I
U pet sati ujutro – jutro bleštavo od ranog sunca, naš dom se već odavno kupao u vrelom i tihom jutarnjem sjaju. Tog svečanog sata, neposmatran ni od koga, on je ceo tiho ulazio – dok je kroz sobe u polumraku spuštenih zavesa još solidarno išlo složeno disanje spavača u fasadu obasjanu suncem, u tišinu rane žege, kao da mu je cela površina bila izlepljena od blago usnulih kapaka. Tako, koristeći se tišinom tih svečanih sati, udisao je prvu vatru jutra slatko uspavanim licem koje je malaksavalo u sjaju, crtama koje su lako podrhtavale kroz san od maštanja tog napetog sata. Senka bagrema pred kućom, koja se bleštavo talasala na tim vrelim kapcima, ponavljala je na njihovoj površini, kao na klaviru, iznova i iznova tu svoju svetlucavu frazu, koju je spirao povetarac – uzalud pokušavajući da prodre u taj zlatni san. Platnene zavese su gutale jutarnji požar, porciju za porcijom, i crnele od sunca, gubeći svest u beskrajnom sjaju.
U taj rani sat moj otac, koji više nije mogao da spava, silazio je sa stepenica, natovaren knjigama, da bi otvorio radnju koja se nalazila u parteru zgrade. Na trenutak bi zastao u kapiji nepomičan, izdržavajući, zažmirivši očima, moćni napad sunčanog ognja. Sunčani zid kuće ga je slatko uvlačio u svoju ravan blago nivelisanu, sasvim izglađenu. Otac je na trenutak postajao pljosnat, urastao u fasadu, i osećao kako mu raširene ruke, drhtave i tople, pljosnato zarastaju između zlatne štukature fasade. (Koliko očeva je već tako zauvek uraslo u fasadu kuće u pet sati ujutro, u trenutku kad su silazili sa poslednje stepenice. Koliko očeva je na taj način postalo zauvek vratarima sopstvene kapije, pljosnato izrezanih u udubljenju, sa rukom na bravi i lica razvezana u same paralelne i blage brazde, po kojima posle klize zaljubljeni prsti sinova, tražeći poslednje tragove očeva, utonulih zauvek u univerzalni osmeh fasade). Ali se posle toga otkidao poslednjim ostatkom volje, povraćao svoju treću dimenziju i ponovo očovečen, oslobađao okovana vrata od reze i železnih šipaka.
Kad bi otvarao to teško, železom okovano krilo dućanskih vrata, gunđavi mrak se povlačio na korak od ulaza, odmicao se za pedalj u unutrašnjost radnje, premeštao se i lenjo smeštao u dubini. Dimeći se nevidljivo iz još hladnih ploča trotoara jutarnja svežina je plašljivo zastajala na pragu slabom, drhtavom strujom vazduha. U dubini je ležao mrak mnogih ranijih dana i noći u nenačetim balama sukna, poređan u slojevima, jureći u špalirima u dubinu u prigušenim pohodima i putovanjima, dok ne bi nemoćno prestao u samom jezgru radnje, u tamnom magacinu, gde se razilazio već neraščlanjen i zasićen samim sobom, u gluhu nejasnu suknenu pramateriju.
Otac je išao duž tog visokog zida ševiota i rebrastog somota, prevlačeći rukom hrbata suknenih bala kao preko šliceva ženskih haljina. Pod njegovim dodirom ti nizovi slepih trupova, uvek spremnih na paniku i da poremete red, umirivali su se, učvršćivali u svojim suknenim hijerarhijama i redu.
Za moga oca naša radnja je bila mesto velikih briga i nevolja. To delo njegovih ruku nije od danas počinjalo – rastući – da ga napada sve upornije, da ga strašno i nevidljivo prerasta. Ono je za njega bio prevelik zadatak, zadatak koji je prelazio njegove snage, uzvišen i neobuhvatan zadatak. Veličina te pretenzije ga je plašila. Prestrašeno zagledan u njenu veličinu, koju celim svojim životom bačenim na tu jednu kartu nije mogao da zadovolji – sa očajanjem je video lakomislenost pomoćnika, njihove nestašne i besmislene manipulacije, koje su vršene na margini te velike stvari. S gorkom ironijom je proučavao tu galeriju lica nepomućenih nikakvom brigom, čela nenapadnutih nikakvom idejom, ispitivao je do dna te oči čije nevino poverenje nije mutila ni najmanja senka podozrivosti. Šta mu je mogla pomoći majka sa celom njenom lojalnošću i vernošću? Refleks te ogromne stvari nije dopirao do njene proste i bezbedne duše. Nije bila stvorena za herojska dela. Zar nije video kako se iza njegovih leđa brzim pogledom sporazumevala sa pomoćnicima, radujući se svakom trenutku bez nadzora, u kome je mogla učestvovati u njihovim besmislenim lakrdijama.
