Kada sam bio dečak, nisam verovao u poslovice i mudre izreke. Danas, kada godine sve brže prolaze, uviđam da sam pogrešio. Znam da su žalopojke tipa „da sam to ranije znao, sve bi bilo drugačije” potpuno nepotrebne, jer je prošlost nepromenljiva, ali ipak se ponekad upitam šta sam sve mogao da izbegnem u životu da sam pažljivije slušao savete tih esencija čovekovog iskustva. Na primer, na svim mojim sveskama i udžbenicima iz gimnazije uredno sam ispisivao latinsku izreku: „Opasnost je u odlaganju”, dragoceni savet koji uglavnom nisam koristio dok sam išao u gimnaziju, ali koji je lepo zvučao. To je, možda, jedini savet koji sam, kasnije, kao pisac i prevodilac, uvek primenjivao.
Drugi saveti nisu tako dobro prošli kod mene. Recimo, divan savet iz talmudskih „Izreka otaca”: „Podučavaj svoj jezik da govori: Ne znam”. – koji bi mi, da sam ga doista slušao, pomogao da izbegnem niz nesporazuma, nepotrebnih prepirki i ozbiljnih svađa. Reći „Ne znam” u pravom trenutku smanjuje tenziju, vraća samopouzdanje i pomaže ponovnom uspostavljanju ravnoteže. Nažalost, većina ljudi smatra iz najraznovrsnijih razloga da je priznavanje neznanja u isto vreme i prihvatanje poraza, što je potpuno netačno. Niko ne zna sve stvari iako većina nas veruje da smo stručnjaci za sve, a ukoliko se pokaže da nešto nije u redu sa njihovim savetima i „znanjem”, za to će biti optužen neko drugi.
Odmah mi pada na pamet izreka koju su moji roditelji često ponavljali: „U se i u svoje kljuse”. Čovek je, u suštini, sam na svetu, ali ako veruje u sebe, lakše će podneti tu samoću. S druge strane, ako ga u toj njegovoj samoći spopadnu i kritikuju sa svih strana, onda treba da ima na umu drugu „konjsku poslovicu”: „Za dobrim konjem prašina se vije”. Tu poslovicu je moja majka nudila kao magičnu zaštitu od loših kritika, zlonamernih komentara kolega i povremenih prezrivih ocena nekih čitalaca. Iako mi je trebalo dosta vremena da se priviknem na identifikaciju sa konjem, makar i dobrim, onog trenutka kada sam je prihvatio, sve nedaće sa eventualnim negativnim kritičkim ocenama mojih knjiga su skoro potpuno iščezle. Uostalom, negativna kritika se piše sa mnogo više iskrenosti nego mnoge pozitivne kritike, i tu iskrenost svakako treba ceniti.
Dugi niz godina zbunjivale su me poslovice: „Mlado se drvo savija” i „Nije zlato sve što sija”. Naime, one su bile napisane jedna iznad druge na unutrašnjoj strani korica neke dečje knjige, i ja sam bio uveren da je reč o jednoj poslovici, što ju je činilo potpuno nerazumljivom. Tada sam se tužno pitao kakve veze ima mlado drvo sa lažnim zlatom i, naravno, nisam uspevao da dođem do odgovora. Tako sam propustio priliku da se, kao mlađi, posvetim nekim telesnim aktivnostima, koje su tražile mladalačko savijanje. Sada bih se rado savio, ali „godine su mnoge, a leđa nejaka”, te mi se često događa da ne uspem da dohvatim zlato koje pored mene proleti. Dok se ja sagnem, mogu samo da iščeprkam grumen lažnog zlata. Ono pravo uvek završi u nekim drugim rukama.
Koristan savet nudi izreka: „Ne ceni vola po rogovima, ni čoveka po brkovima”. I dovoljno je prisetiti se Hitlera i Staljina da bi se videlo koliko je to tačno. Doduše bilo je, i sigurno će još biti, glatko izbrijanih diktatora, što samo potvrđuje upozorenje da čovek nikada, ipak, ne sme potpuno da se opusti. Kao što ne bi smeo da pljeska sam sebi na uspešno izvedenom delu ili na nekom postupku koji ga, uveren je, čini doista dobrom osobom. Naime, u jednoj izreci piše: „Postoje samo dva savršeno dobra čoveka: mrtav i nerođen”. Svi ostali, svi mi ostali, u većoj ili manjoj meri smo loši i možemo samo da se trudimo da postanemo bolji i pametniji. Doduše, i tu postoji jedno upozorenje, izreka koja kaže: „Bolje je biti malo lud, nego malo pametan”. U prvom trenutku ta izreka nas pomalo ukoči, jer smo naučeni da pamet uvek bolje ocenimo od ludila, međutim, istina je da onaj koji je malo pametan može da nanese mnogo više štete od onoga ko je malo lud.
Pa ipak, savršena dobrota je, bar teorijski, ipak dostupna. Mogli bismo lako da sakupimo pregršt poslovica i izreka koje bi nas, kada bismo ih dosledno primenjivali, preobrazile u vlasnike skoro savršene dobrote. Mislim na poslovice kao što su: „Ako ne počneš, nećeš ni završiti”, „Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada”, „Orao ne hvata muve”, „Umetnost je duga, život je kratak” i mnoge druge.
Neke izreke su toliko hirurški precizne da skoro nanose bol. Jedna od takvih je ova: „Nije srećan onaj koji ima ono što želi, već onaj koji ne želi ono što nema”. Da, zavist je opasan otrov, kao i požuda ili halapljivost.
Iz nekog razloga tu se prisetim da su moji roditelji često govorili: „Čuvaj se lažnih prijatelja”, a da sam im ja, onako drsko kako to deca umeju, odgovarao: „A kako da ih prepoznam?” Oni su tada pokunjeno zaćutali jer na moje pitanje nije moglo da se odgovori. A u jednoj drugoj situaciji nisam tako dobro prošao – naime, bila je zima, trebalo je da idem u školu i majka me je terala da stavim kapu na glavu. Prkosno sam rekao: „Čizma glavu čuva, šubara je kvari”. Pamtim da me je majka samo jednom ošamarila u životu i to se tada desilo. I dan-danas, posle mnogo godina, smatram da je bila u pravu. Poznavanje poslovica ne predstavlja dozvolu za bezobrazluk, ali i to treba naučiti. Kao i onu jednostavnu izreku: „Ako želiš prijatelja, prvo postani prijatelj”.
I odmah sledi upozorenje, isto ono koje sam čuo od mojih roditelja: „Čuvaj se lažnih prijatelja”. Doduše, ne kažu ništa o tome kako prepoznati lažne prijatelje, ali već sam naučio šta to znači – neki deo posla, ma kakav on bio, treba ipak sami da obavimo.
David Albahari
objavljeno: 11.03.2011.
http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Moc-poslovica.lt.html
