Hodočašće je ciklus romana britanske autorke Doroti Ričardson, nastao u prvoj polovini XX veka. Sastoji se od 13 tomova, uključujući i poslednji, objavljen posthumno. Danas se smatra značajnim delom književnog modernizma. Sama Ričardsonova je ove tomove nazivala „poglavljima“.
Pregled
Mirijam Henderson, centralni lik ciklusa Hodočašće, zasnovana je na autorkinom životu u periodu između 1891. i 1915. godine. Delo je čitano kao fikcija; kritičari nisu sumnjali da je sadržaj zapravo preoblikovano lično iskustvo autorke, niti da je reč o roman à clef (romanu sa ključem).
Mirijam je, baš kao i Ričardsonova, „treća od četiri ćerke čiji su roditelji čeznuli za dečakom i tretirali je kao da je ispunila to očekivanje“. Takvo vaspitanje odrazilo se u Mirijaminoj „snažnoj ambivalenciji prema sopstvenoj ulozi žene“. Doroti Ričardson je osećala istu tu podeljenost.
Sadržaj
Prvi roman, Šiljati krovovi (Pointed Roofs, 1915), smešten je u 1893. godinu. Sedamnaestogodišnja Mirijam Henderson, baš kao i sama Ričardsonova, predaje engleski u jednoj školi za devojke u Hanoveru, u Nemačkoj. I autorka i lik su na to primorane zbog očevih finansijskih problema. Sledeće godine, 1916, Ričardsonova objavljuje Mrtvaju (Backwater), gde Mirijam radi kao vaspitačica u školi koju pohađaju ćerke srednje klase severnog Londona.
Saće (Honeycomb) objavljeno je 1917. Kritičar lista Saturday Review prokomentarisao je: „Gospođica Ričardson nije bez talenta, ali to je talenat neurastenije“, dodajući da je „jedina živa stvar u knjizi morbidni i samosvesni um heroine“. U ovom romanu Mirijam tokom 1895. radi kao guvernanta dvoje dece porodice Kori. Roman se završava samoubistvom Mirijamine majke, što ponovo prati autorkin život: njena majka je izvršila samoubistvo 1895. godine.
Četvrti deo, Tunel (The Tunnel), pojavio se 1919. U njemu Mirijam, sa 21 godinom, započinje nezavisniji život uzimajući sobu u Blumsberiju u centru Londona, i radi kao recepcionerka u stomatološkoj ordinaciji. Oliv Heseltin opisala je ovaj roman kao „jednostavno život. Bezobličan, trivijalan, besmislen, dosadan, prelep, čudan, dubok. I iznad svega, očaravajući“. S druge strane, jedan stariji kritičar lista The Spectator smatrao je uznemirujućim to što se „gospođica Ričardson ne zamara zadovoljstvom prosečnog čitaoca“.
Međuvreme (Interim), objavljeno 1920, serijalizovano je u časopisu Little Review 1919. godine, uporedo sa Džojsovim Uliksom. Dok New York Times priznaje njen talenat, navodi da heroina „nije naročito zanimljiva“ i da će roman verovatno biti „gotovo nerazumljiv“ onima koji nisu detaljno upoznati sa prethodnim delovima.
Šesti deo, Zastoj (Deadlock), pojavio se 1921. Una Hant je u svojoj kritici navela „intenzivno uzbuđenje tokom čitanja“ i nazvala knjigu „iskustvom pre nego knjigom“. Filozofska pitanja o prirodi bića i stvarnosti prožimaju celo Hodočašće, ali u Zastoju Mirijam pohađa predavanja filozofa Džona Elisa Maktagarta i sa cimerom Mihaelom Šatovom diskutuje o idejama Spenzeera, Emersona, Spinoze i Ničea. Šatov je zasnovan na Bendžaminu Gradu, koji je zaprosio Ričardsonovu, ali ga je ona odbila.
Obrtna svetla (Revolving Lights, 1923) nastavljaju priču o prijateljstvu sa Šatovom, dok Mirijam provodi odmor kod Hajpa i Alme Vilson (zasnovanih na H. Dž. Velsu i njegovoj supruzi). U desetom delu, Zora leve ruke (Dawn’s Left Hand, 1931), Mirijam ima aferu sa Hajpom Vilsonom koja se završava trudnoćom i pobačajem (zasnovano na autorkinoj aferi sa Velsom oko 1907).
Poslednji dovršeni deo objavljen za njenog života bio je Dimple Hill (1938). Posthumno je 1967. objavljeno nezavršeno trinaesto poglavlje, Mesečina u martu (March Moonlight), koje opisuje susret sa gospodinom Noblom, zasnovan na njenom budućem suprugu Alanu Odlu.
Stil
U kritici iz 1918. godine, Mej Sinkler je ukazala na karakterističnu upotrebu slobodnog indirektnog govora u naraciji Doroti Ričardson. Od samog početka ciklusa, ona ga je primenjivala kao tok svesti. Smatra se da je njen stil prikladnije porediti sa Henrijem Džejmsom, nego sa uobičajenim paralelama koje se povlače sa Džemsom Džojsom i Virdžinijom Vulf.
