Bioenergetika (10)
Interakcija sa životom
Kako se krećemo od srca prema periferiji tela, tako ćemo razmatrati one organe koji komuniciraju sa sredinom.
Jezik tela je pun izraza koji proizlaze iz proprioceptivne svesnosti o njihovim funkcijama. Ta izražavanja su tako bogata u slikovitosti da onaj ko proučava ljudsku ličnost ne može da ih ignoriše.
Treba da počnemo od lica, jer je to deo tela koji se otvoreno prikazuje svetu. To je takođe prvi deo koji ispitujemo kada gledamo drugu osobu. Kao što reč „srce” znači centar ili jezgro, tako i reč „lice” ima prošireno značenje koje uključuje spoljašnje pojavljivanje objekata ili situacija. Tako govorimo o licu zgrade ili zemlje. U izreci „to su stari problemi sa novim licem- govorimo o promenama u spoljašnjoj pojavi situacije, bez odgovarajućih promena u suštini.
Reč „lice” se takođe koristi da označi „imidž” jedne osobe, što je u vezi sa odnosom lica prema egu, pošto je ego u jednoj od svojih funkcija zainteresovan za „imidž” koji osoba stvara. „Izgubiti lice” znači doživeti povredu ega; mnogi ljudi stoga nastoje da „održavaju lice”. Ako neko „skriva lice”, to označava osećanje stida u kome se ego oseća ponižen. Osoba sa jakim egom se „suočava licem u lice” sa situacijom, dok slabija osoba može izbegavati da se „suoči”. Izražavanje uključuje lice i lice koje nosimo govori u velikoj meri o tome ko smo mi i kako se osećamo. Postoje nasmejana lica, depresivna lica, lica koja zrače, tužna lica itd. Na nesreću, mnogi ljudi nisu svesni izraza svojih lica i utoliko su van dodira sa onim šta oni jesu i šta osećaju.
Ta razmatranja nam dopuštaju da procenimo ego jedne osobe na osnovu njenog lica. Lice shizoidne osobe izgleda kao maska, što je jedan od dijagnostičkih znakova tog stanja, pokazatelj niskog nivoa njegovog ega.
Kako se njegovo stanje popravlja tokom tretmana, lice mu postaje ekspresivnije. Veliko, puno lice označava jak ego (to je jezik tela), ali se može ponekad videti velika glava i lice na malom telu i obratno, veliko telo sa malom glavom i licem. U tim slučajevima se može pretpostaviti u kom stepenu su ego i telo disocirani.
Drugo interesantno zapažanje odnosi se na tendenciju mnogih dečaka i devojčica da skrivaju svoja lica iza kose. Meni to izgleda kao izraz nespremnosti da se suoče sa svetom. To se takođe može protumačiti kao neprihvatanje tokova naše kulture koja procenjuje pojavnu stranu. Mnogi mladi ljudi imaju anti-ego predrasude u svojim ličnostima; prestiž, status, pokazivanje i materijalni znaci prestiža su im odvratni. Možemo razumeti taj stav kao preterano reagovanje na spoljašnju pojavu njihovih roditetlja koja se tako visoko vrednuje, često po cenu unutrašnjih vrednosti i istine.
Svaki organ i crta lica ima sopstveni jezik tela. Obrve, oči, obrazi, usta i brada koriste se da označe različite kvalitete ili crte. Pogledajmo neke izraze u kojima se pominju ovi anatomski delovi. Izdignute obrve označavaju uglađenu i intelektualnu osobu. Nasuprot tome, spuštene obrve označavaju grubijana. Osoba spušta obrve ako delu je potišteno zbog toga što je nečije zapovedničke reči i izgled zastrašuju. Njene obrve se zaista spuste. Kada je neko drzak i neuviđavan kažemo da ima mnogo obraza. Njeni obrazi se stvarno ističu kada postanu obliveni krvlju i osećanjem.
Funkcija viđenja je toliko važna svesti da se glagol »videti” izjednačava sa glagolom razumeti. „Dalekovida osoba” ne samo da vidi dalje već misli unapred.
