Istraživanje koje je pred nama treba da donese osvetljenje jednog nepravedno zapostavljenog romana, koji je imao (ne) sreću da ga književna javnost upozna u časopisu 1932. godine, pa tek četiri decenije kasnije da se pojavi u originalnom, itegralnom izdanju, skupa sa neadekvatnim predgovorom. Rasvetljavanje problema demonizma glavne junakinje romana Kap španske krvi trebalo bi da pokaže jedan od romana Miloša Crnjanskog u kome je centralni junak žena, koja je u isto vreme sposobna da bude pokretač radnje, da se odupre stegama moralnih kodova, ali i žena čiji je jedni cilj pronalazak prave ljubavi. Analizirajući status i oblike demonizma koji se transponuju kroz junake romana Kap španske krvi, najviše smo se osvrnuli na lik Lole Montez, ali i na likove svih njenih ljubavnika. Nastojali smo da pokažemo i razotkrijemo koren demonskih poriva glavne junakinje romana Kap španske krvi, pri čemu smo posebnu pažnju posvetili ljubavi, erotizmu i odnosu demonizma prema erotizmu i ljubavi. Uporište za predstave demonizma možemo pronaći i u toposu smrti, transponovanom u dve ravni, u ravni fizičke smrti, ali i ravni metafizičke smrti.
Ako se osvrnemo na kritiku koja je o romanu pred nama malo toga izrekla, možemo naći tek nekolicinu predgovora i pogovora, koji su svaki na svoj način nastojali da predstave roman Kap španske krvi.
Kako Aleksandra Nikolić u svojoj magistarskoj tezi govori o ovom nepravedno zapostavljenom delu, sam autor nije smatrao za nesreću činjenicu da je njegov roman izlazio u književnom časopisu, ali da je verovao kako je to ipak dobar roman. Crnjanski svoj roman kvalifikuje kao finu priču, istoriju bez istorije, kao psihološku studiju, ali napominje da roman nema političkih namera (Nikolić 1998: 39). Roman Kap španske krvi je preštampan 1970. godine, u izdavačkoj kući No-
lit, tada nije imao valjani prikaz, tek Dragoš Kalajić u pogovoru sa naslovom „Predlog nove, različite, lektire romana Kap španske krvi“ govori o romanu kao o priči o ženskoj strasti, žudnji, ali i želji za besmrćem, u kome raspoznaje motiv fatalne i demonske žene (Kalajić 1984: 179 – 190). U radu pred nama pomoću motiva demonizma glavne junakinje, Lole Montez, pokušaćemo da predstavimo roman Kap španske krvi kao vredan i metafizički i psihološki produbljen roman.
Već pri ulasku u prvu varošicu, na početku romana Kap španske krvi, Lola Montez je skrenula na sebe pažnju stanovnika, pa prvi nagoveštaj demonizma možemo zapaziti tokom razgovora junakinje sa sveštenikom, koji je savetuje da se uda. Prilikom razgovora sveštenika i Lole Montez, igračica izjednačava Boga i Satanila, odosno Đavola.
„ – Ko nema porodicu, Bog neka mu je u pomoći – govorio je, međutim, on i dalje. -Bog koji je stvorio sve ovo. – Ali đavolski toplo – prekide ga ona, dobacivši mu samo, drsko, dok su kola polazila, uz viku njene sobarice: – Kao da je prisutan, pri tom, uz vašeg Boga, bio i Satanilo?“ (Crnjanski 1991: 14, podvukla M.T.).
Iako se ne odriče direktno Boga, Lola Montez ipak, sebe postavlja udaljeno od njega, što nam govori prisvojna zamenica vaš. Upotreba prisvojne zamenice vaš u iskazu Lole Montez nam može ukazati na određenje Lole Montez kao udaljene od Boga, ali približene Satanilu. Da bi Satanila tumačili kao vrhovno božanstvo Lole Montez, nužno je da se ona odrekne Boga, a prihvati Satanila, pošto to ne čini eksplicitno, možemo uzeti jedino da je Lola Montez pod vlašću Satanila i to ne svojom voljom. U samoj srži demonizma Lole Montez prebiva potreba za pravom ljubavlju, koju je demon u njoj menjao za zadovoljenje čula, zadovoljenje potreba duše, koje se iznova i iznova vraćaju.
