Kod Hiperborejaca I
Diana (2)
Večeramo dakle u hotelu — koji se zove „Ambas- ciatori“ — to jest na terasi hotela, pretvorenoj u baštu. Nad nama je samo plavo nebo. Mati je odevena toržestveno, u krzno, a devojče je u belom kaputu, koji skida, kao kad se lotosi otvaraju. Za nju je sve to novo.
Taddeo je lep mladić, a došao je u tamnom, plavom, odelu, pa ga sve žene, uokolo, gledaju.
Sveta je mnogo, ali nije veselo. Svi znaju danas od rata razdvajaju, i u ltaliji, nekoliko nedelja, pa možda ni toliko.
Stolovi su tako gusto postavljeni, da uokolo svi čuju šta govorimo, a i mi, sve, što drugi razgovaraju, čujemo.
Ja onda pričam o varoši Aarhus, u Danskoj, gde se u parku nalazi rekonstrukcija, kuća, soba, nameštaja, onako, kakvi su bili godine 1790. i 1848, dakle za vreme prve, i druge, velike revolucije u Francuskoj. Tu, kažem, stoje balske haljine dama, onako, kako su ostavljene pre dve stotine godina, tu, stoji, nedirnuta, soba Ole Remera, koji je godine 1675. izračunao — prvi na svetu — brzinu, svetlosti. A stoji i jedno bure vina, onako kako je godine 1580, stajalo, samo je sad prazno.
Taddeo, sav sija, i kaže da je to divno.
Mati kaže da je interesantno.
A devojče, da je dosadno.
Rakovi, ćureće grudi, i crno vino, ugrejali su mater i ona je dobiia boju ciglje, kad je peku. Devojče upija pogledom sliku oko sebe, i slatkiše, i osluškuje muziku za igru. Veli, tako bi se rado okupala sad, u moru.
Velim, u Plavoj špilji, na Kapriju, tela, u vodi, fosforesciraju.
Veli, da je jednom odvedem tamo. Nije više dete.
Njena mati na to kaže: Može, ali kad i moja žena bude bila u Rimu. A sklanja joj čašu. Veli, dosta je pila.
Devojče onda protestuje, uvređeno.
Taddeo, molećivo, učtivo, ponizno, pita njenu majku da li hoće da idu da igraju? Ona odgovara: Vrlo rado — kad joj muž bude bio u Rimu. Pa se ponosito smeška, mladiću.
Razgovor, zatim, prelazi na vino, koje u Rimu i deci daju, — iako se Talijani retko opijaju. Ja im onda pričam, kako na Islandu, u Reikjaviku, nema alkohola i kako je piti, omladini, zabranjeno. Ona, zato, u znak protesta, u znak pobune, ide na strane brodove i pije na brodu koji je ušao u luku. Zakoni islandski tu prestaju.
Kći mi onda kaže da je muškarci ne zanimaju, nego da joj pričam o nekoj mladoj Islanđanki, ako sam neku poznavao, i, da li je istina da, u Skandinaviji, devojke imaju veliku, seksualnu, slobodu.
Ja joj onda pričam o svojoj poznanici, Eti Rafnar, sa Islanda, koja je bila šampion plivanja na Univerzitetu, u Kopenhagenu, i, kažem, da mi se čini da devojke u Skandinaviji poštuju svog oca, i niti traže, niti imaju, veliku, seksualnu, slobodu.
Devojče mi onda kaže da ne veruje da sam ja bio na Islandu.
Zatim pita, a kakva je ta Eti Rafnar?
Velim, lepa, i vrlo dobra.
Veli, a kakva je bila prema meni?
Velim, mogao sam otac da joj budem, po godinama. Na Islandu, kažem, cveća nema i Eti Rafnar mi je pričala da je plakala kad je u Holandiji, prvi put, ugledala čitava polja rascvetanih lala.
Devojče se na to uozbiljilo i kaže — ta misao da tamo nema cveća, njoj se čini jeziva. Ona bi tamo poludela. To mora da je užasna zemlja. A što se tiče Eti Rafnar, kakva joj je bila mama?
