O detetu i braku
Imam da uputim jedno pitanje upravo tebi, dragi brate: kao olovo spuštam to pitanje u tvoju dušu, da bih saznao kako je duboka. Mlad si, pa si željan deteta i braka. Ali te ja pitam: jesi li ti čovek koji sme da je željan deteta? Jesi li ti pobednik, savlađivač sebe sama, zapovednik nad svojim čulima, gospodar svojih vrlina? To pitam ja tebe. Ili iz želje tvoje govori tek životinja i niska potreba? Ili, usamljenost? Ili, nezadovoljstvo s tobom samim? Ja bih hteo da pobeda tvoja i tvoja sloboda čeznu za detetom. Žive spomenike treba da nazidaš svojoj pobedi i svome oslobođenju. Treba da zidaš više od sebe. Ali pre svega treba da si sam dobro sazdan, prav i telom i dušom. Ne treba da se plodiš samo sve više po broju, nego i sve više u visinu! U tom neka ti je na pomoći zeleni vrt braka! Treba da stvoriš jedno više telo, jedan prvi kret, jedan točak koji se iz sebe kotrlja, – treba da stvoriš jednoga koji stvara. Brak: to je za mene volja dvoje da stvore jedno, koje će biti više od onih koii su ga stvorili. Poštovanje uzajamno za mene je brak, poštovanje onih koji oboje hoće da imaju onakvu volju. To treba da je smisao i da je istina tvoga braka. A to što mnogi premnogi nazivaju brakom, svi oni izlišnici, – ah, šta je to za mene! O, kolika je sirotinja tih duša udvoje! O, kolika je prljavština tih duša udvoje! O, to bedno zadovoljstvo udvoje! Sve to nazivaju brakom, i kažu, da su im brakovi na nebu sklopljeni. Ne, ja ne marim za to nebo izlišnika. I ne marim za te životinje spletene u nebeske zamke. Neka je daleko od mene i taj Bog, koji hramajući prilazi da blagoslovi ono što nije vezao! Ne smejte se takvim brakovima! Ta koje dete ne bi imalo razloga da plače sa svojih roditelja! Čovek mi izgledaše ugledan, i zreo za smisao zemljin: ali kad mu sagledah ženu, učini mi se zemlja domom za slaboumne. Jest, da je po meni, zemlja bi se tresla u grčevima u času kad se svetac sparuje s guskom. Jedan je kao junak pošao u lov na istine a ulovio je naposletku jednu malu nakinđurenu laž. To zove on svojim brakom. Drugi je vazdan pazio s kim će i kako će, i birao je kao što bira izbirač. A odjedared pokvari sebi društvo za svagda: To zove on svojim brakom. Opet drugi tražio je služavku s anđeoskim vrlinama. A odjedared postade sam služavkom jedne žene, i sad neka gleda kako će da bi postao još i anđelom. Svi su kupci obazrivi, u svakoga su lukave oči. Ali još i ponajlukaviji kupiće ženu svoju u džaku. Mnoge kratke ludosti – to vi zovete ljubavlju. A vaš brak učini kraj tim mnogim kratkim ludostima – jednom drugom glupošću. Vaša ljubav prema ženi, i ženama ljubav prema muškarcu: o, bar da su saučešće prema napaćenim i skrivenim božanstvima! Ali, redovno se samo bolje upoznaju dve životinje. Pa još i vaša najbolja ljubav nije drugo do jedna slika u zanosu, i jedan bolan žar. A trebalo bi da je buktinja koja bi vam svetlela ka vašim putevima. Trebaće nekad da ljubite više od sebe. Dakle učite tek ljubiti! Toga ste radi i morali ispiti gorku čašu vaše ljubavi. Ima gorčine i u čaši najbolje ljubavi: ona izaziva čežnju za natčovekom, ona budi žed u tebi koji stvaraš! Žed tvoračka, strela i čežnja za natčovekom; reci, brate moj, je li u tome tvoja volja za brakom? Neka je blagoslovena takva volja, i takav brak –
Tako je govorio Zaratustra.
O slobodnoj smrti
Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano. Još se svet nije navikao na nauk: »umri u dobar čas! « Umri u dobar čas, tome uči Zaratustra. Dabogme, ko nikako ne živi u dobar čas, kako bi taj mogao ikad i da umre u dobar čas? Bolje da se nije nikad ni rodio! – To ja velim izlišnima.
