Između poetike i politike (Between Poetics and Politics) Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers) Beograd, 15-17. jun 2005. godine Centar za kulturnu dekontaminaciju Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović XVII dio
Vladimir Arsenijević: Samo još jedna stvar koja se tiče Kišovog jugoslovenstva, mislim da dugujem jedno objašnjenje. Naime, kad sam rekao problem nemogućnosti da se usvoji neki od nacionalnih identiteta, nisam mislio da je to ekskluzivno Kišov problem ili problem svake osobe koja to nije u stanju… Utoliko mislim da je jugoslovenstvo bilo sjajno, zato što je bilo nadnacionalno, nadreligijsko, čak nije podrazumevalo nikakav jezik, mogli ste da govorite raznim jezicima. Čak ste na izvestan način mogli da budete bilo koje rase. Za mene jugoslovenstvo liči na neki od modernih identiteta, kakav je meksički, ili švajcarski, ili na kraju u SAD, možete biti sve pod maskom jugoslovenstva. Ja sam osetio koliko žulja nacionalni identitet. Nije bilo pitanje činjenice da ja nisam u stanju da se odredim. Ako govorimo u tim terminima, oba moja roditelja su srpske nacionalnosti. Međutim, reč je o ljudima koji su verovali u jugoslovensku ideju… Mi možemo sada, 2005. reći da je to problem nekog drugog, ali 1991-92. to je bio naš problem. Inače, zašto je Hemon tamo gde jeste, zašto govorimo o bezdomnosti Kišovoj. Zašto si ti morao da se odupireš, zašto se tebi postavljaju takva pitanja. Ti, kao Srbin.
Nenad Veličković: Otkud ti znaš da sam ja Srbin?
Muharem Bazdulj: Postoji tu jedna vrlo opasna stvar, koju mi svi ovdje uporno izbjegavamo. Kiš je voleo citirati Sartra. Jevrej je čovjek koga drugi smatraju Jevrejom. Nemojmo se lagati. Imamo ovdje slika koje pokazuju da ljude u ratu nisu pitali kako se oni osjećaju. Možda su se osjećali kao kosmopoliti, Amerikanci, Arapi, Jugosloveni u krajnjoj liniji, ali niko ih nije pitao, nego su ih ubili zato što su oni mislili da se oni tako osjećaju. Dakle, nemojmo se lagati. Nije to tako jednostavno.
Vladimir Arsenijević: Zoran Đerić je govorio o bezdomnosti. Da li je to oblik emigracije, oblik bekstva u slobodu. Kao što znamo, Danilo Kiš je na jedan način, u suštini, oteran odavde, mada se vraćao. On je tu bio prisutan kao pisac, ne u Srbiji, nego u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji. Ali, da li je bezdomnost zaista nešto negativno, da li je dom neophodno pozitivna stvar? Svi smo mi bačeni na ovaj svet odnekud.
Zoran Đerić: Upravo na ovim primerima emigracije u 20. veku pokušao sam da ukažem na problem koji je vrlo anahron, problem identiteta koji je postojao kroz razna vremena, pre svega problem nacionalnog identiteta. Romantičari su taj problem ponovo stavili na svetsku scenu. I krajem 20. veka dolazi do stvaranja novih nacionalnih država, novih nacionalnih književnosti, nacionalnih jezika itd. To je nešto što se nama stalno ponavlja. Mi bismo stalno mogli da govorimo o prošlostima koje se vraćaju. Mi u budućnost uvek idemo sa nekim tragovima prošlosti. Kada se govori o bezdomnosti, bar u onom kontekstu u kom je ja doživljavam, ona je za mene, pre svega, jedan poetički i ontološki pojam. Znači nije negativna. Bezdomnost ne znači ono što je nekada bilo i u našem jeziku ostalo sačuvano kao beskućnik. To je bila socijalna kategorija i ona je vrlo negativna. Zato sam se zalagao za novu reč. U srpskom jeziku, barem, nije postojala. Čak nije ni u hrvatskom, mada se u Hrvatskoj češće koristi reč dom nego kod nas. To su reči koje su iz praslovenskog korpusa, u svim slovenskim jezicima reč dom funkcioniše na isti način, pa i bezdomnost. To nije ni samo kuća, ni stan, i nije samo prostor života. Nije više ni ona arhetipska priča o kojoj