U neuzvišenim potrebama duše demon navodi Lolu da vidi priliku za uzvišenje, za čežnju. Čežnja koja umesto prave ljubavi nastanjuje dušu Lole Montez biva pokretač ka svim njenim avanturama, u kojima se ona daje bez ljubavi. Demon u Loli Montez diktira da bude svirepa prema muškarcima jer će je samo takvu voleti: „Voleće me, jer sam bila svirepa.“ (Crnjanski 1991: 14). Milo Lompar (2000) govori o razlikovanju, odnosno o razdvajanju pojmova seks i ljubav, pri čemu seks enkodira kao đavolsko delanje. Po Lomparovom mišljenju, seks prazni ličnost, život, poništava sećanje, ali u isto vreme prazni i smrt (Lompar 2000:4), i odista, Lomparovu teoriju možemo primeniti na glavnu junakinju romana Kap španske krvi.
Za Lolu Montez susret sa đavolom zaista je posedovan simbolom seksa. Kako ništavilo i perverznost rezultiraju pražnjenjem tela čoveka, možemo zaključiti da se telo Lole Montez svakim novim ljubavnikom sve više praznilo, što je ostavljalo mesto Nečastivom da se nastani u telu Lole Montez. Milo Lompar kao glavnu razliku između ljubavi i seksa nalazi u činjenici da ljubav ne iziskuje preobraženja, dok seks dovodi do preobraženja, ono što se otme preobraženju, odbija ugovor sa đavolom. U momentu gubitka mogućnosti razlikovanja seksa i sveta Lomapar nalazi odvajanje od ljubavi (Lompar 2000: 10), te možemo zaključiti da se Lola Montez odvojila od ljubavi kada je prestala razlikovati svet i seks, i započela davanje tela bez ljubavi, što se dogodilo još na početku romana Kap španske krvi. Ostavivši Hajnriha putem pisma, Lola Montez nastavlja svoja sramna lutanja po Bavarskoj, osvojivši još mnogo muškaraca, kojima je dala svoje telo, odvojivši se sve više od ljubavi.
U Romanu o Londonu, Nađa je ljubav, ali ona ljubav koja podrazumeva da u drugom može voleti sebe, upravo u takvoj ljubavi se ne pronalazi Rjepnin, zbog čega je i gubi. Lola Montez ne pronalazi partnera u kome bi mogla voleti sebe, jedini u kome može voleti sebe je Hiršberg, dok u Ludviku ne voli sebe, jer se ne pronalazi u njegovim godinama, upravo iz razloga što Lolu Montez Ludvikove godine ne čine srećnom, jer joj ne daju ljubav, Lola Montez u Ludviku sebe vidi kao telo ljubavi – seks.
Transformacija Lole Montez u romanu Kap španske krvi može se videti u promeni Lolinog ponašanja. Na početku romana Kap španske krvi Lola Montez se javlja kao gorda žena, koja ne trpi pridike, da bi se tokom romana transponovala u sve osorniji lik – kako je više tonula u okrilje demona, postajala je sve svirepija. U preinačenju Lole Montez nalazimo vid demonskog delovanja, kazao bi Milo Lompar, kako jednako zaključuje za Rjepnina iz Romana o Londonu (Lompar 2000: 10).
Svirepost Lole Montez mogla se u naznakama uočiti još na početku romana Kap španske krvi, u sceni sa njenom dogom Torom, da bi se kasnije u svađi sa Hajnrihom pokazala kao dosledno gorda, odbivši ga i ponizivši ga. Pred ljubavnicima, Lola Montez se mogla pokazati i kao nežna i mila, nespretna i nezaštićena, onako kako se postavila pred Ludvikom, ne bi li izazvala sažaljenje i postigla željeni cilj. Po mišljenju Mila Lompara (2000), Rjepnin zaključuje da ljubav čini smrt prihvatljivom, a da seks prazni čak i smrt, te Rjepnin odbija da svoj život da za smrt u čijem je korenu seks, odnosno đavo. Nasuprot tome, Lola Montez ne pravi takav ustupak, ona sve više teži seksu – dok Rjepnin smrt udaljava kloneći se seksa, Lola Montez se po pomenutoj teoriji sve više priklanja smrti. Do smrti Lole Montez neće doći, bar ne u fizičkom smislu, smrt koja će zadesiti biće Lole Montez jeste metafizička smrt, u kojoj će umreti samo ljubav Lole Montez, kao mogućnost da drugi u njoj voli sebe i da ona u drugome voli sebe.
Ako se osvrnemo na tumačenja Zorana Gluščevića (Gluščević 1996) mogli bismo reći i da se Lolino svesno prepustilo telesnom bunilu, te ona kao svoju odbranu pokazuje agresiju, dok se prepušta ništavilu. predočava o dvostrukoj mogućnosti izbora junaka, ili predavanje tokovima ezoterijske svesti ili predavanje ništavilu. Z. Gluščević (1996) pored opredeljenja za ezoteriju ili ništavilo govori i o identifikaciji čoveka sa delatnošću kojom se bavi i za šta sebe smatra što možemo dovresti u vezu sa Lolom Montez. Kako se Lola Montez izjasnila kao Sotonin izaslanik, jasno je da se bavila đavoljim poslovima, jer joj je to pružilo mogućnost da se identifikuje kao nje-
gov izaslanik.
Nikola Milošević (1964), slično Zoranu Gluščeviću, koji predočava dvostruku mogućnost za junaka, govori o neophodnom filteru za junake, nalazeći da je ono čemu teže Crnjanskovi junaci zapravo transcedentalno pa tako spominje generala Kostjurina, koji svoj filter pronalazi u nasilništvu, analogno tome bismo mogli reći da Lola Montez svoj „filter“ nalazila u telesnom davanju. Lompar (2000) za lik Rjepnina iz romana Roman o Londonu uviđa da se gordošću brani
od onoga što preti da postane kopija originala. Tako se i Lola Montez gordošću brani od činjenice da će postati samo nezadovoljna žena bez ljubavi. Gordost zauzima formu koja negira autentičnost, kao osobina đavolskog pobunjenika, koja je neophodna za đavolji eksperiment. Autentičnost nad kojom đavo uzima moć ima dvostrukost, „imati punu moć nad“ – tako i đavo ima moć nad njom, pri čemu Lolu Montez tera na bludno ponašanje.
Ne imavši porodicu, sreću, ljubav i dom, Lola starost percipira jednako kao decu, što i svedoči svom ljubavniku Hiršbergu: „Starost je, Hiršberg, ista kao i deca, ćuti i obožava“ (Crnjanski 1991:
19). Pošto se nije ostvarila kao majka, Lola Montez, nasuprot drugim Crnjanskovim junakinjama, Dafini, Ani, Kumriji, lišena materinstva imaće starost da je trpi i obožava. Iako se starost u romanu
Kap španske krvi vezuje za Ludvika, starijeg od Lole Montez trideset i četiri godine, ostavrenog na porodičnom planu, citirani pasus se odnosi na buduću, Lolinu starost, koju će dočekati bez dece. Kasnije, tokom svoje romanse sa Ludvikom I, Lola Montez će pomenuti porodicu, koju nije smela da spomene, a koja će biti indirektni uzrok njenog izgnanstva iz Minhena, jer će time Ludviku postati otužna. Kako je svesna svoje uloge metrese, Lola Montez se drznula da pređe granicu dopuštenog i u svoju vezu sa Ludvikom uvuče i njegovu suprugu, nadajući se da će joj druženje sa Ludvikovom suprugom biti od pomoći da sebi obezbedi ostajanje u Minhenu. Nasuprot slutnjama da će sa Ludvikovom formalnom suprugom ostvariti uspešnu saradnju, Lola Montez doživljava fijasko, postaje dosadna Ludviku, koji je prepušta egzorcističkoj grupi koju su osnovali sveštenici, ne bi li očistili Minhen od vampira.