Njena mati nam kaže onda, da prestanemo.
A Taddeo samo nemoćno gleda i ćuti, pa se smeška.
Ja onda prelazim na Hammerfest, najseverniju varoš u Evropi, i pričam, iz svog putopisa, koji sam tog dana prepisivao. Kako je ta varošica na 70. stepenu seveme širine, kako je nazidana duž jednog zaliva, otkud se polazi u Polarna mora.
Kažem da je priroda, tamo, zimi, tužna, ali da je ta obala, leti, zasuta nekim sitnim, žutim, cvećem, pa vrlo vesela.
Kuće su ofarbane drečećim bojama, crvenim, žutim, plavim. Ribari to vole. Kad se vraćaju, oni, sa pučine, vole da vide svoju kuću iz velike daljine. Sve je u drvetu. Požari su česti. Otuda na svakom ćošku aparati za gašenje požara. A riba se suši na konopu, zajedno sa čakširama ljudi.
Kao i u ltaliji, kaže Taddeo.
Velim, da, ali tamo u prozorima vise plave lisice, koje su tako skupe u Raliji, a na ulici stoje ispunjeni, beli, medvedi.
Odatle polaze lovci u ledene krajeve u lov na morževe, na foke, na bele medvede.
Taddeo onda kaže, da bi on rado išao tamo. Mati mu onda spušta svoju ruku, na ruku, i kaže: Ne, to ne! A ćerka mu se podrugljivo smeje i pita me za te lovce.
Oni liče na radnike u industriji.
Nego, izvan varoši, tamo ima jedan spomenik, koji će ih svakako interesovati. To je jedan spomenik iz onog doba kad su Evropljani sa Rusima zajednički radili na čovekovu napretku. To je spomenik od crve- nog granita, sa bronzanim globusom na kom ima ovaj natpis:
OVDE SE ZAVRŠAVA SVERNI LUK MERIDIJANA NA 25. STEPENU I 20. MINUTU KOJI SU DO ARKTIČKOG OKEANA OD REKE DUNAVA KROZ ŠVEDSKU I NORVEŠKU I RUSIJU IZMERILI GEOMETRI TRIJU NARODA.
To je najlepše u Hammerfestu — kažem ja.
To je divno — kaže mati.
On bi to rado video — kaže, Taddeo.
Ćerka kaže: Mama, meni je strašno dosadno!
Dok mi tako ćaskamo — pri ulasku na terasu, javlja se par novodošlih gostiju. Čovek, visok, sa strašno uskim čakširama i jako debelom donjom usnom. I mlada žena, koju čovek vodi, kao dete, ili sestru. Ona liči na njega.
Posluga ih pompezno dočekuje i privodi jednom stolu koji je našem stolu vrlo blizu, tako, da ih dobro vidimo. U tom trenutku, jedan drugi par, hitno, ustaje i odlazi; valjda da igra? Prolazi pored novodošlog para, učtivo, ali žurno, pa i nehotice obara jednu na izgled, skupocenu, vazu. Cveće se rasipa po stolu, a vaza se razbija na terasi, u paramparčad.
Svet oko nas se kikoće, prigušeno, a vidimo kako svi, ispod stola, kažiprstom i malim prstom, prave znak protiv uroka i zlih očiju. Kao da su prsti mali rogovi.
Posluga se stuštila i podiže crepoće.
Novodošli gost stoji i gleda ih, umorno. Zatim se ljubazno smeška i kaže da zna, da je ON kriv, što se tako desilo.
Posluga se klanja i vodi ga obližnjem stolu.
Svi gosti upiru pogled u tog, postarijeg čoveka, koji izgleda deset godina mlađi, nego što je bio, i u tu mladu ženu, koju vodi kao da izvodi ćerku.
Ko je to? — pita me mati.
Ko je to? — pita me i kći.
