Piše: Momčilo Đorgović
Prošle godine su na internetu Danska i Kopenhagen bili na prvom mestu u istraživanju “Gde ljudi najsrećnije žive”. Poverovao sam, iako je poznato da je internet “plitak”, vrlo upotrebljiv za dezinformacije i manipulacije.
Ali, argumenti su bili ubedljivi: visok dohodak po glavi stanovnika, institucije kulture i hvaljena društvenost koja odiše prijateljstvom, spontanošću, empatijom. Sa utopijskim entuzijazmom samog sebe sam počeo da nagovaram da otputujem i vidim mesto gde prebiva ta srećna društvenost. Bila je to bajka. Anonimni tim interneta poslužio se metodom velikog magičnog Andersena da slaže.
Kopenhagen je i u sred avgusta dosadan i depresivan, ali na sve strane rolaju točkovi kofera, lavina turista od najmlađih do najstarijih. Već od polovine septembra sa hladnim vetrom i dalekim suncem, svedoče oni koji tamo dugo žive, učauruje se sumoran život po zatvorenim prostorima. Uteha su pivo i seks. Carlsberg ima dobre i neuzdrmljive temelje, brakovi su kratkotrajni, a filmovi opa-cupa po krevetu našli su ovde svoje rodno mesto. Domoroci me obaveštavaju da Danska ima najveći procenat samoubistava na svetu. Između visoke produktivnosti i “srećnog” života postoji zid, te dve sreće nisu komplementarne.
Od Rungsteda, gde je kuća Karen Bliksen (Moja Afrika), do Kopenhagena, nekih 50 kilometara, nemoguće je prići moru, jer se celom dužinom isprečio zid kuća, sagrađenih do samih morskih plićaka. Lepa železnička stanica je u centru grada, ali se dan-noć osećao jak i nikad izvetren miris mokraće, a odmah pored hotela dugačka ulica Vester Farimagsgade prepuna je prostitutki i makroa, raznih boja i rasa. U toj ulici uživaju potpunu, zakonom zagarantovanu, slobodu i ima ih najviše u Severnoj Evropi. To je ovde normalno, pa su getoizirani. U Švedskoj, Norveškoj, Finskoj nije, tamo su zabranjeni.
Između mene i Kopenhagena izgradio sam zid i napustio bih grad odmah da nisam morao da rezervišem sobu unapred na nekoliko dana. Sva sreća da sam poneo dramu Kopenhagen Majkl Frejna. Uzbudljivo kontraverzno prijateljstvo dva naučnika, i kako je Verner Hajzenberg pokušao od Nilsa Bora da izmami poslednju tajnu za stvaranje atomske bombe. Da, ovde u Kopenhagenu, u sivkastoj svetlosti, na sivkasto-mrkom moru, Bor je našao formulu za pakao. Nije dopustio da mu je uzmu nacisti, odneo je u Ameriku. Radio sam na drami sa radnim naslovom Brioni, i interesovalo me kako veliki majstori od aktuelnog društveno-političkog materijala prave dramski tekst. Tako sam pored Harolda Pintera došao i do Frejna (Frayn), ali i do Dejvida Hera (David Hare) i njegove dramske trilogije o stubovima Velike Britanije – crkvi, pravosuđu i partijskim liderima. I željno očekujući odlazak iz Kopenhagena jednog dana sam u prelepoj knjižari Atheneum, na uglu dve ulice, pregledavajući mnoštvo knjiga naleteo na knjižicu Dejvida Hera Berlin/Zid (Berlin/Wall – Faber and Faber 2009.). Pročitao je u dahu, i zatim još nekoliko puta.
Dve Herove priče su dva sećanja o zidovima koje dižemo i onima koje ne uspevamo da dignemo, o tome kako je mnogo lakše dodati još jednu ciglu u zidu, nego otvoriti još jednu kapiju u njemu. Prva priča je o Berlinu, druga o zidu dugom 486 milja koji razdvaja Izraelce od Palestinaca.
