Varvari
Dante prema Aleksandriji nije bio nežan, u De vulgari eloquentia: praveći pregled dijalekata na poluostrvu, tvrdi da nakostrešeni zvuci koje ispušta narod sa ovih prostora svakako nije italijanski dijalekt i stavlja do znanja da ga jedva priznaje kao jezik uopšte. Pa dobro, mi smo varvari. Ali i to je neka vokacija.
Nismo Italijani (Latini), a nismo ni Kelti. Potomci smo ligurskih plemena, kosmatih i grubih; na početku svoje Istorije Pijemonta, Karlo Avale je 1856. podsetio da je o tim italskim, preromanskim narodima tako govorio i Vergilije u devetom pevanju Eneide.
Avale kaže da su ti varvari bili „sasvim prosečan, fini svet, meke kože, sitnih očiju, retkih vlasi, pogleda ispunjenog ponosom, oštrog i zvonkog glasa, tako da se već na prvi pogled dobijao pravi utisak o njihovoj izvanrednoj snazi…” O jednoj majci priča da je „dobila porođajne bolove dok je radila i da je ne rekavši nikom otišla da se sakrije u jedan bodljikavi žbun. Tu se porodila i dete pokrila lišćem; vratila se na posao, a da niko ništa nije primetio. Ali dete je počelo da plače i odalo majku; a ona, gluva za nagovaranja prijatelja i kolega nije htela da napusti posao i pogleda dete sve dok je na to nije primorao gazda, isplativši joj nadnicu za taj dan. Odatle uverenje koje su ponavljali i istoričari – da ligurske žene imaju mušku snagu, a muškarci snagu divljih zveri”. To je rekao Diodoro Sikulo.
Na poljima Marenga
Aleksandrijski heroj se zove Galjaudo. Godina je 1168, Aleksandrije ima i nema, ili je bar nema pod tim imenom.
Bio je to nekakav savez varošica, možda samo jezgro s jednom kulom. Tu su bili nastanjeni seljaci, a možda i mnogi od onih „trgovaca” koji će, kako reče Karduči, nemačkim feudalcima izgledati kao neprihvatljivi protivnici „koji su tek juče opasali viteške mačeve o svoje debele pojase.”
Obični Italijani su se udružili protiv Barbarose konstituišući Lombardijsku ligu i odlučili da izgrade novi grad na ušću reka Tanaro i Bormida, s namerom da zaustave napredovanje osvajača.
Narod iz tih nepovezanih naseobina se odaziva i pristaje da ratuje, verovatno videći tu za sebe neki ćar. Izgledaju vođeni samo sopstvenim interesima ali kad Barbarosa nailazi oni se snažno odupiru i Barbarosa ne prolazi. Mi smo u 1174-oj, Barbarosa je pred vratima, Aleksandrija iznemogla od gladi. Tada se pojavljuje (legenda kaže) Galjaudo, rasni seljak iz Bertolda koji uspeva da od gradskih poglavara pokupi ono malo pšenice koju su mogli da napabirče, nahrani njome svoju kravu Rozinu i povede je da pase izvan gradskih zidina. Naravno da su je Barbarosini ljudi uhvatili, zaklali je i čudom se čudili videvši da joj je utroba puna zrnevlja. A lukavi Galjaudo ispriča Barbarosi da u gradu ima još toliko žita da moraju i stoci da ga daju. Vratimo se za trenutak Kirdučiju i zamislimo onu vojsku romantičara koja cvili, biskupa iz Spire koji misli na lepe tornjeve svoje katedrale, palatinskog grofa Ditpolda s belim perčinom koji već gubi nadu da će ponovo videti svoju Teklu; svi su očajni i mučeni mišlju da moraju „umreti od ruke trgovaca…” Nemačka vojska diže šatore i odlazi.
