“Apsolutan sluh” (u originalu: Mania)
Šest priča i šest svetova današnje mašte koji žude da postanu akcija. Tako izgubljeni komad muzike u eteru postaje motiv za ubistvo bez ubice; kršenje smrti postaje dopustivo zahvaljujući ubedljivosti, zavodljivosti govora; u noveli objavljenoj na mreži, precizan i nemilosrdan prikaz borbe prsa u prsa nadilazi fikciju i postaje direktno iskustvo Zla; jedna podla noć u Napulju uranja u bezizlaznu geometriju osamnaestovečne mašine za sahranjivanje; drevna tvrđava, poput magičnog predmeta, okuplja tela u bitci i pravu žrtvu u eri čiste virtualnosti; konačno, prolazak komete pretvara posmatranje u ljubav. Manija, dakle, kao demon koji uzdrma um, kao poziv, prizivanje sopstvene sudbine, ali i oblik najdubljih i najmisterioznijih osećanja, ekstremni način saznanja.
Svaki put kada se priča otvori, likovi, mesta i motivi učestvuju u akciji, ali je ne određuju jednoznačno, i neprestano iznenađuju čitaoca. Pokreti i reči su svaki put fosili ili predosećanja drugih pokreta i reči. Bogatstvo jezika objedinjuje se u osećanju i fizičkom senzaciji, u sveprisutnosti tela, shodno putu koji je najavio jedan od likova: „Voleo bih da vas dovedem do tačke u kojoj se prestaje razumeti, prestaje zamišljati; želeo bih da vas odvedem tamo gde se počinje osećati.“ Manija je i to, igra sa dve strane fantazije i tela, u kojoj je, da bi postao lovac, neophodno postati plen. A lov u koju su uhvaćeni Evil Live i Timetolose, Santino i arhitekta Fuga, kapetan Marni i njegov pukovnik, učenjak prašine, amater astronom i muzičar riba.
U pričama Del Đudičea, pisana reč upravlja pričom u kojoj su prvi uhvaćeni – koji drže dah – pripovedač i čitalac, figure u napetosti, heroji želje i kockanja sa smrću. Upravo u tom kockanju, i ironiji koju ono zahteva, pripovedanje može ponovo da preuzme „tako drevnu reč avanture“.