se najčešće govori: dom, kućno ognjište, mada ima i toga kod nekoga, nego je to nešto što govori o udomljenosti u jezik, udomljenosti u jednu poetiku, u nešto što je izvan prostora. Nije vezano ni za jednu državu, niti jedan grad, ni za jezik. Poznata je priča koju je Josif Brodski davno u svojim pesmama i esejima zagovarao: da je pesnik zatvoren u svoj maternji jezik kao u kapsulu… Danilo Kiš je više puta isticao da je on mogao pisati možda i na engleskom, na francuskom i na nekom drugom jeziku, ali da bi pišući na drugom jeziku izneverio ono što je najbolje poznavao, ono što je sa njim odrastalo, tradiciju, pa i prošlost, i sve kontekste u kojima je bio. Bezdomnost još uvek nije kod nas dovoljno jasna, izdvojena kategorija. Pisao sam o tome u svom doktoratu Dom i bezdomnost poezije u XX veku. U uvodnom delu sam se pozabavio upravo tim poetičkim, teorijskim i lingvističkim utemeljenjem termina bezdomnosti kod nas. Zapazio sam da poslednjih nekoliko godina pisci i prevodioci koji su bili sa mnom u kontaktu, počinju da koriste taj izraz baš u značenju kakvo sam preporučivao: poetički, ontološki, a manje socijalni i politički kontekst. U tom kontekstu pominju se i termini udomljenost, ukorenjenost i iskorenjenost. Udomljenost je povezana sa članom dem, koji u sanskritu znači graditi i stvara ti, kao u reči demijurg. Tu smo već na terenu Martina Hajdegera. Udomljenost u njegovom poretku tumači se kao čuvanje egzistencijalnog poretka koji je u njemu upisan. Bezdomnost je „glad za stanovanjem“, koja potiče od neprestanog traženja izgubljene suštine udomljenosti. Podoban Hajdegerovom terminu udomljenosti jeste termin ukorenjenosti koji je predložila Simona Vejl. Bezdomnost poima kao „gubitak sopstvenog mesta“, koje može biti mesto rođenja, sigurnosti, zaštite. Dokle god postoji sećanje i „potraživanje izgubljenih vrednosti“, bezdomnost nije isto što i iskorenjenost. Česlav Miloš je o tome pisao prevodeći knjigu Simone Vejl koja govori o filozofskoj iskorenjenosti, a onda iz nje proizlazi i egzistencijalna. Nijedan od pisaca kojima sam se ovde bavio ili ih samo pominjao, ne smatra da je iskorenjen. Možda je izbačen ili proteran iz države, ali nije iz jezika. Jezik ne može niko da mu otme. Ne može da mu otme tradiciju i iskustvo.
Svetlana Gavrilović (iz publike): Dve su stvari koje ste vi do sada govorili… Prvo, govorimo o poetici i politici, naravno iz vizure pisaca ili pesnika, odnosno onih ljudi koji se bave rečima. Na taj način i ja promišljam o tome. Ali, htela bih da kažem da bez obzira na to s kog aspekta mi trenutno posmatramo taj problem, svaki čovek koji je osvešćen ima jedno određenje prema svetu u kome živi, pa je neki put on i pisac, odnosno pisac, a neki put je nešto sasvim drugo, obućar ili slično. Sa tog nivoa svako se određuje, naravno, u mogućnosti svog doživljaja sveta koji ga okružuje, tako da bi taj neki aspekt njegovog bića koji je politički, ili politikom izazvan, u stvari bio negde celokupnost njegovog bića kao takvog. Čak i kada bismo hteli da se od politike ogradimo, ili potpuno izolujemo, ona nam to ne bi dozvolila, prosto zato što je svaki dan realnost oko nas. To, znači, kao prvo. Naravno, jedina opasnost i zločin jeste kada to određenje političkog aspekta svoje ličnosti, odnosno doživljaja celokupnog sveta koji nas okružuje svedemo svesno ili nesvesno, manipulisani ili dobrovoljno, svojom voljom, na politikantstvo. A to se na ovim prostorima, čini mi se, mnogo više i dešavalo i dešava nego što je osvešćen odnos prema svetu koji nas okružuje. Najveći zločin u svemu tome je zločin sa nekog moralnog i vrednosnog aspekta, kada se, ako to posmatramo iz vizure pisaca, onaj kome bi reči trebalo da