Čudim se da ne znaju, a Rimijanke su. To je bivši španski kralj, Alphons XIII, i njemu se te stvari dešavaju već godinama u Rimu. One će videti kako će svet bežati. uskoro, sa ove terase. Svi smatraju da njegove oči donose nesreću. Svakojake stvari možemo doživeti večeras, i mi.
Tek što sam to rekao, a momak, koji donosi kralju šampanj u vedru, i breskve u jednom kristalnom čanku, pretura se, koliko je dug, po podu. Nije bio primetio električnu žiću ispod stola, za lampu na stolu.
Kristalni čanak se razbija, a flaša šampanjca kotrlja se na podu.
Kralj ustaje i saginje se da dohvati flašu i teši čoveka koji se prepao. Pomaže i Taddeo. Pomažem i ja.
Poznajete li vi kralja? — pita me ćerka, kad se vraćamo.
Velim, ne, ne poznajem. Ništa me se taj kralj ne tiče. Ali sam se sažalio. Za vreme prošlog rata, on je spasao život četrdesetorici mojih sunarođnika, i, to mu nisam zaboravio.
Bili su to revolucionari, pa ih je Austrija osudila na smrt i vešala su, za njih, već bila pripremljena. Ništa im više nije moglo pomoći. Nije mogao više da ih spase, niko.
Lako je zamisliti kako su se osećale porodice tih ijudi.
Nekome je onda palo na pamet, da bi trebalo umoliti španskog kralja, kao katolika, da on traži pomilovanje, od katoličke Austrije, i, taj čovek — od koga sad svi beže – učinio je sve što je mogao.
Austrija je morala da popusti kralju, katoliku.
Lako je zamisliti radost porodica onih koje je sa vešala skinuo.
E un gentiluomo, daverro! — kaže Taddeo.
Ćerka kaže: Mama, da idemo kući, meni je dosadno!
Dok njena mati pokušava da zadrži ćerku, a Tađdeo moljaka da sedimo i kaže kako je ovde lepo, ja, brže, bolje, pričam kako je tužno i u Reikjaviku. Kako je pristanište mračno i kako takva pristaništa imaju sve one škotske, norveške i danske varoši, koje rađaju polarne istraživače, lovce na foke i mornare.
Sve to ne pomaže. Mlada gospođica hoće kući i njena majka, najzad, popušta. Polazimo.
Taddeo pomaže materi da se uvije u svoja — na izgled skupocena — krzna, ali je pri tome tako nespretan, da se batrga, i da izgleda, naočigled celog sveta, da je gospu zagrlio.
Siromah Taddeo. Sav se prenerazio. Nije video pred sobom jednu stolicu.
Dok ja sa devojčetom prolazim ispred stola Alphonsa XIII, ona gleda kralja, drsko, i podrugljivo, a zatim mi kaže, tiho, da sam je, već prvo veče, razočarao. Ona je, večeras, očekivala, veli, nešto sasvim drugo. Ja, izgleda, stalno negde trčkaram, daleko, mesto da gledam svoja posla i da ne pričam, o tim polarnim krajevima, toliko. Moioj ženi, kaže, to mora biti jako dosadno. Che noia!
Izlazimo dakle iz hotela i idemo Ulicom Corso. Njena mati predlaže da idemo njihovoj kući i posedimo. Veli, noć je tako lepa. Taddeo predlaže isto to, učtivo i zahvalno. Meni ga je žao.
Međutim, ja predlažem da idemo do ,,Valadiera“, na terasu.
Devojče onda kaže da se njoj jede sladoled i da želi da sednemo kod kafane ,,Aragno“. Biva kako ona traži.
Sedimo dakle pred kafanom, koja je nekad bila, tako reći, udeo u talijanskom Parlamentu, i jedemo sladoled. Devojče guta crvene, bele, i žute, kriške sladoleda i kaže da je sve vrlo lepo. Taddeo je, očigledno, tužan, što ona, na njega, i ne obraća pažnju.
