DAVID BOWIE & NIRVANA – THE MAN WHO SOLD THE WORLD(1970.) (Čovek koji je prodao svet)
Pesma Čovek koji je prodao svet koju je izvorno napisao legendarni rock and roll kameleon, čovek sa mnoštvom lica i transformacija, čuveni Ziggy Stardust – David Bowie, a dvadesetak godina kasnije je proslavila Nirvana na svom maestralnom, gotovo opraštajnom MTV unplugged nastupu (krajem 1993.), govori o čoveku koji je šokiran susretom s drugom verzijom sebe ili svoje ličnosti za koju je mislio da je nestala. On može prepoznati tu drugačiju verziju jer je verovatno iz njegove prošlosti i mislio je da ju je zakopao. Autor je sigurno spomenuo stepenište kako bi ilustrovao svoje putovanje prema gore i dalje od osobe kakva je izvorno bio. Kada sretne ovo drugo ja, ono ga naziva svojim prijateljem, ali on mu daje vrlo neprijateljski odgovor. Priznaje da je mislio da je ovaj stari lik davno umro. To bi moglo značiti da je postojalo nešto u ovoj prethodnoj verziji za koju nije očekivao da će preživeti.
Bio sam jednostavno oduševljen kad sam otkrio da se Kurtu Cobainu sviđa moj rad i da sam oduvek želio razgovarati s njim o njegovim razlozima zašto je obradio The Man Who Sold the World i da je to bila dobra direktna izvedba i zvučala nekako vrlo iskreno, rekao je Bowie o obradi Nirvane. Bilo bi lepo raditi s njim, ali bilo bi stvarno super razgovarati s njim.
U refrenu, druga verzija njega samog mu govori da nije umro, ali da je mogao uzeti sebe i preživeti. Dodaje da je licem u lice s čovekom koji je prodao svet; gde svet ovde označava njegovu dušu.
Sreli smo se na stepeništu, pričali smo o starim vremenima
Iako ja nisam onda bio ondje, rekao je da sam mu bio prijatelj
Što me je iznenadilo, rekao sam mu u dva oka
Mislio sam da si umro, još davno prije
Oh ne, ne ja
Ja nikad nisam izgubio kontrolu
Ti si licem u lice
S čovjekom koji je prodao svijet
Nasmijao sam se i pružio mu ruku, i vratio se nazad kući
Tragao sam za formom i zemljom, godinama sam lutao
Gledao sam praznim pogledom na milijune koju su bili ovdje
Mora da smo umrli davno davno prije
Tko zna? Ja ne
Mi nikad nismo izgubili kontrolu
Vi ste licem u lice
S čovjekom koji je prodao svijet
Pisac pesme Čovek koji je prodao svet, David Bowie, objasnio je zašto je napisao pesmu u intervjuu za BBC Radio 1 1997. Bowie je rekao da je napisao jer je postojao deo njega za kojim je tragao. Prema njegovim rečima, pesma je bila primer kako se osećaš kad si mlađi i svestan da postoji deo tebe koji tek trebaš sastaviti.
Pretpostavljam da sam napisao pesmu Čovek koji je prodao svet jer je postojao deo mene koji sam tražio. Možda sada kada se osećam ugodnije sa načinom na koji živim svoj život i moje mentalno stanje i moje duhovno stanje bilo šta, možda osećam da sada postoji neka vrsta jedinstva. Ta pesma je za mene uvek bila primer toga kako se osećaš kada si mlad, kada znaš da postoji deo tebe koji još nisi stvarno sastavio. Imate sjajnu pretragu, veliku potrebu da saznate ko ste zaista.
Drugi stih otkriva kako pisac pokušava nastaviti dalje uprkos susretu. Smejući se i rukujući se, razilaze se, ali se trenutna verzija njega pomalo gubi tokom traženja. On je praktički na raskršću pokušavajući shvatiti koju verziju sebe pokazati svetu. Lutanje godinama i godinama verovatno predstavlja njegove turneje i poslove. Neprestano traži odgovore, pokušava se sabrati. Međutim, saznaje da je u potrazi za zadovoljstvom miliona ljudi u svetu izgubio pravog sebe i umro sam. Brojne umetničke transformacije koje će obeležiti Bowiejevu zlatnu dekadu – sedamdesete i nisku klasičnih, vanvremenih rock and roll albuma – od The Rise and Fall of Ziggy Stardust…, preko Alladin Sane, Diamond Dogs do Low, Heroes i Lodger, najbolje će ukazati na suštinski, dubinski značaj ove filozofske i psihoanalitičke priče o višeslojnosti i višeznačnosti kompleksne čovekove ličnosti ili još bolje ličnosti jednog umetničkog kameleona koji je kreativnošću obeležio svet…
We passed upon the stair,
We spoke of was and when.
Although I wasn’t there,
He said I was his friend,
Which came as some surprise,
I spoke into his eyes.
I thought you died alone,
A long long time ago.
Oh no, not me,
We never lost control.
You’re face to face
With the man who sold the world.
I laughed and shook his hand
And made my way back home.
I searched for form and land,
For years and years I roamed.
I gazed a gazeless stare
We walked a millions hills.
I must have died alone,
A long, long time ago.
Who knows? Not me,
I never lost control.
You’re face to face
With the man who sold the world.
Who knows? Not me,
We never lost control.
You’re face to face
With the man who sold the world.
Sve u svemu, Čovek koji je prodao svet bavi se borbama s kojima se pojedinci suočavaju u pogledu vlastitog identiteta. Razotkriva koliko je lako promeniti vlastiti identitet kako bi se prilagodio trenutnom stilu života, a da se to i ne primeti. Uzdizanje do nivoa slave koju je David Bowie postigao dolazi se s mnogo odricanja. To je gotovo kao da prodajete svoju dušu i svoje male komadiće, deo po deo. Sve je u tome što je Bowie prodao svoju dušu i deliće sebe do te mere da više ne prepoznaje osobu kakva je danas. Za pesmu koju je napisao u jednom danu, neverovatno je dirljiva i iskrena, dublja nego što bi se očekivalo.
Pored pomenute interpretacije zagonetnog, višeznačnog teksta (koji je u rasponu od naučno-fantastične fikcije do moralnog, psihološkog rascepa čovekove ličnosti) koji je nastao u trenutku, pred samo snimanje pesme (na istoimenom Bowiejevom albumu – The Man Who Sold The World, 1970.) kao posledica frustracija i upitanosti autora kojim putem krenuti dalje unutar virovitog muzičkog sveta, pomenuo bih još jedno zanimljivo viđenje ove čudesne numere. Čovek koji susreće svoje drugo ja (ili jedno od bezbrojnih drugih ja) u trenutku samosvesnosti, shvata šta je mogao postati i razmatra život kakav bi mogao voditi da on je izgubio kontrolu. Kroz komformizam, ne gubeći kontrolu nad svojim emocijama ili životom, pripovedač prodaje svet, odriče se svih drugih života koje je mogao živeti u zamenu za čvrstoću i spokojnost, za život u kojem nema ni uzbuđenja ni traume. Ipak, taj drugi se s vremena na vreme pojavi, i iako pripovedač misli da je taj aspekt njegovog lika umro sam, davno davno, još uvek ga proganja i ismejava ga pomisao na ono što je moglo biti.
Kad se pripovedač udalji od drugoga, pokušava se vratiti u svoj dom, tražeći oblik i zemlju, lutajući godinama i zagledan u sve milione ovde, gomilu neotkrivenih ja, dualnost umnoženu do beskonačnosti. Postoji i pomak od izvesnosti do neizvesnosti: prvi refren kaže Oh ne, ne ja, dok drugi menja stih u Ko zna? Nisam ja. Pripovedač se preselio na nesigurno tlo, još se nije vratio kući. A tu je i sugestija da čak i ako to učini, dom više nikada neće biti isti, sada kada se suočio sa svojim novim znanjem. Moguće je i tradicionalnije moralističko gledište ove pesme (iako manje tekstualno potkrepljeno). To je slika u ogledalu gornjeg, već pomenutog scenarija pesme, u kojem je pripovedač prodao svet – dom, ženu, porodicu – kako bi delovao prema svojim željama, idealima. On se susreće s drugim, onim koji nikada nije izgubio kontrolu, ali koji u pripovedaču prepoznaje svoje drugo ja, čoveka koji je zaista prodao svet. Ukoreni pripovedač neuspešno se pokušava vratiti kući kako bi povratio izgubljeni Eden, ali nalazi sve milione ovde kako pokušavaju učiniti isto.
Uznemirujući aspekat pesme dodatno je pojačan muzičkom akordnom strukturom koja je jednako nelagodna kao i temeljne psihološke i filozofske ideje pesme (čoveka koji je prodao sve(t) ili pak sebe da bi uspeo). Prava briljantnost pesme je muzička metafora koju koristi Bowie, stalni, nepromjenjivi riff koji se skladno uklapa s tri pojedinačna akorda, a čiji se karakter menja dok se svira preko svakog.
Što se same muzičke izvedbe tiče, malo je ljubitelja kvalitetnog rokenrol zvuka koji neće potvrditi da je verzija Kurta Cobaina svojom magijom i čudesnom energijom, jakom emocijom i opštim utiskom nadmašila Bowiejev original. Dok se David Bowie oslanja na gitarski zvuk izvrsnog Micka Ronsona(njegov ikonični riff) i egzotični, suptilni zvuk orgulja te bliskoistočni prizvuk psihodelije čija se energija još uveliko osećala početkom sedamdesetih (sa znatno manje emotivnog naboja i autorske harizme), Kurt Cobain je unplugged obradom Čoveka koji je prodao svet dosegao jedan od svojih izvođačkih vrhunaca, jednu od svojih najemotivnijih izvedbi na sceni. Klimaks koji sledi unutar gitarske solo deonice (maestralno podržane od ostatka Nirvane pojačane gitaristom Patom Smearom) nešto je najemotivnije što se moglo čuti u poslednjih par decenija na rokenrol sceni sveta, naglašeno dvojakošću weltschmertza i svetlosti koja se nazire na kraju stepeništa ka nebu. Bio je to opraštajni, magični cobainovski dodir setne, rascepljene, tragične duše pre trenutka kada je definitivno odlučila da ode stepeništem ka nebu, nebeskoj verziji sebe same, trenutka pre nego bi u ime uspeha i enorme slave koju je bio dosegao prodao sebe ili sve(t)…
by Dragan Uzelac, proleće 2024.
