Piše: Aleksej Kišjuhas
Da bi pokazao kako je postmodernizam najčešće običan skup pretencioznih budalaština, fizičar Alan Sokal je 1996. godine ponudio svoj vrhunski besmislen naučni rad vodećem postmodernističkom časopisu kulturnih studija “Društveni tekst” (Social Text) na objavu.
Seksi naslov njegovog rada glasio je “Prevazilaženje granica: ka transformativnoj hermeneutici kvantne gravitacije” i u njemu je tvrdio da je gravitacija samo društvena i jezička izmišljotina. I namerno ga dodatno začinio gomilom budalastih citata, levičarskim pokličima, potpunim sumanutostima i uopšte laprdanjima teške kategorije. Sokalova prevara tada je (raz)otkrila da je u ovom miljeu moguće objaviti potpunu kvazinaučnu dijareju. A posebno ako to odgovara političkim stavovima uredništva, koje se na njegove udice zalepilo kao smrad na majmuna.
Kao što je pre par meseci postalo poznato, sličnu genijalnu psinu izveli su i srpski naučnici Dragan Đurić, Boris Delibašić i Stevica Radišić u rumunskom časopisu “Međunarodna metalurgija” (Metalurgia International). Naslov njihovog rada bio je upravo blistavi omaž Sokalu: “Evaluacija heuristike transformativne hermeneutike za obradu nasumičnih podataka”. Sokalov rad je i citiran u literaturi, zajedno sa “naučnicima” poput kazahstanskog junaka Borata Sagdijeva, muzičara Majkla Džeksona, porno glumca Rona Džeremija, te Šilje i Proke Pronalazača (koji su objavljivali u časopisu “Mikijev zabavnik” pod uredništvom “M. Meraklije” i “T. Luftike”). U literaturi je bilo i “S. Miloševića”, “T. Sveznadara”, neizostavnog Maksa Vebera, izvesnog “A. S. Hole” (“šupak”, s oproštenjem) i koautorskog dvojca “Stiffmeister-Drkenda”, kao i (nepostojećeg) časopisa “Žurnal za moderne nelogične studije”.
Pročitati sam rad Đurića et al., a ne samo spisak literature, takođe predstavlja prvoklasno zadovoljstvo. Promišljeno se sprdajući, autori u radu otvoreno govore o tome kako je važno prikazati podatke na “vizuelno privlačan način”, da je njihova teorija superiornija od svih dosadašnjih, da njihovo istraživanje nije moguće ponoviti, kao i da je pitanje da li podatke treba koristiti kao argument za naučnu hipotezu. Dakle, u orgiji kreativnog i sarkastičnog lupetanja, ali i niza briljantnih malih subverzija, autori su na sokalovski način raskrinkali ovaj rumunski “naučni” časopis i jasno ukazali na to da se i u “Metalurgiji” može objaviti nešto što sa naukom ima veze koliko i Bora Čorba sa zdravim razumom.
Međutim, između ove dve svesne podvale postoji jedna ključna razlika. U slučaju “Društvenog teksta”, urednici nisu recenzirali Sokalov rad i objavili su ga samo zato što odgovara njihovim pogledima na svet. U slučaju “Metalurgije” tog pogleda na svet uopšte nema, recenzija se folira, a jedini motiv uredništva je – novac. Drugim rečima, “Metalurgija” je jedan od mnogih prevarantskih časopisa koji će za novac (tarifa je između 300 i 1.000 eura) kao naučni rad objaviti doslovno sve. Što su ovdašnji naučni dečaci iz Andersenove bajke svojim vrhunskim “Car je go” preoblikovanim u “transformativnu hermeneutiku” i pokazali. Uzgred, američki bibliotekar Džefri Bils ove “naučne” časopise naziva “predatorskim” i uredno objavljuje godišnji spisak u kojem ih marljivo raskrinkava.
Sličan skandal se silovito izlio i pre samo nekoliko nedelja, kada je ekipa uglednog i vodećeg svetskog naučnog časopisa “Science” na adrese preko 300 časopisa sumnjivog karaktera i kvaliteta poslala naučni rad koji je tvrdio da molekuli izvesnih lišajeva mogu izlečiti rak. Ovaj rad je takođe bio prenapučen manjkavostima i greškama koje bi otkrio i drugorazredni profesor hemije u srednjoj školi. Rezultat? Čak 157 “naučnih” časopisa je prihvatilo ovaj kvazinaučni rad za objavljivanje, uključujući tu i časopise iz Srbije, Hrvatske i Makedonije, a većina su bili iz Indije i Afrike. Ljudi iz “Science” i ljudi od nauke su ovakvu situaciju nazvali “Divljim zapadom”. A o čemu se tu, stotinu mu epruveta i belih mantila, zapravo radi? I ko su kauboji, a ko indijanci?