To je legenda. Opsada je bila mnogo krvavija, izgleda da su se lokalne milicije mog grada hrabro dopune ali grad više voli da kao heroja pamti tog seljaka, lukavog i neokrvavljenih ruku, bez mnogo vojničkih vrlina ali čvrsto uverenog da su svi ostali malo gluplji od njega.
Padanska24 bogojavljenja
Svestan sam da počinjem ova sećanja u duhu velikog Aleksandrijca ali ne uspevam da smislim drugačiji, možda monumentalniji pristup. Verujem da je za opis jednog grada tako „ravnog” kao što je Aleksandrija, monumentalni pristup pogrešan izato radije biram one manje pompezne, kao što su priče o bogojavljenjima.
Bogojavljenje (citiram Džojsa) je „kao iznenadna duhovna manifestacija, u jednom razgovoru, u jednom gestu ili krugu misli koje zaslužuju da ih se sećamo”. Jedan razgovor, jedan šetač koji izranja iz večernje magle, miris trulog kupusa, jedna stvar bez značaja koja odjednom postaje vredna pažnje, to su bila bogojavljenja koja je Džojs zabeležio u svom maglovitom Dablinu. A Aleksandrija više liči na Dablin nego na Konstantinopolj.
Bilo je prolećno jutro 1943. godine. Doneta je odluka da se konačno evakuišemo, da se sklonimo u Nicu Monferato i tako izbegnemo bombardovanje, ali u onih nekoliko meseci unakrsne vatre između fašista i partizana navikao sam da uskačem u rovove i eskiviram metak iz „Stena”. Bilo je rano jutro i mi smo se približavali železničkoj stanici, cela porodica u iznajmljenoj kočiji. Tamo gde se korso Čento Kanoni proširuje prema kasarni Valfre, u tom širokom pojasu koji je u to doba obično pust, učinilo mi se da u daljini vidim drugara iz osnovne škole, Rosinija.
Ustao sam, narušavajući pri tom ravnotežu kola, i glasno ga pozvao. Moj otac se ljutnu. Reče mi da sam kao i obično nepromišljen, da se tako ne ponaša i da ne urlam kao ludak za tim „Verdinijem”. Objasnio sam da je to bio Rosini, a on da je to isto, Verdini ili Bjankini. Nekoliko meseci kasnije, kada je Aleksandrija prvi put bombardovana, saznao sam da je Rosini poginuo u ruševinama zajedno s majkom.
Bogojavljenja se ne objašnjavaju ali u ovom sećanju bilo ih je bar tri. Prvo, dobio sam grdnju zato što sam se prepustio preteranom oduševljenju. Drugo, verujem da sam nesmotreno izgovorio jedno ime. U Aleksandriji se svake godine prikazuje „Dželindo”, jedna pastoralna bajka o Božiću. Radnja se događa u Vitlejemu ali pastiri razgovaraju i razmišljaju na aleksandrijskom dijalektu. Samo rimski centurioni, sveti Josif i Tri sveta kralja govore italijanski (i ispadaju jako smešni). Medoro, jedan iz porodice Dželindo, sreće Tri sveta kralja i neobazrivo izgovara pred njima ime svog gazde. Kada to Dželindo sazna, razbesni se i napravi čitavu scenu.
Ne govori se svakome svoje ime i ne zove se olako neko po imenu, javno, da svi mogu da čuju. Ime se ljubomorno čuva i s njim se obazrivo postupa. Kad Amerikanac razgovara s nama, pomenuće nam ime u svakoj rečenici i dopada mu se ako i mi to činimo. Jedan Aleksandrijac može s tobom da razgovara čitav dan, a da nijednom ne izgovori tvoje ime, čak ni kada te pozdravlja. Kaže se „ćao” ili „doviđenja”, a ne „doviđenja, Josife”.