Otac se sve više odvajao od tog sveta lakomislene bezbrižnosti, bežao u surova pravila svoga reda. Preplašen razbludnošću koja se širila unaokolo, zatvarao se u samotnu službu visokog ideala. Njegova ruka nikada nije popuštala zategnute dizgine, nikada sebi nije dozvoljavala popuštanje strogosti, udobnu lakoću.
To je sebi mogao dozvoliti Balanda i komp., i ostali diletanti branše, kojima je bila strana glad za savršenošću, asketizam visokog majstorstva. Otac je s bolom gledao na pad branše. Ko je danas od trgovaca tekstilne robe još znao tradiciju davne umetnosti, ko je od njih još na primer znao da stub suknenih bala, složen prema trgovačkoj veštini, mora kad se prevuče prstom odozgo na dole da pusti zvuk kao gama klavirskih dirki? Kome su od današnjih bile pristupačne poslednje finese stila u izmeni nota, memoranduma i pisama? Ko je još znao svu čar trgovačke diplomatije, diplomatije dobre stare škole, ceo taj tok pregovora pun napetosti, od neumoljive ukočenosti, od zakopčane rezervisanosti prilikom pojave opunomoćenog ministra inostrane firme preko laganog kravljenja pod uticajem neumornih napora i umiljavanja diplomate pa sve do zajedničke večere, s vinom, posluženim za pisaćim stolom, na dokumentima, u uzvišenom raspoloženju, uz štipanje stegna Adele koja ih služi i paprenog i slobodnog razgovora, kao među gospodom koja znaju šta duguju trenutku i okolnosti – a završenog na obostranu korist?
U tišini tih jutarnjih sati, za koje vreme je sazrevala žega, moj otac se nadao da će naći srećnu i nadahnutu frazu, koja mu je bila potrebna, da bi završio pismo gospodi Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehaničke predionice i tkaonice. Bio je to oštar odgovor dat neopravdanim pretenzijama te gospode, replika prekinuta upravo na odlučnom mestu, gde je stil pisma trebalo da se podigne do moćne i duhovite kulminacione poente, u kom trenutku je nastupao taj električni spoj, osećan lakim unutrašnjim drhtajem, a posle koga se moglo spustiti obrtom napravljenim s razmahom, s elegancijom, i završnim i definitivnim. Osećao je oblik te poente, koja mu se već danima izmicala, imao ju je skoro među prstima, stalno neulovljivu. Nedostajao mu je taj trenutak srećnog raspoloženja, moment srećnog nadahnuća da bi na juriš zauzeo prepreku na kojoj se svaki put razbijao. Stalno je iznova dohvatao čist list, da bi iz svežeg zaleta prešao teškoću koja se ruga njegovim naporima.
Za to vreme se radnja postepeno punila pomoćnicima. Ulazili su crveni od rane vrućine, daleko obilazeći očev pisaći sto prema kome su plašljivo pogledali puni nečiste savesti.
Puni mana i slabosti, osećali su na sebi teret njegovog ćutljivog neodobravanja, kome ništa nisu mogli da suprotstave. Ništa nije moglo da ubedi tog šefa zatvorenog u svoje brige, nikakvom vrednoćom nije bilo moguće odobrovoljiti ga, dok je kao škorpija vrebao za pisaćim stolom, iznad koga je otrovno svetleo staklima svojih naočara, šušteći kao miš u hartiji. Njegovo uzbuđenje je raslo, neodređen bes se dizao, kao što je i sunčeva žega postajala sve veća. Sjajni četvorokut je goreo na podu. Metalne i sjajne poljske muve su munjevito presecale ulaz u radnju, za trenutak padale na vrata, kao izduvane od metalnog stakla – stakleni mehurovi izašli iz vrele sunčeve lulice, iz staklene topionice tog vatrenog dana, stajale su raširenih krila, pune leta i hitrosti, i menjale svoja mesta u besnim cik-cak linijama. U svetlom kvadratu malaksavale su u sjaju daleke lipe gradskog parka, udaljeno crkveno zvonce se naziralo sasvim blizu u tom prozirnom i treperavom vazduhu kao u sočivu durbina. Metalni krovovi su goreli. Nad svetom se nadimao ogromni, zlatni mehur žege.
