I da raja ima – ko bi od nas zavredio da u njega uđe? I nije li tužno što nismo u stanju da sopstveni život vodimo tako da sebi damo ono što nam nebo ne može, pa nije ni dužno dati. Svi smo u neku ruku oštećeni, a očajanje, koje ne isključuje produktivnost, ne potire to što ga nismo ili ne želimo biti svesni. Ne bi li onda tuga nad oskudnošću ovozemaljskog života morala da potrese i nebeska naselja, pa bi i sam Bog patio što u njoj ne može da nam pomogne (Kolakovski 2013: 124–127)? Potrebni su nam ti lepi mitovi o čovekovoj tragičnoj sudbini.
Tragedija je možda samo još jedan od načina postizanja toliko tražene sreće (Vraneš 2012: 105–121). Bolje je kada je teško, nego kada nije ništa. Nije, uostalom, nimalo lako o tome govoriti u akademskoj zajednici, koja je ipak možda i najbolje što nam je od prošlosti ostalo. Pitanje „da li je u raju tužno“ nekada bi bilo predmet metafizičkih debata i konzilija, nekad bi se u njemu tražio odgovor na zagonetku ljudskog postojanja, a danas bismo mu se naglas nasmejali kad već ne bismo mogli ispotiha. Ništa nije lakše, smatrao je Kirkegor, nego izgubiti sopstveno ja, i čudno je koliko se brinemo o gubitku najrazličitijih stvari, dok ovaj gubitak gotovo ne primećujemo (Kirkegor 1980: 25).
Tako smo izgubili i vezu između potrage za spasenjem i književne kritike, koja je bez filozofije svakako najuzaludniji od svih zanata. Tako nam se u razmišljanju o dvestagodišnjicima i stogodišnjicama rasprava o raju, pa još i o rajskoj tuzi, čini suvišnom. Kakve to ima veze sa književnošću, pitamo se kao da sa književnošću imaju veze samo brojke, o kojima inače govorimo sa prezirom. Bili bi tužni nosioci velike književnosti da nas iz nekog odeljka raja vide. Bio bi tužan
Njegoš, pa i Crnjanski, iako je još za života ostavio najtežu poruku i oplakao taj i takav raj u kome ga zamišljamo.
Bitan je raj za stvaralaštvo Miloša Crnjanskog koliko i pitanje tuge u kojoj raj treba izgubiti ili zadobiti. Tražio je veliki pesnik odgovore na poslednja i odsudna pitanja poput ovih celoga života. Bila mu je bliža tuga nad saznanjem o krhkosti svega, nego sreća u kojoj za sve nema mesta. Neka vrsta nostalgije za nedosežnim rajem, raspeta između bogolikih pesničkih junaka i gorkih utopija kojima ti junaci streme, progonila je Crnjanskog do poslednjeg stiha. Sve dok se u ambiciozno zamišljenim antinomijama svoje pozne poeme nije pomirio sa slavnim porazom ideala u kome su, ironijom sudbine i pritvornošću teksta, svi videli pesnikovu poslednju himnu.
Prošle godine navršilo se pedeset godina od objavljivanja Lamenta nad Beogradom Miloša Crnjanskog i isto toliko godina niko se nije usudio da protumači njen naslov. Bilo je u tom naslovu nečeg što još uvek nije lako čuti, a tiče se svega što Beograd u poemi Crnjanskog znači. Najčešći stav, koji je u trenutku izricanja bio znak kritičke smelosti, glasi kako bi se poema Crnjanskog adekvatnije mogla nazvati čovekovim lamentom pred Beogradom, nego nad njim (Petrov 1997: 123).
Kako bi nad sublimnim oličenjem neprolaznosti Beograda, ambijentom, kako se to kaže – parnih strofa, mogao plakati pesnički subjekt, zarobljen u košmaru neparnih? Mogao bi valjda samo Beograd da plače nad njim. Dosetke o geografskom položaju plaže blizu Londona ili o nadnesenosti pesnika nad Beogradom u mislima ne uspevaju da odgovore na ovo suštinsko pitanje. Ništa nam u tome ne pomaže ni činjenica da pesnički subjekt u poemi – leži, pa ni na taj način ne može biti povrh vizija koje iskrsavaju nad njim. Intertekstualni argument koji naslov poeme dovodi u vezu sa biblijskim plačem nad padom Jerusalima povećava našu nedoumicu više nego što je razrešava2.
Teško da je reč o piščevoj pogrešci ili proizvoljnoj odluci. Imao je Crnjanski prilike da naslov popravi ili izmeni, čemu je bio sklon, ali je tokom godina i u različitim preradama poeme naslov uvek ostajao isti. Izmene su uglavnom bile ortografske prirode, mada na pojedine vredi skrenuti pažnju. Tako se u prvobitnoj verziji Lamenta nad Beogradom sve neparne strofe završavaju znakom uzvika, što u potonjim izdanjima nije slučaj3. Kao da je u Crnjanskom s vremenom potpuno sazrela svest o konačnosti poruke o ljudskoj sudbini, te nije bilo potrebe da je pojačava eksklamacijama. Trajnost pesnikovog stvaralačkog procesa ne treba svoditi na tekstološku fusnotu. Crnjanski je Lament nad Beogradom napisao još 1956. godine i čitao ga, verovatno godinama, u uskome krugu, pre nego što je rukopis predao izdavaču4. Zašto je Crnjanski tako dugo, dosledno i nepopustljivo krio od javnosti tekst na koji su ta javnost, pa i sam pesnik, čekali trideset godina, ostaje zagonetka koja se ne može objasniti samo nepovoljnim okolnostima njegovog života u emigraciji.
