Danima bi bilo neophodno pričati o tome kako je Joahim Olbrin želeo da se skrasi; čitavi tomovi bi bili potrebni da se pripoveda kako su njegovi mnogobrojni poduhvati redom doživljavali gorak krah. Jednom treba odvojiti vremena i tačno ispričati kako je siromašno seljače bilo izbačeno iz kuće, kako je dospeo u grad, pa bio šegrt, sluga, nadničar, radnik, ali tek što bi se nečega prihvatio, već je morao da uzmiče i gubi hleb.
Dospeo je među razbojnike, pa postao vojnik, kaluđer, hodočasnik, čak je pokušao da bude i kralj, ali je i u tome krahirao. Dok su se neki probijali odozdo, neki odozgo, neki nalazili svoje mesto u svom krugu, neko je postao slavan, neko se obogatio, neko je bio zadovoljan malom kućom, ili ženom i decom, Joahim Olbrin čim bi se nečega mašio, odmah je to morao da napusti.
Često je razmišljao na ivici druma, ispod senovitog drveta, kada se odmarao i jeo iz bedne trobe u koju je stizalo ponešto milostinje dobrih ljudi, kakvo li je to prokletstvo koje ga prati i ne dopušta mu da se smiri. Njegovo srce nije bilo tamnije nego kod drugih, zlobu nije gajio prema drugima – da nije možda ispaštao za grehe počinjene u ranijem životu? Iz svoje glave nije umeo da odgovori. A da pita? Prijatelja nikada nije imao, nikada nije imao devojku koja bi mu se milo obratila.
Koga da pita?
Da, da, trebalo bi isipisati mnoge stranice kako bi se mogla ispričati cela istorija, prethodno bi, pak, mnogo trebalo istraživati po starim knjigama, rukopisima, beleškama, prevrtati arhive dok čovek ne bi sklopio ako baš ne ceo životopis Joahima Olbrina, ono bar nekakvu zaokruženu hroniku njegove sudbine. Kažem, jednom bi za to trebalo odvojiti vremena, jer ne samo da zavređuje, nego je i neophodno, i ubeđen sam da bi izdavač hronike tim delom stekao čak i slavu.
Ovaj put u javnost izlazi samo poslednje poglavlje istorije našeg junaka. Poglavlje je pronađeno u rukopisu iz sredine XVIII veka, u biblioteci gradića Gran-Koasar d’Plen. Rukopis je prepis jednog starijeg dela, jer je Olbrin sasvim izvesno živeo mnogo stotina godina ranije. Ako i nije najzanimljivije poglavlje, svakako je najpoučnije. Kada je Joahim Olbrin isprobao sva ljudska zanimanja, svuda doživljavajući krah, i kad je uvideo da nikoga nema ko bi ga uputio, jednog dana je odlučio da ode pred vrhovnog vladara sveta, da zatraži saslušanje i da mu se požali na svoju nevolju.
Put ga je vodio preko salaša, sela, malih i velikih gradova, uvek prema severu. Prolazili su dani, sedmice, meseci dok Joahim nije stigao na obale severnog mora prelazeći preko pustih ravnica, gustih tamnih šuma, močvarnih livada, snežnih brda, reke i leda. Tu se ukrcao u čamac, i opet su minuli dani, sedmice, meseci dok po oluji, vetru, mećavi nije prispeo na ostrvo. Na obali su stajali kedrovi od stotinu hvati tako ozbiljni kao anđeli smrti. U unutrašnjost je takođe vodio drvored kedrova, pravo prema visokom brdu, sa sto hiljada stepenika. Na vrhu brda se nalazila užasno velika palata, sa hiljadu prozora, hiljadu spratova ispod zemlje i hiljadu iznad zemlje. Izgledalo je verovatno da je to palata vrhovnog vladara sveta.
Joahim se peo tri dana i tri noći, uvek samo gore po sto hiljada stepenika dok nije stigao do ulaza u palatu. Odmah je ušao i rekao vratarima:
– Hteo bih da govorim s vrhovnim vladarem sveta. Gde da ga nađem u ovoj ogromnoj kući?
Ključar na to poče da odmahuje glavom, i reče:
– Nije to mala stvar, čoveče. Mislim da ćeš biti veoma srećan ako ti se želja ispuni. Veliki je gospodin vrhovni vladar sveta. Ne razgovara sa svakom skitnicom. Ali ako si već stigao, idi do kraja ovoga hodnika i nađi sekretara, on će te uputiti. Pokazao mu je put, Joahim je krenuo i uskoro zakucao na vratima s velikim slovima: SEKRETARIJAT.
– Došao sam da se požalim, jer na celom svetu samo mi može pomoći vrhovni vladar.
Sekretar poče da vrti glavom i upita:
– Kakve su te zapravo nevolje skolile?
– Moja je nevolja – odgovori Joahim Olbrin – što ne mogu da nađem svoje mesto na svetu. Treba mi pomoć.
– Zar tako? – reče sekretar. – A kako se to zbilo?
Joahim je ispričao šta mu se događalo sve od rođenja, kako su ga isterali iz kuće, kako je u gradu pokušavao da radi sve poslove i zanate, ali nikako nije mogao da uspe. Sada mu je već trideset godina, sve je pokušao, ali je stigao do kraja. Sekretar je slušao, slušao, odmahivao glavom, na koncu je upitao:
– A što nisi našao svoje mesto na zemlji?
– Pa da znam ne bih dolazio ovamo, ali baš je u tome stvar što ne znam.
Sekretar je svojski odmeravao Joahima, ustao i rekao da pođe s njim. Otišli su do ugla hodnika, tu su ušli u lift, ispeli se na deseti sprat. Opet su se zaputili hodnicima, valjda su prošli kroz osam, i ušli u sobu na čijim vratima je pisalo: REVIZIJA. Sekretar je rekao nekoliko reči čoveku u belom mantilu, zatim se obratio Joahimu:
– Svuci se.
Joahim je poslušao, a čovek u belom mu je zavirio u pupak.
Dugo ga je pregledao, uzeo je i lupu, rekao nešto sekretaru, sašaptavali su se, na kraju je čovek izjavio: – Neshvatljivo, ali nema.
– Kako je to moguće? – pitao je sekretar.
– Ne znam – odgovori ovaj i sleže ramenima. – Izgleda da je ispravan proizvod, ali je fakat da broja nema.
Opipao je Joahima, zavrnuo mu očne kapke, zavirio u grlo, ispod pazuha mu otkinuo dlaku i pogledao je prema svetlosti.