Očeva razdraženost je rasla. Osvrtao se izgubljeno, bolno zgrčen, oslabljen dijarejom. U ustima je imao ukus gorčine od pelena.
Vrućina je rasla, izoštravala bes muva, pravila sjajne tačke na njihovim metalnim trbusima. Četvorougao svetla je došao do pisaćeg stola i hartije su gorele kao Apokalipsa. Oči osvetljene sa previše svetla nisu više mogle da izdrže njegovu belu monolitnost. Kroz svoja debela hromatična stakla otac vidi sve predmete opervažene purpurom, u ljubičasto zelenim okvirima, i hvata ga očajanje zbog te eksplozije boja, zbog te anarhije farbi, koja u sjajnim orgijama luduje nad svetom. Njegove ruke drhte. Podneblje je gorko i suvo kao pred napad. U pukotinama bora pritajene oči pažljivo prate razvoj događaja u dubini.
II
Kad bi se u podne otac, već na granici ludila, nemoćan od vrućine, drhteći od bespredmetnog ogorčenja, povlačio u gornje sobe i kad bi tamo tavanice pucketale čas ovde čas pod njegovim pritajenim čučnjom, u radnji je nastupao trenutak pauze i popuštanja – dolazilo je vreme popodnevne sijeste.
Pomoćnici su se premetali na balama sukna, podizali na policama suknene šatore, vešali ljuljaške od draperija. Razvijali su gluve bale, puštali na slobodu mek, stotinama puta zavijen, stogodišnji mrak. Ustajao od dugih godina, filcani mrak pušten na slobodu ispunjavao je gornje predele mirisom drugog vremena, zapahom minulih dana složenih strpljivo u bezbrojnim slojevima za vreme davnih, hladnih jeseni. Slepi moljci su ispadali iz zamračenog vazduha, paperje i komadići vune su kružili po celoj radnji sa tim semenjem mraka i miris apreture, dubok i jesenji, ispunjavao je to tamno logorište sukna i somota. Bivakujući u tom logorištu, pomoćnici su mislili o nestašlucima i šalama. Puštali su kolege da ih dobro, do ušiju uviju u tamno, hladno sukno i tako su ležali, slatko nepomični ispod gomile bala – žive prilike, suknene mumije, koje su sa tobožnjim strahom prevrtali očima nad svojom nepomičnošću. Ili su puštali da ih ljuljaju na ogromnim raširenim čaršavima sukna i bacaju čak pod tavanicu. Potmulo pucketanje tih čaršava i vetar uznemiravanog vazduha bacali su ih u besvesno oduševljenje. Izgledalo je da se radnja diže u let, sukno se dizalo nadahnuto, pomoćnici su uzletali sa raširenim skutovima, kao proroci, u kratkotrajnim uspenjima. Majka je gledala kroz prste na te nestašluke, popuštanje tih sati sijeste opravdalo je u njenim očima najgore istupe.
Leti je radnja divlje i neuredno zarastala u korov. Sa strane dvorišta, od magacina, prozor se ceo zeleneo od korova i kopriva, podvodno i treptavo od sjaja i lišća, od talasavih refleksa. Kao na dnu stare zelene boce zujale su u njemu muve u polumraku dugih, letnjih popodneva sa neizlečivom melanholijom – bolesni i monstruozni primerci odnegovani na slatkom očevom vinu, kosmati usamljenici koji su po ceo dan oplakivali svu svoju prokletu sudbinu, u dugim monotonim epopejama. Ta degenerisana rasa dućanskih muva, sklona divljim i neočekivanim mutacijama, obilovala je čudnim primercima, plodom rodoskrvnih ukrštanja, izrođavala se u neku nadrasu teških džinova, veterana sa dubokim i žalosnim tembrom, divljih i mračnih druida vlastite patnje. Pred kraj leta izlegla su se najzad ta usamljena posmrčad, poslednji u rodu, nalik na velike nebeske bube, već nemi i bez glasa, upropašćenih krila, dotrajavajući svoj tužni život, obletajući bez kraja zelena okna u neumornim i sumanutim putovanjima.
Retko otvarana vrata zarastala su u paučinu. Majka je spavala iza pisaćeg stola u ljuljašci napravljenoj od sukna obešenog između polica. Pomoćnici, kojima su muve dosađivale, podrhtavali su, puni grimasa, bacajući se u nemirnom letnjem snu. U dvorištu je za to vreme bujao korov. Pod divljom žegom sunca smetilište se razmnožavalo generacijama ogromnih kopriva i slezova.