Nije samo naslov, već je i prelom prvog izdanja poeme Crnjanskog ostao u čudnoj suprotnosti sa namerama interpretatora – u ovom slučaju priređivača, slovoslagača i pesnikovog prijatelja, Dragana Aćimovića5. Umesto da parne strofe postavi u vrh strane gde im je, prema Aćimovićevom tumačenju „apoteoze“ Beogradu (Aćimović 2005: 108), bilo mesto, priređivač ih je greškom spustio na dno. Aćimović je opremio knjigu i dvama faksimilima iz latinskog prevoda voluminozne univerzalne geografije Sebastijana Minstera – listovima nastalim nepunih dvadeset godina posle pada Beograda, na početku 16. veka, koji opisuju6. U osmišljavanju izgleda knjige pisac, po svemu sudeći, nije imao udela, ali ima u ovoj slici istorijskog pada i slovoslagačeve omaške patine vremena i ironije slučaja ipak nužne poemi Crnjanskog. Pogotovo ako se ponad priče o stradanjima srednjovekovnog Beograda pročita Minsterovo zaglavlje „De Ungaria“.
Dileme oko naslova, tekstološkog sastava, pa i grafičkog izgleda poeme Crnjanskog nisu bezazlene, već otkrivaju pomake unutar kritičke paradigme, njene unutrašnje paradokse i opseg njenih moći.
Opšte uzev, o poslednjoj poemi Crnjanskog se pisalo dovoljno i dosta dobro. Gotovo da bi se mogao napraviti mali katalog različitih tumačenja Beograda i same poeme, od prvih reakcija u književnim listovima do odeljaka u monografijama i studijama. Pa ni pitanje o raju nije novo. Postavio ga je Ljubomir Simović na osnovu poređenja Beograda sa nebeskim Jerusalimom u kome će sve vaskrsnuti i lonom Avramovim (Simović 2001: 222). Pre nego što je sagledan u hrišćanskom kontekstu, Beograd je već bio tumačen kao pesnikov zavičaj (Ignjatović 1962: 2; Krnjević 1963: 370–371), idealan ili imaginaran prostor (Velmar-Janković 1965: 8–9; Džadžić 1976: 131–140), najzad i kao ovozemaljski apsolut (Petrov 1997: 124–125). Poređen je Beograd i sa Mikelanđelovom Pijetom (Bertolino 2009: 87–91), ali se javljala i slutnja da nebeski grad Crnjanskog može biti samo iluzija (Brajović 2005: 92). Kritička paradigma polako se od biografskih i vanknjiževnih okolnosti pomerala ka egzistencijalnim i metafizičkim, a posle toga ka autopoetičkim i kulturološkim pozicijama, i svaka od njih je imala svoje razloge. Osvojena je sloboda sa kojom su novija tumačenja Beograd sagledana kao primer odnosa između megalopolisa i nacionalne prestonice (Vladušić 2011: 335–344) ili kao metaforu za pesništvo (Nikolić 2012: 423–424).
Zapažanja o statusu postojanja, ontologiji imaginarnih prostora Crnjanskog neprestano su se preplitala sa zapažanjima o ontičkim karakteristikama Beograda, dakle, ne o tome šta Beograd jeste, već kakav je. Zanimljivo je pratiti kako se između kritičkih tekstova u to vreme vodi prikrivena polemika o tome predstavlja li Beograd isključivi prostor svetlosti i sreće (Džadžić 1976: 27, 134–138), ili je to ratnik hladnoga pogleda (Petrov 1997: 125–126), pa možda i metonimija za zagrobni život nad kojim se, onda, može plakati (Petković 1996: 89). Zanimljivo je pratiti i kako se u radovima proučavalaca sa integritetom, od Petrova naovamo, dilema o nezgodnom predlogu u naslovu poeme neprestano vraća, pri čemu je jedni odbacuju (Petrov 1997: 123; Simović 2001: 219; Bertolino 2009: 87) ili relativizuju (Petković 1996: 89; Bertolino 2009: 88), dok se retki trude da za plač nad sudbinom Beograda iznađu opravdanje (Vladušić 2011: 343–344). Kritički tekstovi imaju ne samo svoje teze i stavove, nego i istine koje ne kažu nikom.
Na problem u razumevanju naslova posredno upućuju i rasprave o žanru poeme. Stvar je u tome što Lament Crnjanskog ne predstavlja samo lament, nego – po mnogima, i sa puno prava – himnu velikom gradu (Ignjatović 1962: 2; Krnjević 1963: 371; Petrov 1997: 123; Džadžić 1976: 133; Simović 2001: 219; Vladušić 2011: 343). U poemi Crnjanskog postoji nemali nesklad između njenog žanrovskog određenja, naslova i sadržine, koji je urodio brojnim pokušajima da se taj nesklad reši, ali čini se nijednim da se on očuva. Antitetički stav nije morao biti daleko od namera samog pesnika, a posle tolikih sporenja moglo se zaključiti kako je inherentan samome tekstu. Još bolje bi bilo potruditi se da na decentriranu strukturu poeme damo adekvatan metodološki odgovor.
Metonimijska tumačenja su, naravno, boljka književne kritike uopšte. Iz njih se rodila ona pomalo fantastična teza da se u Lamentu nad Beogradom zapravo oplakuju istorijska stradanja prestonice, te tako iskupljuje sopstveno osećanje krivice zbog „izvesnog udela“ u njima (Bertolino 2009: 88). Ali ni supstitucija u kojoj se tvrdi da se nad Beogradom plače jer se zapravo plače nad gubitkom ovozemaljskog života, u krajnjoj se liniji ne može logički opravdati. Pitanje, i to ne o gubitku sveta, nego o gubitku raja u tuzi i dalje ostaje. I nije jedino. Konstatacija da se zavičaj u delima Crnjanskog uvek vezuje za smrt (Petković 1996: 88) još uvek ne odgovara na pitanje zašto će pesnik u zavičaju umreti, ni da li je upravo smrt taj prvi i poslednji zavičaj, iz koga smo svi potekli i u koji se na posletku vraćamo? Ovu inverziju, ako je ima, Crnjanski pravi sa velikim i razumljivim oprezom na način koji će najubedljivije iskoristiti semantičke kapacitete jedne klišeizirane, a nemile poruke. S druge strane, ako Crnjanski piše da u Beogradu zaista „sve vaskrsne“, zašto je onda uopšte tužan zbog toga što će život na ovom svetu, predstavljen kao košmar, proći? Hrišćanstvo u svojoj osnovi, kako je tvrdio Jaspers, nije tragično jer se tragedija po definiciji ne sme razrešiti, pa ni u večnosti (Jaspers 1984: 238–239).
