnoge prethodne slike životinjskog, onu prazninu Johanesovu, pa i Demeterovu, kao i onu bolesnu sliku sodomije. Veronika zaključuje da čovek u odnosu na samog sebe nikad ne može da bude u toj meri »životinjski« kao što to uspeva životinji. Međutim, samo sveštenik to može, jer u dubini duše nije upućen na sebe već na Boga. Deca i mrtvi takođe mogu »jer nemaju dušu«. Stoga Veronika nije ni mogla da voli Johanesa dok je bio u njenoj blizini već samo kasnije kao mrtvog. I kod Veronike i kod Klaudine razdvojenost je osnovni uslov za sjedinjavanje. Da bi se domogla te razdvojenosti, Veronika se povlači iz svake stvarnosti. Ona uspeva da se uzdigne iz sumorne, poremećene stvarnosti svog života i doživi trenutke sreće.
Rastanak sa Johanesom predstavlja nešto što je »samo za nju«. U njenim osećanjima nastaje preokret koji vodi usamljeničkom doživljavanju i izbacuje na videlo skrivenu istinu. Priča se završava s dve slike čulnosti koje su pomalo iskrivljene ali ipak u sklopu stvarnosti. U središtu prve slike je nepoznat čovek iza zatvorene kućne kapije. Sličan motiv javlja se i u prvoj priči. Ova slika, međutim, ima i drugo značenje: izražava i svu onu slučajnost između stanja rastavljenosti i sjedinjenosti. Slična ovoj je i druga slika koja prikazuje susret sa Demeterom. I ona je ispunjena čulnošću i nekim iskrivljenim doživljavanjem sjedinjavanja ispunjenim onim neizbežnim nabojima životinjskog.
U priči je i niz mesta gde erotska značenja prodiru neposredno u jezik priče, mesta koja se isključivo odnose na fizička zadovoljenja, sa obeležjima sodomije i masturbacije. Najčešće je to sasvim neodređeno, samo se naslućuje. Snošaj sa psom prikazan je na granici jezičke razumljivosti, između upućivanja na čin i kiča, između čiste demonstracije tog čina i pomeranja prema sladunjavom.
Dve priče u »Sjedinjavanjima« na neobičan način se dopunjuju. Forma je uslovljena suženošću radnje: u središtu se nalazi samo jedna osoba. Obe priče karakteriše određena protivrečnost. Prva se zalaže za to da neverstvo u određenim okolnostima predstavlja vrstu sjedinjavanja s voljenom osobom, potvrdu vernosti. Druga, pak, naklonost prema životinji izjednačava sa predanošću svešteniku. Izmirenje tih protivrečnosti dovodi do razilaženja između spoljne, faktičke strane događanja i njegovog »unutrašnjeg značenja«. Radnja obe priče teče najpre jednoznačno da bi najednom nastao preokret. U oba slučaja reč je o preokretu odnosa glavne ličnosti prema svetu. Uzrok preokreta, dakle, ne dolazi spolja već iznutra. Glavna ličnost je pri tom sasvim okrenuta tome i njena doživljavanja spoljnjeg sveta predstavljaju onaj drugi, dublji sloj priče koji teče paralelno sa spoljnom radnjom. Ono po čemu se dve priče razlikuju je odnos junakinja prema stvarnosti. Ovaj odnos u prvoj priči, za Klaudinu, ogleda se u njenoj ljubavi prema suprugu i načinu njihovog zajedničkog života. Za Veroniku, u drugoj priči, ovaj odnos se ogleda u njenom sumornom besciljnom življenju koje se konkretizuje u motivu »tetke«.
Preokret se manifestuje unutrašnjim nemirom koji se konfrontira sa učestalim sećanjima na prošlost. U tome su obe priče formalno usaglašene. I konačni cilj ovakvog doživljavanja je isti. Klaudini, međutim, pri tom preti opasnost da izgubi svoju ljubav, dok se Veronika od početka odriče upuštanja u ljubavni odnos. Klaudina napušta svoju ljubav, odlazi u spoljašnji svet, suočava se sa onim nepoznatim što mami i prepušta mu se. U takvoj stvarnosti ona nije u stanju da se snađe, niti uspeva da u potpunosti sebe upozna. Veronika se povlači u sebe i izbegava svaku stvarnost. U obe priče radnja ima dvostruko značenje i junakinje zapadaju do izobličenja gotovo u bolesno stanje. Kao i u većini svojih dela, Muzil ni ovde ne daje rešenje već samo postavlja problem.
Posle ovog poniranja u »subjektivno« Muzil će u kasnijim delima ponovo pokušati da potraži put u »objektivno«. U autobiografskom tekstu iz 1938. godine kaže da je u »Sjedinjavanjima« napustio
realističku tehniku koja mu je u prethodnoj knjizi, njegovom prvencu »Zablude pitomca Terlesa«, donela uspeh. Na tom mestu on još konstatuje: »U dvema pričama nema uobičajene uzročnosti već se ličnosti pojavljuju u igri viših nužnosti. Duboka, lucidna, ali zbog ponekih osobenosti teško čitljiva, ova knjiga je, možda omaškom, uvela u Nemačku književnost ekspresionizam kojeg se, međutim, nadalje nisam hteo da držim.«
Milorad Sofronijević