Suština je, kao i oduvek, banalno ekonomska: gde postoji tražnja, postoji i ponuda. Namnoženi naučni trudbenici širom sveta, a u regionu posebno, zapravo su pred sve većim i snažnijim pritiscima da tu nauku i – rade. Odnosno, da što više objavljuju, a posebno da objavljuju međunarodno – bar ako žele da napreduju u karijeri. Tada na scenu stupaju “predatorski” časopisi kao svojevrsna pokretna traka za štampanje međunarodnih “naučnih” radova i samim tim kao lagodna prečica do sticanja naučnih zvanja. A kada se stvari otmu kontroli, na ovdašnjem Divljem istoku nauke dogodi se da (nezvanično) preko 500 domaćih naučnika ima “radove” samo u famoznoj “Metalurgiji” – sa njenim citatima iz Mikijevog zabavnika i Žurnala za moderne nelogične studije.
Zbog čega bi neki naučnik to radio sebi i drugima? Spomenuti pritisak za objavljivanje samo je deo odgovora, a najčešće tek puka racionalizacija ili podlo traženje izgovora. Objaviti naučni rad u prestižnom žurnalu je kompetitivno i naporno baš kao i završiti u krevetu sa najbistrijom i najlepšom devojkom u diskoteci. Treba raditi na sebi, savladati strah, izgledati lepo, razgovarati duhovito i inteligentno, rasterati konkurente, dobiti kontakt, čekati da se ona javi, biti odbijen, pa sve iz početka, i uopšte prolaziti kroz jedno mukotrplje posvud i po celom telu. Zato mnogi – a oni lenji, netalentovaniji i sa zadahom iz usta posebno – u celosti preskaču tu gužvu.
Naime, žalosna istina je ta da ogroman broj naučnika u Srbiji nikada ne bi ni mogao drugačije objaviti svoj rad u inostranstvu, odnosno u stvarnom naučnom časopisu, nakon istinske i nepristrasne recenzije ili provere. I zato epiteti “prevarantski” ili “predatorski” časopisi nisu najtačniji – bliže istini su metafore koje upućuju na dobrovoljno korišćenje usluga seksualnog rada. Jer cela ta akcija je poput intelektualne prostitucije u kojoj se za tarifu dobija iluzija “prave stvari” ili bar “fer-pleja” iz spomenute diskoteke. Dobija se privid objektivno recenziranog naučnog rada na međunarodnoj naučnoj sceni. Ili nešto poput snošaja sa lutkom na naduvavanje – bi(bli)ografije.
Sve ovo je gigantski problem po inače sakatu, osiromašenu i, uz dragocene izuzetke, traljavu i zaostalu nauku u Srbiji. Nekadašnje večernje škole i instant-fakulteti zamenjeni su sumrakom recenzija i instant-časopisima. U užem smislu, to znači da su mnogi naučnici po fakultetima i institutima do svog zvanja došli tako što su časopisima-firmama koje nauku foliraju poput orgazama uplatili novac da im objave rad. U širem smislu, to znači da se zbog par (stotina) nitkova u našim redovima opasno dovodi u pitanje čitav sistem na kojem nauka počiva. Naučni časopisi su osnovni vid komunikacije unutar naučne zajednice, a objektivne recenzije (i odbacivanje loših radova) preduslov kvaliteta i rasta naučnog znanja, kao i autokorektivnosti nauke. I sve to u dobu kada je javnost već izuzetno nepoverljiva prema naučnicima i nauci, dok se sa iznova probuđenom a ustajalom strašću vraća antinaučnim, romantičarskim trabunjanjima i svakakvim njuejdžerskim prevarama u novom odelu. I zato, nakon što je već tako slavno pukla tikva, a neslavno pukla bruka, rešenje može biti jedino u budućem (a možda i individualizovano-retroaktivnom) sankcionisanju i stigmatizaciji autora koji su pristali na taj čin. Možda, o jeresi, tad neko poželi da nešto piše, istražuje i objavljuje jer mu je uzbudljiva – nauka.