Pored nas, pri kafanskom stolu, sedi jedno čudno društvo koje debatuje glasno. Jedan čovek, u slamnom šeširu, toliko viče da izgleda, svaki čas. kao da će se potući. Taj čovek, sa velikim slamnim šeširom na glavi, kao što ih nose konji, upregnuti u rimsku carrozzellu, drži u ruci kafansku, tešku pepeljaru. Kuca sa njom, ritmično, po stolu. Toliko je uznemiren kao da će da zaigra glavačke. Viče.
Mama. Da idemo. Meni je ovde dosadno — kaže ćerka.
Mati onda uzalud pokušava da umiri ćerku, opominje je da se ne ponaša lepo, a traži joj da završi svoj sladoled.
Ko je to ? — pita me ćerka.
Videla je da me je gospodin u velikom slamnom šeširu pozdravio.
To je, kažem, jedan od najbogatijih ljudi režima. Mogao bi sve nas da kupi, a uz to i sve planine, gde su smučarski tereni.
Devojče onda, — na opšte iznenađenje u našem društvu, — uzima pepeljaru, koja je, za pušače, stavljena i na naŠ sto, pa lupa u mramor sa njom, ritmično. Smeši se na gospodina u slamnom šeširu. On uzima ritam njenog kucanja o sto, pa oboje kucaju ritmično.
Smeška se zatim, devojčetu, ljubazno i koketno.
Ona se smeje i ustaje, a nateruje i sve nas da pođemo.
Lice u debelog gospodina postaje tužno. Smeši se tužno. Gleda za njom dirljivo.
Ja ostavljam mladog trenera, koji se zvao Taddeo, uz ćerku.
Koračam kraj matere i tako koračamo nekoliko koraka, uz Corso. Corso je pun kola, koja prolaze, lagano. Rimski taksi, tako, traži mušteriju. Ćerka nam glasno naređuje da jedan zadržimo.
Zadržavamo dakle taksi i upadamo. Unutra, u kolima je tesno, tako da ja sedam, skoro, materi u krilo, a Taddeo, tako reći, ćerci, između nogu. Svi se smejemo. Govorimo uglas. A taksi se nakrivio. Taddeo, međutim, mesto da zanima ćerku, šapuće nešto materi u uvo, nakrivljen, na drugu stranu a ja, presamićen, slušam ćerku. Ona mi govori tiho. Šapuće mi da joj je milo što smo, i van igrališta, tenisa, zajedno, a poziva me da idućeg dana pođem sa njima, u Fiorenzu. Biće lepo. Ona je omladinski šampion. Putuje na utakmicu. Mogao bih da ih pratim. Nije više dete. Biće joj milo.
Taddeo me, međutim, posmatra kao da sam mu oca ubio.
Kad smo stigli pred kuću te gospođe i njene ćerke, mati otključava vrata u malom, neosvetljenom, vrtu, u kom neki cvetovi mirišu, a mi, kao sardine iz kutije, ispadamo.
Ja pokušavam da pomognem materi da otvori kuću, ali me njena ćerka prati, i kaže, da bi zaista bilo lepo, kad bih pošao sa njom u Fiorenzu. Šta ima stalno da brbljam o Severnom polu? Italija je lepša.
Njena mati, međutim, pali lampe u predsoblju, brzo i sve, kao da hoće da osvetli i zapali celu kuću. Zbacuje sa sebe krzno, koje se na prvi pogled čini skupoceno. A toliko joj je, očigledno, toplo, da se čini da će zbaciti, sa sebe, i sve ostalo. Ja joj pomažem, a trudim se da mladi Taddeo ostane sa devojčetom nasamo.
Devojče i ne gleda mladića, nego namešta, na gramofon, jednu, neapolitansku ploču, i ne seda tamo gde je Taddeo seo. Meni kaže da polarni krajevi nju, nimalo, ne zanimaju. Da joj pričam o poslednjem prijemu u Villi Madama. To.
Njena mati, međutim, donosi čaše i razmešta piće na stolu. Izvinjava se što nema poslugu. Posluga već spava. Mi možemo da posedimo.
Ona odlazi da donese breskve u ledu, a ja hoću da je pratim, ali mi Taddeo put preprečio. On odlazi sa njom. Ja moram da sedim sa devojčetom.
