Anatomija Fenomena

Frojdov metod je prisno povezan sa istočnjačkom mišlju [Tema: Zen]

sigmund-freud-photo

Zen budizam i psihoanaliza – XXXII dio

 

Psihoanaliza i zen budizam (2)

 

  1. VREDNOST I CILJEVI U FROJDOVOJ

KONCEPCIJI PSIHOANALIZE

Psihoanaliza je karakterističan izraz spiritualne krize zapadnog čoveka i jedan pokušaj pronalaženja rešenja.

Ovo je otvoreno ispoljeno u skorašnjim vidovima razvoja psihoanalize, u humanističkoj ili egzistencijalističkoj analizi. No pre no što pristupim razmatranju svoje humanističke koncepcije, želim da pokažem kako je, sasvim suprotno opšte usvojenoj pretpostavci, sistem samoga Frojda prevazilazio pojmove »bolesti « i »izlečenja«, bavio se čovekovim »spasenjem«, a ne samo terapijom mentalno bolesnih pacijenata.

Površno gledano, Frojd je tvorac jedne nove terapije za mentalna oboljenja i na tu građu su bili  usredsređeni njegovo najveće interesovanje i svi njegovi životni napori. Međutim, ako bolje zagledamo, otkrićemo da se iza ove koncepcije medicinske terapije neuroza nalazi interesovanje za sasvim drugu stvar koje je Frojd retko izražavao i kojeg je, verovatno, retko bio svestan.

Ova skrivena ili samo implicitna koncepcija ne bavi se prvenstveno lečenjem mentalnih oboljenja već nečim što prevazilazi pojmove bolesti i izlečenja. Šta je bilo to nešto? Kakva je priroda »psihoanalitičkog pokreta« koji je Frojd zasnovao? Kakva je bila Frojdova vizija čovekove budućnosti? Šta je sačinjavalo dogmu na kojoj se temeljio njegov pokret?

Na ovo pitanje Frojd je verovatno najjasnije odgovorio ovom rečenicom: »Gde je bilo ono (id; — neka bude ja (ego).« Njegov cilj bio je da iracionalne i nesvesne strasti potčini razumu; da čoveka oslobodi vlasti nesvesnog — u granicama čovekovih mogućnosti, čovek je morao postati svestan nesvesnih sila u samom sebi, kako bi ih nadvladao i kontrolisao. Frojdov cilj bila je najpotpunija spoznaja istine, a to je spoznaja stvarnosti; po njemu, ova spoznaja jedino je svetio spram kojeg se čovek na ovoj zemlji može upravljati. Ovi ciljevi bili su tradicionalni ciljevi racionalizma, filosofije prosvećenosti i puritanske etike. Ali dok su religija i folosofija ovaj cilj samokontrole postulisale na način koji se može nazvati utopističkim, Frojd je prvi (ili je bar verovao da je prvi) postavio ove ciljeve na naučnu osnovu — putem istraživanja nesvesnosti — i time ukazao na put ka njihovom ostvarivanju. Iako Frojd predstavlja vrhunac zapadnog racionalizma, njegova genijalnost se iskazala time što je istovremeno prevazišao lažno racionalističke i površno optimističke aspekte racionalizma, i ostvario sintezu sa romantizmom, upravo sa onim pokretom koji se, tokom devetnaestog veka, suprotstavljao racionalizmu svojim zanimanjem za iracionalnu, afektivnu stranu čovekove ličnosti i poštovanjem koje joj je ukazivao.

U pogledu tretmana pojedinca, Frojda je filosofski i etički cilj takođe zaokupljao više no što se to obično veruje. U Uvodnim predavanjima, on govori o pokušajima izvesnih mističkih praktičnih postupaka da u ličnosti izazovu temeljan preobražaj. »Moramo priznati «, nastavlja, »da su terapeutski napori psihoanalize odabrali sličnu tačku pristupa. Njena je namera da ojača ja (ego), da ga učini nezavisnijim od nad-ja (super-ego), da proširi njegovo polje osmatranja i tako mu omogući da sebi pripoji nova područja onog (id). Gde je bilo ono (id) — neka bude ja (ego). To je kulturni poduhvat sličan isušenju Zojderskog jezera.« U istom duhu, on govori kako se psihoanalitička terapija sastoji u »oslobađanju ljudskog bića od njegovih neurotičkih simptoma, inhibicija i nenormalnosti karaktera.«

U svetlu pod kojim je on posmatra, i uloga analitičara prevazilazi ulogu lekara koji »leči« pacijenta. »Analitičar «, veli on, »mora u neku ruku biti superioran ako u izvesnim psihoanalitičkim situacijama treba pacijentu da posluži kao uzor, a u drugim — da deluje kao učitelj.«

»Na kraju«, piše Frojd, »ne smemo zaboraviti da se odnos između analitičara i pacijenta zasniva na ljubavi prema istini, to jest, na priznavanju stvarnosti, i da isključuje bilo koju vrstu himbe ili obmanjivanja.«