budu u tom smislu poštenog odnosa svetinja, tim politikantstvom bavi sa predumišljajem, prejudicirajući ili idući ka onoj koristi koja mu je tog trenutka jedini i prevashodni cilj. To je sad na svakom čoveku da se na taj način odredi i prema sebi samom i prema onom odrazu u ogledalu koji vidi prvog trenutka kada ustane ujutro. I tu svako neizostavno zna istinu, prepozna li je drugi ili ne. Druga stvar o bezdomnosti… Ona me je i potakla da se uopšte javim, pa sam tako rekla i ovo prvo. Ne mora se mrdnuti sa bilo kog mesta, a biti podjednako bezdoman. Mislim da smo mi to ovde jako dobro osetili, kada ste i bez pređene granice ne samo stranac, nego i izbeglica. A dešava se u onim trenucima i okruženjima što istorijskim, što svakodnevnim, u kojima, izražavajući sopstveno shvatanje sveta koji vas okružuje, vi u stvari vidite da ste ne samo toliko različiti od drugih, nego gotovo beznadežno u celoj toj priči usamljeni. To je zaista vrlo kompleksno pitanje. Podjednako se može biti bezdoman u sred sopstvene nazovi domovine, jer valjda je ona tamo gde ti je dobro, a podjednako se može biti u domovini negde gde si potpuno dislociran od mesta rođenja ili neke sopstvene identifikacije. Ono što je jako važno, što sada prepoznajem u generaciji moje ćerke i njenih vršnjaka, to je ta pročišćenost ili bar mogućnost, da o celom problemu razmišljaju sa jedne nove platforme neopterećenosti. Neopterećenosti mitovima, vampirima, utvarama, a naš zadatak je kao onih koji se sećamo i određujemo, da ostavimo mogućnost i u nama samima za tu vrstu katarzičnog povratka u budućnost, ako mogu da koristim metafore. Slažem se s mladim kolegom, metafora je divan način da se onome što govorite da jedan stepen opštosti, jer kada se svede na partikularnost, i pogotovo svakodnevicu u njenom vrlo izraženom i potkrepljenom značenju, onda se neki put i sklizne u banalnost.
Aleksandar Hemon: Mislim da treba biti oprezan kad se govori o izgnanstvu. Ja dolazim iz zemlje gdje veliki broj ljudi ne može da se vrati tamo odakle su došli, i to je vrlo logistički problem, tj. ako ode tamo neko će mu baciti granatu u kuću. Dakle, povrh metafizičke situacije izgnanstva, postoji praktična situacija izgnanstva. Nemam namjeru da držim predavanje kao takvo, ali ovo je važno kad se govori o Kišu. Za razliku od Brodskog ili Solženjicina, koji se dugo kad su otišli više nisu mogli vratiti, a knjige im nisu izlazile, Kiš se mogao vratiti, nisu ga hapsili ovdje, i knjige su mu izlazile. Izlazile su u Sarajevu, ali su izlazile. Ja sam kao dječak, ili mladić, imao pristup tim knjigama. Nismo morali da ih potajno dodajemo jedni drugima. U Kišovom slučaju je, dakle, drugačija situacija od nekog izgnanika koji se nikada nije mogao vratiti, koji je bio potpuno odsečen od kulture, kao na primjer Nabokov. To je drugačije. To je važno i u smislu političkog angažmana jer je on morao da vjeruje i vjerovao je da će ono što on piše imati odjeka ovdje. Ne za 20 godina… Ali isto tako u smislu komuniciranja sa matičnom kulturom. Dakle, on je mogao da se svađa sa ovima iz Francuske, sa ovima ovdje, bio je u komunikaciji. Mi smo svjedočili o toj komunikaciji. Brodski nije mogao da se svađa direktno. Taj diskurs je važan, jer to je konkretna aktivnost koju smo mi mogli da vidimo. Moj slučaj je relativno specifičan. Ja živim u Americi, pišem na engleskom, ali sam u stalnom kontaktu sa Sarajevom, pišem i na bosanskom. To je važan presedan, situacija u kojoj ja nisam u egzilu. Nisam u izgnanstvu. Ta bezdomnost, znam o čemu govorite, osjećaj praznine iznutra, to je osjećaj. Ali, ja tehnički imam pristup svojoj matičnoj kulturi. I način na koji se Kiš ponašao u toj situaciji meni je vrlo poučan.
Fatos Lubonja: Slažem se da je metafora veoma važna da bi dala univerzalnu vrednost delu, da bi takođe dala i veću dubinu istini. To je važan segment književnosti. S druge strane želeo sam da naglasim da saradnja između moći i pisaca, biti univerzalan a ne biti lokalan u korišćenju metafore, bez dodirivanja osnovnih ključnih problema društva, da biste bili prosto direktniji, odgovaralo je diktaturi. Čak i zbog jednog drugog razloga. To je bilo namenjeno eliti, čitanje među redovima je bilo dostupno i privilegija samo nekolicine, dok je za diktaturu bio važniji masovni pristup, znači ispiranje mozga. I zato je ponekad važnije biti direktan, protiv zla.
Muharem Bazdulj: Ja sam poslednja osoba koja treba govoriti književno teoretski, ali imam dojam da imamo malu terminološku zbrku. Kad sam išao u školu, mislim da je to čak treći osnovne, nastavnica Vesna Đurić je nama objasnila metaforu kao skraćeno poređenje. Mi smo o poređenju govorili potpuno u vanpolitičkom ključu, i onda da mene nastavnica nije slagala kao djetetu ja sam se osvjedočio čitajući Dejvida Lođa (Lodge) i njegovu čuvenu knjigu Način modernog pisanja. On tu vrlo jednostavno objašnjava. On kaže, poređenje je: brodovi su kao plugovi prešli preko mora, a metafora: brodovi su preorali more. Samo smo skratili, izbacili plugove i ubacili glagol. Da se razumemo, mislim da mi treba razlučiti ovdje dvije stvari: metaforu i alegoriju. Znači, metafora je stilski fenomen mikrostilistički, a alegorija je ono da ja pišem knjigu, neću da kažem Slobodan Milošević, nego ću reći Miloš Slobodanović. Alegorija u smetlište istorije, a metafora nam treba.
Glas iz publike (na engleskom): Postoji takođe i otvorena parabola, što znači da imamo i metaforu i parabolu, i samo je težište uvek ka istini.
Glas iz publike: Htela sam da kažem da mislim da će verovatno granica biti najbolja pozicija sa koje ćemo moći nekakvu slobodu da imamo. Takođe, asocirala me je Svetlana sa pričom. Mislim da su moja deca istog uzrasta kao i njena, ali ja mislim da su moju decu vrlo, vrlo obeležile godine rata. Bez obzira što deluje kao da imaju sad nekakvu platformu sa koje će sa više slobode da prosuđuju, ja duboko osećam žig ratnih godina, koje će ih vrlo, vrlo ozbiljno obeležiti, da ne kažem dramatično, i zbog toga, naravno, vrlo patim. Moram da priznam da nisam čitala sve koji ne žive ovde. Znam Hemona i kad sam egzaltirano juče rekla: „Vi ste tu došli…?“, rekla sam to ne zato što je toliko uspešan… nego zato što sam, čitajući njegove knjige, duboko osećala Kišovu poetiku koju ja puno volim. Meni je zanimljiva činjenica da su posle Kiša o njemu pisane silne doktorske i magistarske teze, ali činilo mi se da nijedna nije posvećena (ili ja nisam dobro obaveštena) toj njegovoj autorefleksiji. Ali to na stranu. Drugo, što mi je možda veći problem, to je što je Kiš kanonizovan, Kiš je veliko ime. Svuda ćete videti Kiša na top listama. Svi će reći: Kiš je jedan od naših najvećih pisaca, a opet, u poetici, kod ljudi koji pišu ovde poslednjih 15 godina, meni se nekako čini i tu možda grešim, u većini slučajeva zaista nema pravog Kišovog uticaja. Zapravo, kod vas koje sam čitala oseća se više nego kod pisaca koji pišu u Srbiji. Mislim da veliki deo odgovornosti snosi književna kritika, koja čak i vrlo talentovane pisce svojom reakcijom ili načinom čitanja, tera na nekakve druge vrste pisanja i poetiku. Simptomatično mi je i to što nema više pisaca odavde kod kojih ima tragova Kišovog uticaja. Možda ste ih pozvali, možda nisu mogli da dođu, ali mi se čini da bi bilo bolje da ih je više. Čini mi se da ste vi bolji predstavnici Kiša, vas nekoliko koji ste ovde… Jer, jedan od razloga zbog kojeg sam jednu od knjiga poklonila Hemonu bio je taj da mu pokažem da možda ovde ipak ima nekog ko još tako piše.
Nastaviće se