Što se trećeg bogojavljenja tiče, ono ima više značenja. Ostala mi je u sećanju vizija širokog gradskog prostora, poput kaputa koji posle oca nosi sin, u kome ona sitna figura nestaje, suviše udaljena od kočije: možda je to bio susret s prijateljem koga više neću videti. Čovek se izgubi u ravnim prostorima Aleksandrije. Kada je grad zaista pust, rano ujutru, noću ili u vreme Feragosta (i nedeljom oko pola dva u podne), treba prevaliti veliki put (u tom veoma malom gradu) da bi se s jednog mesta došlo do drugog; sav je nekako otvoren i bilo ko, skriven iza ugla ili zaklonjen kočijom u prolazu, može da te vidi, da otkrije tvoju intimu, da te pozove po imenu, da te zauvek izgubi. Aleksandrija je prostranija od Sahare kojom prolaze bledolike vile Morgane.
Eto zbog čega svet malo priča, razmenjuje brze signale pa se (te) izgubi. To utiče na odnose, na mržnje kao i na ljubavi. Aleksandrija, urbanistički, nema mesta za okupljanja (možda samo mali Legin trg), ali skoro uvek ima centre za raseljavanje.
Zbog toga se nikad ne zna ko je tu, a ko nije.
Pada mi na pamet jedna priča koja nije aleksandrijska ali bi mogla da bude. Salvatore kao dvadesetogodišnjak napušta svoj zavičaj da bi emigrirao u Australiju, gde ostaje četrdeset godina. A onda se, kao šezdesetogodišnjak, zajedno sa ušteđevinom vraća kući. I dok se voz približava stanici, Salvatore mašta: da li će naći svoje drugare, nekadašnje prijatelje, u baru svoje mladosti? Da li će ga prepoznati?
Prirediće mu slavlje, tražiće da im priča svoje avanture od kengura do Aboridžina, nestrpljivi da čuju o svemu. A ona devojka koja… A apotekar iza ugla? I sve u tom stilu…
Voz ulazi u opustelu stanicu, Salvatore silazi na pločnik po kome žari jako mediteransko sunce. U daljini, pojavljuje se pogureni čovečuljak u uniformi železničara. Salvatore ga pogleda malo bolje, prepoznaje ga uprkos pogrbljenim leđima i licu koje su za četrdeset godina izbrazdale bore: pa naravno, to je Đovani, stari školski drugar! Mahnu, uzdrhtalo mu se približavajući i pokazujući rukom na svoje lice kao da kaže „ja sam”. Đovani ga gleda kao da ga ne prepoznaje, zatim podiže bradu u znak pozdrava: „Ej. Salvatore! Šta radiš? Putuješ negde?”
Nikada ne preterati
Doživeo sam pravi šok kada sam otišao u Torino na fakultet. Torinjani su Francuzi, Kelti u svakom slučaju, ne ligurski varvari kao mi. Moji novi drugovi stizali su ujutru u aule Palate Kampana u belim košuljama s lepim kravatama, smešili mi se i prilazili pružajući ruku: „Ćao, kako si?” Ništa slično nisam pre toga doživeo. U Aleksandriji sam sretao drugare koji su me gledali poluspuštenih kapaka i oslovljavali me, stidljivo ljubazni, sa „Ej, glupane!” Samo devedeset kilometara razlike, a već sam bio u drugoj civilizaciji. Onu svoju već sam bio toliko upio da je i dalje smatram superiornijom. Kod nas se ne laže. Kada su pucali u Toljatija, došlo je do velikog komešanja. S vremena na vreme i Aleksandrijci se uzbude. Okupili su se na pjaci Liberta koja se nekada zvala Rataci.
Onda se umešao radio s vešću o pobedi Bartalija na Tur d Frans. Oholo ponašanje medija funkcionisalo je, kažu, u celoj Italiji. U Aleksandriji nije funkcionisalo; mi smo lukavi, neće nas ovom biciklističkom pričicom naterati da zaboravimo Toljatija.