U Frojdovoj koncepciji psihoanalize postoje i drugi činioci koji prevazilaze konvencionalno shvatanje bolesti i izlečenja. Oni koji poznaju misao Istoka, a posebno zen budizam, zapaziće da činioci koje ću pomenuti nisu bez svojih veza sa shvatanjima i mislima istočnjačkog uma. Načelo koje ću ovde prvo pomenuti jeste Frojdovo shvatanje da spoznaja vodi preobražaju, da se teorija i praksa ne smeju odeljivati, da samim činom samo spoznaje čovek sebe preobražava. Skoro i nije potrebno naglašavati koliko se ova misao razlikuje od koncepcije naučne psihologije u Frojdovo ili naše vreme, po kojoj spoznaja po sebi ostaje teorijsko znanje a ne preobražava onog koji spoznaje.

Po još jednom aspektu, Frojdov metod je prisno povezan sa istočnjačkom mišlju, a naročito sa zenbudizmom. Frojd nije delio visoko mišljenje o našem svesnom misaonom sistemu koje je tako karakteristično za modernog čoveka Zapada. Naprotiv, on je verovao da je naše svesno mišljenje samo mali deo celine psihičkog procesa koji se u nama odvija, delić upravo beznačajan u poređenju sa ogromnom snagom onih sila u nama koje su mračne, iracionalne, a, istovremeno, i nesvesne. U želji da sagleda pravu prirodu neke osobe, Frojd je svojim metodom slobodnih asocijacija hteo da se probije kroz sistem svesnog mišljenja. Trebalo je da slobodne asocijacije zaobiđu logično, svesno, konvencionalno mišljenje. Ma kakva se kritika mogla uputiti sadržini Frojdovog nesvesnog, ostaje činjenica da je naglašavajući slobodne asocijacije na račun logičkog mišljenja suštinski prevazišao konvencionalni, racionalistički način mišljenja svojstven zapadnom svetu i krenuo pravcem koji je mnogo dalje i radikalnije razvila misao Istoka.

Postoji još jedna tačka u kojoj je Frojd radikalno odstupio od savremenog zapadnog stava. Tu imam na umu činjenicu da je bio voljan da neku osobu analizira jednu, dve, tri, četiri ili pet godina, pa i duže. Ovaj postupak je, u stvari, bio razlog za mnoge kritike upućene Frojdu. Nema zbora, treba se truditi da analiza bude što je moguće efikasnija, no ovde bih hteo da istaknem da je Frojd imao hrabrosti da kaže kako ima smisla provesti godine s jednom osobom, samo da bi joj se pomoglo da sebe shvati. Sa stanovišta korisnosti, sa stanovišta gubitka i dobitka, ovo baš nema mnogo smisla. Pre bi se moglo reći da se vreme utrošeno na takvu produženu analizu ne isplaćuje, ukoliko se ima u vidu društveni učinak promene do koje dolazi u jednoj osobi. Frojdov metod ima smisla jedino ako se prevaziđe moderno shvatanje »vrednosti«, ispravnog odnosa između sredstava i ciljeva, nekakvog bilansa; ako se prihvati da jedno ljudsko biće nije samerljivo ma kojoj stvari, da njegovo osamostaljenje, njegovo blagostanje, njegovo prosvećenje (ili koji god termin upotrebili) samo po sebi predstavlja stvar od »vrhunske važnosti«, da ovaj cilj ne može kvantitativno izraziti nikakva količina vremena i novca. Posedovati viziju i hrabrost za iznalaženje metoda koji je podrazumevao ovo produženo bavljenje jednom osobom značilo je ispoljiti stav koji u jednom važnom aspektu prevazilazi konvencionalnu zapadnu misao.

Prethodne opaske nisu imale za cilj da nagoveste kako je Frojd svojim namerama bio blizak misli Istoka, ili određenije — misli zen-budizma. Mnogi elementi koje sam ranije pomenuo bili su u umu samog Frojda više implicitni no izričiti, pre nesvesni no svesni.

Frojd je isuviše bio sin zapadne civilizacije, a naročito misli osamnaestog i devetnaestog stoleća, da bi mogao biti blizak misli Istoka izraženoj zen-budizmom, čak i da je ovaj poznavao. U bitnim crtama Frojdova slika čoveka bila je ona slika koju su uobličili ekonomisti i filosofi osamnaestog i devetnaestog veka. Oni su čoveka sagledali kao suštinski konkurentski nastrojenog, izdvojenog i vezanog za druge jedino potrebom razmenjivanja zadovoljenja ekonomskih i nagonskih potreba.

Za Frojda, čovek je mašina koju pokreće libido a reguliše je načelo održavanja nadraženosti libida na najmanjoj meri. On je čoveka sagledao kao suštinski samoživog, s drugima povezanog jedino uzajamnom potrebom zadovoljavanja nagonskih želja. Za Frojda, uživanje je popuštanje napetosti, a ne iskustveni doživljaj radosti, čovek se ukazuje rascepljen na svoj intelekt i svoja osećanja; čovek nije potpuni čovek, već razumno biće filosofa prosvećenosti. Bratska ljubav je nerazuman zahtev protivan stvarnosti; mistično iskustvo je regresija na detinji narcisizam.

