Dan jednog muzičara (fragment)
Umetnik mora da reguliše svoj život.
Evo preciznog rasporeda mojih svakodnevnih aktivnosti:
Ustajanje: u 7.18; inspirisanje: od 10.23 do 11.47. Ručam u 12.11 i ustajem od stola u 12.14.
Zdravo jahanje, u dubini mog imanja: od 13.19 do 14.53. Drugo inspirisanje: od 15.12 do 16.07.
Razne aktivnosti (mačevanje, razmišljanje, mirovanje, posete, kontemplacija, vežbanje, plivanje, itd.): od 16.21 do 18.47.
Večera se servira u 19.16 i završava u 19.20. Sledi čitanje simfonija naglas, od 20.09 do 21.59.
Na spavanje idem redovno u 22.37. Jednom nedeljno ustajem u 3.19 (utorkom).
Jedem samo bele namirnice: jaja, šećer, strugane kosti; salo mrtvih životinja; teletinu, so, kokos, piletinu kuvanu u beloj vodi, buđ sa voća, pirinač, belu repu; bele krvavice, pastu, sir (beli), salatu od pamuka1 i neke vrste ribe (bez kože).
Vino kuvam i pijem hladno, pomešano sa sokom od fuksije. Imam dobar apetit, ali nikada ne pričam dok jedem, iz straha da se ne udavim.
Dišem oprezno (malo-pomalo). Veoma retko plešem. Dok hodam, držim se za rebra i gledam pravo iza sebe.
Budući da sam veoma ozbiljnog držanja, ako se smejem, onda je to samo nehotično. Stalno se
izvinjavam zbog toga, najljubaznije.
Spavam samo na jedno oko; san mi je veoma čvrst. Imam okrugao krevet, sa rupom za glavu.
Na svaki sat, sluga mi uzima temperaturu i daje drugu.
Već duže vreme sam pretplaćen na jedan modni časopis. Nosim belu kapicu [bonnet], bele [ženske] dokolenice i beli prsluk.
Moj lekar mi je uvek govorio da pušim. Tom savetu bi dodao: „Pušite, dragi prijatelju, inače će neko drugi pušiti umesto vas.“
„La journée du musicien (fragment)“, Revue musicale S.I.M., IXème année, n° 2, 15 février 1913, str. 69. Écrits, 22–23.
Ambroaz Tomas
Satijev prilog za časopis njegovog mladog prijatelja i štićenika Rolana Manuela (Roland Manuel), „Teleće oko: enciklopedijska revija namenjena inteligentnim ljudima“: parodija nekrologa koji bi novi član Akademije pisao povodom smrti onog čije je mesto zauzimao. Sati se ovde vraća petnaestak godina unazad, u 1896, kada se, smrtno ozbiljno i na sva zvona, kandidovao za upražnjeno mesto Ambroaza Tomasa (Ambroise Thomas, 1811–1896), čuvenog kompozitora, profesora i kasnije direktora Pariskog konzervatorijuma, predstavnika najrigidnijeg akademizma (videti tekst „Moje tri kandidature). Jedna od najelegantnije izvedenih okrutnih šala na račun neke društveno kanonizovane osobe. (AG)
Njegova umetnost? Ne bih o tome, ako ne zamerate, ali izneo bih nekoliko maglovitih utisaka.
Zašto trošiti reči na njegovu čudnovatu prozodiju? Filina peva: „Jaaa sam plavokosa Titanija.“ Laert nam govori: „Lepotice, smiluj se naaa nas.“2 To je dovoljno.
Ali gde sam ostavio kišobran?
Njegova duboka starost učinila ga je predstavnikom muzičke veličine Francuske. Bio je prihvaćen bez protivljenja, kao što je i sam bio bez radosti, između ostalog. Bio je predmet ravnodušnosti.
Srećom, taj kišobran me nije mnogo koštao.
Mesto koje zauzima u svetu zvanične muzike deluje značajno, ali ono ga nije učinilo većim u očima umetnika: to je bilo nešto kao vrhovna funkcija generala koji komanduje armijskim korpusom, vrlo istaknuta i veoma počasna. To nije loše, mogli biste reći. Nemam ništa protiv.
Mora da sam ga zaboravio u liftu.
Fizički? Bio je visok, suv, mrkog pogleda: neka vrsta strašila. Isticao se po tome što je uporno odbijao da njiše rukama u hodu, nego ih je držao uz telo, provučene kroz rukave vrlo izdašnog i preširokog vunenog ogrtača, tako da je izgledalo kao da na leđima uvek nosi nekog od svojih prijatelja. Bio je to njegov način da nosi dugu kosu.
Moj kišobran se sigurno mnogo brine zbog toga što me je izgubio.
Možda su mu ruke bile prevelike; ili možda nije mogao da ih pomera, reći ćete? Ne verujem: njegovi redengot i prsluk, u kojima je delovao tako pristojno i crno, očigledno su mu dugo služili.
Umro je obasut počastima.
„Ambroise Thomas“, L’OEil de veau. Revue encyclopédique à l’usage des gens d’esprit, 1e année, n° 2, février 1912, 33. Écrits, 17.
Muzičari sa Monmartra
Prigovorićete mi da je ovo suviše kratko, ali meni je svejedno.
Pre dvesta ili trista godina, na Brdu je bilo svega nekoliko pravih muzičara, a njihova imena bila su nepoznata široj publici, čak i onoj užoj. Sve to se promenilo, naročito – čini se – u poslednjih desetak godina.
Voleo bih da, uz pomoć talismanskih praksi van domašaja brukolaka [vampira], makar jednom ostvarim nešto što mi je oduvek bila najveća želja: da izvedem komemorativni pasaž u čast najcenjenijih muzičara sa Monmartra.
Ali opet, mučen obzirima koje, sasvim prosto, pripisujem izuzetnoj stidljivosti koju sam stekao kroz usamljeničku praksu povučenosti, shvatio sam da bih morao da – na svoju veliku žalost, ako to treba da napomenem – odustanem od tog inače primamljivog zadatka, zato što, i pored sve svoje inteligencije, nisam u stanju da na ovako malom prostoru, koji mi je ovde ustupljen, izrazim svu uzvišenost svojih misli o tom pitanju. Zato sam rešio da posetioce Monmartra posavetujem da mogu sasvim lako – ako plate, naravno – provesti veče u nekom od sjajnih kabarea nanizanih na tom prelepom vidikovcu, na osnovu čega će steći gotovo fotografsku predstavu o onome o čemu ovde pišem.
Tamo će svojim ušima, ili možda tuđim, čuti vibracije tako bogatog ukusa, da će ushićeno reći sebi: „To što muzika ne prija gluvima, čak i ako su uz to i nemi, nije razlog da je čovek ignoriše.“
A sada se skromno povlačim.
„Les musiciens de Montmartre“, Guide de l’étranger à Montmartre, éd. par Victor Meusy, Edmond Depas. Paris: J. Strauss, 1900, str. 31–32. Écrits, 47.
Savršeno okruženje
Živeti okružen slavnim umetničkim delima jedna je od najvećih radosti koje se mogu osetiti.
Među dragocenim spomenicima ljudskog duha s kojima mi je moj skromni imetak omogućio da delim život, izdvojio bih jednog veličanstvenog, lažnog Rembranta, duboko i široko izvedenog, kojeg je tako dobro opipati vrhovima očiju, kao neku mesnatu, ali još uvek zelenu voćku.
U mom radnom kabinetu možete videti i jedno platno nesumnjive lepote, predmet opšteg divljenja: divni Portret pripisan nepoznatom umetniku.
Da li sam vam spomenuo svoju imitaciju Tenirsa?3 To je divna i slatka stvarčica, najveća retkost.
Zar ti božanstveni dragulji nisu napravljeni od tvrdog drveta? Jesu?
Ali šta prevazilazi sva ta majstorska dela? Šta ih slama strahovitom težinom svoje genijalne veličanstvenosti? Šta ih čini tako bledim pred njegovom zaslepljujućom svetlošću? Jedan lažni Betovenov rukopis – uzvišena apokrifna simfonija maestra – koju sam pobožno pazario, pre desetak godina, ako se ne varam.
Ta još uvek nepoznata deseta simfonija jedno je od najraskošnijih dela grandioznog kompozitora.
Po svojim proporcijama, to je prava palata; njene ideje pružaju hlad i svežinu; njen razvoj je precizan i pravilan.
Ta simfonija je prosto morala da postoji: broj 9 nije sasvim betovenovski. On je voleo decimalni sistem: „Imam deset prstiju“, objasnio je.
Neki među onima koji su pomno upili to delo, meditativnog i pažljivog uha, pomislili su, neosnovano, da je njegova koncepcija inferiorna za jednog Betovena, i to su rekli. Išli su i dalje od toga.
Ali Betoven nikako ne može biti inferioran u odnosu na samog sebe. Čak i u najsitnijim detaljima, njegova tehnika i forma su uvek proročki. Za njega se nikako ne može reći da je sirov.
Neće ga zastrašiti falsifikat koji se pripisuje njegovoj umetničkoj ličnosti.
Da li mislite da bi neki atleta, odavno slavan, čija su snaga i veština dokazani u javnim trijumfima, vredeo manje ako bi ležerno nosio prost buket od lala i jasmina [umesto lovorovog venca]?
Mislite li da bi bio manje vredan divljenja, ako bi mu pomagalo neko dete?
Naravno da ne mislite.
Mémoires d’un amnésique (fragments), „Parfait entourage“, Revue musicale S.I.M., VIIIème année, n° 7-8, juillet-août 1912, str. 83. Écrits, 20.
Erik Sati
1 Ne postoji „salata od pamuka“, ali da postoji svakako bi bila prilično „bela“.
2 Philine, Laërte: likovi iz Tomasove najpoznatije komične opere Minjona: opera u tri čina (Mignon, 1866). Muzika: Ambroaz Tomas; tekst: Mišel Kare (Michel Carré) i Žil B. (Jules Barbier); preveli: M. Dimović i A. Binički, Štamparija Davidović, Beograd, 1914. Nekoliko taktove iz te opere, koju nije mogao da podnese, Sati je prilagodio za prvo javno izvođenje svog „Muzičkog nameštaja“, 1920 (videti dalje u tekstu).
3 David Teniers Stariji (1582–1649) ili David Teniers Mlađi (1610–1690); otac i sin, flamanski slikari, iz Antverpena.
Sati verovatno misli na Tenirsa Mlađeg.
Anarhistička biblioteka