Da je Berlin više od grada, na svoj način je rekao i Nikita Hruščov – Berlin su muda Zapada, kadgod želim da Zapad vrisne, ja prignječim Berlin. U međuvremenu, svet se promenio, čuveni zid je srušen, ali za Hera, koji ga je od sedamdesetih prošlog veka često posećivao, Berlin i dalje u svom karakteru ima nešto neuhvatljivo.
Pokušaji da se clubbingom i investicijama u novu arhitekturu učini kraj istorije, smatra Her, nisu uspeli. Berlin se ne može osloboditi svoje povesti, ne može uzeti odmor iz svoje istorije, mada se marketinški vrlo trudi, sve aktuelne manifestacije koje bi trebalo da ga učine veselim, frivolnim Heru su nestvarne i privremene. Njim i dalje vlada jedinstvena paranoja, bez obzirana na to što su u prostoru ranije hladnoratovske razlike izbrisane, tako da vam taksista naznačava kada ste u istočnom, a kada u zapadnom Berlinu. Greška je, smatra Her, što je zid uništen, teško se može naslutiti gde se protezao, a ovaj grad ipak ne može pobeći od svoje prošlosti, od svoje paranoje. Sada je, kažu, u slobodi, a po njemu se i dalje dižu bunkeri. Zašto nova američka ambasada liči na Fort Noks, srednjovekovnu tvrđavu u centru grada, baš gde se nekada protezao zid? Ona šalje poruku: Mi nismo bezbedni.
Berlinski zid je, po Heru, podignut da bi se jedan deo naroda izolovao od drugog dela. Teško za narod, ali dobro za političare. Gradonačelnik Zapadnog Berlina Vili Brant u toj situaciji postaje značajna politička ličnost, otvara mu se karijera ka vrhu države i sveta. S druge strane je Erih Honeker, po zanimanju zidar, bio je nadzornik zidanja i ubrzo potom je postao predsednik države i gensek komunističke partije DDR-a sve do rušenja svog zidarskog dela 1989. godine.
Ali, dok šeta, Her u sebi nikako ne može da izbegne asocijacije na hitlerovsku prošlost grada i na rat koji je odneo 72 miliona žrtava. Njega su aktuelni napadni clubbing, kafei, poziv da je Berlin najbolje mesto za zabavu u Evropi, izgleda više podsećali na nacistički hedonizam Berlina tridesetih prikazanim u filmu Kabare. Da li ste bili u Kit-Ket klubu, pitanje je svakom pridošlici. Ovo je grad mladih, morate da odete u Kit-Ket klub. Ne, odgovarao je Her, ja sam došao da snimam film o poratnoj nemačkoj krivici. Upravo je adaptirao roman „Čitač“ Bernharda Šlinka za istoimeni film. Sa rediteljom Stefanom Daldrijem obilazio je lokacije koje su i dalje zadržale zlokobnost, kao nekadašnji zatvor Hohenšenhauzen, ili su u opštim gradskim raspravama, u čuvenim nemačkim Hauptstadtdebatte, izvršene prenamene mesta za poštovanje i dugo sećanje, pa je aerodrom Tempelhof pretvoren u Tempelhof klub za transvestite.
Na svakom koraku je Her, nasuprot iskonstruisanoj atmosferi zabave, a verovatno obuzet Šlinkovim romanom, nalazio tragove zločina. Eto, na ovom mestu su, recimo, nacisti spaljivali knjige. Her smatra da je Šlink napisao veliki roman zato što Holokaust prikazuje ne iz ugla žrtve, već kroz razmišljanje izvršilaca i mladih, poratnih generacija. Film je međutim napravljen tako da glavna glumica Kejt Vinslet (igra esesovku Hanu) dobije Oskara i daleko je od dubokog promišljanja Bernharda Šlinka o nemačkoj krivici. Film je izgleda za ovakve teme neadekvatan medij, tako da i ovaj Daldrijev igra na “niske strasti”, seks između dečka i srednjovečne žene, onom po čemu se film masovno gleda i komercijalno isplati, a u Americi dobije nagrada.
Šlink je napisao ovaj provokativan roman 50 godina posle rata. I mada je nemačka javnost već počela da se izvlači od pritiska ratne krivice smatrajući da je prošlo dovoljno vremena za okajavanje, da je s ratnim grehom gotovo i da je stiglo novo doba kada Nemačka može ponovo moćna i ujedinjena, očišćena, da se uspravi bez griže savesti, Šlink je vraća na mesto zločina. Krivica još postoji, čišćenje u mnogim slučajevima nije bilo iskreno. Zbog toga stid raspaljuje patnju. Između razumevanja i osude mora se izabrati osuda, razumevanje dovodi do oslobađanja od krivice. Šlink je doveo u pitanje Jaspersovu tezu da nema kolektivne krivice i da ona može biti samo individualna. Koliko god da se kolektivna krivica može ili ne mora moralno i pravno prihvatiti, ali šta onda, pita se Šlink, sa ispisivanjem kukastih krstova na jevrejskim grobljima, šta sa toliko mnogo starih nacista koji su napravili karijere u sudovima, raznim upravama i na univerzitetima, šta sa tim što Savezna Republika Nemačka nije priznala Izrael?
Ovih temeljnih dilema nema u Herovom filmu, mada ih je očigledno bio svestan kada se u šetnjama Berlinom prisećao reči Teodora Adorna:”Sve što možemo reći o koncentracionim logorima je u isto vreme i suviše i nedovoljno”. Too much and not enough. Ali, filozofija i praksa separacije ne pomaže. Simon Vejl je tvrdila da svaki pokušaj odvajanja opet uspostavlja vezu.
Dejvid Her groteskno pokazuje koliko je to istinito na primeru Memorijala ubijenim Jevrejima Evrope otvorenog 2005, nad kojim se književnik Martin Valser uzbuđeno pitao: „Koja još nacija oseća potrebu da memoralizuje svoju sopstvenu sramotu?“. Engleski književnik komentariše: Kao da Valserovo strpljenje posle 60 godina od rata gubi kontrolu (Her upotrebljava igru reči pa piše snapping, što pored gubljenja kontrole znači i škljocanje). I primećuje da je arhitekta Peter Ajzenman (Peter Eisenman) postavio 2.711 identičnih betonskih ploča na 204 hiljada kvadratnih stopa, ali bez teksta, bez slika. Zašto? Zato što je arhitekta jedino mogao da dopusti da se kaže – Hej! Voleo bih da ljudi švrljaju po njima, dodao je arhitekta, i odmah na otvaranju kompleksa ohrabrivao da se iscrtavaju grafiti. Da, dodaje sarkastično Englez, ali hemijske sastojke grafitne olovke proizvodi kompanija Degussa, a ona je deo grupe zvane Degesch, koja je svojevremeno proizvodila gas ciklon B.
Teško je ispetljati se iz prošlosti, zaključuje Her.
Teško je ispetljati se i iz volje velikih da se svuda dižu zidovi, uprkos proklamovanoj globalizaciji, uprkos pričama o otvorenim društvima. I ona koja važe za vrlo otvorena imaju gotovo isti, ako ne i veći stepen kontrole građana kao i zatvorena društva. Sankcije, izolacije vrlo su popularne za kolektivna kažnjavanja država i regiona. Povremene pretnje ponovnim uvođenjem viza Srbiji doživljavam kao pretnju dizanjem zida prema nama, kao što je svojevremeno Honeker zidao u Berlinu, ili Izraelci u Palestini. Do Slovenije i natrag auto-putom – osam pečata u pasošu, četiri ček-pointa na prostoru koji je donedavno bio jedna država. Ograničavanje prostora je volja za moć, svaki zid je segregacija, čvrsti dokaz moći, ali i njene degradacije.
Poznati su Kineski i Berlinski zid, ali ovaj u Izraelu od 486 milja, četiri puta duži od Berlinskog, je nepoznat, izmiče pažnji javnosti, mada se može videti iz svake satelitske stanice u orbiti oko zemlje. Pod medijskim je embargom, niko ne piše o njemu, niti izveštava šta se događa oko njega. Ko je stavio embargo, gde su toliko izvikani “slobodni” mediji i da li među njima postoji Šlinkov stid jer učestvuju u prikrivanju zločina? Dejvid Her se pita da li je i šta je tu normalno. Zid je počeo da se gradi 2002, Izraelci su ga nazvali gader ha’ harfrada ( ograda koja odvaja), a Palestinci ga zovu jidar al-fasl al ‘unsun (zid rasne segregacije). Širina zida varira od 30 do 150 metara i predstavlja od dve milijarde dolara kombinaciju rovova, elektronskih ograda, osmatračnica, jaraka, betonskih ploča, ček-pointa, puteva za patrole i koturova bodljikave žice, svega dva miliona dolara po kilometru, a 85 posto nacije radi na njegovoj izgradnji. Desetinama hiljada ljudi i s jedne strane i s druge strane zida ukinut je normalan život.
Izraelci smatraju da su u pravu, da se “Ogradom za život” brane od inflitracije terorista i masakra. Međunarodni sud u Hagu je još 2004. presudio sa 14 glasova prema jedan da je izraelska okupaciona sila izgradnjom zida narušila međunarodno pravo, da mora odmah da prestane sa gradnjom, da ga razruši i da oštećenima nadoknadi štetu. Ništa se od svega toga nije sprovelo, zid se i dalje utvrđuje. Jedan profesor sa palestinskog univerziteta je Heru objasnio situaciju sledećim rečima:”Stavite nekog u kavez, i kada on počne da vrišti, što bi svaka normalna osoba učinila, vi njegovu violentnu narav koristite kao opravdanje što ste ga pre tog izliva besa stavili u kavez. Zid je savršen zločin. On stvara nasilje, a bio je tobože podignut da ga spreči”.
Izrael je u paradoksu, reći će izraelski intelektualac Heru, on svetu izgleda moćno i agresivno sa jakom armijom i nuklearnim naoružanjem, ali u sebi oseća da je slab i da je njegova budućnost lomljiva, a zemlja privremena: “Sa sobom smo doneli jevrejsku bolest – neukorenjenost, sposobnost da se prilagodimo, ali ne i da se naselimo. Posle 60 godina Izrael još uvek nije u svom domu”. Zid nije doneo ni osećaj bezbednosti, ni izvesnosti. Neimenovani intelektualac tvrdi da je kolektivno kažnjavanje Palestinaca i okupacija “degradirala njih, ali je takođe degradirala i nas… Mi preživljavamo, a ne živimo”. Otišao sam preko EU zida u Kopenhagen da vidim kako se to najsrećnije na svetu živi, vratio se razočaran njihovom depresijom, ali našao knjigu o zidovima, o segregaciji prostora, o povratku prošlosti, o svuda prisutnoj moći u prostoru i vremenu što ne dozvoljava ni društvu niti pojedincu da srećno žive. Već samo obaveštavanje da postoji mesto gde se najsrećnije živi na zemlji doživeo sam kao da sam izbačen extra muros, izopšten, i uteran intra muros, getoiziran. Da, to je bila bajka, ali Andersenov tajanstveni osmeh sa statue pored zabavnog parka Tivoli i dalje obećava. Dok god ima zidova, bajka o sreći postoji. Prema tome i patnja.
Hamas kažnjava one za koje smatra da su izdajnici, priča Her, tako što im visoko na zidu nacrtaju bicikl i onda im ostavljaju izbor – da se popnu kako znaju i umeju i da donesu bicikl, a ako to ne urade, biće kažnjeni. Her je zaprepašćen intelektualnom perfidnošću ovog načina kažnjavanja. Ali, zar ova priča nije i o nama? Kada ćemo i da li ćemo ikada dohvatiti i doneti taj nacrtani bicikl na visokom EU zidu?
Ima, međutim, još jedna “lepša” komparacija. U romanu Bernharda Šlinka na suđenju u Berlinu esesovka Hana (tu scenu je Her ubacio u scenario) na pitanje sudije zašto nije otvorila vrata na zidovima crkve unutar kojih su goreli zatvoreni ljudi, iskreno se zgranula i uzvratila je: Pa kako sam mogla, onda bi nastao haos?!
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/dejvid_her_savrsen_zlocin_su__zidovi.26.html?news_id=272867