Iz dodira sunca i malo vode iz zemlje začinjala se na tom komadiću zemlje zlobna supstanca zelja, svadljivi odvar, otrovni derivat hlorofila. Tamo se vario taj febrilni ferment na suncu i bujao u lake formacije lišća, mnogostruko izreckane i smežurane, hiljadama puta ponovljene prema jednom uzoru, prema jedinoj ideji pritajenoj u njima. Dokopavši se svoga trenutka, ta zarazna koncepcija, ta vatrena i divlja ideja se širila kao vatra – užežena suncem rasla je pod prozorom praznim, papirnatim brbljanjem zelenih pleonazama, zelena ubogost razmnožena stokratno i neprobirački, sušta lupetanja – jevtino papirno krpljenje, koje je tapaciralo dućan sve većim šuštavim komađem, koje je raslo dlakavo, tapeta na tapetu. Pomoćnici su se budili iz prolaznog dremeža sa crvenim pečatima na licu. Čudno uzbuđeni, dizali su se sa ležaja puni grozničave preduzimljivosti, zamišljajući herojske bufonade. Mučeni dosadom, njihali su se na visokim policama i dobovali nogama, uzalud su na pustom prostranstvu trga, očišćenim žegom, izgledali bilo kakav događaj.
Tada se dešavalo da neki seljak, bos i u sargiji zastane u vratima dućana dvoumeći se i plašljivo zavirujući unutra. Za umorne pomoćnike bilo je to lepo iznenađenje. Munjevito su se spuštali sa lestvica, kao pauci kad ugledaju muvu, i odmah opkoljen, vučen i guran, zasipan hiljadama pitanja, seljak je sa stidljivim osmehom odvraćao na pitanja bezobraznika. Češkao se po glavi, smeškao, nepoverljivo gledao na lavlejse koji su mu se umiljavali. Dakle, u pitanju je bio duvan? Ali kakav? Da li najbolji makedonski, ćilibarsko-zlatan? Ne? Hoće li biti dobar i običan lulaš? Krdža? Samo bliže, izvolite bliže. Bez straha. Pomoćnici su ga uz komplimente lako gurkali u unutrašnjost radnje prema bočnoj tezgi kraj zida. Pomoćnik Leon, zašavši za kontoar, pokušavao je da izvuče tobožnju fioku. O, kako se jadnik mučio, kako je grizao usne od uzaludnog napora. Ne! Trebalo je pesnicama udarati u gornji deo fioke zamahujući iz sve snage. Seljak, ohrabren od pomoćnika, činio je to ozbiljno, pun pažnje i usredsređen. Najzad, kad to nije pomoglo, on se penjao na sto lupajući bosim nogama, pogrbljen i siv. Mi smo se zanosili od smeha.
Tada se dogodio taj žalosni incident, koji nas je sve ispunio tugom i stidom. Niko od nas nije bio bez krivice, iako nismo to činili u zloj nameri. To je pre bila naša lakomislenost, nedostatak ozbiljnosti i shvatanja visokih očevih briga, to je pre bila naša neopreznost, koja je pri neuračunljivoj, ugroženoj, krajnostima sklonoj očevoj prirodi dovela do tih doista fatalnih posledica.
Dok smo se mi stojeći u polukrugu naveliko zabavljali, otac se tiho uvukao u radnju.
Prevideli smo trenutak njegovog ulaska. Opazili smo ga tek kad ga je naglo shvatanje povezanosti stvari probilo munjom i iskrivilo njegovo lice grčem užasa. Majka je dotrčala preplašena: »Šta ti je, Jakube?« povikala je bez daha. Htela je u očajanju da ga potapše po leđima kao nekog ko se zadavio. Ali je već bilo prekasno. Otac se sav bio naježio i narogušio, njegovo lice se žurno rastvaralo na simetrične članke preneraženja, naočigled se nezadrživo menjalo u čauru – pod teretom neobuhvatnog kraha. Pre no što smo uspeli da shvatimo šta se desilo, naglo se zavrteo, zazujao i pred očima nam poleteo kao monstruozna, zujava, kosmata, čelična, plava muva, koja je u ludačkom letu udarala o sve zidove radnje. Duboko uzbuđeni, slušali smo beznadežnu jadikovku, gluvu tužaljku rečito modulisanu, koja išla dole-gore kroz sve registre neispitanog bola, neutešne patnje, pod tamnom tavanicom radnje.
