Anatomija Fenomena

Čemu i tumačiti ono, što je u ljudskom životu neshvatljivo? [Tema: Crnjanski]

 

Duro, duro, duro…

 

Kad želim da oteram misli od scbe, o onome što me u ovom ratu čeka, ja se u Rimu vraćam, često, u mislima, u mesto Roccaraso, a odlazim i u Dansku, i Norvešku, i Švedsku, pa i na Spitsbergen, u sećanju.

Čitam svoje beleške o toj Neapolitanki, koja je, tobože umrla na porođaju, ali se to meša sa mojim zabeleškama, koje sam u Abruzzima prepisivao, o borbi protiv morskih pasa, koja se vodi na obali danskoj, i o borbi protiv mora, u pesku. Dok sam tako bio mučen nesanicom u tom planinskom hotelu, ražalošćen smrću te Neapolitanke, ja sam u sećanju bio otišao, kao pre tri godine u Esbjerg, u Fanoe, u Skagen. Pesak je tamo gutao obalu, bilje na obali, pa čak i jednu crkvicu, a ja sam to u sećanju gledao — preterano. Danska je bila u Italiji postala, za mene, samo jedna siva i žuta linija, zelenih, morskih, trava, u kojima sam posle trčkaranja u plićaku, ležao. Zagledam, u sećanju, i, na svojim filmovima, jednu za drugom, kulu svetilju.

Od stvarnosti tako ostaju samo slike i senke, koje gube smisao.

Znam samo da su mi govorili, da je plovidba uz dansku obalu, i.sad, opasna, i da ima, i sad, jedan danski zaliv, koji se zove Luka žalosti: Jammer Bugt.

Međutim, uz te slike prirode, obale, mora, peska — a to je najluđe — idu i sećanja na ljude i žene, na poznanike, na varoši, a ta sećanja imaju sad još manje smisla nego sećanja na predele.

U varoši Randers, na primer, u mom sećanju, veče je. Ja sam tamo. A u hotelu — verovao ja to, ili ne — igra jedan par, španskih igrača, iz Seville. Ja gledam tog muškarca i ženu iz Seville, a pitam se, otkud ta veza između Danske i Seville, i mene? Sećam se i Seville. A sasvim neočekivano, sećanje me odvodi pred preistorijske natpise u Danskoj, koje sam, proučavao u Randersu, to veče. To su rune. Meni — kao i tolikima — nerazumijive. Pokušavao sam i pisce danske literature. Čitav jedan veliki deo starije, danske, literature, latinski je. To što ne bih razumeo, šta ćerka Karla IV piše, još bih i mogao da oprostim, ali zašto da, u Abruzzima, ne razumem, ni onog, koji je bio, pesnik: Toma Kingo. Koliko Ijudi znaju na ovom svetu ko beše Toma Kingo?

A bio je pesnik.

Nije samo svet jedna vavilonska kula, nego je tuđina to, i onda, kad se jezik strane zemlje razume. Danska je eto ravna, ali ima jedno brdo, koje se zove: Himmelbjerget. Brdo do neba. Visoko 153 metra.

Slučaj na ravnici danskoj — kao i Kierkegaard.

Da bi se zavolele te severne zemlje, treba sresti, kao Edip, takve slučajeve, sfinge — pitanje, na primer, otkud to brdašce, koje dopire do neba? Otkud tako lepo leto u Danskoj, u kojoj glavni grad ima, godišnje, 44 dana snega, i 154 dana kiše.

Otkud iz Danske ostaje, u sećanju, šum divljih gusaka, — kao i u mom zavičaju — divljih gusaka koje se sele. Zašto su danski kraljevi lovili labudove?

Zašto to poslednje veče u Abruzzima slušam, kako mi neko ponavlja, u sećanju: da je branio svoju zemlju i da su se Talijani držali, protiv Austrijanaca, među kojima sam bio i ja: čvrsto, duro, duro, duro?

Čak i oni koji su putovali po skandinavskim zemljama, pričali su mi, u Rimu, da je Danska zemlja bez prirodnih lepota. I zaista, u početku, u Danskoj su lepi samo nebo i more.

Te poslednje noći u Abruzzima, međutim, ja se bavim razgledanjem danskog slikarstva, u jednoj knjizi, i zamišljam kako bi svaki, pred tim slikama, zastao, samo trenut, dva, a zatim krenuo, sa dosadom, dalje.

Jutland, travuljine, baruštine, neka sumorna ravan.

U sećanju, ta ravan pretvara se u beskrajnu ravnicu, pokrivenu nekim sitnim, modrim, rumenim, cvetom. Niti sam Danac, niti živim u Danskoj, a eto u Italiji, Jutland mi se čini mnogo lepši. Kad mi je teško u Rimu, u životu, sećam se te daleke ravnice i kažem: inoja mala mrka pustara u Danskoj, kao da mi je zavičaj. Min brune Hede.

Zarasla je do nakraj vidika sitnim vresom.

Neću nikad živeti, ni u mestu Fanoe, sa ribarima, gde je morski žal širok i dug dvanaest milja u pesku, ali eto sećam se tih ribara i njihovih žena, u crnini, u mestu Roccarasu.

Iako je to neverovatno, liče sasvim, na svet u Abruzzima.

Pre nego što ću zaspati u mestu Roccarasu, eto, ti ribari i njihove žene, koje sam gledao u mestu Fanoe, prolaze preda mnom, sa jednim osmehom koji ne bih znao da protumačim. Čemu, rekao sam već, i tumačiti ono, što je u ljudskom životu neshvatljivo?

Taj nagon, da se čovek, i u tuđim zemljama, oseti kao kod svoje kuće, ja mislim da je znak, jedne velike zajednice, osećaja zajednice, ljudi.

U dvorcu Frederiksborg, naročito su voleli balet iz Neapolja.

U dansku operu umetali su, u Kopenhagenu, sicilijansku tarantellu.

Sećam se da je Rimbaud rekao: „J’ai un autre.“

Posle mog doživljaja sa onom trudnom ženom, u Roccarasu, meni više nije bilo do boravka u Roccarasu. Ja sam zaista mislio da je umrla na porođaju. A ta pojava, da se bezbrojna deca mrtva rađaju, to me je toliko puta činilo snuždenim u životu. A da i matere nalaze smrt pri tome, i to me je snuždilo. Ta degradacija, najvažnije funkcije u ljudskom životu, činila mi se jedan dokaz više besmisla života.

Rešio sam se dakle da što pre odem iz Roccarasa.

Ujutru sam, vrlo rano, otišao u brda u snegu, a u podne sam se oprostio od onog, koji me je vozio u saonama. Za njega sam značio dnevnu zaradu. Nisam hteo da mu kažem da odlazim. Njegova zarada bila je zlehudna. A žene tih seljaka, obučene u crninu, izrađuju neku čipku, koja je lepa, ali koju u bescenje prodaju. Žene bodu oči u noći pri nabadanju. A ljudi sa svojim saonama pokušavaju da zarade koju liru i voze prema Rivisondoliju. Ja se s početka nisam vozio.

Međutim, moje društvo Neapolitanaca, veselo i gotovo na šalu, izmislilo je bilo obešenjakluk, na moj račun, i uverilo tu sirotinju, da sam ja neki Talijan, gospodičić, princ, iz Rima. Papinski plemić (da Roma papale). Ja to nisam znao.

Kad bih se pojavio pred hotelom, sav taj svet bi se oko mene strčao. Prozebli kočijaši nude da me sanjkaju.

Njihove žene nude mi čipku.

Ja sam bio među njima izabrao jednog čiču, zaraslog u čekinjastu bradu, koji je bio najviše odrpan. Barman u hotelu tvrdi, da je to bio najbolji vojnik, tog mesta, u prvom svetskom ratu. Meni je prvi svetski rat pokvario život, i mladost, pa sažaljevam, i volim, sve one, koji su učestvovali u prvom svetskom ratu. Hoću da vidim kako živi taj vojnik iz prvog svetskog rata.

On me vozi, saonama, do Rivisondolija. Ja iz saona posmatram, kako se bele, plavi i rumeni vrhovi planina La Maiella. Nekoliko sati, oboje smo zadovoljni u životu, sada. Za njegovu porodicu ja sam dobrodošao. Zarada.

Taj čovek — zvao se Giuseppe — ima samo jednog konja. Dok na mušteriju čeka, konj mu stoji umoran, a Giuseppe, od mraza, poigrava. Kad iziđem iz hotela, on me, ćutke, gleda. Ne nudi se kao ostali. Gleda me svojim krupnim, crnim, očima, koje je skoro sakrio, kao da je beduin, u nekim krpama, navučenim preko, promrzlog, nosa. Sačekuje me svakog dana.

Čekao me je i tog, mog, poslednjeg, dana u Roccarasu.

Pošto sam ja njemu, svaki put, rekao, samo dve-tri, Ijubazne, reči, on je smatrao da treba, valjda, kao mušteriji, da mi priča. Priča mi kako ima, u ratu, tri sina, dva još nisu otišla iz Rima, a treći je otišao u Afriku, i nema ga, nestao. Kuća mu je sad puna žena. A svi u kući traže, da jedu, od njega. Porodica, kad je siromašna, a ima vojnika, ranjenika, dobija železničku kartu do mesta gde je bolnica, ali kad je bolnica daleko, na primer u Trstu, ili Milanu, ne bi mogao da ode i vidi sina, i da ima sina, ranjenika. Skupo je to. Nikud se ne može krenuti iz Abruzza.

Nije bio pristalica režima, bio je monarhist, iako je o monarhiji imao pojam stočara. Veli, mora biti kralja, ne može se bez kralja. U čoporu volova, uvek ima jedan, koji prednjači. Vodi.

Ja sam, u to vreme, govorio talijanski, vrlo lako. Pošto kažem dve-tri reči, on misli da ima pred sobom, sunarodnika, nekog gospodičića (signorino) iz Rima, pa mi zato priča, iskreno, svašta. Priča o ratu, ali ne ovom u kom i sad učestvuje njegova zemlja, nego o onom prvom, u kom sam učestvovao i ja. Daje mi sliku rata, koja je sitna, ali meni zanimljiva, istorija jednog poluvoda talijanskih sapera, na frontu Tirola. A priča dobro. Oni su se, kaže, tukli, protiv Austrijanaca — prokletih mizerija. Austrijanci su ih danju izbacivali iz rova, nožem, ali su ih oni, noću, dizali u vazduh, dinamitom. Talijani su se, kaže, držali dobro (kaže: duro duro, duro).

Ja mu onda kažem da sam i ja bio tamo.

Uživam pri toj vožnji, kroz jedan svet snega, leda, neba, — kroz koji saone klize kao kroz neki san — da slušam čoveka, o ratu, koji se, na tom malom sektoru, gde je taj čovek ratovao, pretvara, u kaleidoskop, besmislenih, tužnih i veselih, jezivih i smešnih, slika.

Rezultat svega toga, za tog Talijana, iz prvog svetskog rata, bila je i ostala: sirotinja. Svet je davno zaboravio da je uopšte i bilo tog rata. Zaboravila ga je bila i Italija, koja je u tom ratu imala 700.000 mrtvih.

Zaboravila ga je bila i moja zemlja, koja je u njemu imala još više mrtvih.

Gledam dakle i slušam tog Talijana, kako me vozi i kako mi priča, a kad je sneg leden, sedi na saonama i bičem pucka, a kad je sneg mokar, ide peške i gaca. Kao da nije ni izišao iz onog prošlog rata.

