Manje poznata Džojsova zbirka od petnaest priča, Dablinci (Dubliners) ostala je u senci velikog Uliksa (1922). Međutim, čitalac koji se upušta u kompleksne vode dela proglašenog za najbolji romana u XX veku, trebalo bi da, isprva, obrati pažnju na zbirku priča koja postavlja same temelje Džojsovog stvaralaštva.
Zbirka kratkih priča Dablinci objavljena je tek 1914. godine, nakon devet godina debakla, odbijanja i rata sa izdavačima. Iz Džojsovog pisma upućenog prijatelju saznajemo da je 1904. godine napisao jednu priču, za koju je plaćen po odštampanom listu. Namera mu je bila da napiše čitavu seriju priča pod nazivom „Dablinci“, kojom bi „izdao dušu one hemiplegije ili paralize koju mnogi smatraju gradom“. Možemo zaključiti da se iza ovako kontroverzne namere krije i odgovor o razlogu za odbijanje izdavača u trajanju od skoro čitave decenije.
Krajem 1904. Džojs odlazi u izgnanstvo sa suprugom Norom; stoga, kroz njegova pisma možemo pratiti razvoj sudbine Dablinaca. U pismu iz 1905. godine, upućenom bratu Stanislausu Džojsu, saznajemo da autor napreduje sa pisanjem, ali da urednici odbijaju da objave priče, te traži od brata pomoć oko tog problema. Dodaje u pismu da je završio priču „Pansion“ („The Boarding House“), te i da je prilično zadovoljan svojim dosadašnjim spisateljskim radom i da čitavu zbirku planira završiti do kraja godine. Krajem godine, irskom izdavaču šalje zbirku od dvanaest priča, a potom dodaje još dve priče. „Dva zavodnika“ („Two Gallants“) i „Oblačak“ („A Little Cloud“). Izdavač naposletku odustaje od štampanja, pravdajući se nemoralom koje priče poseduju. Zbirka 1906. godine biva dopunjena još jednom, ujedno i najdužom, pričom – „Mrtvi“ („The Dead“).
Ovoj zbirci je trebalo da pripadne i priča „Ulis“ koju nije završio. Štampanje je nanovo odbijeno zbog nemoralnog jezika, te Džojs piše pismo izdavaču Grantu Ričardsu, gnevan zbog osuda: „Nije moja greška da se vonj smeća, korova i otpadaka oseća na stranicama mojih novela. Ozbiljno verujem da ćete zakočiti tok civilizacije u Irskoj sprečavajući Irce da dobiju jedan dobar uvid u sebe same u mom lepo izglačanom ogledalu.“
Očigledno, puritanizam i snobizam edvardijanske ere jednostavno se gnušao oporog kritičkog, naturalističkog postupka anonimnog irskog književnika. Prikazi iz života Dablina i njegovih stanovnika, stanje njihove svesti od doba detinjstva do starosti, svi njihovi strahovi, želje, iskustva i poroci, naslikani naturalističkim stilom i pažljivošću koja stvara simboličke vrednosti, prevazilazili su okvire i površnost vremena, čineći knjigu suviše neposrednom i otvorenom za opštenametnuti ukus vremena.
Džojsov je rukopis dva puta rasturen zbog kontroverznih elemenata, a najviše je odbijan zbog priče „Dva zavodnika“. Ipak, Džojs nije odustajao od svoje zamisli, uprkos svim mukama sa kojima se susreo na putu da Dablince u celosti objavi. Godine 1912. izdavač traži od Džojsa da napravi određene izmene u zbirci, što pisac prvobitno odbija, ali naposletku delimično prihvata, mada je uslov za objavljivanje bio da se izostavi priča „Suočenje“ („An Encounter“). Kako bi i sam intervenisao kod izdavača, Džojs putuje u Dablin sa porodicom. To izdanje biva odštampano, ali ubrzo i uništeno od strane samog izdavača. Postoji anegdota da je te 1912. godine, pre povratka u Trst, Džojs od izdavača zatražio dve funte na pozajmicu, a kada je Roberts o tome govorio, rekao je: „Dao sam mu duplo, samo da ode što dalje“. Nekih devedeset godina kasnije, lik Džejmsa Džojsa se pojavio na novčanici od deset funti.
Godine 1913. pesnik Ezra Paund traži od Džojsa nešto za časopis na koji je imao uticaja, da bi 1914. hvalio Dablince, a „Suočenje“, „Pansion“ i „Oblačak“ poslao izdavaču književnog časopisa u Londonu. Tako je Paund, posle još jednog pesnika, Vilijama Batlera Jejtsa, otkrio Džojsa, kao što će kasnije otkriti i Tomasa Sternsa Eliota.