Joahim upita: – Šta mi se događa?
– Stvar je u tome što su svi ljudi napravljeni u ovoj kući. Mi ih pravimo, i svaki ima broj. Broj upisujemo na pupak. Kod tebe nema toga broja. Stvar je takva da je ne umemo objasniti.
Joahim se zamisli, htede još nešto da upita, ali ga sekretar uhvati za ruku i izvede. Ponovo u lift pa su se spustili na deseti sprat ispod zemlje, ušli na vrata na kojima je pisalo:
REGISTRATOR.
– Ime i kada si rođen?
Joahim im odgovori. Čovek uze telefon, reče podatke u slušalicu, ne prođe ni minut, jedan drugi čovek dogura na kolicima čelično ormanče puno spisa. Sekretar ga otvori, izvadi mapu, spisak i svežanj hartije. Tražio je jedno vreme i onda rekao:
– Nema.
– Šta to nema? – upita Joahim.
– Pre nego što čovek krene na zemni put, u ovakav ormarić se stavi njegovo ime, broj, mesto rođenja, vreme i recept. Ova mapa označava mesta gde su rođeni ljudi u vreme tvoga rađanja. Evo mape. Ime tvoga sela nije uneto. Nemaš ni recept. Nije uveden! Nema broja! Nečuveno, šta se ovde događa! – vikao je sekretar. – Ako vrhovni vladar sazna za ovo, rasturiće celu bandu.
Opet je Joahima uzeo za ruku i izveo ga. Duž hodnika pa u lift, na četiristo sedamdeset četvrti sprat iznad zemlje. U hodniku su se ukrcali u maleni tramvaj, zavijali kroz osvetljene hodnike, na kraju su stigli na veći prostor. Tu su se kola zaustavila, i ušli su kroz vrata na kojima je bila oznaka: U 1333.
Po prostoriji se odmah videlo da je radionica, i to najveća koju je Joahim Olbrin ikada video. Moglo je biti nekih deset hiljada radnika. Pored zidova police, kao u apotekama, s fiokama i flašicama, u njima praškovi u boji, tečnosti i etikete. Ispred radnika malena vaga, mikroskop, epruveta, šolja za premaz, retorta, milimetarska cevčica, zlatne i srebrne kašikice, noževi, štipaljke, svakovrsni stručni instrumenti. Radnici su radili a ispred njih je bilo parče hartije, s njega su čitali šta treba da urade. Zatim su prilazili policama, uzimali neku flašicu, otvarali neku fioku, merili, mešali, gledali kroz probnu cevčicu, opet mešali, grejali i mućkali.
Joahim je gledao čudeći se, zatim je prišao jednom stolu i gledao šta radnik radi. Tada je video da je na hartiji zapravo bio recept i to konkretno ovakav:
Vera………………………0,3331.419.880
Bogobojažljivost………0,0019.235.988
Ozbiljnost……………….0,0000.001.368
Glupost………………….3,4567.855.324
Pohlepa za novcem…..0,4412.688.342
Ljubav (privrženost)…12,3562.955.113
Sebičnost………………..0,0000.345.71
Solidarnost………………2
Ljubav…………………. 33,0987.455.69
Zavist……………………..2
Radnik je uzeo čistu epruvetu, prišao jednoj polici, izvadio flašicu, na kojoj je pisalo: VERA. Beše tečnost kao voda, kad je radnik otvorio, raširio se prijatan i čist miris. Usuo je potrebnu količinu, zatim je prišao fioci i izvadio BOGOBOJAŽLjIVOST. Bila je u kristalima. Oni su se odmah otopili u tečnosti i sve je počelo da ključa. Još je jače ključalo kada je radnik dodao OZBILjNOST. Ozbiljnost je bila tečnost tamnosmeđe boje poput ulja. Materija u počela da isparava i da vri.
– Zašto toliko vri? – pitao je Joahim.
– Jer su sve ovo životvorni delovi – odgovorio je radnik.
Potom je uzeo novi materijal. Iz kutije u kojoj je plutala žutozelena sluz poput slina.
– Šta je to?
– Glupost – odgovori radnik. – Vidi šta će se dogoditi s ovom aromatičnom materijom kada naspem glupost.
Izmerio je glupost i dolio. Odjednom se raširio prodoran smrad, retorta je pucketala, jer se materija naglo ohladila i na staklenim zidovima se počela hvatati magla. Masa je počela da ključa i podizali su se veliki mehuri. Radnik je tada uzeo kardinalsko crveni prah, koji je prvo istucao u avanu. To je bila POHLEPA ZA NOVCEM. Tako isitnjen dodao je u epruvetu. Odjednom je materija prestala da se mrda. Postala je tvrda kao kamen.
– Smrzlo se – reče radnik -, jer ovaj crveni prah sve smrzava. Ako u tonu vere stavim gram, sve se pretvara u led.
Izvadio je malu flašicu u kojoj je bila svetloplava tečnost, a na njoj je stajala etiketa: LjUBAV (PRIVRŽENOST). Odmerio je, ubacio, i sve se rastopilo i počelo da isparava. Para je poigravala u svim bojama. Na redu je bila SEBIČNOST. Ličila je na tvrdi peščar. Radnik ju je istucao i ubacio u retortu. Materija je opet počela da mrzne, ali se nije sasvim stvrdnula. SOLIDARNOST beše materija poput fosfora, držali su je pod nekom otopinom da na vazduhu ne oksidiše. Radnik je odmerio označenu količinu i izmešao. Masa je počela da se trza.
– To je zbog toga – objašnjavao je radnik – što solidarnost bori sa pohlepom za novcem i sa sebičnošću.
Uzeo je flašicu s natpisom LjUBAV. Beše to tečnost zlatne boje, i blistala je kao sunce. Miris joj je bio opojan i snažan tako da se Joahim gotovo onesvestio. Tečnost je masu obvila zlatom. Istina, mnogo se izgubila od mirisa i svetlosti, sve je ipak svetlelo. Onda je radnik uzeo tešku mast limunove boje. To je bila ZAVIST. I ona se smesta upila u materiju, i jedva da se mogla razlikovati od ljubavi.
Recept je bio završen. Radnik je grejao retortu na plamenu bunzenove lampe dok nije proključala. Joahim je posebno osećao miris svakog svojstva, dok na koncu sve nije bilo prožeto vatrom, i onda su se svi mirisi stopili. Kada se materija prožela vatrom, radnik je otvor epruvete istopio i zatopio.
Potom ju je samo umotao u papirni recept, stavio u malenu metalnu kutiju i odložio.
– Gotovo – rekao je.
– Šta je gotovo? – pitao je Joahim.
– Čovek – odgovorio je radnik, i već je uzimao sledeći recept.
Joahim se tome veoma čudio. Nije znao šta da misli pa je upitao:
– Kako to, zar će od ovoga biti čovek?
– Još ne. Nego kad prođe kroz sve radionice.
Tada je prišao glavni inženjer i rekao sekretaru:
– Jutros smo tražili hiljadu kilograma gluposti, kada ćemo je dobiti?
– Već je dopremaju – odgovori sekretar -, ali, recite mi, šta će vam? Za eksperimente? Juče sam poslao trideset tona pohlepe za novcem. Zapazio sam. Ogromna količina.
– Uopšte nije za eksperiment – reče inženjer. – Dobili smo nove naloge. Liferujemo za evropske gradove. Sutra će nam opet biti neophodno deset tona pohlepe za novcem. Takvi su recepti. Pogledajte, molim vas, ovakav je recept jednog novorođenčeta:
Ozbiljnost………………………………. 0,000.000,001
Lakomislenost………………………. 0,000.119.776
Požuda………………………………….. 6,456.233.888
Glupost………………………………….. 5,349.222.592
Inteligencija…………………………… 0,000.114.293
Savesnost………………………………. 0,010.566.574
Sebičnost……………………………….. 9,009.344.283
Taština………………………………… 10,273.934.855
Pohlepa za novcem……… 9888,438.945.665
Sekretar pogleda recept i otpljunu.
– Nisam rado prihvatio ovaj posao – nastavi inženjer -, ali šta ću? Po ovom receptu će biti ministar, član akademije, predsednik, i svi oni drugi. Može se zamisliti na kom nivou su oni drugi. Maločas sam bio s gnjenozemaljcima. To beše lep i ozbiljan posao. Ali ovo? Velike mase, malo osobina i to sve niskog reda. Nikakve tananosti i složenosti. Verujte mi, gospodine, počeo sam da prezirem svoje zanimanje ako pomislim da ovakve duše moram da proizvodim. Ako biste hteli da mi učinite veliku stvar, dragi gospodine sekretaru, recite u direkciji nekoliko lepih reči u mom interesu. Konačno, već četvrti milion godina radim za ovo preduzeće, i nikada se nisam požalio. Voleo bih da se bavim nekim plemenitijim i uzvišenijim poslom.
– Veoma rado – odgovori sekretar. – I sam verujem da ovde ima mnogo mladih inženjera praktičara koji bi sasvim dobro obavili ovu vrstu rada nižeg reda. Izgleda, vrhovni vladar je odlučio da upropasti te gradove.
– To je i moj utisak. Ovi ljudi više nemaju značaja s gledišta razvoja cele zemlje. Rukovali su se i sekretar je prišao nadzorniku. Objasnio mu je Joahimovu situaciju, pružio mu pomoćni službeni broj, i pozvao ga da mu pokaže radnika koji je izradio Joahimovu dušu. Na sve to je nadzornik odmahivao glavom. Dobro je odmerio Joahima Olbrina, zatim je rekao:
– Ovaj čovek nije napravljen u našoj radionici. Mi smo inače u to doba liferovali za Patagoniju. To je neka greška. Sekretar je ponovo opsovao, grdio nadzornika, zatim su pošli dalje.
Ponovo su seli u tramvaj, stigli do lifta, tu se popeli do osamsto šezdesetog sprata, i ušli u radionicu broj TYW 480011/678 – XXIV.
Ovde ih je opet dočekao drugi prizor. I ovde je radilo više stotina radnika, ali ni traga više od teglica, fijoka, epruveti. Svaki radnik je sedeo za malenim stolom i pred njim je bilo nekih petsto lampica različitih boja. Ponekada je gorela samo jedna, katkada više, ponekad sve. Radnici su nešto nemeštali na ivici stola, zatim su palili lampice i zagledali u staklene epruvete.
Joahim je odmah stao uz jedan stočić.
– Šta se zbiva ovde s ovim epruvetama?
Radnik je podigao epruvetu. Bila je ista onakva kakvu su videli u radionici U 1333, ali kao što se videlo po receptu izrađena je u radionici K 471 i beše duša jednog Hotentota.
– Evo recepta – reče radnik -, evo ovoliko i ovoliko SUMANUTOSTI. Evo mere na stolu. Postavim svetiljku na određenu količinu sumanutosti. Ovo tamnosivo. Palim je, i pogledam kroz cevčicu. Ako ništa ne vidim, onda je u redu. Ako je količina prevelika ili premala, onda se javlja siva mrlja. Tada bih cevčicu vratio u radionicu K 471 da je izrade još jednom.
– Da li su slučajevi česti? – upita Joahim.
– Veoma retki – odgovori radnik. – Ja sam već ovde deset hiljada godina, ali još nisam našao ni jednu lošu. Nisam ni čuo da je igda neka pronađena. Vrhunski vladar bi se navodno veoma naljutio, jer je ekstremno pedantan čovek.
– I šta se posle zbiva? – pita Joahim.
Radnik pogleda sledeću cifru. 00.318, i označavala je taštinu.
Postavi meru, zatim upali tamnoljubičastu svetiljku.
– To je taština? – upita Joahim.
– Tako je – odgovori radnik. – Pogledaj kroz cevčicu, ne vidi se ništa, zar ne?
– Tačno.
– Onda je tačno. Sada dolazi bogobojažljivost. 138,941,566.
Postavim meru, upalim belu svetiljku. Ne vidim ništa. Dobro je.
– I to je sve?
– Ne – odgovori radnik. – Sada postavljam sve količine, a ovde gore brojeve. Šta te interesuje kod ovoga čoveka, detinjstvo, muževnost, ili starost? Recimo, neka ima trideset godina, šest meseci i pet dana. U redu? Evo trideset, ovde šest, ovde pet.
Palim lampe, i pogledaj.
Joahim pogleda u cevčicu i na svoje veliko čuđenje ugleda kaplandskog Hotentota kako po isušenom tlu nekuda hita.
Radnik pogasi lape i uze sledeći cevčicu.
To je bila kontrola.
Sekretar je za to vreme našao kontrolora i objasnio mu slučaj Joahima Olbrina.
– Greška mora biti ovde – rekao je ljutito -, jer kontrolor odgovara za svaku grešku.
– Molim vas – reče kontrolor -, to je isključeno. Za nepravilnost ne znam, a nije ni moguća.