Kao i sva sirotinja u Abruzzima, i taj Giuseppe zna, da bi se uzalud tužio, onima, koji se voze, a ne idu peške, po snegu. Čemu da priča o svom siromaštvu, o bedi, koja vlada i u Roccarasu. Posle dva-tri dana poznanstva, međutim, i on se raspričao, pa je imao običaj da počne da uzdiše, nad samim sobom, i onima, koji sačinjavaju njegovu familiju. lmao je, kaže, posle prvog svetskog rala, neku penzijicu, invalidu. Bio je ranjen, a imao je i nekoliko mrtvih u familiji. Dobijao je i neke sitne dolare, iz Amerike, ali ti dolari nestaju, na pošti. Tužbe ne pomažu, u mestu Roccarasu. Jedini prijatelj, kome veruju, pop je, sveštenik — vojni sveštenik — koji njegovim sinovima svršava korespondenciju.

To je čovek. Sve radi besplatno.

Nekad se lepše živelo. Rat je sve pokvario. Austrijanci, proklete mizerije, pokvarile su sve, u prvom svetskom ratu. Ja mu onda ponavljam da sam i ja tamo bio. — Na strani Austrijanaca.

Ta uzgred dobačena rečenica izaziva pravu paniku, u tom čoveku.

On me posmatra zaprepašćeno, a pita, zar ja nisam Talijan, rimski signorino? Nisam, kažem, ja sam stranac, koji dolazi u Roccaraso, da bi se pianine La Maielle nagledao. Zato se vozim saonama.

Vidim, zatim, kako se taj siromašak, zamislio, snuždeno. Ko sam? Da li sam neki Austrijanac, prokleta mizerija, sa kojim je ratovao ? A valjda se siromah uplašio, da je sad izgubio dobru mušteriju, koju je dotle vozio? Da je izgubio zaradu koja mu treba, i te kako. Šta je učinio? Eto, u svojoj rođenoj zemlji, taj siromašak ne sme da kaže svoju misao. Toliko je siromah, da ne sme da kaže šta misli, ni strancu.

Ja sam ga sažaljevao, jer vidim, da se našao u nebranom grožđu.

Posle dužeg razmišljanja, on mi onda kaže, da je i među Austrijancima bilo dobrih vojnika, koji su se držali dobro (duro, duro, duro). A zatim me gleda skoro molećivo. Pita, hoćemo li i sutra u Rivisondoli, po snegu, ili ćemo da jašimo?

Ja ne smem da mu kažem, nećemo više jahati u Rivisondoli, niti ćemo, saonama, tamo. Ne mogu da mu kažem da odlazim. Kažem samo da sam bio i ja, u tom prvom velikom ratu, na strani Austrijanaca — ali srcem za Italiju, slučajno.

On me tek onda posmatra začuđeno. Mrmlja nešto.

To poslepodne ja odiazim u Sulmonu, do koje je tada, jedanput na dan, vozio jedan električni vagon, koji je obično pun skijaša. Ukrcavamo se, veselo, a naše smučke vire, kroz prozor, kao da su neke žirafe, koje pružaju vratove iz Afrike, u Roccaraso. Šef stanice, međutim, zadržava naš voz, dugo. Utrčava u svoju kancelariju, viče nekud na telefonu, istrčava iz kancelarije, maše fenjerom. Utrčava u kancelariju.

Tog dana, lavina se, dvaput, sručila na prugu.

On nam kaže, jetko, da je ON odgovoran, za NAŠE živote.

Pošto se odlazak voza sve više odugovlačio, Neapolitanci, u vozu, počinju da pevaju. Nema ničeg lepšeg, na svetu, od neapolitanske pesme.

A pošto voz nikako ne polazi, jedan obešenjak, predlaže, da šefu stanice otpevaju, ono, što obešenjaci, Francuzi, pevaju, šefu stanice, kad voz ne otpravlja na vreme: Rogonja je šef stanice u braku.

II est cocu le chef de gare.

 

Miloš Crnjanski

Ostavite komentar: