Za čitanje u dva glasa,
na nemoguć način, naravno.
– Nije baš da ne znamo
– Da, upravo to, ne pronalazimo
– Ali smo možda baš to tražili još od onog dana
– Možda i nismo, ali svakog jutra kad
– Koješta, dođe vreme kad čovek uvidi da je kao
– Ko zna, ja još uvek
– Nije dovoljno hteti, ako ne postoji dokaz da
– Vidiš, ništa nam ne vredi što smo sigurni da
– Naravno, sad bi svako hteo da se jasno pokaže
– Kao da ljubljenje znači potpisivanje oslobađajuće presude, kao
da gledanje
– Pod odećom više nema one kože koja
– Nije ni to najgore, pomislim nekad; veća je nevolja ono drugo, reči izgovorene kada
– Ili ćutanje, ono tada znači isto što i
– Umeli smo da samo malo odškrinemo prozor
– I kako prevrće jastuk kad traži
– Kao govor vlažnih mirisa što
– Vikala si i vikala dok sam ja
– Zajedno nas je nosila obnevidela lavina sve dok
– Nadao sam se da ću čuti ono to uvek
– Igrali se, kao, spavamo isprepletani, umotani u čaršave a ponekad
– Milovali se, a budilniku smo sve po spisku
– Ali je tako slatko kad ustanemo i utrkujemo se oko
– Ko prvi mokar, njemu suv peškir
– Kafa i tost, spisak za kupovinu, i sve
– Sve je postarom, reklo bi se da
– Potpuno isto, samo što umesto
– Ko ima volje da prepričava snove posle
– Prevučem olovkom preko obrisa, ponavljam napamet nešto
– A u isto vreme svestan da
– Ah, da, ali skoro smo čekali susret sa
– Još malo pekmeza i
– Hvala, ne
Hulio Kortasar
Iz zbirke Tamo neki Luka
Prevela: Aleksandra Mančić