– Svi kažu – uzviknu sekretar – da nije kod njih. Ipak je nečuveno da se to dogodi. A onda se čak i poriče.
Nije se ni pozdravio, samo je dao znak Joahimu da kreću, i već su hitali. Opet na tramvaj, na lift i nisu se ni zaustavljali do 836. sprata ispod zemlje. Opet na tramvaj, kloparanje kroz svetle hodnike, kroz podzemne prolaze sve dok nisu stali ispred radionice VIII – D IX – CV/43.
Čim su ušli, nisu videli ništa drugo do užasno velike točkove, električne žice, pogonske krakove kako dahću, mrmljaju, trube suludom brzinom. Krivudali su između mašina dok nisu stigli do prostranijeg mesta gde su mnogobrojne male srebrne cevčice stizale u neku porcelansku posudu sličnu činiji. Radnik koji je tu radio stavljao je prokontrolisanu cevčicu u srebrnu cev, druga cev bi je dograbila i ubacila u nekakav kotao. U kotlu, pod velikim pritiskom, materija bi se potpuno istopila i kapnula bi s druge strane kao bezoblična kaplja. Onda bi je mašina ponovo dograbila i kapljicu najpre preobratila u isparljivo agregatno stanje, potom u elektricitet, na koncu pak u dušu.
Kada se preobrazila u dušu, mašina bi je automatski upakovala u staniol i stavila u kutiju. Radnik s druge strane skupljao je staniolske paketiće i smeštao ih u kazete.
Sekretar je rekao nekoliko reči kontroloru, ali ni ovde ništa nije doznao. Smesta se okrenuo, pohitao, ponovo na tramvaj, u lift, i već su jurili nazad prema zemlji, ovaj put na hiljaditi sprat iznad zemlje. Tu su ušli u radionicu 2. E. R. /817 CD VII.
Zapravo to i nije bila radionica. Bili su poređani sve sami mali topovi od jednog pedlja, načinjeni od platine, sa cevima usmerenim prema prozorima. Pored svakog topčeta radnik. Vadio je iz kutije pakete u staniolu i punio cev. Ispod toga je stavljao neko punjenje. Na sredini prostorije na ogromnom stolu rasprostrta mapa i oko nje bar hiljadu radnika. Pred svakim hartija gusto ispisana ciframa, i precizan sat. Radnik bi pročitao cifru s papira, i doviknuo čoveku koji opslužuje topče:
– Severna širina, 22 stepena, 58 minuta, 39 sekundi, istočna dužina, 114 stepeni, 41 minut, 26 sekundi. Gotovo. Jedanaest sati šest minuta nula celih šest stotih. Pritisnuo bi zvonce, topče u tom trenutku opali. Čuje se šišteći zvuk, i mali oblačić dima se pojavi kod usta cevi. Kad se dim raziđe, dolazi na red sledeći paket staniola. Tako je to teklo potpuno usaglašeno i tiho, kao što je jednolično i tiho bilo u celoj zgradi. Sekretar je govorio s kontrolorom, i ovde se najedio.
– Lično sam stajao kod topčeta broj Alfa Udt. 147/639.541 – rekao je kontrolor -, i sećam se svake duše pojedinačno. Ova nije bila među njima.
Sekretar je psovao, i opet su bili u tramvaju. Ušli su u lift i sišli na hiljaditi sprat ispod zemlje. Ovde su boravili oni koji su pripremali recepte. Spravljač recepta je mogao biti samo neko ko je ceo proces proizvodnje prošao i najtemeljnije ga naučio. Tada bi dospeo ispod zemlje, ali i ovde je sto hiljada godina mogao samo da vežba.
Spravljači recepata se nalaze zajedno u jednoj sali, ne kao ostali radnici. Njihova delatnost se sastoji od tri dela: najpre uče sve recepte koji su se igda spravljali, zatim pripremaju odgovarajuće varijante. To je prostiji rad koji ne treba kontrolisati. Ali postoji i prefinjeniji za koji su se mogli koristiti i saveti direktorijuma, a posredstvom direktorijuma i mogućnost veze sa samim vrhovnim vladarem. Pojedinci su proučavali razvoj duše i njeno nazadovanje. Zapažanja su dostavljana direktorijumu. Konačno, ovde su se otkrivala osobine. Prema praksi to se do sada još nije dogodilo. Kada je vrhovni vladar osnovao fabriku, ograničio je osobine. Od tada je prošlo više stotina miliona godina. Spravljači recepata nisu verovali u nova svojstva, ali nije verovao ni direktorijum. Kakvo je mišljenje imao vrhovni vladar, naravno, nije niko znao.
Po naređenju sekretara jedan je radnik počeo da traži Joahimov recept. Naravno, nije ga našao, pa su onda ponovo pohitali, na tramvaj, lift, ponovo tramvaj, na 407. sprat u analizu.
Radnik je uzeo mali nož, uzeo kap krvi iz Joahimive ruke, stavio je na staklo, ubacio u aparat, zarotirao i pogledao. Slegao je ramenima i rekao sekretaru:
– Nema reakcije.
I sekretar je pogledao i pobesneo tako da već nije mogao ni da psuje. odjurio je na 102. sprat ispod zemlje, pa na 641. iznad zemlje, pa opet dole na 326., opet gore, i tako dalje, dok se posle jedan sat nisu vratili na prizemlje, i zamoreni seli u sekretarovu sobu.
– Sačekaj malo – rekao je sekretar posle izvesnog vremena kada se malko izduvao -, srediću ja to.
Pozvonio je, sluzi je rekao da smesta sazove direktorijum, zatim je izašao.
Joahim je dugo sedeo u sobi iscrpljen od velike strke, obeznanjen od mnogih spratova, ali i od toga što je zavirio u tajnu proizvodnje ljudi. Na koncu mu je palo na um da je sekretaru na teretu. Najviše bi voleo, izgleda, da uopšte i ne postoji. Vidi se da niko ovde u kući nije kriv za njegovo postojanje. Posle svega Joahim Olbrin se mogao zakleti da nije ni načinjen u ovoj kući.