Stajali smo zbunjeni, duboko zastiđeni tom žalosnom činjenicom, uzajamno izbegavajući svoje poglede. U dnu srca smo osećali neko olakšanje, što je u kritičnom trenutku ipak pronašao taj izlaz iz teške sramote. Divili smo se beskompromisnom heroizmu, sa kojim se bez svesti bacio u taj ćorsokak očajanja, iz koga, izgledalo je, više nije bilo povratka. Uostalom, taj očev korak trebalo je primiti cum grano salis. Bio je to pre unutrašnji gest, nagla i očajnička demonstracija koja je ipak operisala minimalnom dozom stvarnosti. Ne treba zaboravljati, veći deo onoga što ovde pričamo može se pripisati tim letnjim aberacijama, toj vreloj polustvarnosti, tim neodgovornim marginalijama koje su se bez ikakvih garancija dešavale na ivicama mrtve sezone.
Osluškivali smo ćutke. Bila je to rafinirana očeva osveta, njegova odmazda nad našim savestima. Otada smo zauvek bili osuđeni da slušamo to žalosno, duboko zujanje, koje se sve upornije, sve bolnije žalilo i naglo prestajalo. Trenutak smo sa olakšanjem uživali u toj tišini, u toj dobrotvornoj pauzi, za vreme koje se u nama budila nesmela nada. Ali se trenutak kasnije vraćalo neutešno, sve plačnije i razdraženo, i mi smo shvatili da za taj beskrajni bol, za tu zujavu kletvu osuđenu na beskućničko udaranje o sve zidove – nije bilo ni cilja ni oslobođenja. Taj, gluv za sva ubeđivanja, plačni monolog i te pauze, za vreme kojih je izgledalo da je zaboravio na sebe, da bi se posle njih probudio sa još glasnijim i gnevnijim plačem, kao da je u očajanju poricao raniji trenutak smirenja – razdraživao nas je do dna srca. Patnja, koja nema granica, patnja tvrdoglavo zatvorena u krug svoje manije, patnja sa zaboravom, koja besno bičuje samu sebe – na kraju postaje nesnosna za nemoćne svedoke nesreće. Taj neprestani, ljutiti apel na našu samilost sadržavao je u sebi isuviše jasan prekor, isuviše jasnu optužbu našeg sopstvenog blaženog stanja, da ne bi budio protivljenje. U sebi smo mu svi odgovarali, puni besa mesto skrušenosti. Zar zaista za njega nije bilo drugog izlaza nego da se kao slep baci u to beznadežno i žalosno stanje, i zar, pavši u njega, svojom ili našom krivicom, nije mogao naći u sebi više čvrstine duha, više dostojanstva, da ga podnese bez kuknjave? Majka je samo s naporom savlađivala gnev. Pomoćnici, sedeći na lestvicama u tupom zaprepašćenju, krvavo su maštali, u mislima su jurili sa kožnom lepinjom po policama a oči su im postajale zakrvavljene. Platnena zavesa iznad portala bleštavo se talasala na vrućini, popodnevna žega je miljama jurila po svetloj ravnici, pustošeći daleki svet pred sobom, a u polumraku radnje, pod tamnom tavanicom kružio je moj otac zapleten bez izlaska u petlju svoga leta, pobesneo bacajući samog sebe u očajničkim cik-cak putanjama svoje jurnjave.
III
Kako u stvari, i pored svih izgleda, mali značaj imaju takve epizode, proizilazi iz činjenice da je moj otac još iste večeri kao obično sedeo nad svojim hartijama – izgledalo je kao da je incident davno zaboravljen, duboka uvreda pobeđena i izbrisana. Naravno da smo se uzdržavali od bilo kakvih aluzija. Sa zadovoljstvom smo gledali kako, u naizgled punoj duhovnoj ravnoteži, u tobožnjoj kontemplaciji, vredno ispisuje stranicu za stranicom svojim kaligrafskim, ravnim rukopisom. Utoliko su se teže zato dali izbrisati tragovi kompromitujuće ličnosti sirotog seljaka – poznato je kako se uporno ukorenjuju ostaci te vrste na izvesnim podlogama. Namerno smo ga previđali u toku tih praznih sedmica, razigranog u tom tamnom kutu na tezgi, iz dana u dan sve manjeg, iz dana u dan sve sivljeg. Skoro već neprimetan, još uvek je cupkao na tom istom mestu, na svom položaju, dobrodušno nasmejan, pogrbljen nad tezgom, neumorno je kucao, osluškujući pažljivo, nešto je tiho govorio samom sebi. Kucanje je bilo postalo njegov pravi poziv, u kome se nepovratno gubio. Nismo ga odvraćali. Isuviše je već bio daleko otišao da bi ga još bilo moguće dosegnuti.