Blistave oči su znak i simbol veselosti. Kao ekspre sivni organ, oči igraju veliku ulogu u jeziku tela. Tako mnogo značenja može da se prenese pogledom da često procenjujemo reakcije drugih ljudi kroz njihove oči. Što se tiče usta, koristimo izraze kao što su jezičara, zapečaćena usta itd. Funkcija zuba je bogata metaforama.
Dobro zagristi u nešto je snažniji izraz nego latiti se nečega (ili uhvatiti se ukoštac). Osoba koja visi nad provalijom držeći se zubima, je očajna. Govorimo o „dobrom parčetu” kada uživamo u hrani. Najzad, izraz „glavu gore” znači ne klonuti duhom u nevolji.
Spuštanje brade je početni pokret prepuštanja jecanju.
To je lako uočljivo kod beba, čija se brada opusti i počne da podrhtava neposredno pre nego što beba počne da plače. U bioenergetskoj terapiji je ponekad neophodno tražiti od pacijenta da opusti bradu, da bi mu se omogućilo da zaplače.
Ljudski glas je čovekovo najekspresivnije sredstvo.
Pol J. Mozes (Paul J. Moses) u knjizi Glas neuroze opisuje zvučne elemente u glasu i pokazuje njihov odnos sa ličnošću. U narednoj glavi ću diskutovati o pojmovima koji su u osnovi čovekove sposobnosti da čita ličnost na osnovu glasa. Jezik tela priznaje važnost glasa.
Ako osoba „nema pravo glasa” u nekoj situaciji, znači da se i ne računa. Ona „nema šta da kaže”. „Izgubiti dobar glas” može značiti i izgubiti ugled.
Funkcija ramena, ruku i dlanova učestvuje u jeziku tela. Covek „nosi odgovornost na svojim plećima”. „Lakta se” kada krči sebi put ne birajući sredstva, a zasukati rukave označava spremnost za borbu. Ako čovek „dobro rukuje sobom” ponosimo se njime. Učešće nekoga u nekoj aferi karakterišemo kao „njegove ruke su umešane u to”.
Ruka je primarni instrument dodirivanja. Sadrži više taktilnih telašaca nego bilo koji drugi deo tela. Dodirivanje je, prema tome, prvenstveno funkcija kontakta rukom, ali to nije mehanička operacija. Dodirivanje je osećanje kontakta sa drugom osobom. Tako je izraz „Dirnulo me je to što si rekao” samo drugi način da se kaže „izazvao si osećanja u meni” — lepši način da se to kaže, pošto podrazumeva ideju bliskosti. „Biti u dodiru sa nečim” znači biti svestan. Taj izraz označava blisku vezu između dodirivanja i znanja. Bebe uče osobine objekata trpajući ih u usta, gde je ukus važan senzorni modalitet. Deca uče kroz dodirivanje.
Veza dodirivanja i znanja predstavlja važno pitanje za terapiju. Da li neko može zaista poznavati drugu osobu ne dodirujući je? Ili, kako možete osetiti osobu ako je ne dodirnete? Tradicionalna psihoanaliza je izbegavanjem bilo kakvog fizičkog kontakta između pacijenta i analitičara, verovatno iz straha da to može izazvati seksualna osećanja, postavila barijeru među ljudima kojima je potrebno da budu direktnije u dodiru, a ne samo kroz reči. Dodirujući pacijentovo telo, terapeut može osetiti mnogo štošta: mekoću ili čvrstinu muskulature; vlažnost kože; živost tkiva. Kroz dodir on može staviti do znanja pacijentu da ga on oseća i prihvata kao telesno biće i da je dodirivanje prirodan način da se bude u kontaktu.