Konačno, iste godine, knjiga u celosti izlazi u junu. O tome, Džojs u jednom pismu govori: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepirci oko Dablinaca. Knjiga je bila odbačena od četrdeset izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. […] Svi su odbili da mi pomognu – osim g. Paunda“. Krajem iste godine, počinje da piše roman Ulis. U pismu T. S. Eliotu iz 1932. godine saznajemo da su Dablinci u Irskoj zabranjeni po savetu jedne osobe koja ga je uveravala u veliko prijateljstvo. Na kraju ostaje da se zapitamo: koji su to motivi uticali da Dablinci budu odbijeni od četrdeset izdavača?
Naslovnica prvog izdanja „Dablinaca“ (1914, Grant Richards Ltd, London)
Iako je Džojs napustio Dablin, grad je ipak zauvek našao svoje mesto u njegovom stvaralaštvu, a svakodnevica irske metropole je ostala siže i mizansen svih piščevih dela. Upravo ta svakodnevica, bez velikih junaka i junaštava, našla je mesto i u Dablincima, a zamka za čitaoce ove zbirke priča nalazi se upravo u njenoj jednostavnosti. Istina, ista nije ometala samo čitaoce, već i kritičare. Iako su postojala upozorenja, mnogi su ih radije ignorisali. Štaviše, Džojs je i sam rekao da želi napisati „moralnu istoriju“ svoje zemlje i time omogućiti Ircima da imaju jedan „dobar uvid o sebi“.
Pripovedanje se u ovoj zbirci pripovedaka odvija u trećem licu, osim u prvoj priči, „Sestre“ („The Sisters“), koja je najranije i napisana. U ostalim pričama imamo objektivnog pripovedača koji čitaoca vodi kroz tekst, dok on nije siguran da li neke likove da odredi kao dobre ili loše. Jezik u dijalozima kojim se junaci koriste, fraze i leksika, pažljivo su birani, tako da bi ih samo „istinski Dablinci koristili“, a stil pisanja u čitavoj zbirci je vrlo liričan, sa mnoštvom prelepih citata. Uzevši u obzir da je uporedo sa Dablincima nastajala i zbirka pesama Kamerna muzika (Chamber Music, 1907), ta činjenica ne treba da čudi.
Prve tri priče Džojs spominje kao „priče svog detinjstva“. Prva priča, „Sestre“, počinje rečenicom koja se može shvatiti i kao napomena: „Ovoga puta nije mu bilo spasa“. Paraliza koja pogađa slomljenog sveštenika u ovoj priči nastavlja s metaforičko kao preovlađujuće stanje u Dablinu uopšte, a „uspavani irski kapital“ se ispostavlja kao problematičan.
Možda je najupečatljivija od ove tri privetke ona po imenu „Arabija“ („Araby“), u kojoj se opisuje sladunjava, dečija zaljubljenost, koja jednom dečaku, pri susretu sa devojčicom, oduzima govorne sposobnosti. U jednom njihovom razgovoru, devojčica nagoveštava da bi želela posetiti Arabiju, dvoranu u Dablinu u kojoj se održavao dobrotvorni bazar. Ipak, zbog „duhovnih vežbi“ (povlačenje od svetovnog života, posvećivanje meditaciji i molitvi) tog dana, priporana je da izostane. Dečak obećava da će on otići i doneti joj nešto. Ipak, kasno stiže na bazar i zatiče mračnu dvoranu sa samo jednom tezgom, kraj koje stoje prodavci i razgovaraju „engleskim akcentom“. Iako je to poslednja tezga koja radi, dečak odbija da kupi bilo šta. Slične motive nalazimo i u nekim drugim pričama, na primer, „Posle trke“ („After the Race“) ili „Oblačak“.
U priči „Majka“ („A Mother“), možda najdirektnijoj po ovom pitanju, gospođa Kerni koja je svojoj ćerki nadenula ime Ketlin, ime iz irskih saga, tradicionalni simbol Irske, a kasnije je to irsko ime iskoristila kako bi ćerki dovela učitelja irskog jezika. Irski preporod je nastao krajem XIX i trajao početkom XX veka, sve pod geslom Irska Ircima. Džojs je prema ovome vrlo ironičan, a kao jednog od najuticajnijih ljudi u udruženju zasnovanom na nacionalnim vezama, u kojem je bila i gospođa Kerni, postavlja čoveka koji malo govori, ali se njegova pojava vezuje za stav oslonjen na kišobran – simbol malograđanstva i ograničenosti. Dakle, može se zaključiti da kroz ove tekstove struji i jezgrovita kritika društva, kritika dominantnog irskog nacionalizma opterećenog stalnom potrebom za dokazivanjem i borbom sa dominantnom engleskom vlašću nad Irskom. Ono što tu kritiku dovodi do najviše tačke jeste što Džojs ove osobine irskog društva usađuje u lik deteta u pripoveci „Arabiji“. Ovakve je ideje autor kasnije predstavio i u Uliksu.