Letnji dani nemaju sumraka. Pre no što smo uspeli da se okrenemo u radnji je već bio mrak, paljena je velika gasna lampa i dućanski posao je tekao dalje. Za vreme tih kratkih letnjih noći nije se isplaćivalo vraćati se kući. Dok su noćni sati tekli, otac je sedeo prividno koncentrisan i dodirom pera crtao po marginama pisama crne leteće zvezdice, đavolčiće mastila, kosmato paperje koje se sumanuto vrti u vidnom polju, atome mraka otrgnute od velike letnje noći iza vrata. Ta noć iza vrata je prašila kao puhara, u senci abažura se sejao taj crni mikrokosmos mraka, zarazna ospa letnjih noći. Naočare su ga zaslepljivale, gasna lampa je visila za njima kao požar opkoljen haosom munja. Otac je čekao, čekao je nestrpljivo, i osluškivao zagledan u bleštavu belinu hartije preko koje su prelazile te tamne galaksije crnih zvezda i praha. Iza očevih leđa, nekako bez njegova učešća, vodila se velika igra o problem radnje, vodila se čudna stvar, na slici što je visila iznad njegove glave, između registrature i ogledala, u beloj svetlosti gasne lampe. Bila je to slika – talisman, slika neispitana, slika zagonetka, tumačena bez kraja, koja je putovala od generacije generaciji. Šta je predstavljala? Bila je to beskrajna diskusija koja se vodila već vekovima, nikada nezavršen proces između dva oprečna načela. Tamo su stajala jedan prema drugom dva trgovca, dve antiteze, dva sveta. »Ja sam prodavao na kredit«, vikao je mršavi, pocepani i ukočeni, a glas mu se lomio u očajanju. »Ja sam prodavao za gotovo«, odgovarao je debeli u fotelji, prebacujući nogu preko noge i vrteći palčeve skrštene na dlanu. Kako je otac mrzeo debelog. Poznavao ih je od malena. Još u školskoj klupi ispunjavao ga je odvratnošću taj debeli egoista koji je za vreme odmora žderao bezbrojne količine zemičaka s buterom. Ali se nije solidarisao ni sa mršavim. Sa zaprepašćenjem je gledao kako mu se cela inicijativa izmiče iz ruku, preuzeta od te dvojice diskutanata. Sa pritajenim disanjem, nepokretnog pogleda preko smaknutih naočara otac je očekivao rezultat, naježen i duboko uzbuđen.
Radnja, radnja je bila neispitana. Ona je bila meta svih misli, noćnih istraživanja, prestrašenih očevih zamišljenosti. Neispitana i bez granica stajala je ona iza svega što se dešavalo, mračna i univerzalna. Danju su te suknene generacije ležale pune patrijarhalne ozbiljnosti, složene prema starešinstvu, poređane prema pokolenjima i poreklu. Ali se noću otimalo buntovno, sukneno crnilo i jurišalo u pantomimičnim tiradama, u luciferičnim improvizacijama. Ujesen je radnja šumela, isplivavala iz sebe nadošla tamnim asortimanom zimske robe, kao da su čitavi hektari šume krenuli s mesta velikim šumnim predelom. Leti, za vreme mrtve sezone, tamnela je i povlačila se u svoje tamne rezervate, nepristupačna i mumlava u svom suknenom matičnjaku. Pomoćnici su noću udarali drvenim laktovima, kao mlatilicama, u gluvi zid bala, osluškujući kako u unutrašnjosti bolno riče, zatvorena u medveđe sukneno jezgro.