Pokušao sam da pokažem kako uprkos ovih očiglednih suprotnosti zen-budizmu, u Frojdovom sistemu ipak postoje elementi koji prevazilaze konvencionalne pojmove bolesti i izlečenja i tradicionalno racionalističko shvatanje svesti, elementi koji su doveli do daljeg razvoja psihoanalize čiji plodovi imaju neposredniji i pozitivniji afinitet prema misli zen-budizma.

Međutim, pre no što dođemo do razmatranja veze između ove humanističke psihoanalize i zen-budizma, želim da ukažem na promenu koja je bitna za razumevanje daljeg razvoja psihoanalize: na promenu u vrsti pacijenata koji dolaze da budu analizirani i na promenu problema što ih oni postavljaju.

Početkom ovog veka psihijatru su se uglavnom obraćali ljudi koji su patili od simptoma. Ruka im je bila paralizovana ili su imali neki opsesivni simptom — kao što je prisilno pranje — ili su patili od opsesivnih misli kojih se nisu mogli osloboditi. Drugim recima, bili su bolesni, u smislu u kojem se reč bolest upotrebljava u medicini; nešto ih je sprečavalo da društveno funkcionišu kao što funkcioniše tzv. normalna osoba.

Ako su od toga patili, i njihovo shvatanje izlečenja odgovaralo je shvatanju bolesti. Oni su želeli da se otarase simptoma, a njihov pojam »zdravlja« bio je — ne biti bolestan. Želeli su da budu zdravi kao svaka prosečna osoba, ili, kako bismo to mi rekli, želeli su da ne budu nesrećniji i uznemireniji no što je prosečna osoba u našem društvu.

Takvi ljudi se još uvek obraćaju psihoanalitičaru za pomoć i za njih psihoanaliza još uvek predstavlja terapiju čiji je cilj da otkloni njihove simptome i osposobi ih da društveno funkcionišu. No dok su nekad oni sačinjavali većinu psihoanalitičareve klijentele, danas su u manjini — možda ne zato što je njihov apsolutni broj danas manji, već stoga što je njihov broj relativno manji u poređenju sa mnogim novim »pacijentima« koji društveno funkcionišu, koji nisu bolesni u ustaljenom smislu te reči, no koji pate od maladie du siècle, malaise, unutarnjeg mrtvila o kome sam govorio. Ovi novi »pacijenti« obraćaju se psihoanalitičaru ne znajući od čega zapravo pate. Žale se na potištenost, nesanicu, nesreću u braku, odsustvo uživanja u radu i mnoge druge slične tegobe. Oni obično veruju da se njihov problem sastoji u ovom ili onom određenom simptomu i da bi se dobro osećali kad bi se oslobodili te određene teškoće. Međutim, ti pacijenti obično ne vide da njihov problem nije problem potištenosti, nesanice, braka ili posla. Sve te različite tegobe samo su svestan oblik u kojem im naša kultura dopušta da izraze nešto što počiva mnogo dublje i zajedničko je raznim ljudima koji svesno veruju da pate od ovog ili onog određenog simptoma. Njihova zajednička muka je otuđenost od samih sebe, od bližnjeg i od prirode; svest da čoveku život sipi iz ruke poput peska i da će umreti da nije ni živeo; svest da čovek živi usred izobilja, a ipak je čemeran.

Kakvu pomoć može psihoanaliza ponuditi onima koji pate od maladie du siècle? Ova pomoć se razlikuje (i mora se razlikovati) od »izlečenja« koje se sastoji u otklanjanju simptoma, ponuđenog onima koji nisu kadri da društveno funkcionišu. Za one koji pate od otuđenosti, izlečenje se ne sastoji u odsustvu bolesti već u prisustvu blagostanja.

Međutim, ako treba da definišemo blagostanje, nailazimo na znatne teškoće. Ostanemo li u granicama frojdističkog sistema, morali bismo blagostanje definisati terminima teorije libida kao sposobnost punog genitalnog funkeionisanja, ili, gledano iz drugog ugla, kao svest o skrivenoj edipovskoj situaciji — a te definicije, po mome mišljenju, samo ovlaš dodiruju pravi problem ljudskog postojanja i postizanja blagostanja totalnog čoveka. Svaki pokušaj davanja probnog rešenja problema blagostanja mora prevazići frojdističku šemu i dovesti do razmatranja (koliko god nužno nepotpunog) osnovne koncepcije ljudskog postojanja na kojoj se zasniva humanistička psihoanaliza. Jedino tako možemo položiti temelj za poređenje psihoanalize i misli zen-budizma.

Erik From

Nastaviće se

Ostavite komentar: