Raspeće je slika (ikona) koja uliva nadu. Tako bi moralo biti. U protivnom priča gubi smisao.
Bog koji je rođen, raspet, koji vaskrsava, samim svojim (bogočovečanskim) bićem, On predstavlja (mistički / obredni) zalog te nade.
Ivan (Karamazov) ima problem sa Bogom. Taj problem nije mali.
Imaju ga i drugi junaci Dostojevskog [Fёdor Mihaйlovič Dostoevskiй].
Imao ga je i sam Dostojevski.
Naočigled raspetog Hrista (po Lukinom svedočenju), tu su i dva (isto tako raspeta) razbojnika (bukvalno, dva zločinca; tj. κακοῦργοι). Na samom krstu jedan od njih će se pokajati. Drugi će huliti do poslednjeg trenutka.
Scena nije statična.
Kod Luke, onaj nepokajani otvoreno provocira Hrista. Na tu provokaciju Hristos će ostati nem. Ipak, uslediće odgovor. Odgovor će doći od razbojnika koji se pokajao. Viseći na krstu, on će (svom dotadašnjem sabratu u nepočinstvu) uputiti oštar prekor.
Priča se time ne završava. Potom će se on (razbojnik koji se pokajao) obratiti Hristu: Seti me se, Gospode, kada budeš u carstvu svome. Sledi odgovor, znamenite reči Hristove: Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u raju.
O nepokajanom razbojniku više nije izrečena nijedna reč.
***
Naširoko je poznat Muzilov [Robert Musil] roman Der Mann ohne Eigenschaften. Kao što znamo, bio je to herojski (mada nikada završen, visoko sofisticiran) pokušaj narativnog oslikavanja sudbine čoveka moderne epohe. U samoj srži Muzilovog romanesknog narativa, kao duboko pohranjen, leži sukob između iracionalnosti umetničkog stvaranja i racionalnosti nauke.
Opsedala su ga matematika, nauka, tehnika. Mučila ga je velika tajna seksualnosti.
Svet Muzilovih junaka je svet otuđenih ljudi. Prikrivena strepnja i jad (zajedno sa sveprisutnom bolesnom ravnodušnošću) tinjaju u svakoj njegovoj rečenici. U Muzilovom svetu sve je hladno, beživotno i lišeno (ipostasnih) svojstava.2
Jezik kojim piše je čudan: istovremeno duhovit i neprirodan.
Bezočno zatrpava čitaoca hipertrofiralnim (bezočno skribomaničnim) učincima svog raspisanog (prethodno odnegovanog) psihoticizma.
Njegov (nedovršeni) roman je, zapravo, kolosalna masa jezički petrifikovanog ludila; jedan okamenjeni relikt uzvišene skribomanije.
Za njega (Muzila), čovek je biće koje iščezava. U tom iščeznuću njegovog bića leži epohalan razlog njegove istinski tragične sudbine. Bivajući kao lišen sopstvenog (unutrašnjeg, ipostasnog) sadržaja, on je prazan, bez svojstava.
Njegova drama je duboka i religiozna. Izgubio je sebe. Izgubio je svog boga.
Izgubio je smisao sopstvenog postojanja.
Između ostalog, Muzilov roman je plod bespoštedne analize vremena u kojem je živeo. Mnogo je bola i patnje u životu čoveka bez svojstava. Zbunjen je, dezorijentisan i izgubljen. Život mu je isprazan i pun osujećenjā; njegova umetnost je dominantno dekadentna.
Hladnoćom sopstvene dekadencije brani se od dubokog očajanja.
Živi besmisleno. Jedino što mu je preostalo je njegov sopstveni (patološki) narcizam.
***
Muzil je objavio svoj roman Der Mann ohne Eigenschaften u periodu između godina 1940. i 1943.
Godine 1864. Dostojevski će objaviti svoje Zapise iz podzemlja.
U oba slučaja (kako kod Muzila, tako i kod Dostojevskog) sam tekst progovara bespoštednom leksikom iracionalnosti. Svet lišen Boga ogleda se u svetu lišenom smisla. Preteća racionalnost nadolazećih (revolucionarnih, ali ne samo revolucionarnih) ideologija nalazi svoj ogledalni odraz u dominaciji racionalnog diskursa nauke.
Drevna ʼΑνάγκη dobila je novo lice: postala je utvara osione racionalnosti.
Religija je u krizi, u krizi je i nauka. U krizi je umetnost. Nihilizam duha ogleda se u nihilizmu znanja. I obrnuto.
Svet je ostao bez heroja. (Anti)heroji su stupili na scenu.
Muzilov (anti)heroj je prazni narcis. Život mu je banalan, lišen dubine, prazan. U slučaju Dostojevskog mnogo toga je drugačije. Pre svega, ničeg banalnog nema u njegovom svetu. Mnogo je tu napetosti, nesklada, bola i patnje. Akteri njegovih priča (sve i da su narcistični, što neretko i jesu) nikada nisu (doista) prazni. Štaviše, situacija je (čak i za Stavrogina i njemu slične nesrećnike), upravo, suprotna. Njihove ideje i namere (koliko god bile lude) za njih su stvarne. Takva im je i patnja, njegovi junaci mnogo pate. I – misle. Nisu ravnodušni. Žude za užitkom, za (kako kaže) veseljem.
Za Dostojevskog, veselje je važna reč.
„Prijatelji moji”, veli starac Zosima, „tražite i molite od Boga veselje”.3
Van svake sumnje, Muzil je bio jedan od najvažnijih glasova svoje epohe. Isto možemo reći i za Dostojevskog. U Muzilovom svetu je rođena psihoanaliza. Dostojevski dolazi iz jednog sasvim drugačijeg sveta. U njegovom svetu (čak i u vreme njegovih potomaka), sama psihoanaliza nikada nije uspela da pusti ozbiljnijega (ne samo institucionalnog, već kreativnog) korena.
Sasvim trezveno, (rečima Dmitrijevog advokata Fetjukoviča) upozoravao je da psihologija (makarona i bila duboka stvar), zapravo mnogo više (no što bi to mnogi i dan-danas bili spremni da prihvate) može zaličiti na batinu sa dva kraja.
Bilo je muke sa recepcijom. Svet nije lako prihvatao Dostojevskog. Istini za volju, ni Dostojevski nije lako prihvatao svet u kojem je živeo. Pomerao je granice. Provocirao. Verovatno je najdrastičniji primer kontroverzno poglavlje „Kod Tihona”. Njega, kao što znamo, nema u prvom izdanju romana Zli dusi.
Uprkos otporima, psihoanaliza je u Muzilovom svetu dostigla izvesne socijalne (čak akademske) afirmacije. Potom, uslediće vreme ozbiljne (kako teorijske tako i praktičke) dekadencije. Dostojevski i Muzil nisu savremenici. Nisu ni istomišljenici.
Ipak, u tome nas ništa ne sprečava, možemo ih smatrati potencijalno plodnim predstavnicima dveju različitih (kulturoloških, religijskih, psiholoških, čak i psihopatoloških) sfera življenja. Jedna je zapadna (rimokatolička i protestantska), druga pravoslavna.
Svet Dostojevskog je svet ruskog pravoslavlja. Tu su njegovi koreni. Kao (pisac) Rus i kao pravoslavac, on je bio univerzalan. Takav je i ostao.5
Ulog nikako nije bio mali. Naprotiv. Što važi za jednog važi i za drugog. Svako na svoj način (Dostojevski i Muzil), sredstvima književnog izraza, nastoji razumeti povesni smisao sudbine savremenog čoveka.
***
Ne samo za (rusko) pravoslavlje, Dostojevski danas ima status proroka.
Neretko, nazivaju ga petim jevanđelistom. U tom ključu ga današnji pravoslavci razumevaju i ne razumevaju.
Mnogo toga je rečeno i napisano o njemu. Sa svoje strane, Zapad u
Dostojevskom (uglavnom dosledno) vidi kultnog pisca, nespornu veličinu, proroka nadolazećeg nihilizma, velikog psihologa, istinskog majstora bizarnih narativa, oštrog kritičara negdašnjih revolucionarnih praksi, radikalnog antizapadnjaka, protoegzistencijalistu, ideologa rusofilnog panslavizma, čak ratnog huškača. Mnogima i danas (a sve to u ime odbrane od, bojim se, povesno neizbežnog evroskepticizma) neskriveno smeta (osim dobro znanih teza iznetih u romanima) njegov čuveni govor o Puškinu, te pojedina (ne baš malobrojna) mesta iz Dnevnika pisca. 6 Dostojevski (pisac) gotovo ni na trenutak nije osetio potrebu da se ogradi od Dostojevskog (političkog mislioca). Naprotiv. Istovremeno, valja i to reći, primetan je manir nekritičkog (krajnje ideologizovanog, patetičnog) prisvajanja Dostojevskog među
pojedinim pravoslavnim misliocima. Dostojevski za njih ima status neprikosnovene veličine, biblijskog proroka. U njemu oni nastoje uspostaviti osnov neophodan njihovim sopstvenim (ponekad sasvim nekritičkim) fantazijama. Nevolja je što se u tim krugovima Dostojevski mnogo više pominje nego što se, doista, čita. Aktualna mešavina negdašnjeg slovenofilstva i (uvek živog) etnofiletizma, zajedno sa različitim formama nama savremenog eklisijalnog politikanstva, čini i dalje živim (zapravo, izuzetno značajnim) samo pitanje odnosa velikog pisca (a onda i njegova dela) sa različitim ideologijama.7
Postupajući tako, oni (ti isti ideolozi, zlorabitelji dela velikog pisca) čine značajan hermeneutički hibris. Dostojevski (danas, neretko) trpi veću štetu od svojih obožavalaca nego od kritičara. Ponekad je to teško priznati.
Dobro je poznavao ljudsku mizeriju. Mnogo toga je osetio i na svojoj koži. Kao čovek i kao pisac bio je nesposoban za ravnodušnost. Nikada se nije odricao nekog konkretnog ljudskog bića. Za svakoga je (osim možda, ponekad, za svoje ideološke protivnike) imao razumevanje.
Pred grehom nije zatvarao oči. Naprotiv, dobro ga je razumeo. Bio je pasionirani čitalac onovremenih crnih hronika.
Njegove su ideje duboke i radikalne. Mnogima je bio odveć uznemirujući, nesumnjivo originalan, sirov, brutalan, gotovo preteći, bizaran.
Glasovi njegovih junaka nesporno su osobeni. Takve su i njihove perspektive.
***
Psihoanaliza (dakle, ne samo Frojdova [Sigmund Freud] psihoanaliza) ne govori o grehu. Nikada greh nije njena tema. Isto važi i za pokajanje, čak i za spasenje.
Frojdovsko talking cure nema ničeg zajedničkog sa pokajanjem.
Frojdov model mišljenja je (dominantno) medicinski. Jezik Dostojevskog (kao uostalom i njegovo mišljenje uopšte) bitno zavisi od diskursa ruskog pravoslavlja. Sklon je retorici asketizma i liturgijske prakse svog vremena.
Za Dostojevskog, pokajanje je jedan od ključnih motiva. O tome podjednako ubedljivo svedoče njegovi akteri i zapleti. Velika borba, istinska agonija, sudbinski biva povezana sa pokajanjem.
Mnogo je kod Dostojevskog pokajnika i pokajanja. Po logici stvari, uz njih idu nepokajani grešnici. Mogućnost (odnosno nemogućnost) spasenja bila je njegova stalna preokupacija. To ga čini suštinski različitim od Frojda. Spasenje nije tema psihoanalize. Psihoanalitički diskurs suštinski je upućen na pitanja zadovoljstva i strepnje. Retki su bili (smisleni) iskoraci iz naznačenih okvira.
Greh je, poput iskupljenja i spasenja, za Dostojevskog bio važna tema.
Opsedala su ga pitanja ljubavi i slobode, zločina i pravde, vere i nevere, smrti i besmrtnosti.
Duboko je bio uznemiren nadolazećom sudbinom sekularne (po mnogo čemu nihilističke) kulture evropskog Zapada.
Sviđalo se to nekom ili ne, njegov stav je bio jasan. Upravo to čini njegovo stanovište suštinski različitim od Frojdovog. Kako ispravno zaključuje Tomas Man [Thomas Mann], Frojd je bio čovek tradicije evropske prosvećenosti. Teško da bi tako nešto bilo moguće reći o Dostojevskom.8
Frojd je bio agnostik. Dostojevski je – uz sve turbulencije kroz koje je prolazio – bio iskreno verujući čovek. Sa svoje strane, psihoanaliza je programski vezana za princip realnosti. Na sebi svojstven način, nošen senzibilitetom uzavrele ruske duše, Dostojevski nastoji pratiti paradoksalne principe pravoslavlja.
U senci velikih (lepih) priča on pronalazi skroviti prostor u kojem se skrivaju razni cinici i mizantropi, mrzitelji Boga i ljudi.
I daje im reč.
***
Pogrešno je dinamiku ličnosti svoditi na dinamiku organskog supstrata. Upravo tome je sklona savremena psihijatrija. Nažalost, psihoanaliza je u tome prati.9
I ne samo to. Ovde ozbiljno valja čuti ono što ima da nam kaže Dostojevski. Stvar se, naime, dalje komplikuje. Psihoanalizi preti zapadanje u bezizlaz. Dostojevski je svedok.
Uvid nije dovoljan. Isto važi i za katarzu. Potrebno je pokajanje.
Pokajanje je ključni pojam aksiologije i antropologije Dostojevskog.
To njegovu priču čini ozbiljnijom i zahtevnijom od Frojdove. Pitanje zadovoljstva, kako ga on shvata, znatno je kompleksnije od Frojdovog viđenja. Pritom, paradoksalno, sloboda je bila jedna od ključnih Frojdovih preokupacija.
Nigde se to ne vidi bolje nego u velikom finalu Stavroginovog razgovora sa Tihonom.10
Gde je sloboda tu je ljubav. Gde je ljubav, nastavlja Dostojevski, tu je i patnja. Dubina ljubavi analogna je dubini patnje. Iz tog razloga, kao što znamo, starac Zosima će se pokloniti Dmitriju.11
U tom smislu nam valja razumevati (implicitnu) političku filozofiju i (isto tako implicitnu) psihopatologiju Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Isto, dakle, važi za političku demonologiju (kakva je data u romanu Zli dusi) i za individualnu patologiju, recimo, Ivana Karamazova, Verhovenskog, Stavrogina, Raskoljnikova…
Mnogo je tu likova u igri. Svako od njih zagovara neku svoju tezu.
Čak i đavo. Po sopstvenom priznanju, i on bi (nekako) da se ovaploti. Sasvim logično, za to mu je potreban čovek, misleće biće uvek spremno na besmisao.
„Karamazovi”, decidan je Dmitrij, „nisu podlaci, nego filozofi…”12
Pokajanje nikako nije nešto unapred zagarantovano. Isto važi za strasti, ljubav, čak i za spasenje. Sam Dostojevski, štaviše, govori o manjem ili o većem kapacitetu za pokajanje, ljubav, patnju.
Takva je bila njegova (implicitna) teorija ličnosti. U istom ključu on, Dostojevski, razumeva i smisao dinamike grupe. Govoreći o pojedincu, on uvek govori i o grupi. I – obrnuto.13
***
Frojd je želeo da bude zapamćen kao naučnik. Dostojevski je bio prorok pokajanja. Uvažavao je svakog čoveka, grešnika ili onog koji to (valjda) nije. Divio se svetosti. Savršeno dobro je poznavao greh. Pojam greha (kao uostalom i pojam svetosti) ostaju izvan okvira psihoanalitičkog poretka stvari. Tako je bilo u Frojdovo vreme. Tako je i danas. Krivica (kao suprotnost zadovoljstvu) predstavlja veliku temu psihoanalize. Psihoanalitička ideja krivice implicira tendenciju ka rasterećenju. U tom smislu, put slobode je put (mogućeg) rasterećenja.
Uopšteno govoreći, psihoanaliza izbegava svaku priču o pokajanju. Psihoanalitičari nikada ne govore ni o spasenju. Njihove su ambicije mnogo skromnije.
Poput pokajanja, spasenje podrazumeva ličnost, ličnost shvaćenu kao ipostas. Pojam ipostasi stran je duhu psihoanalize. Psihoanaliza je oduvek opsednuta pitanjima strukture, sile i značenja.
Ideja ipostasi dolazi iz jednog sasvim drugačijeg registra. Suštinski, posredi je teološki termin. U svojem bogatom dijahronijskom zaleđu on čuva sećanje na brojne teološke sporove i nedoumice.
Za kulturu i učenost pravoslavlja prisustvo grčkog jezika ima normativno značenje.
Teološku tradiciju pravoslavlja Dostojevski je, istini za volju, poznavao uglavnom intuitivno.14 Njegova (uslovno rečeno) teologija nije bila ni dogmatska, niti spekulativna; ona je bila narativna.
Duboko u srcu njegovog viđenja stvari biće pitanje ličnosti čoveka. Aktualno iskustvo sopstvene (tragičke) smrtnosti tu se prepliće s (eshatološkom) mogućnošću spasenja, sa gresima i vrlinama.15 Pritom, najdublje moguće iskustvo greha može imati status suštinske pretpostavke mogućnosti spasenja.
Na tome neskriveno insistira Tihon. To bi bila jedna od važnih poenti njegovog razgovora sa Stavroginom.
Logika nije dovoljna. Potrebne su (nam) vera i ljubav.
***
Kobna himera psihoanalize odvajkada leži u njenoj, često nekontrolisanoj, strasti da se (bukvalno) sve objasni (interpretira). U svojim najboljim trenucima Dostojevski ništa ne objašnjava. On tada (čak) i ne tumači. Naprosto, on (nam) priča priče.
I te priče su istinite. Kada ih pročita, čitalac nepogrešivo oseća da je tako. Da drugačije ne može biti.
Njegova istina nije naučna, filozofska, ni teološka. Ona je narativna. Uprkos razlikama, ta njegova narativna istina podseća na istinu midraša.16
Pišući svoju čudesnu prozu (na način koji je bio samo njemu svojstven) on se suštinski približio tradiciji drevnih midraša. Ili, možemo i tako razmišljati, ostavio nam je delo koje danas, posle toliko vremena, možemo posmatrati kao naročitu formu (savremenog, ruskog, slovenskog) midraša.
Smisao biblijskih citata i parafraza kod Dostojevskog nije ni dekorativan, niti retorički. Naprotiv, stvar je suštinska. Dovoljno je setiti se romana Zli dusi i Braće Karamazovih.17
Njegov literarni midraš-narativ ne poznaje nikakav redukcionizam. Naprotiv, on vazda nešto proširuje, varira, nadgrađuje. To čini njegove likove mnogo stvarnijim (stvarnim u najdubljem mogućem značenju te reči) nego tek realističnim. Uz izuzetak pozne knjige o Mojsiju, sam Frojd je uglavnom bio nesklon hermeneutici midraša.18
Psihoanalitička tumačenja neretko pate od viška redukcionizma.
Dostojevskom je on bio na svaki način stran.
Programski, psihoanaliza se bavi svakodnevicom, psihopatologijom svakodnevnog života. Težište je na svakodnevnom životu običnih ljudi. Tome nasuprot, Dostojevski je iskreno posvećen nesvakidašnjem.
Sklon je ekstremima. Ne zazire od onog (Frojd bi rekao) unheimlich. Za Dostojevskog je pomenuto unheimlich bilo prirodno okruženje njegovog mišljenja. Isto to unheimlich je u psihoanalizi imalo status transcendentnog. To ga je činilo mnogo više pretpostavljenim nego (doista) spoznatim.
***
Što je za Frojda bio Edip, za Dostojevskog je Hristos. Dostojevski je sa strašću čitao Bibliju. Čitao je (sa istom strašću) i svete oce. Posebno je voleo Sv. Isaaka Sirina.
Sluga Grigorije (u Braći Karamazovima) uporno čita Isaaka Sirina. Ništa ne razume, ali čita.
Poznate su (i često navođene) reči Dostojevskog o Hristu: [a]ko bi mi neko dokazao da je Hrist izvan istine i kada bi stvarno istina bila izvan Hrista, ja bih radije ostao sa Hristom nego s istinom.19
Pogrešno bi bilo svoditi Dostojevskog u usko shvaćeni (tehnički, diskurzivni) okvir teologije.
Što Dostojevski kaže o Hristu Frojd bi (verujem) rekao o Edipu. Za Frojda, Edip je centar svega.20 Hristologija je (slobodno možemo reći) skriveno jezgro duhovne zaostavštine Dostojevskog. Zanemarimo li to, ništa kod njega bitno nećemo shvatiti.
Hristologija Dostojevskog je intuitivna. On je bio prorok, ne dogmatičar.
***
Luka nam svedoči, zajedno sa Hristom bila su raspeta još dva razbojnika. Jedan od razbojnika se pokajao, drugi nije. O razbojniku koji se pokajao do danas je mnogo toga rečeno. Onaj drugi (nepokajani) ostao je u njegovoj senci. Zahvaljujući Dostojevskom, u prilici smo da čujemo njegove (nepokajane) reči, i to, neretko, u dijalektički krajnje razvijenoj formi.
Karakteristični su duboko biblijski koreni njegove iskrene zainteresovanosti za (kako je govorio Nikola Milošević) negativne junake. Sa velikom pažnjom pratio je ispovesti nebrojanih grešnika, kriminalaca i otpadnika. Čvrsto je stajao na stanovištu da je patologija duše (kao i njena svetost) nemisliva kao isključivo stvar medicinskog (ili ma kog drugog logičkog / etičkog) modela.
Glavni lik u Zapisima iz podzemlja je dobar primer. Svakako, (i) on je raspet. Život ga nije štedeo. Pritom, on je nepokajan. Pun je (maligne) gorčine.
Kod Luke, njegov je hostilni cinizam krajnje sveden, semantički komprimovan. Kod Dostojevskog, on do detalja biva razvijen. Tako nastaje literatura.
Čovek iz podzemlja ne pati kao cogito. On pati kao ipostas. U svojoj patnji on je dubok i (na neki svoj bolestan način) pošten. Daleko od toga da je svetac, mračan je, kapriciozan i (na momente) komičan.
Teško ga možemo smatrati simpatičnim. Istovremeno, neodoljiva je snaga istine koja progovara iz njega. Njegova je istina (poput istine nepokajanog razbojnika na krstu) brutalno nepokajana. To nije lako podneti.
***
Važno je ovde primetiti da istorija savremene psihoanalize (sa svim svojim „sektama” i varijantama) prati isti onaj put koji je inicijalno naslutio Muzil. Naglasak je na patološkim konsekvencama nadolazeće (epohalne) praznine.
Muzil nikada nije govorio o ipostasi. On uvek govori o subjektu.
Za njega, subjekt je lišen svojstava. On je – ohne Eigenschaften. To ga čini praznim, beživotnim.
Čoveka bez svojstava, veli Muzil, čine svojstva bez čoveka. Njegovim rečima: Ein Mann ohne Eisenschaften besteht aus Eigenschaften ohne Mann.21
Preovlađujuće osećanje razdražujuće beživotnosti (aufreizend leblos)22 prati sveprisutna dominacija (pervertirane) racionalnosti. Hipertrofiju posrnule racionalnosti prati atrofija samog života.23
Svojstva su i dalje tu. Samo, nema čoveka. Paradoksalno, čovek bez svojstava i nije čovek. U pitanju su samo (manje ili više rasuta) svojstva. Kao što rekoh, čovek nedostaje. U prvom planu su, dakle, ničim (stvarnim, tj. obavezujućim) povezane ideje. One se šire na sve strane, bilo kakvo središte izostaje.24
***
Gde je nekada bio čovek sada je ime. Ime, bez prezimena. Čovek bez svojstava ima ime, zove se Ulrih. Prezime je izostavljeno. To je učinjeno zarad zaštite anonimnosti njegovog oca.
U Muzilovom svetu otac nije bitan. Isto važi i za majku. Slično možemo reći i za likove koji ga okružuju. I oni su (samo) imena.U svetu Karamazovih, otac je (kao simbolički garant poretka) velika reč.25
Svojim sinovima on je suštinski rival i najdublje moguće iskušenje.
Daleko od toga da je nebitan. Naprotiv.
Kod Muzila, ime je narativni aglomerat (konfigurisanih) svojstava.
Svako od tih imena može samo ovlaš prikupiti (tj. za sebe vezati) određena svojstva. Ime nije (niti može biti) ipostas. Uočljiv je kontinuitet između Muzilovog pitomca Terlesa (junaka Pometnje pitomca Terlesa) i Urliha (čoveka bez svojstava). Što su za Terlesa imaginarni brojevi za Urliha će biti imena.
U oba slučaja biću (broja, odnosno imena) nedostaje ontološko zaleđe. Podjednako je nemoguće govoriti o ipostasnom utemeljenju (imaginarnog) broja i imena.
Za Muzila ovo je bio važan (nikako samo poetološki) uvid.
Kod Dostojevskog je sve drugačije. U svetu njegovih junaka ipostasnužno implicira postojanje izvesnih (personalnih) karakteristika. Ipostas nije svodljiva na ime. Tu je i prezime. Gde je prezime tu je i porodica. Karamazovi su najbolji primer. Tu su, recimo, otac i sin Verhovenski. I još mnogi drugi…
***
Daleko od toga da Dostojevski idealizuje porodicu. On je prikazuje u svom njenom tragizmu. Tragizam porodice je tragizam ipostasi (tj. ličnosti) u vremenu. Po sebi je nezamislivo postojanje ipostasi za koju bi se (zajedno sa Muzilom) moglo reći da je – ohne Eigenschaften. 26
Karaktere svojih junaka Dostojevski oslikava sa nepogrešivim osećajem šta je (ipostasno) za njih najbitnije. Njegovi (paradoksalni antijunaci) su daleko od toga da se za njih može reći ono – ohne
Eigenschaften. Svaki od njih je (naravno, ako ne grešim) neko; pervertirani, bolesni, duboko posrnuli, frustrirani, ali, ipak, neko. Kao takav, on (taj isti neko) u sebi skriva mnoštvo (neretko međusobno isključujućih, konfliktnih) svojstava.
Naglasak je na odveć-uključujućem (Anglosaksonci bi rekli: overinclusive) karakteru ipostasi. Kada su u pitanju svojstva, ipostas je odveć-uključujuća. To pogotovo postaje očigledno u slučaju antijunaka u delu Dostojevskog. „Širok je čovek”, veli Dmitrij Karamazov, „odveć širok, ja bih ga suzio”.27
Tragedija bića ličnosti ne podrazumeva tragizam progresivnog bivanja sve manje čovečnim.
Naprotiv. Njihova tragedija počiva na njihovoj odveć-ljudskosti.
***
U Zapisima iz podzemlja postoji naročit odnos između pripovedača i jezika. Brutalno je precizan, sočan, samootkrivajući. Ciničan je i mračan, upravo, poput nepokajanog razbojnika sa krsta. Ipak, za razliku od njega, junak Zapisa iz podzemlja verbalno je hiperproduktivan. Kao takav, on neskriveno uživa u svom bolesnom monologu.
Njegovo ludilo tu biva jasno i logički konzistentno artikulisano. U igri su njegove (lude) premise, u igri su (ništa manje ludi) zaključci. Utisak je da bi ovde (uobičajeno shvaćena) analitička interpretacija bila nemoguća.
Budući (mentalno) bolestan, istovremeno, on je filozof. Za njega su podjednako važni mržnja i bol koji oseća i stavovi što ih zagovara.
Daleko od toga da želi (puko) zadovoljstvo, on je u očajničkoj potrazi za smislom. I, što je najvažnije, u svemu tome on nastoji da bude logičan.
Logika ga vodi cinizmu. Cinizam je njegova najdublja strast. Upravo to ga čini bliskim nepokajanom razbojniku sa krsta.
Njegova je pervertirana aksiologija (poput njegove filozofije moći, života i zajednice ljudi) učinak napora (posrnulog) čoveka da (nekako) sopstveni život učini smislenim. Iskrenost mu ne nedostaje.
Uprkos očiglednoj bizarnosti sadržaja, on je u svojoj verbalnoj ekspresiji potpuno nesputan bilo kakvim otporom.
Teško da mu možemo pripisati licemerje. Naprotiv. Ne trudi se da nam se dopadne.
***
U poretku diskursa Dostojevskog nema unapred date (fiksne) tačke stabilnosti. Bahtin [Mihail Mihaйlovič Bahtin] bi rekao: njegov je diskurs bitno polifoničan.28
Na prvi pogled, govor junaka Zapisa iz podzemlja deluje kao (zgusnuti, nesvakidašnji, bizarni) solilokvij. Istovremeno, nešto (doista neobjašnjivo) nas tu, gotovo hipnotički, uvlači u samo jezgro multiperspektivističkog košmara sačinjenog od najneverovatnijih strasti i ideja.
Otvoreno tu bivamo izloženi udaru persekutivno nadolazećeg mnoštva ugrušaka ozbiljno urušenog subjektiviteta. Patološka razobručenost imaginacije izmiče (pacifikujućim) strukturama i funkcijama simboličkog poretka.
Naglašena je permeabilnost granica. Tekst se u-meće u nas. Mi se ogledamo u tekstu.
Atmosfera je trans-individualna. Ili, možemo i tako reći, ona je para-ipostasna.
Junak Zapisa iz podzemlja, za razliku od Muzilovog, nije lišen svojstava. Naprotiv, on je preplavljen mnoštvom međusobno nepomirljivih svojstava.
Njegova svojstva su nam prepoznatljiva. Koliko su njegova toliko mogu biti i naša. To nas uzbuđuje.
***
Sama pomenuta para-ipostatičnost podrazumeva pomanjkanje kapaciteta da se učini zaokruženim (pacifikovanim, predvidljivim, izvesnim) iskustvo sopstvenog (personalnog) bića. Dinamičko jezgro ovakvog stanja stvari bitno izmiče kontekstu klasičnog frojdovskog (Ja, Ono, Nad-Ja) shematizma.
Besmisleno je tragati za uobičajenim (psihoanalitičkim) rešenjima za pitanje čovekove motivacije.
Para-hipostatični subjektivitet (za razliku od Frojdovog) nije žrtva činjenice da nije svestan nečeg za sebe bitnog, a potisnutog.
Budući preplavljen mnoštvom sopstvenih (međusobno isključujućih) svojstava, on je, zapravo, odveć-toga-svestan. Njegova se muka ne dâ svesti na puke učinke patologije potiskivanja.
Daleko od toga da je on (tek samo) neurotičan. Njegovi su problemi mnogo ozbiljniji.
***
Teško je zamisliti bizarniji, istovremeno i impresivniji početak.Sve počinje pomenutim monologom. Njega izgovara niko drugi do neko sudbinski blizak samom nepokajanom razbojniku sa krsta.
Brutalno je jasan. Reči su mu poput lavine. Ne taktizira. Svojim rečima pogađa u samu srž stvari. Ne štedi čitaoca. Ne štedi ni sebe.
Ovo su njegove reči:
Ja sam bolestan čovek… Zao čovek. Nesimpatičan čovek. Mislim da me boli jetra. Istina, ja nemam pojma o svojoj bolesti, i ne znam tačno šta me boli. Ne lečim se i nikada se nisam lečio, iako poštujem medicinu i lekare. Pored toga, ja sam još i sujeveran do krajnosti, ili bar toliko da poštujem medicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se lečim za inat. Vi to sigurno ne možete razumeti. A ja, vidite, razumem. Naravno, ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naneti štetu i nikom više. Pa ipak, ne lečim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, neka me još jače boli.
Odavno tako živim – već dvadesetak godina. Sada mi je četrdeset.
Ranije sam služio, a sada više ne služim. Bio sam zao činovnik. Bio sam grub i u tome sam nalazio zadovoljstvo. Mito nisam primao, pa sam bar u tome morao da nađem satisfakciju. (Ovo je slaba duhovitost, ali neću da je precrtam. Napisao sam je uveren da će ispasti vrlo duhovito, a sad, pošto vidim da sam se samo gadno razmetao – za inat neću da je precrtam.)
Kad su molioci radi obaveštenja prilazili stolu za kojim sam sedeo ja sam škripao zubima i osećao neizmernu nasladu kad sam mogao nekog da uvredim. A gotovo uvek sam mogao. To je većinom bio bojažljiv svet: zna se – molioci. A naročito nisam mogao da podnosim jednog oficira, kicoša. Nikako nije hteo da mi se pokori i odvratno je zveckao sabljom. Ratovao sam sa njim skoro dve godine zbog te sablje i najzad sam pobedio. Prestao je da zvecka. Ali ovo se desilo još u mojoj mladosti. A znate li, gospodo, u čemu je bila suština moje zloće? U tome i jeste stvar, to je upravo i bila najveća gadost što sam ja svakog časa, čak i u trenutku najvećeg besa, na svoju sramotu priznavao sebi da ja ne samo nisam zao već nisam ni ozlojeđen čovek i da, u stvari, samo dižem prašinu i time se zabavljam. Pena mi udara na usta od besa, ali neka mi neko donese kakvu sitnicu, ili malo čaja sa šećerom, ja ću se već umiriti, čak će me obuzeti ushićenje, iako ću kasnije, to znam sigurno, škrgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko meseci patiti od nesanice.