Po tim gluvim stepenicama filca otac je silazio u dubinu genealogije, na dno vremena. Bio je poslednji u rodu, bio je Atlas, na čijim plećima je počivao teret ogromnog testamenta. Danima i noćima otac je razmišljao o tezi tog testamenta, upinjao se da u iznenadnom blesku razume njegov meritum. Često je upitno gledao pomoćnike, pun iščekivanja. Sam bez znakova u duši, bez sjaja, bez direktiva, očekivao je da se tim mladim i naivnim, tek iščaurenim, iznenada otkrije smisao radnje, koji se pred njim sakrivao. Pritiskao ih je uza zid upornim namigivanjem, ali oni, tupi i mucavi, izbegavali su njegov pogled, bežali očima, zbunjeno brbljajući očite besmislice. Ujutru, oslonjen na visoki štap, otac je kao pastir putovao kroz taj slepi vuneni čopor, kroz te brojne zatvore, te talasave blejave trupove bez glave, na vodopoju. Još je čekao, još odgađao taj trenutak kad će dići ceo svoj narod i krenuti u bučnu noć sa tim natovarenim uzavrelim, stokratnim Izraelom…
Noć iza vrata je bila kao olovo – bez prostranstva, bez povetarca, bez puta. Posle nekoliko koraka svršavala se slepo. Tapkalo se kao u polusnu, u mestu kraj te brze granice i dok su noge upadale, iscrpevši škrto prostranstvo, misao je jurila dalje, bez kraja, ispitivana neprestano, bacana na muke, vođena preko svih stranputica te crne dijalektike. Diferencijalna analiza noći izlazila je iz same sebe. Dok najzad, na kraju, noge nisu potpuno prestajale u tom zabačenom ćorsokaku bez oticanja. Stajalo se tamo u mraku, u najintimnijem zakutku noći, kao pred pisoarom, u gluvoj tišini, čitave sate, sa osećanjem slatke blamaže. Samo se misao, prepuštena samoj sebi, lagano odvrtala, zamršena anatomija mozga se odvijala kao sa klupčeta i usred zajedljive dijalektike tekao je bez kraja apstraktni traktat letnje noći, prevrtao se usred logičkih vratolomija, podržavan s obe strane od neumornih i strpljivih ispitivanja, sofistička pitanja, na koja nije bilo odgovora. Tako se s mukom prefilozofirao kroz spekulativna prostranstva te noći i ulazio, bestelesan, u krajnju pustoš.
Bila je već odavno prošla ponoć kad je moj otac naglo podigao glavu iznad hartije. Ustao je pun ozbiljnosti, raširenih očiju, pretvorivši se sav u uho. »Ide«, rekao je ozarena lica, »otvorite«. Pre no što je stariji pomoćnik Teodor stigao do staklenih vrata, pregrađenih noću, kroz njih se već bio ugurao natovaren zavežljajima, crnobradi, sjajan i nasmejan – davno očekivani gost. Gospodin Jakub duboko uzbuđen istrčao mu je u susret, klanjajući se i pružajući mu ruke. Zagrlili su se. Trenutak je izgledalo da je crna, niska, sjajna lokomotiva voza tiho došla do samih vrata radnje. Nosač u železničkoj kapi unese na leđima ogroman kofer.
Nikada nismo saznali ko je zapravo bio taj znameniti gost. Stariji pomoćnik Teodor je čvrsto verovao da je to bio lično Kristijan Zajpel i Sinovi, mehaničke predionice i tkaonice. Malo je govorilo tome u prilog, majka nije skrivala svoje sumnje na račun te koncepcije. Kako god da je stvar stajala, nije bilo sumnje da je to morao biti moćan demon, jedan od stubova Zemaljskog saveza kreditora. Crna mirisna brada uokvirila je njegovo debelo lice, sjajno i puno dostojanstva. Obgrljen očevom rukom, klanjajući se, išao je prema pisaćem stolu.
Ne razumevajući stran jezik, s poštovanjem smo slušali tu ceremonijalnu konverzaciju punu osmeha, žmirkanja očiju, delikatnog i punog nežnosti uzajamnog tapšanja po plećima. Posle izmene tih uvodnih učtivosti gospoda su prešla na pravu stvar. Knjige i hartije su raširene po pisaćem stolu i otvorena boca belog vina. Jake cigare u uglovima usta, s licem skupljenim u grimasu ljutitog zadovoljstva gospoda su izmenjivala kratke reči, jednosložne znake sporazumevanja, grčevito pridržavajući prstom odgovarajuću poziciju u knjizi, s nestašnim bleskom augura u pogledu. Lagano diskusija je postajala sve vatrenija, videlo se da se s mukom uzdržavaju od gneva. Grizli su usne, cigare su im visile, gorke i ugašene, sa lica iznenada razočaranih i punih neprijateljstva. Drhtali su od unutrašnjeg uzbuđenja. Moj otac je duvao kroz nos, s crvenim pečatima ispod očiju, kosa mu se nakostrešila iznad oznojenog čela. Situacija se zaoštravala. Bio je trenutak kad su oba gospodina skočila sa svojih mesta i stala nepomično, dišući teško i sevajući staklima naočara. Prestrašena majka je molećivo počela da tapše oca po plećima, u nameri da spreči katastrofu. Ugledavši damu, oba gospodina dođoše sebi, prisetiše se društvenog kodeksa, pokloniše se i sa osmehom sedoše da nastave posao.
