triole. aritmični puls univerzuma
na njenim jagodicama.
bukte hladne vatre praskozorja.
i heliograf postaju njene oči:
kakve svetlosti, kakve kanonade
sunčanih vulkana igraju u njima.
triole. ritam simetrale jave i sna…
smirajna poprišta svetla i senki
i laki hod po proplancima.
šta li sve skriva iza tamnih naočara
u letnjoj bašti velegradske vreve…
šta li skriva i kad ih povremeno skine,
u pogledu odlutalom
u nepregledne plataže lavande i lana,
u kovitlacu sladunjavih zamki,
u zenitu poznog letnjeg dana…
triole. imenom joj dominiraju vokali.
a mojim ekranom: Dejvid Mek Kej.
Pošteni bankar iz Kanade javlja o nasleđu.
baš nemaju sreće nepoznati bogati rođaci
okončavaju naprečac i bez naslednika.
njima slava a hvala bankarima
iz Kvebeka, iz Kampale, iz Ankare..
koji se uzdaju u moju lakovernost,
dok, eto, od nje – najčešće ni slova.
triole. kiša se okomila na Vankuver.
ovde je jesen, ali ništa još ne pada,
osim lišća… pada mi, zapravo, na um
da nisam imao hrabrosti nikad da joj kažem
da sam mahom izmišljao povode za naše
tobože usputne susrete…
triole. sada je na pobrežju zlatnih borova.
i izvesno, zanemarila je sve.
od ubedljivih iluzija, ostaju mi još pesme,
i ovaj uporni blagovesnik, kanadski bankar,
Dejvid Mek Kej.
Toni Perdić