Muka različitih tumačenja poslednje poeme Crnjanskog, i tumačenja uopšte, uglavnom se zasniva na njihovoj nemogućnosti da u sebe obuhvate celinu problema kojim se bave. Kako je vreme odmicalo, ili se (i to često) pristajalo da se poruka o ničemu koju sugerišu neparne strofe poeme Crnjanskog, shvati kao privremena i lažna (Krnjević 1963: 370; Petrov 1997: 123) ili je Crnjanski kritikovan za nepoverenje u sopstvene ideale koje rezultuje njihovom estetskom i semantičkom neubedljivošću (Velmar-Janković 1965: 12). Nije ipak ponuđen ubedljiv razlog zašto Crnjanski na ovu dihotomiju ne bi reagovao, te se u poemi opredelio za jednu od dve alternative. Ovaj raskol ne može da savlada ni Simovićeva ideja o jukstapoziciji pesimizma i vere (Simović 2001: 224), a kamoli domišljanja o alternaciji pesnikovih oprečnih raspoloženja (Džadžić 1976: 131) koja na taj način gube svaku kredibilnost.
Inače zamorna pitanja kompozicije dobijaju na značaju kada se vežu za položaj pesnika, ili čak sa položajem raja u čovekovom iskustvu. Obostrana relacija između pesnika i Beograda spremno je obrazlagana iznijansiranim oblicima sinteze – stapanja (Ignjatović 1962: 2), nade (Krnjević 1963: 371), uspenja (Džadžić 1976: 135), spasenja (Petrov 1997: 124), vaskrsenja (Simović 2001: 222), ljubavi (Bertolino 2009: 88), osmišljavanja (Nikolić 2012: 424) ili ugrađivanja (Vladušić 2011: 338) – sinteze koja kao da se već dogodila, ili će se zasigurno dogoditi, a nije i ne mora. Ponekad, ali samo ponekad postojala je spremnost da se u njoj vide i drugačiji, „zahladneli“ odnosi. Ako u Beogradu za ljude, pa valjda ni za simpatiju prema njima, nema mesta (Velmar-Janković 1965: 10–11), onda ni kirkegorovski koncept „vere bez nade“ (Velmar-Janković 1965: 9) i ničeansko razočarenje u vrednosti idealizma nisu daleko od takve interpretacije – bilo da ih je ona svesna ili ne7.
Stara je to pozicija, koja veruje u nešto čega zna da nema i ne može biti, i nema očiglednog razloga iz kog bi je u krugu kritičara bilo teško prihvatiti. Važnije je, da parafraziram jednog od diskutanata sa proteklog skupa, kuda ćemo se uputiti posle nje. Kada se apsurd vere više ne može pozvati na božansku milost, kada za njega više ne garantuje ni „učeno neznanje“ religije ni ničeansko uzdanje u obmanu – da li smo i dalje spremni da u okviru racionalnog diskursa epohe zažmurimo pred iracionalnošću? Pitanje je perzistentno i ne napušta nas čak ni kada dilemama o naslovu ili o kompoziciji poeme Crnjanskog priđemo u sasvim drugačijem ključu.
Možemo, dakle, nasuprot uvreženom mišljenju, lament nad Beogradom Crnjanskog oceniti kao oplakivanje neostvarivih iluzija, „lament nad mogućim“ – jer Beograd ne može biti bezvremen, i „himnu nemogućem“ – jer se tako nešto i dalje želi, ili tačnije: hoće da želi (Vladušić 2011: 343–344). Uz to bi se i dalje zadržala celokupna armatura tradicionalnih interpretacija poslednje poeme Crnjanskog. Tugovati nad mogućim ipak ne mora biti samo dispozicija kritičkog mišljenja, kao što ni borba za nemoguće ne mora biti jedino dispozicija pesnika. Crnjanski je opor pisac, opor za pesnike i za kritičare podjednako. Ni jednima ni drugima se, valjda, ne bi dopalo ako bismo, i to na osnovu simbolike naslova, zaključili da Crnjanski na kraju svog pesničkog puta ne peva samo lament nad mogućim, nego i nad nemogućim, i miri se sa onim što jeste, ili bolje: sa onim što nije. Sve dok ima prostora za himnu nemogućem, ni sam lament, ni lament nad Beogradom, pa ni njihovo tumačenje, nisu otišli do kraja.
Nije uvek sve u analizama poeme Crnjanskog jasno i usklađeno, ali nije dobro ni kada je sve i suviše jasno i koordinirano. Unutrašnja dinamika uvek na neki način pomerenih značenja – poput simbolike trešanja u Kini umesto u Japanu8 ili paradoksalnog odnosa između naslova i sadržine teksta, delikatna veza između nekoherentnih odli- ka velegrada ili zbunjujuća semantika smrti koju zavičaj donosi, a ne kompenzuje – pate u oba slučaja. Ništa u poemi Crnjanskog nije sasvim na svom mestu i ne ostaje na njemu čim mu se suviše približimo. Moralo je doći vreme da se i nauka o književnosti suoči sa probabilizmom koji su prirodne nauke otkrile još početkom prošloga veka. Ne radi se, pritom, o ograničenjima naučnog metoda, nego o mobilnosti samog njegovog predmeta. Ta pokretljivost valjda i čini sam bitak mišljenja – dok mišljenja ima.