Oko dva sata posle ponoći otac najzad zalupi teške korice glavne knjige. Uznemireni pokušavali smo da po licima oba sabesednika pročitamo na čijoj strani je bila pobeda. Očevo raspoloženje nam je izgledalo izveštačeno i usiljeno, dok se crnobradi širio u fotelji prekrštenih nogu i sav odisao prijaznošću i optimizmom. Sa razmetljivom darežljivošću delio je napojnice pomoćnicima.
Složivši hartije i račune, gospoda su se dizala od stola. Njihovi izrazi lica bili su preterano obećavajući. Namigujući na pomoćnike, davali su na znanje da su puni preduzimljivosti. Pokazivali su volju za dobru pijanku iza majčinih leđa. To su bila prazna hvalisanja. Pomoćnici su znali šta da misle o tome. Ta noć nije vodila nikuda. Završavala se u jarku, na poznatom mestu, slepim zidom ništavila i stidljive blamaže. Sve staze koje su vodile u nju vraćale su se natrag u radnju. Sve eskapade preuzete u unutrašnjost njenih prostranstava imale su od početka slomljena krila. Pomoćnici su im odgovarali migovima iz učtivosti.
Crnobradi i otac, uhvativši se pod ruke, izašli su iz radnje puni veselja, praćeni snishodljivim pogledima pomoćnika. Tik iza vrata giljotina noći im je jednim zamahom odsekla glave, pljusnuli su u noć kao u crnu vodu.
Ko je ispitao bezdanu julsku noć, ko je izmerio koliko se hvatova leti u prazninu u kojoj se ništa ne dešava? Preletevši ceo taj crni beskraj, ponovo su stali pred dućanska vrata, kao da su tek maločas izašli, povraćajući izgubljene glave sa još jučerašnjom rečju neistrošenom u ustima. Stojeći tako, ko zna koliko dugo, monotono su ćaskali, tobož vraćajući se sa dalekog pohoda, vezani drugarstvom tobožnjih doživljaja i noćnih avantura. Zabacivali su unazad šešire gestom podnapitih, teturali su se na nesigurnim nogama.
Obilazeći osvetljeni portal radnje, krijući se ušli su u kućnu kapiju i počeli se tiho penjati uz škripave stepenice na sprat. Tako su ušli na zadnji hodnik pred Adelin prozor i pokušavali da zavire k njoj. Nisu mogli da je vide, ležala je u senci raširenih udova, grčeći se besvesno u zagrljaju sna, zabačene i vrele glave, fanatički verna snu. Dobovali su u crna okna, pevali prostačke kuplete. Ali ona, sa letargičnim osmehom na otvorenim usnama putovala je ukočena i kataleptična svojim dalekim putevima, miljama udaljena i nedohvatna.
Tada su, rašireni na ogradi balkona, široko i glasno zevali, već rezignirani, i dobovali nogama u daske balustrade. U neki kasni i neznatni sat noći nalazili su svoja tela, ko zna na koji način, na dva krevetića, nošena na visoko uzdignutoj postelji. Plovili su paralelno, takmičeći se u spavanju, prestižući se naizmenično vrednim galopom hrkanja.
Na jednom dalekom kilometru sna – da li je tok sna sastavio njihova tela, ili su se njihovi snovi neprimetno sjedinili? – na nekoj tački tog crnog neprostora osetili su da se ležeći jedan drugom u zagrljaju bore teškim nesvesnim rvanjem. Disali su jedan drugom u lice usred jalovih napora. Crnobradi je ležao na ocu kao anđeo na Jakovu. Ali ga je otac iz sve snage stisnuo kolenima i ploveći besvesno u gluvu odsutnost, potajno je još krao kratki oporavljajući dremež između jedne i druge runde. Tako su borili, za šta? za ime? za Boga? za ugovor? – rvali su se u samrtnom znoju, izvlačeći iz sebe poslednju snagu, dok ih je matica sna odnosila u sve dalje i sve čudnije predele noći.
IV
Sutradan je otac lako hramao na jednu nogu. Njegovo lice je sijalo. U sam osvit našao je gotovu i zasenjujuću poentu pisma, za koju se uzalud borio već toliko dana i noći. Crnobradog više nismo videli. Otputovao je u zoru s koferom i torbama, ne praštajući se ni sa kim. Bila je to poslednja noć mrtve sezone. Računajući od te letnje noći, za radnju su počele sedam dugih plodnih godina.
Bruno Šulc
Prevod: Stojan Subotin