Ali iznenada se nad zgradom opštine pojavio avion. Bio je to valjda prvi put da Aleksandriju preleće avion s reklamnim porukama, ali se ne sećam šta je reklamirao. Nije se radilo o dijaboličnom planu, samo o slučajnosti. Aleksandrijac je nepoverljiv prema dijaboličnim planovima ali vrlo osetljiv na slučajnost. Gomila je posmatrala avion, komentarisala novi izum (dobra ideja, sasvim nova stvarčica, ma vidite šta im je palo na pamet, šta još neće da smisle). Svako iznosi svoje mišljenje, sopstveno čvrsto uverenje da cela stvar neće uticati na opštu krivulju entropije i termičku smrt univerzuma – nisu baš tako rekli ali to je ono što je proizlazilo iz svake reči izgovorene na aleksandrijskom. Na kraju su svi otišli svojim kućama jer dan više nije obećavao iznenađenja. Toljati je bio zaboravljen.
Verujem da onima koji nisu iz Aleksandrije ove priče mogu delovati zastrašujuće. Ja smatram da su uzvišene, kao što su uzvišena i druga bogojavljenja iz istorije jednog grada koji je uspeo da se izgradi uz pomoć pape i Lombardijske lige, da se iz interesa odupre Barbarosi, ali da posle ne učestvuje u borbi za Lenjano; grada o kome postoji i ovakva legenda: kraljica Pedoka je došla iz Nemačke da bi ga zauzela i odmah je zasadila vinograde, zaklinjući se da odatle neće otići dok ne popije sve vino od tog grožđa. Opsada je trajala sedam godina ali nastavak legende kaže da je Pedoka, poražena od aleksandrijaca, počinila jedan egzaltirani ritual gneva i destrukcije: prosula je sve vino iz svojih bačvi po suvoj zemlji, kao da mistično aludira na jednu veliku i varvarsku žrtvu u krvi. Pedoka, maštovita i poetična kraljica koja je sebe kaznila odričući se sopstvenog zadovoljstva da bi se opila masakrom, makar i simbolično… Aleksandrijci to gledaju, pamte i iz svega izvlače zaključak: kad je neko glup, on je kao Pedoka.
…Ako prelistate Vodič kroz Italiju; „legendarnu, misterioznu, neobičnu, fantastičnu”, (Sugar) videćete već na prvim stranicama geografske karte koje označavaju prisustvo fantastičnih bića u italijanskim severnim provincijama.
Aleksandrijska regija se, naprotiv, ističe svojom nevinošću: nema veštica, đavola, vila, vampira, čarobnjaka, čudovišta, utvara, pećina, lavirinata ili blaga; prolazi s jednom „bizarnom građevinom”, priznaćete da nije mnogo.
Nepoverenje u misterije. Podozrivost u odnosu na Noumen. Jedan grad bez ideala i bez strasti.
U vreme kada je nepotizam smatran za vrlinu, Pije V, papa iz Aleksandrije, proteruje rođake iz Rima i poručuje im da se sami snađu. Vekovima u mom gradu postoji bogata jevrejska zajednica ali Aleksandrija ne nalazi moralnu snagu za antisemitizam i zaboravlja da se povinuje zahtevima Inkvizicije. Stanovnike Aleksandrije nikada nije ponela nijedna Herojska Vrlina, čak ni kada se u njeno ime obećavalo uništenje Različitih. Aleksandrija nije nikada osetila potrebu da silom nešto nametne; nije ponudila lingvističke modele radijskim spikerima, nije stvorila umetnička čuda na koja se treba pretplatiti, nije imala čemu da poduči ljude, ništa čime bi trebalo da se ponose njeni sinovi niti se ikada mnogo trudila da se ona ponosi njima.
Samo da znate kako je čovek ponosan kad otkrije da je sin jednog grada bez retorike i bez mitova, bez misija i bez istina.