Poeziju Crnjanskog, i ne samo nju, treba tumačiti fleksibilno, bez krutih metodoloških planova koji čine da pisac postupa baš prema njima, a da elementi strukture uvek dolaze svaki na „svoje“ mesto. „Arhiromantičarski impuls“ (Vladušić 2011: 343) Crnjanskog je jedno, a drugo je naša pretpostavka da se pri njemu mora ostati. Ne mora se birati između opozicija, poput one između neparnih i parnih strofa, mogućeg i nemogućeg, kao da jedna od njih mora predstavljati spasenje ili propast, ni između sinteza koje podsećaju na kompromise i ne potiru prethodno utvrđene razlike. Dijalektika koja ne polazi od povezanosti – Beograda i pesnika ili megalopolisa i prestonice – nego do nje dolazi naknadno, nije dijalektika u punom smislu te reči. Kada se opozicije uspostave, kasno je za destabilisanje granice među njima.
Sve to suviše zvuči kao književna kritika, mada drukčije možda ne bi moglo, pa ni trebalo da bude. Ipak ova rasprava ne bi smela da zanemari ni stav Dragana Stojanovića da je samo postojanje dobro do te mere da je već to što jesmo razlog rajske sreće i da je to Dostojevski znao (Stojanović 2009: 149–150), ni sumoran zaključak Aleksandra Jerkova da život nije dobro (Jerkov 2010b: 87), a da spasenja ni u književnosti, a kamoli u kritici, nema (Jerkov 2010a: 82). Više mi je stalo da raspravljamo o raju i smrti književne kritike o kojoj se piše i kod nas i na strani, pa ma za to i ne bili pozvani – a ko uopšte za to jeste pozvan – nego o svim zavijucima, poštovanja vredne, književne i kritičke istorije.
Bilo bi lepo da se, ne samo kao kultura, nego i kao ljudska bića, možemo izbaviti tragajući za nekakvom nebeskom Rosijom, a još bi bolje bilo kada bi se to moglo sa nebeskom Serbijom, a ponajbolje sa Beogradom. Sporazumeli bismo se, na kraju, da je Beograd u poemi Crnjanskog čudnovato lišen istorijskih (Simović 2001: 223), a samim tim i nacionalnih obeležja (Bertolino 2009: 86), u čemu je i „pomeranje fokusa“ sa zavičaja Serbije na jedan grad vrlo značajno (Vladušić 2011: 342), ali nas to i dalje ne sprečava da tvrdimo kako se u Beogradu dovršava pesnikova odiseja ili ona stara „nacionalna drama“ (Krnjević 1963: 359). Susret sa Beogradom u poemi nije ostvaren – kako se to mnogima, pa možda i samom Crnjanskom, u iščekivanju povratka u zavičaj moralo činiti – već najavljen, i pitanje je gde se i da li se sa tim i takvim Beogradom ikada iko može sresti. Ono nije ništa manje dramatično postavljeno nego u „Serbiji“ ili u „Seobama“ i bilo bi neobično da vremešni i skeptični Crnjanski na njega jednoznačno odgovori.
Ako to ni mi ne možemo, što je Crnjanski verovatno znao, i što ne znači da se u plemenitom naporu življenja za zanos mora posustati, barem neka nam ostane uteha da utopija poput Beograda negde ima, a ako ni nje nema, makar uteha da ih možemo zamisliti kao bašlarovske „prostore sreće“, a ne kao, na primer, frojdistički rad tuge. Crnjanski je veliki pesnik i zato što nije pristajao na kompromise ove vrste, čak i kada mi na njih pristajemo.
Još je u svojoj središnjoj poemi, o kojoj se više zna nego što se ona čita, i o kojoj se i nema mnogo toga pročitati, Crnjanski nagovestio da je Serbija vedra, pa i „rajska“ (Crnjanski 1993a: 93), ali nije zaboravio da napiše ni da je tuga „nadzemaljska“ (Crnjanski 1993a: 95). Još se od sredine dvadesetih godina pita, dakle, Crnjanski o toj neve-selosti ne samo ljudskog, nego i rajskog postojanja (Vraneš 2013: 249–266). A gotovo četrdeset godina kasnije, u poznim godinama ispevao je ne himnu, nego bezuslovno nežnu antihimnu svakom nebeskom Jerusalimu. Ne čudi zato što je Tihomir Brajović tezu o ironiji Crnjanskog koja od „Sumatre“ seže sve do iluzija Lamenta nad Beogradom doveo tako blizu tumačenju naslova poeme Crnjanskog – što ne znači da treba patiti od zablude da sva tumačenja vode do našeg. Vladušić je naslov poeme Crnjanskog nadišao i pre nego što ga je protumačio. Zbog toga je morao da ga semantički podeli i napravi u njemu mesta za pohvalu pesničkom idealu. Od „Serbije“ do Lamenta piše Crnjanski o sjaju svojih ideala, ali to može biti sjaj koji se gasi – jedino što, nadomak trenutka o kome ništa ne možemo da kažemo, a kamoli da zamislimo, ne vidimo njegov kraj.
