Kada ja ustanem ujutru, kada se ona vrati iz kupatila, kada ja uđem u kupatilo posle nje, kada ugledam nekoliko njenih dlaka na rubu lavaboa, kada osetim miris jaja prženih s tankim režnjevima slanine, pomislim kako je lako govoriti. Ništa nije jednostavnije od reči, ništa prostije od govora.
Tišina je umetnost, ćutanje je veština koja se uči, ali ona to ne shvata. Sto je već postavljen, bela kafa već nasuta u šolje s crtežima fantastičnih životinja. Okovratnik košulje malo me steže, podseća me na sveže izbrijan vrat, ali ne mogu da se odreknem sigurnosti koju u meni stvara čvrsto vezan čvor na kravati. Znam da će mi nešto reći, uvek mi nešto kaže; odavno sam, međutim, prestao da verujem da mogu da je zaustavim. To je osnovna razlika između nas.
Šta ti je s licem? pita me ona.
S kojim licem? odgovaram.
S tim, kaže ona i pruža ruku i dotiče mi obraz.
Hvatam njenu šaku svojom i grubo je, premda strahovito sporo, vraćam na sto.
Nemoj više nikada to da mi činiš, kažem joj, jesi li čula?
Ona se smeje, pokazuje zube.
Zimi mi to ne smeta, zimi je u kuhinji hladno i sve što donosi toplotu može nečemu da posluži, ali leti, kao sada, sada je valjda leto, jer ako nije leto, onda je dan izuzetno topao za jesen, ili za proleće, što iscrpljuje sva godišnja doba, premda sumnjam da je nebo ovakvo u jesen, ili u proleće, ovakvo je samo u leto, plavo sa onim dalekim oblacima, i pod oblacima, u ovoj kuhinji, taj smeh ničemu ne služi.
Trenutak kasnije ona je krajnje ozbiljna. Jedna bora okomito joj preseca donji deo čela. Lepo se služi nožem i viljuškom, i male, dobro oblikovane zalogaje lagano prinosi svojim punačkim usnama.
Nemoj više nikad to da mi činiš, ponavljam.
Čula sam te, kaže ona.
Posle toga, smatram, ništa mi više ne preostaje osim da ustanem.
Ustajem. Savijam salvetu po utvrđenim, požutelim prevojima i vraćam je odakle sam je uzeo. To je osnovno pravilo, nešto što ona ne shvata. Stvari imaju svoje biće samo ako imaju svoje mesto. Njene stvari uopšte ne znaju za sebe, toliko ih ona raznosi po prostoru koji joj pripada. Sada, međutim, ona sasvim mimo sedi i meša belu kafu rasparenom kašiciom. To mogu da kažem, ali to nije ono što vidim. Ono što vidim jesu dve mrvice hleba na njenoj bradi i deo kože koji joj se trza pored leve nozdrve. Zavlačim ruku u džep i izvlačim smotuljak toaletpapira. Otvaram ga u nepodnošljivoj tišini. Ovo je tvoje, kažem i pokazujem joj, jednu po jednu, dlake koje sam našao na rubu lavaboa.
Ne gleda ih. Podiže šolju i dugim gutljajima ispija mleko. Više ne vidim mrvice hleba, ali zato vidim njen vrat. Malo kasnije, ja sam na ulici, a ona verovatno sedi u naslonjači u dnevnoj sobi, gde ne radi ništa. To me zbunjuje, taj prelaz iz kuhinje na ulicu nikada mi nije bio jasan, reči tu ne pomažu, reči bar imam koliko god želim, prostor je ono što me iznenađuje. Pitao sam je jednom šta misli o tome, kako ona razume moj odlazak, može li da mi objasni kako odlazim, zašto odlazim. Rekla je da ne zna. Ponovio sam pitanje, ili pitanja, ponovo sam rekao da mi prostor izmiče i da mi nije jasno kako iz jednog prelazim u drugi. Rekla je da ne zna. Zamolio sam je da se potrudi, istakao sam da ne mogu da živim u neznanju, da mi je njena po moć neophodna. Rekla je da bi volela da mi pomogne kada bih i ja njoj pomogao. Pitao sam je kako to miisli. Onako kao što je rekla. Uzvratio sam da sam se, koliko me sećanje služi, uvek trudio da joj se nađem pri ruci, ali da to nije predmet našeg razgovora. Ako mi objasni kako izlazim na ulicu, dodao sam, obavezujem se da ću joj pomagati kad god to zatraži od mene. Odgovorila je da je to plemenita ponuda, ali da je ne može prihvatiti. Zašto, pitao sam. Zato što ti ne verujem, rekla je. ŠTO je, smatram, najgore što jedan čovek može nekom drugom da kaže, najgore što može od nekog da dozna. Reči su u svakom slučaju beznačajne, ali u slučaju kada su lišene svake vere njihova beznačajnost se toliko smanjuje, sabija, da postaju razorne kao eksploziv.
Na ulici sam, dakle. Krećem se u pravcu kojim krenem. Na sebi imam sivo odelo. Čvor kravate je čvrsto privezan oko mog vrata. Osećam okovratnik na sveže izbrijanoj koži. Cipele su izglancane. šešir, gde je moj šešir? Možda sam ga zaboravio, možda sam prestao da ga nosim, možda mi ga je vetar smaknuo s glave. To sada nije važno. Važno je što sam napolju, što se krećem, što sam sve dalje od nje, iako je razdaljina varka, jer koliko god nas od nekog odvaja, toliko nas toj istoj osobi približava.
Druga je stvar strah koji očekujem i koji, smatram, ne mogu da izbegnem.
Pretpostavljam da se radi o odnosu svetlosti i senke, drugi zajednički sadržitelj nisam uspeo da pronađem, jer ulica je uvek nova, premda u to ne treba biti toliko siguran, jer ja naprosto ne bih mogao sa izvesnošću da kažem da sam tu bio juče, da sam ovde sada, jer ni kada ni gde ne znače mi ništa, ali zato je moguće da postoji određena uslovljenost mog organizma koja se budi pod uticajem izvesnog odnosa svetlosti i senke, jer su i svetlost i senka mnogo opipljiviji nego što to na prvi pogled izgleda, iako ni u to ne treba biti toliko siguran. Ono što osećam nazivam strahom, mada bih to mogao nazvati bilo kakvim imenom. Reč je samo reč, reč nije ništa drugo, nije u svakom slučaju ono što kazuje. Osim slova. Reč su slova, ništa više. Strah su slova, ništa više. Ali ono što ja osećam, to počinje, nepredvidljivo, u nekoj ulici, dok lagano ili brže ili sasvim sporo prolazim kroz nju. Podižem pogled i vidim kraj ulice, vidim ugao, samo ugao, i počinjem da mislim na reč strah. Reč raste u meni, nadima se, pretvara se u mene, postaje sve teža, zaustavlja me. Zaustavlja me, uvek, tačno na polovini ulice. Kada se osvrnem, ugledam drugi kraj, drugi ugao, osetim drugu reč koja je ista kao prethodna. I tako samo stojim, ne pomeram se, piljim ispred sebe, ali se trudim da ništa ne vidim. Ne gledam gore jer znam da tačno iznad mene neko već stoji na prozoru ili se saginje s balkona. Ubrzo će početi da izlaze iz svojih zgrada, da mi prilaze, da govore, da prete, ali ja ništa od svega toga ne čujem. Gluv sam, slep i nem.
Kada se vratim kući, kada ovlada mrak, ili svetlost, kada ona potapše jastuk, kada u ogledalu ugledam lice koje mi je dobro poznato, a ipak me svaki put iznenadi, pomislim kako smo svakog dana sve bliži trenutku kada će tišina biti jedini način našeg opštenja.
To me raduje. Ostavljam peškir, pažljivo, na oguljen čiviluk. Stupam u sobu. Ona me gleda. Znam da me ne zna, kao što znam da zna da ja ne znam nju. Sedam na visoku stolicu sa tvrdim naslonom i spuštam dlanove na ploču stola. Imam pitanja za nju, ali nemam reči za pitanja. Ona se smeši, počinje da govori, ali ja sam već iza ugla i više ništa ne može ublažiti razliku između nas, što ona ne shvata. A ni ja.
David Albahari
