„Teorija” i teorija
Razlika između „teorije” i teorije jeste kao i između pitanja i problema, ili između dosetke i misli.
Dosetku ima novinar, misao pesnik. Pitanje ima političar, ili bankar, problem ima onaj koji je dospeo u egzistencijalne teškoće. Razlika između „teorije” i teorije nije u tome što je “teorija” provizorijum, a teorija neopoziva. Istina, “teorija” ne obavezuje. Ako ona zbog nekog razloga ne odgovara, načiniću drugu koja je isto toliko dobra, ili loša. Teorija se ne može zaobići. Teorija ima posledice, a pre svega ona se mora realizovati, inače nije teorija. Ko ne sledi svoju “teoriju”, to ništa ne znači, ko ne sledi svoju teoriju, on je neveran i laže. “Teorija” je uglavnom improvizacija, najvažniji znak raspoznavanja teorije jeste da je ona univerzalna, odnosno da je moralno i egzistencijalno aktivna.
Pravo opstanka “teorije” jeste što nije praksa i nikada nije praksa, zbog toga je ona idealizam, ili materijalizam, ili su sve evropske filozofije redom “teorije”. “Teorija” je samo zbog toga “teorija”, jer nije praksa, i ne može to ni biti i ne može se realizovati, ostaje neostvareno i neostvarljivo apstraktna, pre kao manija i zabluda, lažna i irealna postavka koja to o sebi ne zna. “Teorija” postavlja u isti red stvari tako da su naoko srazmerne i dopadljive, ali bez sređivanja. Ona se naziva i pogledom na svet.
Pogled na svet je šablon. Teorija stvara životni red, i zbog toga ako se ne realizuje, nema nikakvog smisla. “Teorija” gradi, ili bi bar htela da gradi; teorija zasniva, a zasnivati je više nego graditi. Čovek “teorije” više prepoznaje, teoretičar pre vidi. “Teorija” nije pokvarena teorija, kao što je dosetka kvarna ideja i pogled na svet iskvarena religija. Pojedini delovi “teorije” objavljuju prvenstvo “teorija”, drugi delovi prvenstvo prakse. U teoriji “teorija” i praksa nisu razdvojene. Teorija počiva na činjenici da ne postoji konstatacija koja ne bi imala egzistencijalnu težinu i moralne konsekvence.
“Teorija” nema svoje mere, zbog toga ne ume da spaja ono što je apstraktno ili konkretno. Mesto “teorije” više je nauka i filozofija, mesto teorije je više umetnost i religija. Ko gradi teoriju, on mora da izmeni ceo svoj život.
Savremeni čovek živi u provizorijumima. Dosetka i pitanje i “teorija”. On ima otprilike tri “teorije”: darvinizam, frojdizam i marksizam. Osnova darvinizma je, kao što je to objasnio Bertran Rasel, prosta zabluda. Darvin je projektovao u biološki proces osnovnu misao engleskih ekonomskih teoretičara osamnaestog veka, prema kojima priroda najkraćim putem i najjednostavnijim sredstvima nalazi najveću korist. Znamo da je pogrešno ovo shvatanje, prema kojem gazdovanje prirode počiva na ekonomskim osnovnim principima. Logika prirode uopšte nije ekonomska, naprotiv, ona je rasipnička, i zbog toga ne traži najveću korist, nego pruža neprekidno obilje (Bataj).
“Teorija” Frojda i Marksa nije mučna zbog toga što je sablažnjiva, nego zato što iskrsava sumnja kako i ne želi ništa drugo do da sablažnjava. U njihovim tezama se krije maglovita namera da oni ne traže istinu, nego žele da čoveka ulove u nečemu. Verovatno su frojdizam i marksizam nastali zato da bi se povredilo građanstvo u njegovoj borniranoj udobnosti. Kad bi se istina, na bilo koji način, objavila, čovek bi podneo njenu neprijatnu suštinu, čak bi “teoriju” u određenom pogledu s olakšanjem i prihvatio. Ali Frojdov metod ne leči psihopatu, nego konstruiše neosetljivog idiota prema unutarnjim teškoćama, idiota koji je mnogo manje normalan nego što je bio bolestan.
Marksova društvena “teorija” ne sređuje socijalne nemire, nego hoće da stvori takvu zajednicu koja ne želi ni da sazna prirodne zaplete. Čovek ne očekuje od istine da bude laskava, ali treba smatrati isključenim da ona ne bude ništa drugo do uvredljiva. I baš zbog toga da bi ovakva “teorija” imala opšte dejstvo, njoj je neophodan odgovarajući čovek. Ako neka “teorija” danas želi da postigne ovakvo opšte dejstvo, njen neophodni uslov jeste da se bar primakne onom nivou koji obično zastupaju dnevni listovi u svojim dodacima za Božić.
Bela Hamvaš