Nije li, tim pre, ironija kazati da Beograd „i sad“, i posle svega, sja kroz mrak našeg ništavnog života (st. 111)? Šta se to promenilo u toku poeme, pa je Crnjanski na samom njenom kraju morao da umetne to „i sad“ koje označava razliku? Šta ako ne saznanje da su bića i utvare iz pesnikovog života ne privid i varka prošlosti, nego građa od koje je satkana sama stvarnost pa, da citiramo Crnjanskog, „sve to“, a ni mi „nismo nikad ni bili više,/ nego neka pena“ i „trenuci“, stvarni koli-
ko jedan iščezli „šapat u Kini“ (st. 105–106). Šta se promenilo ako ne saznanje da, posle Sterijinog „Nadgrobija samome sebi“, a pre „Apokalipse“ Miodraga Pavlovića, zaista „ne ostaju“ (st. 108) niko i ništa, pa ni Beograd, pa ni Jerusalim, pa možda ni lament nad njihovom tužnom sudbinom koja se stoga i može oplakivati? Nebeskih gradova i nema drugde nego u pesmama, oni za Crnjanskog i jesu otelotvorenje poezije i njenih okršaja sa stvarnošću smrti (Nikolić 2012: 423–424) koji, rekli bismo, ne računaju ni na kakav dobitak.
Između Beograda i pesničkog subjekta postoji jedna ne toliko prikrivena lakuna, koju smo opet skloni da ne primetimo poneseni „himničnim“ ritmom poeme. Ne samo zato što je Beograd „tamo“, a susret sa njim pomeren u budućnost. Beograd nam ne nudi ni večni život, niti bi njegova besmrtnost ikada mogla biti i naša. Ni u jednoj od poenti Crnjanskog to ne piše. Pesnik, naprotiv, pruža vekovima star katalog slika samrtnog opraštanja, počivanja na odru i otkucavanja poslednje ure:
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,/ Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje (st. 19–20)
A kad mi klone glava i budu stali sati,/ Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati. (st. 39–40)
A kad umorno srce moje ućuti, da spi/ uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti Ti. (st. 79–80)
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,/Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni. (st. 97–98)
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,/ to ime će biti poslednji šapat moj. (st. 119–120)
Najviše do čega Crnjanski stiže nije nada, koja podrazumeva lični boljitak, već uteha, a ta uteha traje, kako i sam kaže, samo „do smrti“ (st. 98). Opšte vaskrsenje, a možda i samo vaskrsenje svega onoga čega u Beogradu već ima, garantuje jedna iluzija. Raj u poemi Crnjanskog nije ontološka, nego ontička kategorija. Hrišćanski elementi simbolizacije u poemi svakako postoje, ali to još uvek ne znači da im smisao Beograda u celosti pripada. Beograd postoji istorijski i „u stoleća“ tka svoju nit, a ne vanvremeno. Paradoksalno, ali Crnjanskov raj nije tu da se u njega uzda, da se, drugim rečima, od njega nešto nemoguće dobije, pa ni da se njime teši. Ako Beograd i predstavlja utehu, to je uteha posebne i danas sasvim zanemarene vrste – od nje se ništa za sebe ne može prigrabiti.
Jadikovka da se sreća nalazi s onu stranu merkantilizma i akumuliranog kapitala, s onu stranu, dakle, savremenog pogleda na svet – ne ostavlja više isti utisak. Savremeniji nego ikad, raj jeste tu da se uz pomoć misli o njemu živi, a ne stiče. Ali tu je i da nas nauči da nam za sreću ne treba ništa osim, možda, nje same. Ne treba nam ni vaskrsenje koje nas ionako ne obuhvata, pa ni te čuvene strofe o Beogradu Crnjanskog nisu ništa vedrije i ništa turobnije od strofa o pesniku. Duboka spoznaja prolaznosti iz neparnih strofa prisutna je i u parnim, dok se makar i iluzoran horizont spasenja iz parnih strofa ne može kao kakvim čudom zaboraviti u lamentu nad sopstvenom sudbinom.
To što Beograd budi nekadašnju veselost (st. 33) i blista „kao kroz suze ljudski smeh“ (st. 36) nije dovoljno da razuveri tumača koji se našao pred ovim pitanjima. Beograd ne mora biti veseo da bi takvo osećanje pobudio u drugom. Moglo bi se čak raspravljati i o prirodi te veselosti koja u sebi čuva znak sopstvenog iščeznuća. Mogli bismo kazati i da se u Beogradu smeje samo kroz suze i da se sve ipak ponavlja kao „detinji plač“ (st. 18). Taj plač može biti sinonim za rođenje, ali time ne prestaje da bude to što jeste. Pogotovo ako je pesnik u naslovu svoje poeme ostavio ciničnu, aktuelnu i sasvim moguću alternativu za apsurdnu veru u ideale. U trudu mišljenja tolerantnost u kritici i tolerantnost kritike prema pesništvu postoji i opstaje raj u kome „nema moje ljudske tuge“ (st. 55) i koji ne mora zbog toga biti i metafora sreće.
„Nadzemaljska tuga“ (Crnjanski 1993a: 95) Crnjanskog može biti izraz melanholije od koje se ni u raju ne može pobeći. Možda je raj tužniji u odnosu prema postojanju, nego postojanje kada se odmeri prema raju. Tada u raju ne bi bilo tužno jer nas odande neko žali, niti zato što smo svesni da u sukobu svega i ničeg drugo odnosi prevagu, a da je raj samo iluzija. Možda se u večnoj dobroti, naprotiv, ima samo tugovati i žaliti što ovog života nema. Od toga nas podilazi istinski strah ili bolje strepnja, ali nijedan se čovek, da se našalimo na račun danskog filozofa, nije vratio da posvedoči kako je spasenje laka stvar i da sreća tu mora imati udela (Kirkegor 1975: 58).
Barem sve dok mislimo da nam je za istinsku sreću neophodna sama sreća.
A šta ako nam je, uprkos tome, umesto rajske sreće do koje nikako da u životu dođe, potrebna upravo rajska tuga postojanja, i lament kao pesma iz te tuge i o njoj? Biti tužan tada ne mora doneti nezadovoljstvo, a uživati u tuzi ne mora biti znak narcisoidnosti i mazo-hedonizma, već životni stav u kome ima prostora za vedrinu i – pesmu o njoj.
Svojstva lamenta u Lamentu nad Beogradom Miloša Crnjanskog o kojima iz ovih i drugih razloga treba rapravljati, a sa njima i osnovna retorička i (auto)poetička poenta poeme, još uvek nisu bila predmet kritičkih razmatranja u pravoj meri. Dok Beograd, kako kaže Crnjanski, peva vedro (st. 53), nad njim se peva – lament. Za vedrinu je bilo mesta i u samom imenu Beograda koje zvuči „kao iz vedrog neba grom“ (st. 118), i u „Serbiji“ gde je u Bogu ne samo tužno, nego i „vedro“ (Crnjanski 1993a: 95), pa i u „beskrajnom plavom krugu“ iz romana Crnjanskog. Crnjanski je taj stav vedre tuge visoko cenio a sadrže ga i njegove najlepše pesme, poput one posvećene studentesi Idi Lotringer u kojoj su se mladi ljubavnici „zarekli […] ostat nesretni“ (Crnjanski 1993a: 59). Možda je sam Crnjanski za ovu vedru tugu pronašao bolje ime – neveselost, tu ne samo markiranu reč, već kohezionu silu u njegovom stvaralaštvu, koja sadrži veselost pevanja i negiranja tradicije drugačiju od tuge (Jerkov 2010a: 275, 285).
Ne znam da li je suviše smelo tvrditi da se između katoličanstva i pravoslavlja u oproštajnoj Kostićevoj pesmi „Santa Maria della Salute“ ostvaruje istinski dijalog, a kamoli da ima nečeg ekumenskog u poslednjem lamentu Miloša Crnjanskog, ali ideja o „plaču koji donosi radost“9 potiče iz vizantijskog bogoslovlja. Nije u poemi Crnjanskog reč samo o Mikelanđelovom Oplakivanju, nego i o samopregoru kao načinu života. Ne stiče svako, već tek onaj koji ćuti i seća se smrti, ne pamti zlo i ne osuđuje one koji greše, ovu „natprirodnu samilost“ i ovu „radosnu“ ili „svetu tugu“ (Lestvičnik 1988: 114–115). Njegova će možda umesto sreće biti „žeđ za ponižavanjem“, ali uprkos tome onima koji ne plaču ostaje samo beda (Lestvičnik 1988: 116). Jedino „u dubini plača“, rečima vizantijskog bogoslova, „nalazi se uteha“ (Lestvičnik 1988: 121). To je i dalje, naravno, plač nad sobom (Lestvičnik 1988: 116) i nad čovekovom grešnom prirodom. Za tugu u raju Lestvičnika nema mesta, ali poema Crnjanskog čuva obrise drevne vizantijske dijalektike plača.
Iz te perspektive shvatljivo je uniženje, pa možda i prezrenje ljudskoga bića pred Beogradom – uteha koju činjenica što Beograd nije poput nas barem u prvi mah pruža. Kako bi nas drugačije i mogao utešiti On, za koga su „naši boli sitni mravi“ (st. 75), koji „biser suza naših“ (st. 76) baca u prah i „ima streljača pogled prav i nem“ (st. 56)?
I kakva je to čudna dijalektika koja, možda i više nego na Bogorodičinu milost, podseća na sukob, u Bogu, između starozavetne strogosti i novozavetnog praštanja i ljubavi? U skrušenosti i ćutnji pred smrću shvata Crnjanski da svi ti glasovi iz njegove prošlosti „nisu krivi“, već samo ljudski i zato slabi (st. 67) i uči da se u toj slabosti ponizi, a da ne izgubi dostojanstvo. Božanska sofija možda nije tačnija, ali je uvek dublja od ateizma. A to je možda i lament koji „ne nalazeći to što traži“ zbog toga plače (Lestvičnik 1988: 114), ali ne zapada u melanholiju. Plače izgleda i sam Beograd, i gotovo da peva lament o sebi. Lestvičnikova slika deteta koje stekavši utehu u tuzi „u isto vreme plače i počinje vedro da se smeši“ (Lestvičnik 1988: 121) ipak je možda najbliža gradu ostavljenom između detinjeg plača i uplakanih osmeha.
Čini se, na žalost ili na sreću, da više ne važe stare mogućnosti uspostavljanja vedrine u svetu koji po sebi i nije suviše vedar. Dometi kirkegorovske apsurdne vere ili apofatičkog bogoslovlja pali su u vodu sa gubitkom božanskog posredovanja. Teško da savremena racionalnost može biti zadovoljna ničeanskom obmanom kada već zna da je obmanuta. Zato se ona od vere povlači u volju da veruje, a od nemoguće želje u volju da nemoguće želi. Ta svojevrsna volja za volju liči na, doduše logički održivo, rešenje jednog metafizičkog problema u sferi etičkog (ili političkog) delovanja, ali i na eskapistički pokušaj da se spase što se od idealizma spasti može. Autopoezis, kao jedino što ostaje, pomaže u poeziji, ali ne i u životu. Ključ za vedrinu izvan pesništva ne može više biti ni samo autopoetički ni irealan, tojest ne može više biti modernistički.
Rajska tuga Miloša Crnjanskog uprkos tome može ili čak mora biti bolja od svake zemaljske sreće. Dok se vizantijski teolog peo uz lestvicu vrlina ka bogopoznanju, dotle je Crnjanski niz nju silazio sa istom poniznošću. Previše je to za jednog čoveka, da upozna lice Boga ili da se nadnese nad dubinu njegovog pada, ali u tom činu više nema manjkavosti i nepoštenja. Naprotiv, može biti tužne ali pouzdane radosti što je sve baš tako kako jeste, sa kojom valjda i Bog „vide“ da je sve dobro. Tu se pozni Crnjanski miri sa poznim Andrićem, kome je u poslednjim godinama bilo draže da čita maksime staroga rimskog imperatora, nego pasioniranu lektiru iz mladosti (Koš 1982: 304, 309)10.