Razumeti maglu
Aleksandriju čine velika prazna, dremljiva prostranstva. Ali iznenada, nekih jesenjih ili zimskih večeri kada grad utone u maglu, praznina nestane i iz mlečnog sivila, pri svetlosti fenjera, ni iz čega izranjaju uglovi, fasade i tamne prečice u jednoj novoj igri tek naznačenih oblika i Aleksandrija postaje „lepa”. Grad podignut da bi bio viđen u sumrak, ne treba da traži svoj identitet na suncu, već u magli. Kroz maglu se hoda polako, čovek treba da poznaje put da se ne bi izgubio ali se bez obzira na to uvek stiže na neki način.
Magla je dobra i nagrađuje verno onoga ko je voli. Hodati kroz maglu je lepše nego hodati po snegu i gaziti ga teškim cipelama jer magla te ne okrepljuje samo odozdo već i odozgo; niti je prljaš niti je uništavaš, ona klizi nežno oko tebe i ponovo se sastavlja posle tvog prolaska, ispunjava ti pluća poput dobrog duvana, ima jak i zdrav miris, miluje ti obraze i uvlači se između kragne i brade bockajući te po vratu, stvara privid utvara u daljini koje nestaju kad im se približiš, ili pred tobom iznenada izviru možda stvarni likovi koji odmiču i nestaju. Nažalost, trebalo bi da je uvek rat i zamračenje jer samo tada magla daje najbolje od sebe, ali ne može se imati uvek sve.
Magla te zaklanja od spoljnog sveta, u njoj si na ti sa samim sobom. Nebulat ergo cogilo.
Srećom, i kada nema magle na aleksandrijskim visoravnima, naročito rano ujutru, jedna vrsta magličaste rose, umesto da orosi livade, podiže se da spoji nebo i zemlju, tako vlažeći lice. Vidljivost je skoro preterana, ali pejzaž ostaje i dalje jednobojan, sve se razređuje u fine nijanse sivog i ne vređa oko. Treba otići van grada sporednim putevima, najbolje stazama duž rečnog korita, biciklom, bez šala, s novinama pod jaknom da se zaštite grudi. Na poljima Marenga, gde ima i mesečine i tame, između reka Tanaro i Bormida, dobijene su već dve bitke (1174. i 1800). Biće još bolje.
San Baudolino
Sveti zaštitnik Aleksandrije je Baudolino.
(„O sveti Baudolino, zaštiti odozgo s neba našu biskupiju i odani ti narod”).
Evo šta priča đakon Pavle:
„U vreme Luitpranda, u malom mestu Foro pored reke Tanaro, živeo je jedan čovek čudesne svetosti koji je uz pomoć milosti Božje činio mnoga čuda. Često je predviđao budućnost i o dalekim stvarima govorio kao o sadašnjosti. Jednom kada je kralj došao u šumu da lovi, dogodilo se da je neko iz njegove pratnje, gađajući jelena strelom, pogodio kraljevog sestrića Anfusa. Kada je to video Luitprando, koji je veoma voleo dečaka, poče da plače nad svojom nesrećom i odmah pošalje jednog od svojih vitezova kod Božjeg čoveka, Baudolina, tražeći od njega da se pomoli Hristu za spas nesrećnog dečaka.”
Ovde za trenutak prekidam priču da bi čitalac mogao sam da pretpostavi šta će se dogoditi. Šta bi uradio jedan normalan svetac, a ne Aleksandrijac? Da nastavimo s pričom, dajući ponovo reč đakonu Pavlu:
„Dok je vitez još bio na putu, dečak je umro. Ugledavši ga, prorok mu reče: ’Znam zbog čega dolaziš, ali to što tražiš nije moguće jer dečak je već umro.’ Kada su mu preneli te reči, kralj se uverio, iako njegove molbe nisu uslišene, da je Božji čovek Baudolino obdaren proročkim duhom.”
Rekao bih da se Liutprando dobro vladao i da je shvatio poruku velikog sveca: da čuda u životu nema mnogo. Mudar je onaj čovek koji prihvati svest o nužnom.
Baudolino čini čudo kad ubedi lombardijskog vernika da su čuda vrlo retka roba.
Umberto Eko
