Anatomija Fenomena

Da li će junaci Danila Kiša progovoriti ruski? [Tema: Kiš]

Danilo Kis.pisac
Danilo Kis.pisac

Piše: Vladimir Bacunov

Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović

XXIII dio

 

Danilo Kiš je skoro nepoznat pisac za ruskog čitaoca, dok su njegova dela prevedena na mnoge evropske i svetske jezike. Potpuna ruska bibliografija Danila Kiša sadrži nekoliko redaka, nekoliko rečenica, i tu je nekoliko priča, objavljenih po časopisima: prvo pripovetka „Dečak i pas“ iz zbirke Rani jadi (Иностранная литература, № 12, 1971), ponovo preštampana u zbirci pripovedaka jugoslovenskih pisaca (Moskva, 1978), dakle još u vreme SSSR, zatim nekoliko priča iz Enciklopedije mrtvih u istom časopisu (ИЛ, № 5, 1995: „Simon Čudotvorac“, „Posmrtne počasti“, „Enciklopedija mrtvih“, „Crvene marke s likom Lenjina“). To je sve. Dakle, nijedne knjige, samo nekoliko priča.

Sasvim je očigledno da se u totalitarno doba nije moglo ni pomisliti na izdavanje Kišovih knjiga, ali se to nije dogodilo ni s početkom „perestrojke“ i „glasnosti“. U to se vreme na čitaoca svalio golemi potok literature, ranije zabranjene i dostupne jedino u samizdatu: priče o staljinističkim logorima Varlama Šalamova, Lava Razgona i drugih, zatim dela Artura Kestlera, istorijske razrade Roja Medvedeva i drugih naučnika, domaćih i stranih, bezbrojne uspomene i dnevnici, književnost emigranata, obična umetnička književnost različitih pisaca, koji su stradali od sistema i sl. U to bi vreme Grobnica za Borisa Davidoviča, na primer, došla u pravi čas. Ali to se nije dogodilo. Možda zbog velike količine literature na ruskom i drugim jezicima Sovjetskog Saveza, koju čitalac ne bi bio u mogućnosti da obuhvati? Ne znam. Svakako nije postojala ideološka prepreka za takvo izdanje.

Posle rušenja SSSR, situacija s ruskim prevodima Kiša nije se promenila, ukoliko se ne uzme u obzir nekoliko već pomenutih, odnosno neutralnih pripovedaka iz Enciklopedije mrtvih. I mada Kiša preporučuju ponekad studentima (tema: „Istočna Evropa – iskustvo totalitarizma“), i to upravo Peščanik i Grobnicu za Borisa Davidoviča, Kiš i danas ostaje nepoznat autor, jer nema ruskih prevoda. Uostalom, stručnjaci mogu da čitaju Kišova dela na srpskom ili na kakvom bilo drugom jeziku (ukrajinskom, poljskom, engleskom…), na koji su ta dela prevedena. A „prosečan čitalac“?

Znam da je pre nekoliko godina izdavačko preduzeće „Amfora“ (Sankt-Peterburg) dobilo pravo da publikuje Enciklopediju mrtvih na ruskom – o tome da tu knjigu spremaju za izdavanje govorio je u intervjuu moskovskom časopisu Иностранная литература (Strana književnost) art-direktor „Amfore“ V. Nazarov još u martu 2001. godine (videti: ИЛ, № 7, 2001). Do sada ta knjiga nije objavljena. Zbog čega? Sasvim je mogućno da izdavač ne želi da rizikuje, bojeći se da neće biti u stanju da proda tiraž, jer su knjige skupe, a interesovanje za Srbe se, čini mi se, smanjilo. Možda ima i drugih razloga. Možda se neke snage opiru izdanju Kišovih dela u Rusiji. Na primer, u jednom materijalu ruskog internet izdanja s tendencioznim nazivom „Сербский крест“ (Srpski krst, sada „Первый и последний“) mimogred se spominje Kišovo ime (uporedo s nekim drugim srpskim piscima) u vezi s tim da Zapad ima potrebu za njim, a Rusija – ne (videti: “Опасные параллели”, СК, № 19, октябрь, 1999). To izdanje je, treba reći, malo poznato, ali odražava mišljenje izvesnih krugova. Osim toga čuo sam – mada je u to teško poverovati – da (u izvesnim krugovima) pričaju o rehabilitaciji Staljina, šta više o njegovom proglašenju za junaka i sveca! I to nije samo politika, nego iskrena vera nekih pripadnika Ruske pravoslavne crkve. Naravno, to je nazadnjaštvo, ali istovremeno realna tendencija savremenog ruskog društva. Da li bi slične tendencije mogle smetati izdavanju određene literature? To je potpuno mogućno. Ovo je, naravno, samo moja pretpostavka, jer gledam Rusiju spolja. Mene lično Rusija interesuje samo kao zemlja porekla mog maternjeg jezika i otadžbina mojeg oca, a takođe i kao dovoljno opasni severoistočni sused.

Međutim, ruski govore i čitaju ne samo u Rusiji. Ogroman broj takvih ljudi živi u Ukrajini, Belorusiji i drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, a takođe i u Izraelu. Verovatno postoji u svetu nekoliko hiljada čitalaca, kojima je ruski maternji jezik i kojima će Danilo Kiš biti blizak. Hoće li junaci njegovih knjiga progovoriti ruski? Ne znam. Hteo bih da verujem. Živeći u Ukrajini, pokušao sam da tome bar donekle doprinesem prevodima na ruski dveju pripovedaka iz Enciklopedije mrtvih (“История мастера и ученика”. – “Почётно умирать  за отечество”. –Iлюзiон: лiтературний альманах. 11-12, 2004: ill. Бердянськ, Україна) i naslovne priče iz posthumno objavljene zbirke Lauta i ožiljci (“Лютня и шрамы”. – Солнечное сплетение. 7/26, 2004. Москва – Иерусалим).

 

Ostavite komentar: