Piše: Aleksej Kišjuhas
Ali i precizna dijagnoza doba u kojem živimo. Svi smo čuli za tu prevarnu žvaku i kiselo grožđe. Navodno, u savremenom svetu, računaju se jedino praktično znanje, brzina, efikasnost i informacione novotarije, a to se kao ne uči na apstraktnim, staromodnim i tromim fakultetima sa njihovim „teorijama“. Danas je znanje na dohvat prsta na pametnom telefonu, pa zašto bismo i sami bili pametni? I kome još trebaju minimum četiri preduge godine umobolnih kolokvijuma, ispita, seminarskih i diplomskih radova, te „bubanja“ iz nekakvih zastarelih knjižurina? Svako može da bude „sam svoj majstor“, eno tušta i tma onlajn kurseva, Vikipedije, Jutjuba, blogova i uopšte „uradi sam“ logike ponavljača iz najnovijih večernjih škola vaskolikog interneta. Pa i današnja deca mahom žele da budu „jutjuberi“, a ne astronauti kad odrastu.
Jer, fakultet nisu završili ni Bil Gejts, Stiv DŽobs ili Mark Zakerberg, i šta im fali? Osim što se nesvršeni student DŽobs od izlečivog kancera bio „lečio“ veganskom ishranom, ceđenim sokovima, klistirima i akupunkturom, odbijajući operaciju, zračenje i hemoterapiju, praktično osudivši samog sebe na smrt. Hm, možda je ipak trebao da položi taj ispit iz naučne metodologije na faksu? A i Gejts i Zakerberg su – gle čuda – bili upisali Harvard (a ne nekakav Megatrend), koji im je još tokom studija ponudio vrhunsko znanje, veštine, infrastrukturu ili „hardver“ da razviju sopstveni biznis sa softverima.
Ali, od ljudi iz našeg okruženja koji nikada nisu diplomirali, koliko tačno Bilova Gejtsova poznajemo? A koliko lokalnih lenjivaca, probisveta i mudrosera koji radije sviraju udu? Dok se usput prećutkuje da je npr. DŽef Bezos (Amazon) i te kako diplomirao kompjutere na Prinstonu, Leri Pejdž (Gugl) masterirao iste na Stanfordu, a da Ilon Mask (Tesla) ima čak dve diplome (fizika i biznis) sa Prinstona. A i Pejdž i Mask su bili upisali doktorske studije na Stanfordu kako bi pokupili taj „papir“. Famozni „milenijumci“ (rođeni 1981-1996. godine) zapravo su najobrazovanija generacija u istoriji čovečanstva. Kome to onda „diploma“ nije važna?
Da li je važna u Srbiji koja raspravlja i na Tanjugove piksele rastače fakultetsku „diplomu“ ministra policije i doktora megatrendovskih nauka Nebojše Stefanovića? Zbog čega je i predsednik Vučić u autorskom i verbalno raspojasanom tekstu ironično poručio: „Koga briga za znanje, diploma je sve, forma je najvažnija, zato su oni elita, a mi ostali krezuba stoka“. Uzgred, ovom sociologu i kolumnisti – kao i doktoru nauka – u vilici nažalost nedostaju četvorka gore i šestica dole, pa ne uspeva da se svrsta ni u „elitu“, ni u „plebs“ (ili u „stoku“) u toj podloj dihotomiji.
Ali zato odbrana i zaštita ministra Stefanovića jesu samo zubna proteza za lakše žvakanje i gutanje izvesne šeprtljavosti, glibotinje, neutemeljene ambicije i hronične zaostalosti naših donosioca odluka i našeg društva u celini. Dok se svi usredsređuju na proceduralne propuste, te pod lupom šerlokholmsovski analiziraju fotografske „dokaze“, pitanje je mnogo šire i mnogo važnije od toga. Da li ministri u Vladi Republike Srbije uopšte treba da imaju fakultetsku diplomu? Da li ta diploma nešto govori i znači?
A biće da znači. Jer diploma naprosto nije „samo papir“. Teoretičari i pedagozi visokog obrazovanja obično razlikuju tzv. domenski-specifične i opšte kompetencije koje se stiču na fakultetima širom sveta i odvajkada. U „domenski-specifične“ spadaju one koje su, očigledno, specifične za nauku koja se studira.
Dakle, NJutn i Ajnštajn na fizici, Dirkem i Veber na sociologiji, a Platon i Aristotel na filozofiji. Kovalentne i jonske veze na hemiji, rečni slivovi i aluvijalne ravni na geografiji, te padeži i stilske figure na jezicima. I sve super. Međutim, na fakultetu, i to na svakom fakultetu, paralelno se stiču i mnoge druge „opšte“ kompetencije. A u njih spadaju i sledeća znanja i veštine: kritičkog mišljenja, logičkog zaključivanja, rešavanja problema, racionalnog donošenja odluka, usmene i pismene komunikacije, rada u timu, celoživotnog učenja, tolerancije, multikulturalizma i poštovanja različitosti, te etičkog ponašanja i odgovornosti prema zajednici. A sve ove kompetencije ili znanja i veštine obično se ne uče u srednjoj školi. Već na univerzitetu – toj mrskoj, groznoj, mukotrpnoj srednjovekovnoj instituciji sa tradicijom koja traje još od Bolonje 1088. godine.
Na primer, na svakom fakultetu koji drži do sebe, uči se i kritičko mišljenje. Na predavanjima i vežbama studenti se provociraju da kritički promisle različite ideje, hipoteze i teorije. Funkcionalisti, marksisti i simbolički interakcionisti na sociologiji, kvantna teorija ili teorija struna na fizici, individualna ili grupna selekcija na evolucionoj biologiji, te psihoanalitičari, bihevioristi i kognitivisti na psihologiji. Pa se onda razmatra ko (ni)je u pravu, i kako i zašto. Uprkos stereotipima o beslovesnom bubanju, na fakultetima se uče, treniraju i pumpaju i logika sa naučnom metodologijom, tj. veštine naučnog dokazivanja, argumentovanja, opovrgavanja, dvostrukog slepog testiranja, i ostalih korelacija i standardnih devijacija.
Naprosto, uči se kako tačno znati da nešto jeste, a da nešto nije. Samouki programeri, amaterski umetnici i entuzijasti, konzumenti naučnih dokumentaraca i lepe književnosti i ostali laici mršte se na navodno „nepotrebne“ fakultetske predmete poput „Opšte sociologije“ ili „Metodologije naučnog istraživanja“. Jer sve što ih zaista zanima je nekakvo prčkanje po kompjuteru ili slično praktično znanje. Ali, upravo su ti „ostali“ predmeti opštih (a ne domenski-specifičnih) kompetencija oni koji prave krucijalnu razliku između „sertifikata“ nekog onlajn kursa i – diplome univerziteta.
Da li zarad jeftinog populizma u kontekstu hronično neobrazovane Srbije zaista ne želimo političare i donosioce odluka koji poseduju sva ova opšta znanja, veštine i kompetencije kritičkog mišljenja, logičkog zaključivanja, usmene i pismene komunikacije, te nekakve lične etike i racionalnog donošenja odluka? Jer ovo jesu važne stvari i drangulije koje se nedovoljno ili uopšte ne izučavaju u srednjoj školi. Što nije ništa strašno ili neobično. Ni u vrtiću se ne uče NJutnovi zakoni mehanike i Periodni sistem elemenata, već brisanje nosa maramicom i plastelin. Postoje ona znanja i veštine koja se stiču u osnovnoj i srednjoj školi, i ona koja se stiču na fakultetu. Nalik na prelazak sve komplikovanijih nivoa u video igrici koju zovemo obrazovanjem ili, pak, životom. Ali „čovek se uči dok je živ“, izgovaraju dežurni umotvoristi. Naravno.
Međutim, kvaka je u tome da se upravo veštine celoživotnog učenja – istraživanja, radoznalosti, rešavanja problema, multikulturnog širenja vidika i ostalog (pa i kolena po studentskim domovima), ponajbolje stiču baš na – fakultetu.
I upravo zato diploma bilo kog fakulteta nešto važno znači i nešto značajno jeste. I otuda u apsolutno svakom modernom društvu na kugli zemaljskoj, ljudi sa fakultetskim diplomama u proseku imaju daleko veća primanja i uživaju u većem blagostanju u poređenju sa ljudima bez istih „papira“. Što sve, naravno i nipošto, ne znači da su ljudi bez fakultetskih diploma na bilo koji način manje vredne, pametne, suvisle ili dobre individue. Oni mogu i umeju biti i pošteniji, i marljiviji, i moralniji ljudi. Neretko to i jesu. Jer da bi čovek zaista bio budala, mora bar neke škole izučiti. Fakultetska diploma svedoči samo o određenom korpusu domenski-specifičnih i opštih znanja koje je mladi čova bio usvojio tokom četiri i kusur godina svog života.
Jedna znanja ima lekar opšte prakse, a druga neurohirurg. Iako ovaj prvi može biti kvadrilion puta ljubazniji, pošteniji i bolji čovek, brat, muž, komšija i ostalo, ipak mu ne bismo poverili operaciju na mozgu, zar ne? I to je sve. Ali to opet nije mala stvar, naprotiv.
Najzad, profesori i asistenti na tim odurnim fakultetima su jedni krajnje nastrani ljudi čiji je posao i da objavljuju svoja saznanja u naučnim časopisima. Što znači da prolaze kroz mukotrpne procedure međunarodnog, anonimnog i nezavisnog recenziranja, provere i vaskolikog muštranja. I da se, o jeresi, biraju na svoj posao na osnovu transparentnih konkursa i javno dostupnih biografija na koje može da prigovori svako sa internetom. Taj „autonomni“ univerzitetski sistem možda nije savršen, niti potpuno lišen korupcije. Ali, moliću, u kom to drugom delu našeg društva uopšte postoje nezavisne i anonimne recenzije ili pak javno dostupni izveštaji o životu i radu povodom profesionalnog napredovanja i kandidovanja za posao sa mladim ljudima koji bi, eto, da studiraju fakultet?
Za stvarno znanje treba vremena, vežbe i truda. Fakultetska diploma jeste manjkav, ali opet najbolji postojeći znak, signal i simbol da nekakvo znanje uopšte posedujemo. To jest, da smo svojevremeno bili spremni, vredni i voljni da više godina posve izazovnog adolescentskog života, uz seks, drogu i rokenrol, hrabro posvetimo i nekim idejama, hipotezama, teorijama, istraživanjima, te seminarskim radovima, testovima i kolokvijumima. Imamo li možda nešto bolje od toga? Posedujemo li bolji, duži, adekvatniji i kvalitetniji test od ovog četvorogodišnjeg preskakanja ispita sa preponama? Zato diploma jeste važna. Ono „dipl.“ ili „dr“ ispred imena i prezimena nešto znači. Što, uostalom, dobro zna ili oseća i ministar Stefanović.
Neko je možda skromniji u vezi sa tim stvarima, pa ne maše diplomama i titulama kao sa prvomajskom zastavom. A neko i nije, pa se tako potpisuje, u svakoj prilici to spominje, i ovako gravira pločice na ulaznim vratima i na interfonu. Ali, bili skromniji oko toga ili jok, ostaje činjenica da ta diploma zaista nešto znači, implicira, poručuje i govori.
https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/diploma-jeste-vazna/
