Ja sam drvoseča. Nije važno kako se zovem. Koliba u kojoj sam rođen i u kojoj ću uskoro morati da umrem na ivici je šume. Kažu da se šuma prostire do mora koje okružuje celu zemlju i po kome se kreću drvene kuće poput moje. Ne znam; nikad to nisam video.
Nisam video ni drugu stranu šume.
Kad smo bili mali, moj stariji brat me je naterao da se zakunem da ćemo zajedno raskrčiti svu šumu dok ne ostane samo jedno drvo. Brat mi je umro, a ja sada tražim i dalje ću tražiti nešto drugo. Prema zapadu ima jedna rečica u kojoj umem rukom da ulovim ribu. U šumi su vukovi, ali vukovi me ne plaše, a sekira me nikada nije izdala. Ne vodim računa o svojim godinama Znam da ih je mnogo. Oči me više ne služe. U selu, u koje više ne idem jer bih zalutao, bije me glas da sam tvrdica, ali šta je mogao da uštedi jedan drvoseča u šumi.
Vrata svoje kuće zatvaram kamenom da mi ne upada sneg. Jednog predvečerja začuh teške korake i, zatim, kucanje. Otvorih i uđe neki neznanac. Bio je visok i star, umotan u pohabani ogrtač. Lice mu je presecao ožiljak. Izgledalo je da su ga godine obdarile pre snagom nego onemoćalošću, no primetih da ga je stajalo truda da hoda ne oslanjajući se na štap. Izmenismo nekoliko reči kojih se ne sećam. Na kraju reče:
– Nemam doma i spavam gde stignem. Prevalio sam celu Saksoniju.
Te su reči odgovarale njegovoj starosti. Moj otac je uvek govorio o Saksoniji; sada ljudi kažu Engleska.
Imao sam hleba i ribe. Nismo pričali za vreme jela. Počela je kiša. Od nekoliko koža napravih mu ležaj na zemljanom podu na kome je umro moj brat. Čim je pala noć, zaspali smo.
Beleo se dan kad izađosmo iz kuće. Kiša je prestala, a zemlja beše prekrivena tek napadalim snegom. Ispao mu je štap, pa mi je naredio da ga podignem.
– Zašto bih te poslušao? – rekoh.
– Zato što sam ja kralj – odgovori.
Pomislih da je lud. Podigoh štap i dadoh mu ga.
On progovori drukčijim glasom:
– Ja sam kralj Sekhensa. Mnogo sam ih puta iz ljutih bojeva vodio u pobedu, ali u sudnjem času izgubih svoje kraljevstvo. Ime mi je Isern, a iz roda sam Odinova.
– Ja se ne klanjam Odinu – odgovorih mu. Klanjam se Hristu.
Kao da me ne ču, nastavi:
– Hodam drumovima izgnanstva, ali još uvek sam kralj jer imam disk. Hoćeš li da ga vidiš?
Rastvori dlan koščate šake. U ruci ne beše ničega. Bila je prazna. Tek tada primetih da ju je stalno držao zatvorenu.
Reče, uporno me posmatrajući:
– Možeš da ga dodirneš.
Već sa izvesnim podozrenjem dotakoh mu dlan vrhovima prstiju. Osetih nešto hladno i ugledah blesak. Šaka se naglo sklopi. Ne rekoh ništa. On strpljivo nastavi kao da govori detetu:
– To je Odinov disk. Ima samo jednu stranu. Na čitavoj zemlji nema više nijedne stvari koja bi imala samo jednu stranu. Dok bude u mojoj ruci, biću kralj.
– Je li zlatan? – upitah.
– Ne znam. To je Odinov disk i ima samo jednu stranu.
Tad se polakomih na disk. Kad bi bio moj, mogao bih da ga prodam za šipku zlata i bio bih kralj.
Rekoh tom probisvetu koga još uvek mrzim:
– U kolibi imam skriven pun kovčeg dukata. Zlatni su i blistaju poput buktinje. Ako mi daš Odinov disk daću ti kovčeg.
Reče tvrdoglavo:
– Neću.
– Onda – rekoh – možeš da nastaviš svojim putem. Okrete se. Udarac sekirom po potiljku bio je i više nego dovoljan da se zaljulja i padne, ali pritom otvori šaku i u vazduhu spazih blesak. Mesto sam dobro obeležio sekirom, a telo odvukao do potoka koji beše prilično nabujao. Tamo ga bacih.
Kad se vratih kući, potražih disk. Ne nađoh ga. Godinama ga već tražim.
Horhe Luis Borhes
