Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers) Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
XV dio
Vladimir Arsenijević: U drugom delu prepodnevne diskusije o poetici i politici Danila Kiša, danas razgovaramo o politici. Stalno mi je na umu koliko je teško razgraničiti ta dva pojma. Mislim da ima i nečeg nesvesnog, ali interesantnog u grešci koja se pojavila u programu koji sam ja dobio, gde piše: Između pelitike i politike. Naime, naziv skupa je „Danilo Kiš između poetike i politike“.
Čuli smo dosta interesantnih teza u prethodnom delu. Pročitao bih dva-tri kratka izvoda iz knjige Viktorije Radič o Danilu Kišu, koju je objavio beogradski Forum pisaca, a koja se tiče Kišovih politika.
Dakle, kaže Viktorija Radič:
„Pobuna protiv provincijalizma, pokazaće se, nije bila samo pubertetski sindrom. Kiš se do kraja života kritički odnosio prema svim vidovima provincijalizma, ne izostavljajući iz ovog kruga ni Jugoslaviju, ni beogradsku umetničku izveštačenost, pa čak, kada bi se za to ukazala prilika, ni pariski snobizam. On provincijalizam ne tumači samo sociološki, nego i kao jednu polupismenu tupoglavost, zaparloženost, kao moždani i duševni kratki spoj koji hrani mržnju i nacionalizam, ili ga pak smatra novobogataškim razmetanjem, kaže da je banalan, čak i zao.
Kaže dalje: „Kiš je do poslednjeg trenutka upozoravao na ono što će se docnije i dogoditi, na ideološko, nacionalističko i svakojako drugo fundamentalističko mračnjaštvo, na krvlju natopljeno razmišljanje, jednom rečju na ubistvenu tupoglavost i slepo odsustvo savesti“.
I evo samo još i ovo, u jednom širem kontekstu: „Prema snobizmu, mondenstvu koje prezire prosto stvarnost i jednostavne ljude, odnosio se bar onoliko kritički koliko i prema populističkom narodnjaštvu i malograđanskoj zatupljenosti“.
Meni se čini da se u tome negde krije možda sam osnov Kišove politike. Dok sam čitao ovaj prethodni tekst, naime dok sam ga pisao, imao sam utisak da se ne može govoriti o Kišovom političkom delovanju, nego o dubokom etičkom principu kojim se on rukovodio.
Imam utisak da smo na različite načine to tumačili međusobno, pa me zanima, i to je prvo moje pitanje, to je ono na šta ja zapravo sve vreme tražim odgovor: Da li se može govoriti o politici Danila Kiša ili ne?
Aleksandar Hemon: Mislim da može, ali ne može u onom banalnom, svakodnevnom smislu koji je u filmu pokazan. Mislim da smo to svi znali da je svaki kontakt Kiša i bilo kojeg pisca sa vlašću zagađenje spisateljske suverenosti. Dakle, u smislu, ako ni zbog čega drugog, ono zato što političari predstavljaju kolektive, i to u najboljoj situaciji, čak i u demokratiji, dok je pozicija pisca u Kišovom modelu, nužno pojedinačna, a na stranu to što su politike na ovim prostorima bile krvavo kolektivne. Te u tom smislu, u smislu u kojem nas politika na ovim prostorima, i šire, lupa po glavi već stoljećima, Kiš nije bio politički aktivan. Međutim, književnost je, pored ostalog, i politička kategorija, kako sam već govorio u prethodnom dijelu programa. Književnost i estetski model književnosti koji Kiš zastupa, ili koji bilo ko zastupa, istovremeno je i etički model. A etička pozicija je istovremeno i politička pozicija. Politička pozicija nije nužno etička pozicija, i to vam može pokazati nedavno zasjedanje parlamenta Srbije, recimo, u vezi sa Deklaracijom o genocidu. Ali, etička pozicija je uvijek politička pozicija. Pretpostavlja određeni model svijeta i određeni moralni sistem. Dakle, tu uvijek ima političke implikacije. Način na koji Kiš razmišlja, i to je ono što je ključno u svemu ovome, da su poetika i politika nerazdvojne, da to nije nešto kako Kiš ili pisac kako ga Kiš zamišlja napiše, šta god da je, a onda ide da se bavi politikom. Taj razvod između poetike i politike dovodi do raznih problema, uključujući mogućnost da se priključi razdvojenosti koja je tipizirana situacijom u kojoj treba da se položi test iz poetike da bi se uključila u politiku. Dakle, činjenicom da se poetika i politika ne mogu razdvajati, to je legitimizacija poetike za početak, a istovremeno i legitimizacija politike kao ličnog, pojedinačnog i istovremeno javnog stava prema istoriji i ono što se dešava sada mi zovemo politikom. Kiš je fundamentalno političan, ne samo uzgredno, i to je suština njegovog stvaralaštva. I to ne političan u banalnom, parlamentarnom ili totalitarnom smislu, nego njegova književnost je politička aktivnost.
Zoran Đerić: Samo da se prisetim jednog citata koga je Kiš par puta isticao. Naime, svojevremeno je Josif Brodski rekao da je književnost jedini vid moralnog održanja društva. I upravo na ovome što je i Hemon govorio, a znamo i na primeru Danila Kiša koji je na toj etičnosti upravo i insistirao sve vreme, da je i književnost Danila Kiša bila jedan vid moralnog održanja društva u kome je on živeo.
Vladimir Arsenijević: Pitao bih gospodina Lubonju, jedna stvar koju je izgovorio podsetila me je na nešto što sam čuo od jednog drugog albanskog pisca, ovog puta sa Kosova, mog prijatelja pesnika Dževdeta Bajraja, koji mi je svojevremeno pričao kako su se tokom devedesetih aluzija i metafora koristile kao sredstvo prenošenja istine, gotovo istim rečima kojima se poslužio i gospodin Lubonja, kod albanskih pisaca sa prostora Kosova. Govorio je često o neverovatno dubokom uticaju Danila Kiša na mlađu, sad već srednju generaciju albanskih prozaista i pesnika sa Kosova. Zanima me kakav je odnos albanskog iskustva i Kišove poetike i politike u isto vreme.
Fatos Lubonja: Ne znam ime tog albanskog pesnika sa Kosova, tako da mi je malo teško da govorim u kontekstu sličnosti naših razmišljanja, ali pokušaću samo da kažem da kad govorimo o dekonstrukciji metafore, ne radi se prosto o otuđivanju od nje, nego na neki način upotreba metafore može da predstavlja i muzu za stvaranje nečeg boljeg, da bi cenzura prestala. I Borhes čak spominje taj stav. To je otuđivanje metafore, po mom mišljenju. Metafora je važna i svi veliki mitovi su u stvari na neki način metafora, kako bismo objasnili nešto što je racionalno neobjašnjivo. Prosto, doseći neke istine do kojih ne možemo doći putem racionalnog razmišljanja. Metafora se koristi kao neki način bega, i to je ono što sam pokušao i ranije da objasnim. Ne znam ko je ovde rekao da Kiš ima veliki uticaj u Albaniji… …Posle pada komunizma, devedesetih, Kiš je bio važan autor zbog svojih antinacionalističkih stavova. I među albanskom elitom, koja je takođe bila antinacionalistički nastrojena, Kiš je bio važan pisac. Zbog toga sam i ja uvrstio jednu od njegovih priča u moj časopis, prosto iz namere da bi se dekonstruisala ta težnja ka nacionalizmu. Ali, opšte gledano, nacionalizam i ta nacionalistička kultura je i dalje veoma snažna u Albaniji. Čak i naš najpoznatiji pisac Kadare je u suštini veoma nacionalno opredeljen. Kada sam govorio o elitama i kontinuitetu te kulture, imao sam i njega u vidu, jer je to i dalje veliki, veoma snažan uticaj u Albaniji. Jer, to je u stvari, instrument moći. Ova veza koja postoji u Kišovom delu između poetike i politike podseća na Tomasa Mana i na njegov rani opus, kad je insistirao na dihotomiji, odnosno odvajanju umetnosti i politike.
Posle nacističkog iskustva, on je tvrdio da ukoliko umetnost izgubi svoj politički instinkt, onda ona gubi, a mislim da Kiš nije izgubio taj politički instinkt.