Posle izvesnog vremena mu je ipak dosadilo. Otvorio je jedna vrata, sve misleći da bi ipak bilo najbolje ako razgovara sa samim vrhovnim vladarem, a verovao je da je to u ovom pravcu. Stigao je u veliku salu, gde je bilo mnogo instrumenata, ali nikoga više. A onda opet u drugu salu, gde su oko stola bile poređane stolice s visokim naslonima. Stigao je u hodnik, ušao na suprotna vrata, ali je to bila stambena soba, s posteljom, ormanom, lavaboom. Sledili su redovi ovakvih soba, bar tristo, sve jedna kao druga. Hodnik je krivudao i sobe su se nastavljale. Na kraju hodnika bilo je veliko predvorje. Predvorje je vodilo u polumračnu salu odakle su se probijali glasovi. Otvorio je vrata i našao se u ogromnoj prostoriji s kupolom. Na sredini podijum, na njemu je stajao nepoznati čovek, pored njega sekretar. Naokolo u tišini gotovo petsto ljudi u crnim odelima. Joahim najpre ni reč nije razumeo, ali se potom primakao kroz polutamu, i čuo je kako sekretar govori sledeće:
– Kao što vidite, gospodo, sve sam učinio da stignem do kraja i da razrešim ovu zagonetku, od koje nikada težu nisam imao. Zamislite, odjednom bane tip i kaže da želi da razgovara s vrhovnim vladarem, jer ne može da nađe svoje mesto na svetu. Glupost, pomislio sam. Sada već znam zašto ne može da nađe svoje mesto. Kako može da izdrži na zemlji čovek koga nismo mi napravili. Prilika je da stvar iznesem direktorijumu. Suvišno je pokretati istragu. Sam sam pokušao i utvrdio da u kući nikoga ne tereti odgovornost. Upozoravam vas, smesta treba preduzeti mere kako se ne bi dogodilo da stvar dopre do ušiju vrhovnog vladara.
Sekretareve reči su naišle na tišinu, zatim se neko oglasio:
– Prećutati pred vrhovnim vladarem?
– Nužno je. Može proizaći takva nevolja koju bismo skupo platili. S tim smo načisto. Ili nismo?
Ponovo tišina. Javi se treći glas:
– Imam utisak da je ovaj čovek mistifikacija.
Sekretara obuze bes: – Ako vas interesuje taj tip, idite u moju sobu i pogledajte ga. Nije ubeležen, nema recepta, nema reakcije. I sam bih najviše voleo da je mistifikacija.
U sali nastade nemir. Mnogi poustajaše i istovremeno počeše da govore.
– Tišina – reče čovek koji je stajao na sredini, očito predsednik -, bez buke. Na predlog gospodina sekretara podnosim sledeću inicijativu: molim vas, obratite pažnju. Metod je vanredan. Ali je i situacija vanredna. Stvari su takve da u normalnim okolnostima samom čoveku obično prepuštamo završetak života. Sada treba načiniti izuzetak. Već i zbog toga što ovaj čovek nije naš proizvod.
– Vi mislite – doviknu jedan glas – da ga treba uništiti?
– Da – odgovori sekretar -, i to što je moguće pre.
Tada zavlada takav muk da je Joahim čuo kucanje sopstvenog srca.
– Poslali bismo komisiju – nastavio je predsednik – koja raspolaže izvršnim kompetencijama. Deset članova.
Joahim je mislio da mu je dosta, pažljivo je strugnuo kroz vrata i krenuo prema glavnom ulazu da pobegne ako je moguće. Tek što je stigao do sredine hodnika, našao se suočen s desetoricom crnih ljudi. Znao je da je to ona desetorica koja hoće da ga smakne. Odlučio se na beg, skočio je u bočni hodnik. Dotrčao do lifta, ušao, i nasumice pritisnuo dugme. Ali čim je pogledao kroz okno, ugledao je desetoricu ljudi koji su ga sledili drugim liftom. Hteo je da stane kako bi iskočio. Primetili su to. Pored vrata lifta već su stajali naoružani ljudi. Upravo je bio na devedesetom spratu kada je primetio da lift ima dugme ULTRA EKSPRES. Pritisnuo ga je i onda je kao kamen počeo da pada. Susedni lift je odjednom zaostao. Na 482. spratu ispod zemlje nije video stražu. Stao je, iskočio ali je lift poslao dalje neka ga progone. Popeo se na tramvaj i zavezao se hodnicima. Šišao je preko mostova, kroz tunele. Odjednom je primetio da tramvaj dolazi i iz suprotnog pravca. Zaustavlja se, iskače i pravo kroz vrata. Na vratima Omega XZH–836/VII. Sve kese i vreće, sanduci i flaše. Ništa nije mogao da podigne. Mada je želeo da zatvori vrata. Na predmetima ispisano: POHOTA, NASILjE, RASIPNIŠTVO. Sve osobine u obliku praška i tečnosti. Joahim je video da ovde ne može ostati dugo. Prošao je kroz pedesetak prostorija. Svuda sanduci, paketi, vreće, flaše, burad. Konačno je stigao u veliku dvoranu gde je s krova padala voda i pokretala točkove. Turbine. Odavde mora da ima izlaz. Video je samo tramvajske šine, pored njih je dalje klipsao. Jedva da je prevalio sto koraka, iza njega se začulo kloparanje tramvaja. Hteli su da ga pregaze. Srećom, tu se našao lift. Uskočio je i pritisnuo dugme. Ovaj lift, međutim, nije imao dugme s oznakom ultra ekspres. Dokle ću izdržati? Premišljao je Joahim. Lift progonitelja se već približavao. Joahim je stigao do 800. sprata iznad zemlje, a onda opet nazad. Dobro bi bilo ako bi mogao da se iskrca u prizemlju. Ako bi i bilo nekoliko nitkova, on bi ih razjurio i iskočio kroz neki prozor. Zaustavio se u prizemlju, ali se pred vratima nalazio upravo sekretar. Ponovo nazad, gore. Na 350. spratu nije bilo nikoga. Hteo je da izađe, ali upravo tada se zaustavio pored njega lift s desetoricom u crnim odelima. Brzo nazad. Gore. Pazio je gde ima a gde nema ljudi. Na 500. nikoga. Brzo je iskočio i pustio lift da ide dalje. Crveni tepisi su vodili prema nekom velikom i prostranom predvorju. Ceo prostor je bio bogato osvetljen. Moćna, lepo izrezbarena kapija vodila je dalje. Ušao je u salu od crvenog zlata. Pod je bio od blistavog drveta, pored zidova predivan nameštaj, slike po zidovima. Joahim nije imao vremena za razgledanje, hitao je dalje. Druga sala je valjda još lepša bila. Zidovi i tkanje na mnoštvu plemenitog nameštaja blistali su plavom bojom. Treća sala beše zelena. Odatle su se otvarala moćna vrata. Otvorio je vrata i zaprepašten stao. Još nikada bije bio video ovako veliku salu. Prema jugu nalazio se ogroman prozor čije je okno izbrušeno od jednog velikog komada. Ostali delovi prostorije ispunjeni knjigama koje su se dizale u visinu drugog sprata. Na sredini, na podijumu crni pisaći sto, prekriven hartijom i knjigama. Cela soba je bila ukrašena slikama i skulpturama, i to tako prekrasno da Joahim nije mogao ni da mrdne. Pored pisaćeg stola stajao je muškarac i kad je čuo korake posetioca, sišao je s podijuma. Beše visok, snažan, četrdeset pet-šest godina, gusta crna kosa, ali već dosta prosedih vlasi. Najizrazitije su mu bile ruke, koščate, sa snažnom voljom i samosvešću, a onda plavo-sive oči s iskrama električne svetlosti.
Ove oči kao da su se neprekidno iskrile, nisu ni bile oči, nego moćna zvezda hladne svetlosti.
– Šta ti treba, čoveče? – upitao je.
Još nije mogao ni da odgovori kada su se vrata ponovo otvorila, ušli su sekretar i desetorica u crnom.
– Gospodaru! – kliknuo je sekretar u duboko se poklonio.
– Tajac.
– Recite, gospodine sekretaru – reče muškarac mirno, a u glasu mu je bilo malo zainteresovanosti.
Sekretar je pričao o Joahimovom dolasku i o njegovom slučaju. Pričao je kako je vršio istragu o grešci, od radionice do radionice, i kako je svuda doživeo neuspeh. Na kraju je rekao šta je direkcija morala da odluči.
– U interesu reda – dodao je pokorno.
– Suprotno mojoj izričitoj zabrani – rekao je muškarac tiho, tonom koji ne trpi protivljenje -, naravno, s namerom da meni ništa ne kažete.
Sekretar obori glavu.
On je jedan trenutak razmišljao, zatim rekao:
– Sam ću ispitati stvar. Vama ću se obratiti ako mi vaše mišljenje bude potrebno.
– Razumem, gospodine vrhovni vladaru – reče sekretar. Zatim svi odoše.
Joahim Olbrin je s čuđenjem posmatrao muškarca. Taj čovek je bio vrhovni vladar sveta. Vrhovni vladar potom stupi na podijum, stavi stolicu pored stola i reče: – Hajde, sedi. Kako ti je ime?
Joahim sede i reče.
– Sada mi reci kakva je nevolja.
Joahim je počeo da priča. Ispričao je sve događaje iz svoga života, nije štedeo reči, jer je video da ga vrhovni vladar pažljivo sluša. Ispričao mu je kako je otišao od kuće, šta je sve pokušavao u životu, i kako je sazrela u njemu ideja da dođe ovamo. Zatim je ispričao svoje avanture u ovoj zgradi.
– Šta ti od mene zapravo hoćeš?
– Ispričao sam svoj život – odgovori Joahim -, i vidi se da sam sve pokušavao, sve što je bilo moguće. Sada već nema druge do da dođem ovamo i da tražim uputstvo od onoga ko upravlja sudbinom čovečanstva.
Vrhovni vladar je malo poćutao. Zatim je ustao, pošao prema ormanu na drugoj strani prostorije, otvorio fijoku na sredini, izvadio nešto, vratio se stolu i seo.
Dugo je bio zagledan preda se, zatim je iznenada protresao rukom i bacio nešto na sto. Joahim je tada video da mu se u ruci nalazila zlatna posuda, a ono što je bacio na sto nije ništa drugo do dve dijamantske kocke. Prave kocke. Onakve s kojim igraju Vavilonci, Rimljani, papini plaćenici, engleski pomorci. Imale su brojne oznake na svih šest strana. Samo od dijamanta.
– Šta je ovo? – upita Joahim.
Vrhovni vladar ga ozbiljno pogleda i reče: – Bavim se sudbinom čovečanstva.
Joahim htede da pita dalje, ali ga vrhovni vladar ne sačeka:
– Kako i od čega se spravlja čovek, to si video u ovoj zgradi. Recept, osobina, sastav, kontrola, transformacija, top. Zar ne? Sve si video, samo nisi ko vodi čovečanstvo. Desno, ili levo. U rat, ili mir. Na dobro, ili zlo. Znači gore, ili dole. Sada si i to video.
– To je sudbina? – upita Joahim i pokaza na kocke.
– Ja sam sudbina – odgovori vrhovni vladar -, a ove kocke su moje znanje.
Zbir na dve kocke bio je dvanaest.
Vrhovni zapovednik vrati kocke u posudu.
– Dobio si – reče -, pa čuj me šta ću ti reći. Ima na zemlji, na južnom polu, upravo na suprotnoj polovini zemlje jedna druga zgrada. Nije tako sjajna i velika kao ova, moja. Bedan kućerak, i u njemu stanuje starac. I ovaj starac pravi ljude isto kao i ja. U ovoj kući, međutim, niko ne zna za njega. To je moja tajna. Starac duše meša u keramičkim zdelicama, sam obavlja sve poslove, svoja jedinjenja meša drvenom kašikom, ima samo kuhinjsku vagu, dugo kontroliše, pa ipak nikada tačno ne zna šta je uradio. Ima sasvim faličnih dela, ali ima katkada i besprekornih koja ne mogu da domašim. Svoje ljude ne spravlja prema tačno proračunatim osobinama, ne radi s konstantnim količinama. U svakom njegovom delu ima nešto čega još nikada bilo nije. Starac već radi veoma sporo. Svoje ljude ne šalje na zemlju preciznim topovima, nego ih ispaljuje praćkom. Ranije, kada je još bio mlađi, više je radio, ali sam ja onda izgradio ovu fabriku i prešišao ga. Sada već mogu reći da je zemlja naseljena mojim ljudima, jer ono nešto duša koje on izradi, ništa ne znači. Među hiljadu petsto miliona pedeset, ili sto. Kap u okeanu. Na zemlji se i ne primećuje razlika, i ove duše, ako u njima nema neke naročite snage, moraju propasti.
Kada je to čuo Joahim, uskliknuo je: – I mene je starac načinio?
– Da – odgovori vrhovni vladar -, znao sam čim sam te ugledao. Obično s pažnjom pratim sudbinu starčevih proizvoda. Ti si mi se nekako izmakao. Ali se ne uplićem u stvari sveta. Ako je čovek gotov, neka živi kako hoće i kako može. U tvoje stvari se ne mešam. Vrati se na zemlju.
Vrhovni zapovednik ustane, siđe s podijuma, priđe širokom velikom prozoru i dade Joahimu znak da priđe. Ispod prozora se prostirala cela zemlja. Video se Njujork, London, Madrid, Pariz, sve države, pustinje, planine, jezera, reke i mora. Moglo se videti kako milioni ljudi vrve, žive na svoj način. Jaohim nije mogao da se pomeri kada je ugledao ovo čudo i bez reči je gledao svet sa svim njegovim narodima.
– Ovo je cela zemlja – reče vrhovni vladar -, a na južnom polu eno male kuće moga protivnika. Pogledaj, pokaži mi mesto gde želiš da živiš. Daću ti ga i živi veselo. Joahim Olbrin se duboko zamisli, zatim odgovori: – Pošteno je što mi nudiš, hvala ti na dobroti. Ali mislim ako me ti nisi stvorio, nije u redu da primim nešto od tebe. Otići ću ja svom starcu i kod njega potražiti svoju pravdu.
Vrhovni vladar nabra čelo, oči mu iskre, i u tom trenutku je veoma ličio na sliku na kojoj je Joahim video prikaz Satane kao iskušava Gospoda. Sve potraja samo tren, zatim se on ponovo mirno oglasi:
– Čini kako hoćeš.
Zazvonio je i rekao sekretaru:
– Joahimu Olbrinu treba otvoriti put za zemlju, i pustiti ga da ide kuda želi.
Onda se rukovao s Joahimom.
Brzo je stigao do lifta, u prizemlje i na izlaz. Jedva je došao k sebi, opet je bio na zemlji. Krenuo je pravo na jug, uvek na jug, preko pustih ravnica, preko tamnih gustih šuma, preko brda, dolina, mnogo dana, sedmica putovao je i danju i noću. Prispeo je do mora, veslao, veslao dok se nije zamorio, odmorio se, spavao, zatim je opet veslao. Jednom je u praskozorje, u toplo letnje vreme, primetio udaljeno ostrvo. Nije to bilo veliko ostrvo u ogromnom plavetnilu okeana. Na njemu se se uzdizala nekolika brežuljka, gusto obrasla prekrasnim rastinjem, šipragom i drvećem. Po malenim proplancima na hiljade cvetova. Na njegovom putu zaliv mu se ljupko otvarao.
Na obali jednostavna kuća pokrivena slamom, pored nje bunar, naokolo dobro obrađena zemlja, povrtnjak i cveće, opet sveće. Malo izmaknuta štala, možda za krave. Po dvorištu šetkaju kokoši, guske, patke, čak rokće i prase. Joahim se još ne beše ni iskrcao, a već je zavoleo kućicu, baštu i celo ostrvo.
Uskoro je prispeo do obale. Upravo kada se vrh čamca zario u pesak, iz kuće je izašao čovek. Beše star, ali se dobro kretao. Gusta kosa, oči otvoreno i vatreno plaminjaju. Prijatno je bilo pogledati te oči; kada čovek susretne pogled, nehotimice se nasmeši.
Na njegovom milom, toplom, vragolastom licu videlo se da ne odbija šalu. Njegova zdrava usta govorila su o dobrom apetitu i o tome da u podne i uveče voli da popije čašu vina. Kada bi progovorio, čovek bi zaboravio mnoštvo njegovih bora. A glas mu je odzvanjao duboko i vragolasto.
– Dobro došao Joahime Olbrine – reče starac i pruži ruku.
Jaohim se rukova i upita:
– Kome li to da izrazim poštovanje, čoveče, koji me po imenu oslovljavaš?
– Ja sam starac o kome ti je govorio vrhovni vladar. Jer ovo ostrvo je tačno na južnom polu.
– Pa znači da sam stigao do čoveka koji je izradio moju dušu.
– Pogodio si. Hajde, sinko Joahime, da sednemo, sigurno si ogladneo za duga puta. A ja ne umem ni da mislim dok ujutru nemam nešto u želucu. Magdalena!
Iz kuće se pojavi mlada devojka. Joahim je pristojno pozdravi. Ona iznese sveže muženo mleko, crni hleb stavi na sto, puter i med. Sedoše da doručkuju.
– A kako da te oslovljavam – reče Joahim -, tebe koji me tako dobrodušno primaš u svom domu?
– Zovi me samo baštovan Jovan – reče starac – , jer mi je to ime.
– I zaista si baštovan?
– Kao što vidiš. Bavim se i stokom, ali tek koliko za kuću. Najradije biljkama. Od njih spravljam ljudske duše. Treba da ti kažem, Joahime Olbrine, sjajno si se vladao. Naročito u palati vrhovnog vladara. Neka ti je na čast. Sreća je tvoja što sam u tebe stavio dobru dozu soka vinograda. Bez toga bi odavno propao.
Znaš – nastavi starac -, ja ne pravim duše kao onaj fabrikant. Ne ljutim se ja na njega, veliki znalac. Biće o njemu još razgovora. Kada završim sa sastavom duše, pustim još kap svoje krvi, u nju potopim dušu i tako je pošaljem na zemlju. Fabrikant misli da može i bez toga. Pa istina, može. Ali njegove duše!
Baštovan se slatko smejao i otpijao mleko.
Ustali su i razgledali baštu. Beše tu svakovrsnog cveća, plavog, žutog, crvenog, belog, bledog, jakog, mirisnog, zvonastog, onog koje voli sunce i koje voli hlad. Baštovan Jovan je objašnjavao imena i svojstva cvetova. Zatim su ušli u kuću. I unutra je bilo tako jednostavno kao i napolju. Desno od predsoblja kuhinja, pored nje ostava i mala Magdalenina spavaća soba. Samo baš za spavanje, jer ovde na južnom polu cele godine je leto, i dan se provodi napolju. Levo je bila baštovanova soba i radionica. Na sredini je bio glatko orendisani sto. Po policama pored zida i u ormančićima teglice, lonci, avani, vage, flašice pune tečnosti raznih boja. Sve čisto i lepo, i Joahim je zavoleo i ovu prostoriju.
Baštovan je prišao lepo rezbarenom ormančetu, otvorio ga i izvadio veliku knjigu.
– Vidiš – reče -, ovde su moji ljudi. Nema ih mnogo.
Vrhovni vladar misli da je mnogo više nego malo. Pogledaj, trenutno živi samo šezdeset i osam mojih ljudi, ovih dana šaljem šesdeset i devetog. Skoro da je gotov. Eno ga. S jedne police uze keramičku teglicu. Na dnu posude crvena, još vlažna kuglica jedva veća od zrna pasulja.
– Crvena je zato što sam već umešao krv. Treba da se osuši.
Posudu je stavio na prozorski ispust.
– Dobro je ako se stavi na sunce, jer zraci imaju neko zagonetno, ali veoma povoljno dejstvo. Vrhovni vladar i ovde greši. Da li si kod njih uopšte video sunce? Elektrika i elektrika. Jadna duša, ne dobije ni jedan jedini prirodni svetlosni zrak.
– A posle? – upita Joahim.
– Onda zrno stavim u praćku i izbacim na zemlju. U poslednje vreme to mi predstavlja teškoću. Pomoći ćeš mi.
Joahim je ostao kod starog baštovana i pomagao mu. Plevio je leje u bašti, okopavao, sejao, brao cveće, sušio ga, vukao iz bunara vodu za Magdalenu, kosio travu za kravu, pripremao pomije za prase. A kad bi starac završio pojedine duše, njih dvojica bi se pela na brežuljak. S ovog brežuljka se mogla videti cela zemlja, baš kao s prozora vrhovnog vladara. Čak se videla i ogromna palata na severnom polu s njenim crnim kedrovima i sa sto hiljada stepenica. Na brežuljku bi seli, starac bi izvadio svoju knjigu, na mapi bi pokazao Joahimu gde treba dobaciti zrno pasulja.
– Vidiš li u azijskoj pustari ono šatorsko naselje? Dobro, s leve strane peti šator. Tu spava Tatarin. Ja sam ga načinio. Tu da padne.
Joahim je stavio zrno u praćku, dobro nanišanio Tatarina, zamahnuo i ispalio. Zrno je poletelo kroz vazduh i u tom trenutku počelo da se dimi, onda se upalilo i goreći malim plamenom preletalo je preko ogromnog prostora.
– To je proba – rekao je stari baštovan. – Dobro pripremljena duša leti na zemlju kao plamičak. Dobro je, Joahime sinko, dobar hitac.
Plamičak je upravo pogodio Tatarina.
Pred sumrak bi njih dvojica došetali ovamo, seli na brežuljak i gledali naokolo vrevu sveta, užurbanost velikih gradova, ratove, nesreće, gozbe, zaljubljena bića, požare, praznike. Joahim uopšte nije znao ništa zanimljivije nego posle svakodnevnog rada doći ovamo i posmatrati svet sve dok se ne smrkne. Kada je granula večernjača, ustao bi i vraćao se kući, gde je Magdalena već bila pripremila večeru ispod velikog platana. Supa se pušila, na stolu još vino i hleb.
A moja sudbina? pitao se Joahim. To li je ono mesto gde se konačno mogu skrasiti? Ovamo sam morao konačno stići, i ovde ću umreti kad dođe doba?
Bilo je razloga da samom sebi uputi ovakva pitanja. Naime, baštovan Jovan ga je uputio u celokupan posao. Ne mnogo posle dolaska već je poznavao cvetove, a slutio je i u čemu je tajna starca. Možda ovo i nisu pravi cvetovi, nego – ali tišina! Ko zna? Možda je svaki cvet duša? Znao je kako treba postupati s ovim, kako s onim. Kada treba zalivati, kada okopavati, kada brati cvetove, dokle sušiti. Umeo bi već i sam da pravi duše, i tokom rada bi mu često padalo na um kako bi lepo bilo načiniti čoveka od ovakvih i ovakvih cvetova.
Čak je to i rekao starcu, a ovaj mu je odgovorio:
– Vidi se da sam te ja načinio. I meni duše tako padaju na pamet. A ne kao recepti. Dok kopam, odjednom u meni se nešto rastvori i kao da vidim sliku. Tada obratim naročitu pažnju, dobro pogledam sliku, jer znam da je to slika duše. Odmah počinjem da pogađam od koje bih je biljke mogao načiniti. Uzmem crveni zvončić, zatim ono gorkasto seme, dodam kao jed zeleni list, dobar miris, lovor ili mentu. Ponekada dugo pripremam. Ali ima dana kada istovremeno izrađujem tri, četiri duše. Bogme, Joahime sinko, to ti je kao umetnost, a ne kao što vrhovni vladar misli: nauka. Nikada neću znati koliko on. On je mnogo, mnogo pametniji od mene. Ali nema srca. I gde je dospeo sa svojom velikom pameću? Do kocke. Meni to nije potrebno.
Tako su često razgovarali u prepodnevnim satima dok su radili između leja. Ali ni govora o tome šta će biti s Joahimom. A jadni Joahim Olbrin već bi želeo da zna da li će otići ili ostati. Pa već i zato što je veoma želeo da ostane. Ne samo zbog bašte, rada, baštovana, mesta. Dogodilo se da mu se i
Magdalena počela gnezditi u srcu. I onda jedne večeri dok su sedeli na brežuljku, Joahim je zamolio starca da donese odluku o njegovoj sudbini.
– Rekao sam ti, sinko – reče baštovan Jovan -, da nikome neću da pravim sudbinu. Nemam ja kocke, a neću ih ni imati. Ako hoćeš da ostaneš, ostani, ako hoćeš da ideš, idi. Znam da si rado ovde. I ja te rado vidim. Mnogo mi pomažeš, pa i dragi smo jedan drugome. A što se pak nemira tiče? Zašto o njemu ne govoriš? Ne prekidaj me. Nisam ja slep, Joahime. Vidim kako se ti i Magdalena uzajamno gutate. Pođite zajedno, izgradite kuću s druge strane zaliva, ima dovoljno lepog mesta. A ja ću se pobrinuti da se iz vašeg braka rađaju čestite i lepe duše, možda će se roditi i duše koje će me, kad omatorim, odmeniti i naslediti. Samo razgovaraj s Magdalenom, ta ona te već smatra pomalo budalom, zato što se motaš oko nje, a još joj ni ruku nisi dotakao. Poželjna devojka. Glatka kao maslina, mirisna kao jasmin, i slatka kao bagrem. Ova Magdalena je prolećna devojka, sasvim za tebe.
Dok je stari baštovan ovako govorio, iz očiju Joahima Olbrina su, bogme, kapljale suze radosnice. Uzeo je ruku baštovana Jovana i položio je na svoje lice. Ostao je dugo u tom položaju, glava mu je počivala u starčevoj ruci, dok je zemlja tonula lagano u večernju tamu a večernjača granula na zapadnom svodu.
Bela Hamvaš