Biti tužan u raju ili otkriti raj u tuzi – sve to samo izgleda idealistički i smešno, i ne bi bilo dobro da je drugačije. Naravno da, krnji i raslabljeni, nismo spremni za uzvišenost, pa nam i njeni zahtevi moraju izgledati smešno ili tužno, ali nikako uzvišeno, naspram naših prividnih, trivijalnih zadovoljstava i partikularnih moći, poput, zašto da ne, sopstva i bitka, da ne pominjemo one koje nisu ni vredne pomena. Ipak, neka je Crnjanski ispevao i poemu o snazi ljudske slabosti i krhkosti ideala i neka ju je nazvao njenim pravim imenom. Treba mu to oprostiti, kao što mu treba oprostiti i „Vidovdanske pesme“ i „Serbiju“, da bismo zadržali sopstveno dostojanstvo i poštenje.
Branko M. Vraneš
1 Rad je nastao u okviru projekta „Srpska književnost u evropskom kulturnom prostoru“ (178008), koji finansira Ministarstvo za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.
2 Žanr lamenta je ovde shvaćen kao „tužna pesma“ crkvene poetike i službe, „suprotstavljena himničnom tonu psalama“ (Stojnić 1996: 17).
3 Poema Crnjanskog izašla je kao zasebna knjiga u Johanesburgu, aprila 1962. godine (Crnjanski 1962a). Lament nad Beogradom je na našem prostoru prvi put štampan septembra iste godine u Književnim novinama (Crnjanski 1962b). Pod „prvobitnom“ verzijom Lamenta nad Beogradom podrazumevamo identičan tekst ova dva izdanja iz 1962. godine. Novo izdanje Lamenta u Prosvetinoj knjizi Tri poeme (Crnjanski 1965a) sam je pesnik redigovao. Poema je preštampana i u biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Crnjanski 1965b), a iduće godine izlazi u okviru sabranih dela Miloša Crnjanskog (Crnjanski 1966). Poslednja tri izdanja, uz manja odstupanja, čine tekst druge verzije Lamenta nad Beogradom, verzije koju danas čitamo i poznajemo – preko Nolitovih izabranih dela iz 1983. godine (Crnjanski 1983), do prve knjige kritičkog izdanja celokupnih dela Crnjanskog u (su)izdavaštvu Zadužbine Miloša Crnjanskog (Crnjanski 1993a). U ovom istraživanju služićemo se poslednjim navedenim izdanjem. Brojem u zagradi pored navedenog stiha označavaćemo broj citiranog stiha unutar poeme.
4 Supruga Crnjanskog, Vida, insistirala je da Crnjanski pročita poemu Draganu Aćimoviću na licu mesta jer je „tako lepo čita“ (Aćimović 2005: 104), u šta se i savremena publika može uveriti slušajući zvučni zapis pesnikove interpretacije Lamenta nad Beogradom.
5 U potresnom dnevniku o susretima sa Crnjanskim i njegovom suprugom u Londonu 60–ih godina Dragan Aćimović objašnjava okolnosti izdavanja poeme Lament nad Beogradom (Aćimović 2005: 104–105, 107–108).
6 Aćimović je konsultovao latinski prevod ovog dela (najranije iz 1550. godine), a ne prvo, nemačko izdanje iz 1544, kako stoji na prvim stranicama knjige.
7 Crnjanski je u knjizi Kod Hiperborejaca pisao o raspravama koje je o Kirkegoru tokom Drugog svetskog rata vodio sa svojim prijateljima (Crnjanski 1993b: 171–176). U tim se zapisima oseća kako otklon od pomodnih tema kafanskih filozofskih razgovora, tako i rastući interes, doduše pun skepse, za istorijsko i opšte.
8 U jednom razgovoru od pre nekoliko godina, Aleksandar Jerkov je na ovaj način opisao ono što je video kao suštinu Lamenta nad Beogradom Crnjanskog.
9 Videti istoimeno poglavlje u knjizi Svetog Jovana Lestvičnika (Lestvičnik 1988: 114–124).
10 Ova duhovna zamena Kirkegora Markom Aurelijem bila je za Andrića vrlo značajna, ali u konačnom ishodu možda čak i za njega preteška i užasna (Koš 1982: 303).
LITERATURA I IZVORI
AĆIMOVIĆ, Dragan R. Sa Crnjanskim u Londonu. Beograd: „Filip Višnjić“, 2005.
BERTOLINO, Nikola. Pitanja o Crnjanskom. Vršac: Književna opština Vršac, 2009.
BRAJOVIĆ, Tihomir. „Ironijski pesnik Miloš Crnjanski“. U Oblici modernizma. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, 2005. Str. 83–92.
VELMAR-JANKOVIĆ, Svetlana. „Uz Lament nad Beogradom“. U Književnost, knj. 40, sveska 1, januar–jun 1965. Str. 3–13.
VLADUŠIĆ, Slobodan. Crnjanski, megalopolis. Beograd: Službeni glasnik, 2011.
VRANEŠ, Branko. „Tužna sreća poslednjih vitezova: Andrićev Ćamil i knez Miškin Dostojevskog“. U Naučni sastanak slavista u Vukove dane: Ivo Andrić u srpskoj i evropskoj književnosti, br. 41/2 (2012). Str. 105–121.