Pacijentu fizički dodir sa terapeutom predstavlja znak da terapeut brine o njemu. To je povezano sa prošlošću kada je majka dodirivala i nosila dete, pokazujući na taj način svoju nežnu ljubav. Mnogi ljudi u našoj kulturi pate od nedostatka telesnog kontakta,, što vuče korene iz detinjstva. Kao rezultat tog nedostatka, oni žele da ih drugi dodiruju i drže, ali se plaše da to traže. Oni osećaju da je fizički kontakt tabu, jer je u njihovom umu i telu to suviše blisko povezano sa seksualnošću.
Pošto tabui te vrste otežavaju ljudima da budu u dodiru sa drugima, terapeutski je značajno ukloniti te tabue. Dužnost je terapeuta, prema tome, da pokaže da se on sam ne plaši da dodirne pacijenta niti da pacijent dodirne njega. Ali, ako terapeut stavi ruke na pacijenta, postavlja se pitanje kvaliteta dodira. Može se dodirnuti osoba, posebno ako je suprotnog pola, na takav način da je dodir seksualan, a fizički kontakt erotičan. Takav dodir potvrđuje pacijentovu najdublju anksioznost o fizičkom kontaktu i još više pojačava tabu, bez obzira na terapeutovo ubeđivanje da je sve u redu. To nije u redu. Bilo koje seksualno uključivanje terapeuta je jzdaja poverenja u terapijski odnos, što pacijenta izlaže istoj traumi koju je doživeo u odnosu roditelj — dete.
Ako se izdaja prihvati kao nešto normalno, to void seksualnom ponašanju iza koga se krije nesposobnost da se uspostavi stvarni kontakt kroz dodir.
Terapeutov dodir treba da bude topao, prijateljski pouzdan i bez ličnog interesa, da bi izgradio poverenje kroz dodirivanje. Ali, pošto je terapeut takođe ljudsko biće, njegova lična osećanja se mogu povremeno isprečiti. Kada se to desi, on ne treba da dodiruje pacijenta. Prema tome, terapeut treba da poznaje sebe, da bude u dodiru sa sobom pre nego što može da bude u dodiru sa pacijentom. Proći kroz sopstvenu terapiju je osnovni uslov za terapijski rad sa drugima.
Očekuje se od terapeuta da zna kvalitet dodira da prepozna razliku između senzualnog dodira, dodira podrške, čvrstog i grubog, i između mehaničkog i osećajnog dodirivanja.
Pacijent ima veliku potrebu da dodiruje terapeuta, pošto je pacijentov tabu protiv dodirivanja ono što uzrokuje osećanje izolacije. Da bih prevazišao taj tabu, ja često tražim od pacijenta da mi dodirne lice dok leži na krevetu. To radim tek pošto sam pokrenuo neke od pacijentovih strahova. Nadvijen nad njim, ja sam u položaju majke ili oca koji posmatra pacijenta kao dete.
To kolebanje, probni pokreti, anksioznost koju taj postupak izaziva, isprva su me iznenadili. Mnogi pacijenti su dodirivali moje lice vrhovima prstiju, kao da su uplašeni da uspostave potpuni kontakt rukama. Neki su kazali da su se plašili da ću ih odgurnuti; drugi da su osećali da nemaju prava da me dodiruju. Bez podsticanja da to urade, malo je njih privuklo moje lice svome, mada je to bilo ono što su, u stvari, želeli da urade. U svim slučajevima taj postupak je vodio do dubine problema do kojih se nije moglo stići samo rečima.
U nekim slučajevima pacijentov dodir je imao ispitivački kvalitet. Osoba će dozvoliti svojim prstima da ispituju moje lice kao što beba ispituje crte lica roditelja. Ponekad će pacijent odgurnuti moje lice, uzvraćajući na taj način ono odbacivanje koje je jednom sam doživeo. Ali, ako se pacijent prepusti svojoj čežnji za fizičkim kontaktom, on će me privući sebi, čvrsto me držati i dodirivati moje telo rukama. Pošto vidi da ja osećam njegovu čežnju, on to oseća kao prihvatanje.
Stupanje u kontakt sa mnom omogućava mu da stupid u kontakt sa sobom, što i jeste cilj terapeutskog rada.
Aleksandar Loven
Nastaviće se