Kroz zbirku se probija i Džojsova individualistička pobuna protiv katoličanstva. Vrlo često se pominju sveštenici („Sestre“), neudate žene koje će završiti u manastiru („Prah“; „Clay“), a priča „Bolan slučaj“ („A Painful Case“) sugeriše slične ideje koje se projektuju kroz gospodina Džemsa Dafija. Mnogi ovu priču tumače kao Džojsovu projekciju sopstvene sudbine u slučaju da je ostao u Dablinu. I zaista, u njoj možemo naći niz biografskih referenci, čak i u tekstu piše: „Stekao je neobičnu naviku da povremeno sastavlja autobiografske zabeleške, u kojima je subjekat bio u trećem licu a predikat u prošlom vremenu“. Ovakav slučaj zaista nalazimo u ovoj zbirci. „Nije imao ni drugova ni prijatelja, ni crkve ni vere“ reči su kojma se opisuje gospodin Dafi.
Džojs je zaista bio čovek koji je najpre živeo za sebe, a u mladosti je odbio sveštenički poziv, čak je odbio molbu svoje majke na umoru da se vrati pod okrilje vere. Gospodin Dafi je odbijao da bude deo licemernog društva od strane kog često „biva razočaran“. Ma koliko da je možda Džojs tako video sebe kao stanovnika Dablina, podtekst može nositi drugačiju poruku: u Dablinu Džojsovog vremena, čovek koji se suprodstavlja kolektivnim načelima i vrednostima i kolektivnom moralnom kompasu, mogao jedino biti usamljenik.
Još jedan motiv koji se provlači kroz veliki broj priča je novac. Kako je u toku pisanja bio je suočen sa finansijskom krizom, pa je ta kriza, kako neki kritičari smatraju, prodrla i u njegove priče. Zarađivao je jednu funtu po stranici i potpisivao se kao Stiven Dedalus. Kasnije, priče „Sestre“, „Ivlin“ („Eveline“) i „Posle trke“ („After the Race“) pružile su mu sredstva za emigriranje iz Dablina. Kako je njegov početak bio uslovljen novcem, tako se u njegovim najranijim pričama i susrećemo sa siromašnim junacima.
Priča „Dva zavodnika“ je najmanje diskretna na temu novca. U pitanju su dva mladića, Korli i njegov prijatelj Lenehan, koji želi da se iz loše finanskijske situacije spase ženidbom devojke koja je finansijski stabilna i dolazi sa velikim mirazom. Korli se povremeno viđa sa jednom devojkom, koja je zaposlena kao kućna pomoćnica i koja mu često donosi nešto iz kuće svog bogatog poslodavca. Kada ga Lenehan pita da li bi je ženio, Korli odrično odgovara i dodaje da ona svakako misli da je on „neki viši sloj“. Na kraju priče, Korli pokazuje Lenehanu zlatnik.
Radnička klasa, kojoj je pripadala i ova devojka, inače je zarađivala bedan novac. Sterling u vrednosti od jedne funte je 1904. bio odlična ušteđevina, ali u ovom slučaju, devojka je bila izmanipulisana da da zlatnik Korliju. Moguće je da taj zlatnik produkt još jedne krađe, što će devojku koštati posla i reputacije. Slične motive imamo u pričama „Ivlin“, „Pansion“, „Majka“…
Na kraju, sve priče su predstavljene kao neuspeli pokušaji težnje za promenom ili kao samoobnavljajuća nesreća: devojka koja želi da ode od kuće i započne novi život, ali ne uspeva sebi da pruži šansu („Ivlin“); izmučeni muškarac srednjih godina treperi od ljudskog kontakta i uništava onu osobu sa kojom je imao šansu za ljubav („Bolan slučaj“); čovek, kojeg progoni njegov šef, vraća se pijan kući i teroriše svog dečaka („Prepisi“; „Counterparts“). Male epizode ničega i mnogo toga što se uzima iz većeg dela života u kom se ionako ništa nikada ne dešava. Iako piše o nekim sentimentalnim trenucima, Džojs nije patetičan. Niz tragičnih mogućnosti i negodovanja ovakvog društvenog sistema dat je samo kroz nagoveštaj. U pismu izdavaču i sam govori: „Namera mi je bila da napišem poglavlje o moralnoj istoriji svoje zemlje, a za mesto događaja izabrao sam Dablin, jer je ovaj grad izgledao kao centar paralize. Pokušao sam da ga ravnodušnoj javnosti predstavim u četiri vida: kao detinjstvo, mladost, zrelo doba i javni život.“ Upravo zbog toga možda, u Dablinu koji pokušava da probudi svoj „uspavani kapital“, Dablince je odbilo četrdeset izdavača.
Dajana Mitrov
