Gudo je bio carev učitelj. Uprkos tome, imao je običaj da putuje sam kao lutajući prosjak. Jednom je, putujući u Edo, kulturni i politički centar šogunata, naišao na malo selo po imenu Takenaka. Veče se već bilo spustilo, kadli poče da pljušti kiša kao iz kabla. Gudo je bio mokar do gole kože. Njegove slamnate sandale skroz su se raspale. U prozoru seoske kuće, na ulazu u selo, primijetio je nekoliko pari takvih sandala i riješio da kupi sebi jedne suve.
Vidjevši kako je pokisao, žena koja mu je prodala sandale pozva ga da prenoći u njenom domu. Gudo je sa zahvalnošću prihvatio. Ušao je i pred porodičnim oltarom izgovorio neku sutru. Potom ga je žena predstavila svojoj majci i djeci. Primijetivši da je čitava porodica nešto potištena, Gudo upita šta nije u redu.
„Moj muž je kockar i pijanica,” rekla je domaćica. „Kada dobija na kocki, onda pije i ponaša se osorno. Kada gubi, pozajmljuje novac od drugih. Ponekad, kad se do besvijesti napije, uopšte ne dođe kući. Šta da radim?”
„Ja ću mu pomoći,” reče Gudo. „Evo vam nešto novca. Kupite mi za to galon dobrog vina i nešto lijepo za jelo. Onda možete da počinete. Ja ću da ostanem budan i meditiram pred oltarom.”
Kada se pijani domaćin oko ponoći vratio kući, proderao se: „Hej, ženo, stigao sam. Šta ima da se jede?”
„Imam ja nešto za tebe,” reče Gudo. „Uhvatio me je pljusak na putu i tvoja je žena bila tako ljubazna da me pozove na konak u tvojoj kući. Zauzvrat, kupio sam malo vina i ribe. Posluži se.”
Čovjek je bio oduševljen. Gotovo naiskap popio je čitav galon vina i usnuvši, skljokao se na pod. Gudo je ostao da sjedi pored njega, meditirajući.
Ujutru, kada se probudio, kućedomaćin se nije sjećao ničega od prethodne večeri. „Ko si ti? Odakle dolaziš?” pitao je Gudoa, koji je još uvijek meditirao.
„Ja sam Gudo iz Kjota i na putu sam za Edo,” odvratio mu je zen učitelj.
Čovjek se postidio. Stao je da se nadugačko izvinjava učitelju svoga cara.
Gudo se osmjehnuo. „Sve u ovom životu je nestalno,” objasni. „Život je vrlo kratak. Ako na-staviš da se kockaš i piješ, neće ti ostati vremena da postigneš bilo šta drugo, a i tvoja porodica će patiti pored tebe.”
Čovjek kao da se probudio iz dugog sna. „U pravu si,” složi se. „Nikada neću moći dovoljno da ti se odužim za ovu divnu pouku! Dozvoli mi da te ispratim dio puta i ponesem tvoje stvari .”
„Ako tako želiš,” odobri Gudo.
I tako krenuše. Kad su prešli tri milje, Gudo mu reče da se vrati. „Još samo pet milja,” preklinjao ga je čovjek. Nastaviše put.
„Sad već možeš da se vratiš,” predloži mu Gudo.
„Još deset milja,” odvrati čovjek.
„Vrati se kući,” reče Gudo, kad je i tih deset milja ostalo iza njih.
„Slediću te do kraja svog života,” izjavio je čovjek.
Današnji zen učitelji u Japanu potiču iz loze poznatog učitelja koji je bio Gudov naslednik. Njegovo ime beše Mu–nan, čovjek koji se nikada nije vratio.