VRANEŠ, Branko. „Crnjanski na Krfu 1925“. U Acqua alta: međunarodni zbornik radova: mediteranski pejzaži u modernoj srpskoj i italijanskoj književnosti = Acqua alta: miscellanea internazionale: paesaggi mediterranaei nelle letterature italiana e serba del novecento. Prir. dr Svetlana Šeatović Dimitrijević, prof. dr Marija Rita Leto, prof. dr Persida Lazarević di Đakomo = A cura di Svetlana Šeatović Dimitrijević, Maria Rita Leto, Persida Lazarević di Giacomo. (Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2013. Str. 249–266.
IGNJATOVIĆ, Dragoljub S. „Pristup Lamentu“. U Književne novine, god. XIV, br. 179, 7. septembar 1962. Str. 2.
JASPERS, Karl. „Tragično znanje“. Prev. Sreten Marić. U Teorija tragedije. Prir. Zoran Stojanović. Beograd: Nolit, 1984. Str. 232–248.
JERKOV, Aleksandar (a). Smisao (srpskog) stiha: knjiga prva: De/konstitucija. Beograd: Institut za književnost i umetnost; Požarevac: Centar za kulturu, 2010.
JERKOV, Aleksandar (b). Smisao (srpskog) stiha: knjiga druga: samo/osporavanje. Beograd: Institut za književnost i umetnost; Požarevac: Centar za kulturu, 2010.
KOLAKOVSKI, Lešek. Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja. Prev. Biserka Rajčić. Beograd: B. Kukić; Čačak: Gradac K, 2013.
KIERKEGAARD, Soren. Ponavljanje: pokušaj u eksperimentalnoj psihologiji Konstantina Konstantinusa: Kopenhagen 1843. Prev. Milan Tabaković. Beograd: Grafos, 1975.
KIERKEGAARD, Soeren. Bolest na smrt. Prev. Milan Tabaković. Beograd: Mladost, 1980.
KJERKEGOR, Seren. Strah i drhtanje. Prev. Slobodan Žunjić. Beograd: Plato, 2002.
KOŠ, Erih. „Poslednji Andrićevi dani“. U Sveske Zadužbine Ive Andrića, god. 1, sv. 1, 1982. Ctr. 301–317.
KRNJEVIĆ, Hatidža. „Povodom Lamenta, a o poeziji Miloša Crnjanskog“. U Izraz, god. VII, br. 4, april 1963. Str. 359–371.
LESTVIČNIK, Jovan. Lestvica. Prevod, predgovor i komentari Dimitrije Bogdanović. Beograd: Sfairos, 1988.
MILOŠEVIĆ, Nikola. „Metafizički vid stvaralaštva Miloša Crnjanskog“. U Zidanica na pesku, Beograd: Slovo ljubve, 1978. Str. 7–58.
NIKOLIĆ, Časlav V. „Miloš Crnjanski i identitet kulture: Stražilovo, Serbia i Lament nad Beogradom“. U Nauka i identitet. Filološke nauke: zbornik radova sa naučnog skupa (Pale, 21–22. maj 2011). Ur. Miloš Kovačević. Pale: Filozofski fakultet, 2012. Ctr. 413–425.
NIČE, Fridrih. „Rođenje tragedije ili helenstvo i pesimizam“. Prev. Vera Stojić i Irma Lisičar. U Spisi o grčkoj književnosti i filozofiji. Beograd: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1998. Str. 80–180.
PETKOVIĆ, Novica. Lirske epifanije Miloša Crnjanskog. Beograd: SKZ, 1996.
PETROV, Aleksandar. Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo. Beograd: Signature, 1997.
SIMOVIĆ, Ljubomir. „Zavetna pesma Miloša Crnjanskog“. U Duplo dno. (Beograd: Stubovi kulture, 2001): str. 219–226.
STOJANOVIĆ, Dragan. Rajski um Dostojevskog. Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu: Dosije studio, 2009.
STOJNIĆ, Mila. „Semantika i poetika naslova u delima Miloša Crnjanskog“. U Miloš Crnjanski: teorijsko-estetički pristup književnom delu: zbornik radova. Ur. Miloslav Šutić. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1996 Ctr. 13–19.
CRNJANSKI, Miloš (a). Miloša Crnjanskog Lament nad Beogradom. Johannesburg: Garamond, april 1962.
CRNJANSKI, Miloš (b). „Lament nad Beogradom“. U Književne novine, god. XIV, br. 179 (7. septembar 1962): str. 1.
CRNJANSKI, Miloš (a). Tri poeme. Beograd: Prosveta, 1965.
CRNjANSKI, MILOŠ (b). Serbia; Seobe; Lament nad Beogradom. Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga, knj. 71. Novi Sad: Matica srpska; Beograd: SKZ, 1965.
CRNjANSKI, Miloš. Poezija (Lirika Itake; Komentari; Antologija kineske lirike; Pesme starog Japana; Lament nad Beogradom). Edicija Sabrana dela Miloša Crnjanskog, knj. 4. Beograd: Prosveta; Novi Sad: Matica srpska; Zagreb: Mladost; Sarajevo: Svjetlost, 1966.
CRNJANSKI, Miloš. Pesme. Edicija Miloš Crnjanski: Izabrana dela, knj. 1. Beograd: Nolit, 1983.
CRNjANSKI, MILOŠ (a). Lirika (Lirika; Itaka i komentari; Antologija kineske lirike; Pesme starog Japana). Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog: BIGZ: SKZ; Lausanne: L’Age d’Homme, 1993.
CRNjANSKI, MILOŠ (b). Kod Hiperborejaca. Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog: SKZ: BIGZ; Lausanne: L’Age d’Homme, 1993.
CRNjANSKI, Miloš. Eseji i članci II (Istorija; Polemike; Razgovori). Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog; Lausanne: L’Age d’Homme, 1999.
DžADŽIĆ, Petar. Prostori sreće u delu Miloša Crnjanskog. Beograd: Nolit, 1976.
