Jednog letnjeg dana rekla mi je da odem i da se više ne vraćam.
Stajala je u vratima, nešto krupnija nego obično, što mi se posebno dopalo, i rekla: Idi i ne vraćaj se. Dobro, rekao sam, otići ću, ali sam pitao da li smem da ponesem svoje stvari, imao sam nekoliko stvari kojih se, mislio sam, ne bih odrekao. Sigurno, rekla je. Okrenula se, i video sam kako joj iz kratkih rukava izbijaju snažne mišice, kako joj se trbuh, ispod cicanih rombova, preliva preko zategnutih gaćica. Onda sam se posvetio svojim stvarima. Uzimao sam jednu po jednu u ruke i vagao ih, prvo na desnom, a onda na levom dlanu. Sve sam vagao, i njihov značaj, i njihov smisao, i njihovo mesto u mom životu, i njihov položaj u opštem redosledu stvari, što je samo drugi naziv za kosmos. Gomila s desne strane se smanjivala, gomila sleva je rasla, i kad sam završio i opipao prostor između mojih nogu, na njemu sam našao samo jednu iglu, za koju sam pomislio da mi može zatrebati, pod uslovom, naravno, da imam i konac, koji nisam imao. Stavio sam i iglu na levu gomilu, ustao, otresao pantalone, zategao košulju, i onda se upitao šta ću sa šeširom, na koji dlan da ga stavim. Stavio sam ga na desni, pa na levi, pa na glavu. Pogledao sam ga u ogledalu, spustio na sto i odmakao se, zažmurio na jedno oko. Nisam mogao da se odlučim.
Imao sam dugo taj šešir, to je bilo tačno, ali da li to nešto znači šeširu? Da li stvari znaju o nama onoliko koliko mi znamo o njima? Motrio sam šešir, ali on nije odgovarao. Ona se u međuvremenu vratila, začešljala je kosu iza ušiju i pričvrstila je plastičnim češljevima, stekao sam utisak da se umila.
Pitao sam je za šešir. Ne, rekla je, ne zna ništa o šeširima. Da li je to moj šešir? pitao sam. Ako je samo do šešira, rekla je ona, zašto ne ubrzamo stvari, zašto ne uzmeš taj šešir kao da je tvoj? A šta, pitao sam, ako nije moj? Neka bude tvoj, rekla je ona, jer ako nastaviš s tim šeširom, počećeš da ličiš na Tomasa Bernharda, ili još na nekoga, ali na Tomasa u svakom slučaju. Dobro, rekao sam, stavio šešir na glavu i izašao. Pošao sam uzbrdo. Ubrzo sam uvideo da sam pogrešio, da šešir, nakon svega, nije bio moj, jer mi je klizio na čelo, na uši, niz vrat. Nisam daleko odmakao, desetak metara, možda više, možda nešto manje, a već sam bio gola voda.
Ko još leti hoda sa šeširom na glavi? Da su mi ruke bile zauzete, mogao bih da im pridodam i šešir, ali ovako, kada su slobodne, zašto da ih opterećujem? Vratio sam se. Ona je stajala na basamku, podbočena, a pramenovi kose su joj padali u oči. Plastičnim češljevima, rekao sam, ne može se verovati. Zašto si se vratio? pitala je. Da mi skineš šešir, rekao sam. I onda ćeš otići? pitala je. Samo ga skidaj, rekao sam. Ona je dohvatila obod, levom rukom desnu stranu oboda, a desnom levu, i povukla, šešir je kliznuo, kosa mi se podigla za njim, i odmah sam osetio kako vazduh struji. Bio je to letnji vazduh, lepljiv i mastan, ali je ipak strujao. Zadrži ga, rekao sam joj. Ona je držala šešir vrhovima prstiju, daleko od sebe, kao da su to usrane pelene. Ponovo sam pošao uzbrdo, ali sam mnogo živahnije hodao; znojio sam se, ali ravnomerno, po celom telu; kada bi čovek uvek znao šta ga sputava, lakše bi se oslobađao, kako balasta, tako i sebe. Osvrnuo sam se. Ona je i dalje stajala na basamku. Šešir se nije video, što je moglo da znači samo jedno: da ga je bacila, ili da ga je šutnula, što je nešto drugo i što bih rado voleo da vidim, sve bih dao da sam video kako šutira šešir, i da sam video sam šešir, koji onako težak od znoja lagano uzleće, a onda se sunovraća u dubinu. Ja sam se, međutim, penjao u visinu. S obe strane puta prostirali su se pašnjaci, travnjaci, cvetne livade. Zujale su pčele, brundale muve, povremeno se oglašavala neka ptica. Vrh više nije bio daleko, nikada nije bio daleko, jedino što meni treba malo više vremena, bez obzira na to da li se penjem ili spuštam, a naročito kada idem pravo. Na vrhu sam zažalio za šeširom. Vetar je ojačao, ili sam mu se ja možda odviše približio, u svakom slučaju: zviždao je oko ušiju, mokra košulja mi se lepila za telo, pantalone takođe, slepljene vlati udarale su me kao bičevi. Kada ćeš naučiti, rekao sam sam sebi, da stvarima treba verovati koliko i ljudima? Sada je bilo kasno. Mogao sam, naravno, da se vratim, ali ona vrata ne bih više otvorio. Ne bi se ni ona otvorila za mene, ni jedna se neće otvoriti za mene, ponajmanje ona od kojih ponajviše očekujem. Kada se stvari jedinom razočaraju u nekoga, teško je povratiti njihovo poverenje. Stresao sam se, pogledao svoje cipele, odavno sam imao te cipele, i nikada nisam posumnjao u to da sam njihov vlasnik. Možda ne jedini, ali ipak vlasnik. Onda sam pogledao oko sebe, levo pa desno, pa opet levo pa opet desno, i ko zna koliko bih se tako vrteo da nisam čuo zov ševe. Otkud ovde ševa? Ako ima ševa, možda ima i krtica. Opet sam zažalio za šeširom: onako velik, mogao je dobro da posluži za lov, za ševe i krtice, možda i za zečeve. Ponovo sam sebe prekorio. Sada mi nije preostajalo ništa drugo, morao sam da krenem niz padinu, i dok mi se šljunak meškoljio pod stopalima, pokušavao sam da smirim drhtanje kolena. Godine čine svoje, pogotovo one poslednje. Vetar je malo popustio i ponovo sam počeo da se znojim. Padina je postala talasasta, trava gušća, i udoline su krile bezbroj iznenađenja. Negde na pola puta, što je samo rezultat mojih nagađanja, proračun na osnovu nesigurnih predosećanja, u jednoj od tih udolina ugledao sam kolibu. Ništa nije kazivalo da tu neko živi. Prozori su bili zamandaljeni, ali zato su vrata bila otvorena, dimnjak nezapušen, taraba razvaljena. Kada sam se približio, video sam da vrata nisu otvorena, već da ih jednostavno nema.
Posle sam video da šarke i dalje stoje na ragastovu, ali vrata nisu bila ni iza kuće ni ispred nje. Pogledao sam uz padinu niz koju sam se spustio. Kako je tim putem taj čovek mogao da nosi ta vrata? Jedino na glavi, kao ja moj šešir. A šta ako je to bila žena? Seo sam na prag da razmislim. Predstavio sam sebi tu ženu, snažnu, lepu, s razvijenim smislom za humor, zamislio sam kako se napinje, oblizuje usne, i podiže vrata od hrastovog drveta na teme, i odlazi, dok joj široka suknja prilikom svakog koraka odskače i pokazuje silne listove i debele butine. Onda sam pomislio: šta ako me neko, dok sedim ovde, posmatra iz mraka? Nagli pokreti bude sumnju, spori takođe, ali u ovakvoj situaciji ne može se isprobavati. Okrenuo sam se umerenom brzinom, koja nikome nije davala šansu da me pogrešno shvati, ali koja nije meni oduzimala šansu da se dostojno predstavim. Sve je to bilo nepotrebno, jer u kolibi nije bilo nikoga, nikakvog bleska krvožednih očiju, režanj a pritešnjene zveri, smrada trule lešine. Malo posle, kada sam se privikao na mrak, spazio sam vrata. Stajala su u uglu, gornjom ivicom oslonjena na zid, imala su čak i kvaku. Podigao sam ih, bolje rečeno: pokušao sam da ih podignem, i tada je misao o snažnoj ženi sasvim iščilela iz mene. Srušio sam ih i, kroz oblak prašine koji se uskovitlao, počeo da ih vučem do ulaza. Tu sam zastao, obrisao znoj i prljavštinu s lica, i video kako napolju dolazi sumrak. To mi je povratilo snagu. Napregao sam se, uspravio vrata i uglavio ih u otvor. Nisam mogao, nikada ne bih mogao da ih nabacim na šarke, ali i ovako je bilo dobro. Svetlost nije mogla da uđe, mrak nije mogao da izađe. Rečju, imao sam svoj dom.
David Albahari
Iz zbirke Fras u šupi