Nego, još i ti izlišni prave se važni sa svojim umiranjem, – i ponajšuplji orah hoće još da ga krhaju. Svi shvataju umiranje kao nešto važno: ali smrt još nije slavlje. Još nisu ljudi naučili kako se slave najlepše slave. Ja ću vam pokazati smrt plodonosnu, koja za sve žive postaje podstrekom i zavetom. Naročitom smrću umire plodonosni, pobednički, opkoljen punonadežnima i zavetnicima. Tako se treba naučiti umreti; i ne bi trebalo da prođe nijedno slavlje a da ovakav samrtnik ne blagosilja zakletve onih koji ostaju u životu! Tako je najbolje umreti; a drugo bi onda bilo: da se umre u borbi, i da se raspe duša velika. A odvratna je, i onom koji se bori i onom koji pobeđuje, vaša žmirava smrt što se privlači potajno kao kradljivac – a ipak dolazi kao gospodar. Ugledajte se evo na ovu moju smrt, smrt slobodnu, koja mi prilazi jer ja tako hoću. A kad ću hteti? – Ko je istakao sebi cilj ima naslednika, taj želi smrt u dobar čas radi cilja i zbog naslednika. I, iz poštovanja prema meni i prema nasledniku, taj neće više vešati svele vence u svetilištu života. Zaista vam kažem neću da sam kao oni koji pletu užad: vukući konac u dužinu sami idu sve unatrag. Mnogi su prestari i za svoje istine i pobede, bezuba usta nemaju više pravo da kažu svaku istinu. Svaki koji želi slave treba da se za vremena rastavi od časti, i da se nauči velikoj veštini da u pravi čas – ide. Ne treba dopustiti da nas jedu kad ponajbolje prijamo: to znaju oni koji žele da budu dugo voljeni. Ima dabogme kiselih jabuka čiji je udes da moraju čekati do poslednjeg dana jeseni: a onda u isti mah sazru, požute, i smežuraju se. Jednima ostari prvo srce a drugima prvo duh. A neki su stari još u mladosti: ali, ko postane kasno mlad, ostaje dugo mlad. Mnogima život ne ispada za rukom: otrovan crv naleže mu se u srcu. Neka bar gleda da mu tim bolje ispadne za rukom smrt. Mnogi ne postanu nikad slatki, potrule još u leto. Kukavičluk ih drži da ne padnu sa svojih grana. Premnogi žive, i predugo vise oni o svojim granama. Treba da dođe oluj pa da strese sa drveta sve što je trulo i od crva nagriženo! Treba da dođu propovednici brze smrti! To bi bili pravi oluji i tresci koji su potrebni za drveće života. Ali ja čujem samo gde se propoveda lagana smrt, i strpljenje sa svim »zemaljskim«. Ah, zar vi propovedate strpljivost sa »zemaljskim?« Ta zemaljsko ima i odviše strpljivosti s vama, vi otpadnici! Zaista vam kažem, prerano je umro onaj Jevrejin što ga slave propovednici lagane smrti: i za mnoge je otada bilo kobno što je prerano umro. On još nije poznavao drugo do suze i tegobu Jevrejina, i s njima mržnju dobrih i pravednih – Jevrejin Isus: i tad ga spopade iznenada čežnja za smrću. Trebao je ostati u pustinji, i daleko od dobrih i pravednih! Možda bi bio naučio živeti, i naučio voleti život – i smeh uz to! Verujte mi, braćo,moja! On je prerano umro; on bi svoju nauku sam opozvao bio, da je dostigao moju starost! Bio je toliko blagorodan da bi opozvao! Ali još nije bio sazreo. Nezreo je mladić kad voli, i nezreo mrzi čoveka i zemlju. Vezani još su njemu i teški, duh i krila dušina. A u zrelom čoveku ima više od deteta nego u mladiću, i manje tugobe: on bolje zna šta su smrt i život. Slobodan na smrt, i slobodan u smrti, svečano izgovarajući: Ne ako nije više vreme da se govori Da: tako on dobro zna šta su smrt i život. Neka vaše umiranje ne bude hula na čoveka i na zemlju, prijatelji dragi, to molim od meda vaše duše. Neka vaše umiranje još ozarivaju vaš duh i vaša vrlina, kao što ozarava zemlju večernja rumen; inače vam umiranje nije pošlo za rukom. I ja sam umreću, da biste vi, prijatelji, mene radi većma voleli zemlju, i postaću zemlja koja sam i bio, da bih imao mira u njoj koja me je rodila. Zaista vam kažem, Zaratustra je imao svoj cilj, on je bacio svoju loptu: sad vi, prijatelji, budite naslednici mojeg cilja, vama u ruke bacam zlatnu loptu. Milije mi je od svega, prijatelji dragi, da vas gledam kad bacate zlatnu loptu! I stoga oprostite što ću još malo postojati na zemlji!
Tako je govorio Zaratustra.
Fridrih Niče
