Ovde postoji nešto što je sasvim drugačije nego u drugim mestima, šta bi to moglo biti? Možda “slani dašak što se razliva sa molova”. Pada ti na pamet ovaj stih jer je “slani dašak” sigurno maestral ili neki sličan vetar: lebič, mistral, široko, svakako neki vetar s Mediterana, dakle, u nekoj smo zemlji juga, i u zemljama juga, sa ovim vetrovima, tu je rublje na prozorima, čaršavi koji se vijore na vetru i pucketaju kao zastave. Naši vetrovi, naše rublje.
Danas duva maestral pod starodrevnim arkadama ispod kojih prolazim, dan je blistav, ali u okolnim uličicama, čudno, nema rublja koje se sušina prozorima. Pitati nekog da li su žitelji grada prestali da peru rublje ili naprosto zaključiti da je ovo naizgled blistavo proleće zapravo “mračno proleče Sotoripe25″? Bolje je verovati Montaleu, ponekad pesnici imaju slutnje koje se jednog dana obistine. I danas nije današnji juli, već juli od pre nekoliko godina, jer to je privilegija data onome ko ispisuje ove stranice: da šeta i kroz vreme.
Krenuo sam od Sotoripe, nulte tačke jednog grada koji svoju tajnovitost čuva nedirnutu. I zbog koje bi mogao da izgleda škrt, jer je oprezan, ne daje se, nepoverljiv je. Ali onaj ko misli da je škrt nije shvatio njegovu darežljivost: on je grad zlatni orden Pokreta otpora. Đenova se daje kad treba.
Od Sotoripe produžio sam zloglasnom ulicom Prč, a onda idem nasumice, ko zna zašto, možda jer “neprekidni žamor dolazi s otvorenog, nepodnošljiv kao paranje noktima po staklu” (ponovo Montaleov glas). Tražim li i ja, kao on, “izgubljeni znak”? Tražim ga, jer je u ovom gradu Država uveliko prešla crtu i posejala mnoštvo znakova. A onda pokušala da ukloni tragove. Idem dalje. Trg
Fosatelo, ulica Lomelini, gde se nalazi kuća Đuzepea Macinija, jadan on, imao je neke čudne republikanske ideje. Ali već sam ušao u ulicu Del Kampo, prateći čaroliju jednog drugog glasa. Kako je lep bio taj glas, i istinski, pevao je o životu sa svim mrljama koje život ima, i o Đenovi, i o Italiji, onakvoj kakva je bila i koju je jedan klovn milijarder jednostavno izbrisao. A šta to ima u via del Kampo? Zna se: u via del Kampo ima jedna kurva. I dve, i više od dve. Ali danas, čudno, nema nijedne, možda ih je Security stavila u kuće da se suše kao rublje, očistili su via del Kampo, izgleda kao razglednica. Dragi Fabricio de Andre, koliko mi nedostaješ. Voleo bih da možeš da se vratiš i od ovih mesta napraviš stvarna mesta, da odstraniš lažnu glazuru kojom je pajac premazao grad, udahneš život životu u njegovoj jednostavnoj istini sačinjenoj prevashodno od bede.
Gore visoko je jedna badža: to je bez sumnje staro potkrovlje Dina Paolija, odakle se videlo more i gde je bila jedna mačka s crnom flekom na njuškici, s jednom zvezdicom koja se spuštala nadohvat ruke. Ali danas mačke više nema, more se ne vidi, a ni zvezdica, umesto nje stoji cmi cepelin iz kog će sići pripadnici Crnog bloka (Black bloc).
Stigao sam do obale gde bih mogao da uhvatim autobus za Sampjerdarenu i Bolcaneto. Ali danas nema autobusa. Ne mari, mogu otići tamo u mislima, jer se upravo s vrha tvrđave, koju je 1380. podigla Pomorska republika u odbranu grada, Đenova vidi kao na dlanu: srednjovekovni tornjevi, krovovi od škriljca, dimnjaci industrijske zone Ponente, kao i sama četvrt sa skromnim stambenim zgradama, stanica, pošta, kasama. I dok je danas gledamo “s tim licem pomalo sumnjičavim, s tim izrazom pomalo sumnjičavim“, stvarno se pitamo “da li će nas to mesto kuda idemo progutati i više se nećemo vratiti“. (Paolo Konte, Đenova za nas). To je, danas, Đenova za nas, posle silovanja. U glavi mi odjekuje glas Paola Kontea, i čini mi se da je promukao više nego inače, nekako čudno napukao, poput zvuka razbijenog stakla.
Antonio Tabuki
25 Sottoripa – ime jednog velikog dela srednjovekovnog jezgra grada Đenove koji obuhvata četvrti kraj obale sa najstarijim gradskim kolonadama s početka XII veka. Na listi je Uneskove svetske kulturne baštine.