Pričam joj o velikom gejziru, na Islandu, o kome sam, u detinjstvu, u školi, učio, pa sam bio željan da ga ugledam na Islandu.
Pa šta sam video?
Video sam, kažem, komediju. Pored gejzira su, na Islandu, podigli hotel. A kad ne prska, onda bacaju u grollo sto pedeset funti sapuna. Onda proradi. Prska visoko.
Devojče se smeje na to.
Pričam joj i, kako sam, u detinjstvu, vulkane zamišljao. Čitao sam u školi jednu tužnu priču, o sirotoj pralji, čijeg je muža udarilo brodsko uže i more odnelo. Kako je ona prala prljavo rublje u gradu, samo da bi mogla, da, sina, šalje u školu. Na Islandu je topla voda vulkana sprovedena u opštinu, u Reikjaviku. Besplatno.
Pri povratku, međutim, njena mati, sa kristalnom činijom u ruci, spotiče se, na ćilimu, i ispušta breskve u ledu i rasipa ih po patosu. To je Alphons XIII učinio — kaže joj ćerka i smeje se glasno. Njena mati se izvinjava i kaže da ništa ne brinemo. Ima još leda u kući. Ima još bresaka. Ja odlazim da joj pomognem. Sa ćerkom ostaje Taddeo. Ja to udešavam hotimice, da bi to dvoje mladih ostalo nasamo.
Međutim, kad se vraćamo, vidim, da se devojče nije ni maklo sa svog mesta, a Taddeo sedi na svom mestu gde sam ga ostavio. Ona zadržava ploču na gramofonu. Zatim mi prilazi i kaže, da mi možemo da posedimo, ali da ona ide da spava, da je njoj dosadno. Želela je da je pratim u Fiorenzu, ali vidi da se prevarila u meni. Ja stalno brbljam o nekim ledenim glečerima, koji se survavaju na Spitsbergenu u more, i o nekom ledu, koji ima zelenu boju. To je dosadno. Strašno sam je razočarao. Zatim se uvija u svoj beo ogrtač, kao kad se fotosi zatvaraju. Odlazi kao da je pošla u glumačku školu.
Ja se onda izvinjavam materi i hoću da se oprostimo, i ne dosađujemo, ali Taddeo želi da ostanemo. Kaže, ja mogu ići, ali on bi želeo da još malo posedi. Mati me smešta, kraj sebe, u fotelju, i kaže da je noć lepa, i da u kući imamo lepu hladovinu, a da na ćerku ne obraćamo pažnju. Otkad joj je otac otišao u Afriku, dete je tvrdoglavo i samovoljno. Ima muke sa njom.
Mati se zatim obraća meni i moli me da još pričam, o predelima na Ledenom moru, i, o onom Englezu, koji stanuje, zbog jedne lepe Norvežanke, u njenom hotelu, u mestu otkud je Nobile poleteo, prema Polu.
Pošto je ponoć bila prošla, ja navaljujem da idemo.
Na ulici, Tađdeo, ne znam zašto, brblja ljutito, i započinje sa mnom svađu; jednu od onih rimskih prepirki, koje ismevanjem počinju, a koje se tučom završavaju — a katkad i smrću. Ja ga posmatram začuđeno, u polumraku. Kad pali cigaretu, vidim da mu je lice, besno.
Da bih ga odobrovoljio, ja mu kažem da sam ovu večeru, njega radi, priredio, u želji da mu pomognem, da sa tom mladom devojkom bude malo nasamo. Zašto je ljubomoran na mene? Mogao bih otac da joj budem.
Taddeo mi onda, ljutito, kaže, da nije on na mene Ijubomoran, zbog te balavice. Čudna mi čuda. Devojče. Jedno kao drugo. On obožava njenu mater. Onaj, ko pokuša, da mu, kod nje, zauzme mesto, njegovo, upoznaće nož koji ima u džepu. Tako mu sveti Filippo Neri pomogao.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