Govoreći o motivu porodice i poroda, odnosno nemanja istog, možemo se osloniti na priču o opkladi u Romanu o Londonu, kada se đavo kladi sa Rjepninom u ono najsvetije, porodicu. Ako sagledamo činjenicu da Nađa želi dete sa Rjepninom, jasno uviđamo da će ih to dete u stvarnosti samo udaljiti, umesto da ih veže, što je, naravno, usud Nečastivog. Lola Montez nasuprot Nađi – za koju Lompar (2000) nalazi da je jedino čisto i jedini trag ljubavi – ne želi dete, već ljubav.
Želja za ljubavlju je pokretač kod obe Crnjanskove junakinje, iako obe tu istu ljubav ne dostižu. Lola Montez biva opsednuta Nečastivim, koji je skreće sa puta ka pravoj ljubavi, a Nađa takođe biva skrenuta sa puta, delovanjem đavola. U Romanu o Londonu Nađa želi dete koje će je po njenom mišljenju zbližiti sa Rjepninom, ipak, dete će ih u stvarnosti samo udaljiti, jer Nađa odlazi u Ameriku ne rekavši Rjepninu za dete, gajeći u sebi ubeđenje da će ih dete u njoj spojiti. Dete koje se javlja u Romanu o Londonu đavolovo je poslanstvo, đavo je taj koji je u Nađu usadio ideju o detetu. Transponovavši se u ginekologa, Nađi je pomogao da se ostvari kao majka, ne bi li zadržala Rjepnina. Jedini uslov Nađinog odlaska u Ameriku i napuštanje Rjepnina je bio taj da odlazak ne predstavlja odvajanje od ljubavi, što se ipak dešava – Nađa se odvaja od Rjepnina upravo kao od ljubavi. Lola Montez nema dece, koja bi bila spona između nje i partnera, u romanu Kap španske krvi ne nalazimo potvrdu da Lola želi dete. Činjenica da Lola Montez ne želi dete povezuje je sa Dafinom iz Seoba, koja posle sagrešenja sa deverom udarcem u stomak povređuje plod u sebi, što inicira i njenu smrt. Smrt ploda u Dafini je indicija njene smrti, što implicira da erotizam Dafine i Lole Montez vodi ka smrti.
Đavo koji zaposeda Rjepnina u Romanu o Londonu proziran je, u isto vreme je i ubica, dok je đavo koji zaposeda Lolu u isto vreme i bludnik. Da je đavo u Romanu o Londonu ubica posvedočiće Rjepninovo samoubistvo, na koje ga je nagnao Nečastivi, jer je Rjepnin prestao da razlikuje svet i seks i stopio ih u isto, pa je Rjepnin gurajući seks od sebe, gurao ljubav, koja ga je odvela u smrt, koju nije hteo dati za seks.
Kako Lompar (2000) nalazi da je momenat krivice koju oseća Rjepnin u isto vreme ekvivalent sopstva pred đavolom, nalazimo da su nesigurnost i udaljenost od ljubavi Lole Montez ekvivalent obuzetosti đavolom. Nađa je za Rjepnina iz Romana o Londonu ideja ljubavi, ali i kao takva ne može pomoći Rjepninu, jer on u njoj ne može voleti sebe, ona je za njega ljubav, koitus, čak bestidno, zadovoljstvo tela, duše, kome pribegava i Lola Montez, jer ona ne voli nikog snažno poput Nađe. Lola Montez, zavedena nečastivim, tražeći pravu ljubav, ne može postati ljubav za drugog, onako kako je bila Nađa u Romanu o Londonu, jer Lola Montez ne pokazuje ljubav poput Nađine, ljubav jedne žene za samo jednog čoveka. Telo ljubavi predstavljalo bi koitus, dok bi ideja ljubavi bila ljubav bez koitusa, sama ideja ljubavi ne može spasiti junaka, jer ga zapravo đavo nagoni da, braneći se od seksa, intenzivnije priziva seks, što ga udaljava od cilja. U razdvojenosti ideje i tela ljubavi formira se zjap koji predstvlja đavola. Prateći zaključak do kog Lompar (2000), dolazi možemo reći da je raspolućenje ljubavi Lole Montez i Hiršberga (ako uzmemo da je Hiršberg Lolin par u ljubavi), zapravo raspolućenje ljubavi na logos i telo, među kojima se ogleda đavo.
Želja za koitusom koju poseduje Lola Montez u biti, odaljava je od ljubavi i privlači demonskom slugi. Nasuprot đavolje manipulacije i usmeravanja ka koitusu, umesto detetu, Rjepnin gubi ljubav. Lola Montez u romanu Kap španske krvi nikada ne pokazuje materinske pobude, Lolom Montez đavo manipuliše isključivo na emotivnom planu. Koristeći momenat težnje Lole Montez ka pravoj ljubavi, Nečastivi je usmerava ka koitusu, koji je udaljava od željenog cilja. Kako Crnjanski u Romanu o Londonu ispituje ideju da je seks koren svega, u romanu Kap španske krvi ova teza se može preformulisati kao da je seks koren sveg zla. Videći snagu u davanju svog tela, Lola Montez će bestidno nuditi telo svima, ne bi li ostvarila svoje ciljeve. Upravo u tom davanju je koren nemogućnosti pronalaska mira i ljubavi za kojima stremi. Za Lolu Montez će ljubav biti samo ideja do koje će je đavo voditi telom, odnosno udaljavaće je od nje.
Lola Montez opsednuta đavolom ostavlja i Hiršberga, ali i Ludvika, sačuvavši Hiršberga kao biće u svojoj prošlosti, ali biće koje je možda jedino bilo dostojno njene ljubavi. Ostavši sama na kraju romana, Kap španske krvi, Lola ostaje sa đavolom, koji je nagovara na još jedan besramni potez, na pisanje pisma Ludviku, kako bi nastavila svoj put na koji ju je usmerio Nečastivi, vrteći se isključivo u davanju tela bez emocija. Ostavljajući Hiršberga, Lola Montez napušta put nelogičnosti, put ljubavi, uzimajući put logičnosti, put đavola, slično Rjepninu iz Romana o Londonu koji nastupa mimo životnog stava – kladi se sa nečastivim, odustavši od klađenja na konjskim trkama, odustaje od prilike da vidi Nađu, jer ne dobija novac koji bi mu omogućio putovanje. Da je Lola Montez rizikovala i pokušala da ostvari ljubav sa Hiršbergom onda kada ga je oterala zbog ubistva doge, možda bi ostvarila ljubav sa njim. Ipak, Lola Montez se poput Rjepnina odlučuje za logičan potez (đavolji) – da otera Hiršberga. Korene neuspeha Lole Montez i potpadanja pod logično vidimo u Lolinoj nesigurnosti, strahu od nemogućnosti pronalaska prave ljubavi. Uporište nepomirenosti sa svetom Lole Montez, opozitno sa Rjepninovom pomirenošću, a ogleda se u nastojanju Lole Montez da pronađe pravu ljubav.
Plesačicino davanje bez emocija nalazi uporište u egzistencijalnoj nestabilnosti u koju zapada izazvana telesnim porivima. Govoreći o demonskoj zavodljivosti Lole Montez ne možemo, a
da ne govorimo o njenoj igri. Igra koja ju je dovela u Minhen, želja za pozornicom i slavom, načinila ju je prestižnom za svakog muškarca.
Tako student Hiršberg, za koga će se kasnije ispostaviti da je jedini bio na korak do ostvarenja prave ljubavi, smatra da je osvajanje žene koja je poput Lole Montez, „demonske žene“ (Crnjanski 1991: 24), jednako krvavom osvajanju tvrđave. U poređenju Lole Montez sa tvrđavom nalazimo da je tvrđava pojam koji će Lolu označiti kao neosvojivu za Hiršberga, a zapravo, ono što je čini tvrđavom jeste nemogućnost osvajanja njenog srca, jer se Lola udaljava od ljubavi, a onog momenta kada je pristala na opkladu sa Nečastivim, postala je njegov zupčanik – svaki pokušaj odbijanja opklade, koji je zapravo korak ka ljubavi, bio bi pokretanje zupčanika, te se nikako ne bi mogla dostići.
Potreba za Lolom Montez kod svih muškaraca se naročito intenzivirala upravo posle zanosnih španskih igara koje je priređivala u pozorištu. Pojavljivala se na sceni odevena u raskošne 2crne čipke, svilu, zlato, odeću koja je prožeta crvenim nitima, takva je plenila scenom i prisutnima bestidno pokazivala svoje obline i „božansku nogu“. Atributom „božanska“ nogu ove bestidne plesačice Crnjanski određuje kao tvorevinu Boga, koga se ona u ranije pomenutom pasažu romana odrekla. U ovoj sekvenci vidimo da Lola Montez sama po sebi nije demon, no da je opsednuta demonom, da na njoj ima lepote koja seže u božanske razine, ali da sva ta lepota biva prekrivena crnilom i hladnoćom, što je odvlači na stranu ništavila. Lolu Montez njeni ljubavnici neretko porede sa boginjama, ponajčešće Ludvik, on je poredi sa Afroditom, koristeći mnogobrojne3 Afroditine nadimke, u Loli Montez vidi belinu, antičkih boginja, koje prekriva crna čipka, te se na Loli Montez ogledaju kontrasti. Jedna od slika u kojima je Lola Montez prikazana kao boginja, odnosno njeno lice je upoređeno sa španskom ikonom: „Kršeći prste, ona je šaputala mladiću, kao da je na grudima imala tešku ranu, sa licem jedne ikone španske, uzbuđena sad od litije koja je napolju čeka, koja žagori, koja se tiska i čeka da je celiva.“ (Crnjanski 1991: 19). Lola Montez kontrastira od blede boginje svetle kože do crnog demona koji pije krv Bavarskoj. Obožavaoci Lole Montez poređeni su sa ljudima na litiji, dakle, na Lolu Montez gledaju kako na božasntvo, te čekaju da je celivaju. Kako Lola Montez privlači gotovo sve muškarce u svojoj okolini, nužno je govoriti o
erotizmu same junakinje, ali i o njenom poimanju sebe. „O meni se govori da sam agent engleskih slobodnih zidara, ali ja sam mnogo više: ja sam izaslanik Sotone, koji je, gde god bio spomenut, u svim verama, tvorac oholosti, samoće i ledenog sjaja duše, koja sjaji lepše od zvezde severnjače nad polom. Za borbu protiv njih treba perfidije, koju i oni imaju, ali treba imati i preziranje nebeskog, koje oni nemaju.“ (Crnjanski 1991: 28). Batajeva teorija o Erotu (2009) može se primeniti ne samo na odnos Dafine i Aranđela iz romana Seobe (bratska izdaja i prevara, koja je potkrepljena nagonom strasti), nego i na Lolu Montez i njene ljubavnike. Naime, erotizam, kako ga Žorž Bataj vidi (2009) posledica je potiskivanih želja, prikrivanih nagona. Znajući da je Ludvik bio na zalasku života, i da pored velikog broja ljubavnica nije uspeo da zadovolji porive strasti, pred njim se našla Lola Montez u kojoj je video mladost i strast, dakle, ono što je on izgubio, zbog čega i biva zahvaćen erotizmom. Hiršberg, kao mladi student, željan životnih slasti i uspeha, u Loli Montez vidi priliku za ostvarenje mladalačkih snova o ljubavi, njen erotski naboj u Hiršbergu izaziva strasti, jer mu Lola nije dostupna, Lola Montez je bila najpre ljubavnica Hiršbergovog najboljeg druga. Dugo prikrivane želje o kojima govori Žorž Bataj kod Lole Montez i Hiršberga brzo su se realizovale, a osećaj kajanja, kakav se javlja kod Aranđela u romanu Seobe, u romanu Kap španske krvi osetio je Hiršberg. Primetićemo da se u oba romana osećaj krivice zbog izdaje i neverstva najpre javlja kod lika muškarca, odnosno kod Aranđela iz Seoba i, Hiršberga iz romana Kap španske krvi. To, naravno, nije slučajno, ako znamo da obema ženama vlada demon, shvatićemo da su iz tog razloga lišene osećaja krivice. Lik Valerštajna nije ujedno i lik ljubavnika, naprotiv, to je lik jedinog uzdržanog čoveka, koji nije podlegao erotskim nagonima, iako implicitono4 saznajemo da je potajno gajio osećanja prema Loli Montez. Valerštajn je jedini koji je uspeo da obuzda Erota u sebi, ali ne i da se odupre demonu, koji ga je iskoristio da bi pobedio Lolu Montez. Erotska golotinja Lole Montez izazvana njenom bestidnošću nije pokolebala jedino Valerštajna. Kod Lole se javlja đavolska potreba da oseti ljubav, dok se kod Ludvika I javlja želja da oseti besmrtnost: „Ludvik je, po mome mišljenju, bolestan, bolestan od one velike bolesti koja se zove žudnja besmrća.“ (Crnjanski 1991: 105). Osećaj besmrtnosti Ludviku pruža koitus sa Lolom, a njegovim godinama daje nadu da se u njemu može probuditi strast i život. Kako njihov odnos nema za cilj razmnožavanje, već strasno uživanje tela, po Batajevoj teoriji, on bi vodio ka smrti. I odista vodi ka smrti, metafizičkoj smrti, koja sustiže sve ljubavnike, ali i Lolu.
Recipročno ogledanje junaka je teorija koju možemo primeniti na lik Lole Montez, koja sebe vidi onako kako je vide drugi, odnosno, sebe prihvata i smatra za ono za šta je smatraju drugi (Stojković 1996: 252). U razgovoru sa svojim hotelijerom, Hauardom, o odnosu prema crkvi, Lola Montez ponavlja da je oličenje demonizma, čak i više, da je izaslanik Sotane. Kako tvrdi da je izaslanik Sotone, potvrđuje to i činjenicom da ima sopstveni pakao, u kome se dešavaju orgije, ali te orgije su uzvišene: „(…) pri mojim orgijama vide se samo uzvišene slike lepote i čežnje. Sve što je nisko, izgnano je iz mog pakla.“ (Crnjanski 1991: 29). Lolin pakao je uzvišen, jer u njemu nema eksplicitnih orgija seksualne prirode, u orgijama u paklu Lole Montez učestvuje politički vrh, umesto besramnih orgija, vode se razgovori političke prirode, iako su orgije rezervisane samo za ljubavnike Lole Montez, kako misle Minhenci. Da je Lola Montez za Minhence i bila oličenje pakla svedoče njena pojavljivanja u Minhenu, sa crnim velom, plavim očima i malim šeširom, njena vrelina se suprotstavljala njihovom hladnom i mirnom temperamentu. Plavetnilo očiju Lole Montez simbolizuje dubinu, istinu, ali i zadovoljstvo samim sobom (J. Chevalier, A. Gheerbrant 2003: 510), čemu se suprotstavlja crnilo šešira, koje simbol hladnoće, smrti, tuge (J. Chevalier, A. Gheerbrant 2003: 76–79).