Vladimir Arsenijević: Juče nam je Igor Štiks rekao interesantnu stvar. Kada je tokom devedesetih pravljena lista od pet najuticajnijih pisaca među mlađim ljudima na teritoriji Hrvatske Kiš je prvo bio na trećem mestu, sledeći put prvi po uticaju. Čini mi se da Kiša možda možemo nazvati poslednjim jugoslovenskim piscem, u onoj meri u kojoj je jugoslovenstvo za njega bilo jedna vrsta izlaza, koja je bila verovatno za mnoge ljude koji su imali problem nacionalnog identiteta i nemogućnost da se jasno smeste u nove tabore koji su se formirali nakon toga. Kakav je odnos mladih pisaca koji su ratove iz devedesetih iskusili kao vrlo mladi, gotovo kao deca, prema Kišu i nasleđu koje je on ostavio?
Muharem Bazdulj: Općenito, kad bih se pozvao baš na Kiša i na „Savete mladom piscu“, mogu generalno govoriti samo u svoje ime. Meni je Kiš vrlo važan pisac, među najvažnijima, da ne kažem najvažniji, i među ljudima piscima s kojima se družim, koje bolje poznajem, on gotovo redovno zauzima isto to mjesto. Isto tako, ako mogu govoriti o obrazovnom kontekstu, to bi Nenad sigurno bolje mogao reći pošto radi na Filozofskom fakultetu, Kiš se smatra dijelom nekog kanona koji je nužan potpuno za razumijevanje balkanske, južnoslovenske književnosti, kako god. Ono što si rekao za Kiša kao posljednjeg jugoslovenskog pisca, mislim da je ta njegova nadnacionalna pozicija vrlo primenjiva i danas. Jer, čak i kad je Jugoslavija kao država postojala, i tad je u kontekstu književnosti bilo partikularizacija. Vrlo dobro se sjećam jednog njegovog intervjua, mislim čak iz sedamdesetih, kad je Kiš rekao da Paragvajci, Argentinci, Kolumbijci, Urugvajci, Meksikanci mogu da nastupe iz pozicije latinoameričke, južnoameričke literature, i da je u stvari vrlo bizarno i glupo da se kod nas dolazi do takve podijele na sitne literature.
Niko, naravno, nikom ne priječi da se osjeća dijelom bilo koje književnosti. Sad totalna digresija, meni je najdraži opis kad je David Albahari za sebe rekao da je zemunski pisac, ako se već svodimo na manje, onda se svodimo na grad. Država je vrlo utvaran entitet, da se tako izrazim…
Hteo bih da se osvrnem na prethodna izlaganja i kao da sam primjetio jednu vrstu, da se tako izrazim, prezrivog odnosa prema metafori kao književnom sredstvu, da kažem totalno školski. Mislim da treba da odvojimo fikšn i non fikšn u nekom smislu. Da totalno banalizujem do kraja, mislim da je bolje da je Kiš u Grobnici za Borisa Davidoviča napisao priču „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i priču „Psi i knjige“, da je onom inkvizitoru dao nadimak „Enfer“ da bi neki čitalac u momentu prosvetljenja shvatio da to na francuskom znači „od gvožđa“, da Staljin na ruskom znači od gvožđa, da bi se taj ničeanski stav o vječnom vraćanju dokazao. Da je htio da kaže da su inkvizicija i staljinizam jedno te isto, on bi napisao novinski tekst. Vrlo je važno reći da metafora nije samo nešto čemu se čovjek okreće kao izlazu na mala vrata. Vrata su zaključana, izaći ću kroz prozor… Metafora je književnost par ekselans. Ako ukinemo metaforu, ukidamo književnost kao suverenu kategoriju svjetskog duha. Onda ćemo svi pričati u prostim i proširenim rečenicama. Nećemo stavljati tačku, zarez, dvotačku, nego ćemo reći ja sam, ti nisi, i gotovo. Mislim da treba ipak znati da se ne može književnost isključivo svijesti na tu vrstu izvještajne i ne znam kakve paradigme.
Nastaviće se