Milo Lompar (2000) govori o paklu kao apsurdnom noćnom svetu koji ne dozvoljava racionalno objašnjenje, te se Lolin pakao u kome se vrše orgije ne da racionalno pojasniti Minhencima, oni ga ne mogu percipirati kao pakao bez pravih orgija koitalne prirode. Lola Montez o orgijama u njenim odajama govori onako kako govori čitav Minhen, kao o noćima punim bluda i nemorala. Ali da je sve loše i nisko Lola Montez izgnala iz pakla, moglo bi da svedoči traženje ljubavi, kako Lola Montez žudi da pronađe ljubav, trebalo bi da progna koitus – nisko, loše, što Lola Montez ipak ne čini, sastanci u njenim odajama se nazivaju orgijama i povezuju se sa paklom.
Suprotnosti koje se javljaju u romanu Kap španske krvi simbolizuju i suprotnosti u duši Lole Montez, koja stremi ka pravoj ljubavi, a zapravo se daje bez ljubavi. Lolu Montez, simbol vreline, prevladava delovanje Sotone, pa iz njene duše počinje da zrači ledeni sjaj, koji će činiti privid topline Lole Montez. Milo Lompar za Rjepnina iz Romana o Londonu tvrdi da se uklanjanjem od ljubavi primiče hladnoći (Lompar 2000: 112), te hladnoću u Loli Montez možemo videti u udaljavanju od ljubavi. Konačni slom Lole Montez se događa na kraju romana, kada biva prognana iz Minhena, ponižena i posramljena, i okreće se jedinoj preostaloj mogućnosti, pisanju pisma Ludviku. Pismo koje Lola Montez piše na kraju narativne strukture vraća nas njenom početku i zatvara kompoziciju romana Kap španske krvi, približavajući ovo delo romanu Seobe. Lola Montez je izgubila bitku sa Nečastivim, jer nije pronašla ljubav, ali je poput Vuka Isakoviča nastavila potragu, sledstveno svojoj želji. Upravo u činjenici da Lola Montez stremeći pravoj ljubavi, prilazi koitusu, vidimo udeo Nečastivog, koji koitus menja za ideju ljubavi.
Tamara Milutinović
2 O simbolici i značaju boja u romanu Kap španske krvi detaljnije će se govoriti u radu koji je
u pripremi.
3 Motivi antike su prikazani u posebnom poglavlju i čine integralni deo master-rada.
4 Prilikom razgovora Valerštajna i biskupa Rajšaha, po povratku od Lole Montez koju je po biskupovom nalogu zatočio u zimskom dvorcu, oseća stid i na licu ima ogorčeni osmeh, dok ga biskup smiruje i govori mu o pravoj ljubavi prema Bogu.
Izvori
Crnjanski 1966: M.Crnjanski, Drame, Beograd: Prosveta.
Crnjanski 1991: M. Crnjanski, Kap španske krvi, Beograd: Narodna knjiga.
Crnjanski 2005: M. Crnjanski, Druga knjiga Seoba, Beograd: Politika.
Crnjanski 2006: M. Crnjanski, Roman o Londonu, Beograd: Novosti.
Literatura
Chevalier, Gherbrant 2003: J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola, Beograd: Posebna izdanja.
Bataj 2009: Ž. Bataj, Erotizam, Službeni glasnik, Beograd.
Gluščević 1996:Z. Gluščević, Magijsko-utopijska horizontala i zvezdano-eterična vertikala u novoj slici sveta Miloša Crnjanskog, u: Šutić M.
(urednik), Miloš Crnjanski – teorijsko- estetički pristup književnom delu, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 21-33
Lompar 2000: M. Lompar, Crnjanski i Mefistofel, o skrivenoj figuri Romana o Londonu, Beograd: Filip Višnjić.
Milošević 1964: N. Milošević, Antropološki eseji, Beograd: Nolit.
Stojković 1996: B. Stojković, Proces enkulturacije i odnos prema stranom u putopisima Miloša Crnjanskog, u: Šutić M. (urednik), Miloš Crnjanski – teorijsko- estetički pristup književnom delu, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 251- 257
Džadžić 1993: P. Džadžić, Povlašćeni prostori Miloša Crnjanskog, Beograd: Prosveta.
Lipar – časopis za književnost, jezik