Takav sam ja.
To sam ja malopre lagao da sam bio zao činovnik. Za inat sam slagao. Prosto sam se izmotavao i sa moliocima i sa oficirom, a u suštini nikad nisam mogao da budem zao čovek. Svakog časa sam osećao u sebi mnogo – suviše mnogo osobina suprotnih tome: osećao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni. I znao sam da su celog života kiptela u meni i težila da se manifestuju, samo ja to nisam dozvoljavao, namerno nisam dozvoljavao. Mučila su me do stida; dovodila me do konvulzija i – dosadila mi najzad, i te kako dosadila! Zar vam se ne čini, gospodo, da se ja pred vama zbog nečeg kajem i da za nešto tražim oproštaj?… Ubeđen sam da vam se tako čini… A meni je, uveravam vas, sasvim svejedno ako vam se tako čini…
Ja ne samo da nisam umeo da postanem zao već uopšte nisam umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I eto, sad tavorim poslednje dane u svom kutu, dražeći sebe zlobnom utehom koja ničemu ne vodi: da pametan čovek doista i ne može postati nešto, to može samo budala. Da, pametan čovek devetnaestog veka mora, i čak je moralno obavezan, da bude, uglavnom, beskarakterno stvorenje: a čovek koji ima karaktera i radi – većinom je ograničen. To je moje ubeđenje stečeno u toku četrdesetogodišnjeg života.
Meni je sada četrdeset godina, a četrdeset godina – to je ceo život. To je duboka starost. Živeti preko četrdeset godina je nepristojno, banalno, nemoralno! Ko živi duže od četrdeset godina? – odgovorite mi iskreno, pošteno. Ja ću vam reći ko: glupaci i hulje. Svim starcima ću to reći u oči, svim tim poštovanja dostojnim starcima – svim tim srebrokosim i namirisanim starcima! Celom svetu ću to reći u lice!
Imam pravo da govorim tako, pošto ću ja lično doživeti šezdesetu. Do sedamdesete ću živeti! Osamdesetu ću doživeti!… Čekajte! Dajte da odahnem…
Vi, gospodo, sigurno mislite da želim da vas nasmejem? Prevarili ste se u tome. Ja uopšte nisam tako veseo čovek kao što vam izgledam ili kao što vam možda izgledam. Uostalom, ako vas nervira ovo moje naklapanje (a ja osećam da vas nervira) i padne vam na pamet da me zapitate: ko sam ja zapravo? – odgovoriću vam: ja sam činovnik četrnaeste klase.
Služio sam samo zato da bih imao šta da jedem (jedino zbog toga), a kad mi je prošle godine neki dalji rođak ostavio u nasledstvo šest hiljada rubalja odmah sam podneo ostavku i nastanio se u svom kutu. I ranije sam živeo u tom kutu, ali sada sam se nastanio u njemu. Moja soba je bedna, odvratna i nalazi se na kraju grada. Služavka mi je seljanka, stara, zla i glupa i, najzad – uvek odvratno zaudara.
Govore mi da petrogradska klima počinje rđavo da deluje na mene i da je veoma skupo živeti u Petrogradu s mojim ništavnim sredstvima. Sve to ja znam bolje od svih tih iskusnih i premudrih savetnika i namiguša. Ali ostajem u Petrogradu – neću da napustim Petrograd! I neću da odem zato što… Eh! najzad, sasvim je svejedno da li ću otići ili neću.Uostalom: o čemu pošten čovek može da govori sa najvećim zadovoljstvom?
Odgovor: o sebi.
Onda ću i ja govoriti o sebi.29
Zgusnuti redovi. Nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Puni su značenja. Tenzija je ogromna.
***
Mnogo je otvorene (nepotisnute) brutalnosti u navedenim rečima.
Ni zbog čega se (učinjenog ili neučinjenog) junak Zapisa iz podzemljane kaje. Čvrst je i nepomerljiv, duboko zaglavljen u sebi. Mizantrop. Do drugih mu nije stalo.
Sebe prezire. Preplavljen je samim sobom; guši se u (odveć-uključujućem, ipostasnom) mnoštvu sopstvenih neumirljivih tenzija i svojstava. Drugi su za njega samo prazne senke njega samog. Nikom ne veruje. Ne veruje ni sebi.
Sam je. I usamljen je. Uz sve to, slab je (čovek-miš).
Govori biranim rečima. Uživa u detaljima. Krajnje je metodičan u izlaganju svoje mizerije.
Nikom ne pokušava da ugodi.
Daleko od toga da je simpatičan, ali je (uprkos svoj bizarnosti) poražavajuće stvaran.
***
Savršeno je pošten u svojoj perverznosti.
Budući očigledno otuđen od drugih ljudi, heroj iz podzemlja (čovek-miš Fjodora Mihajloviča Dostojevskog) uživa u sopstvenom govoru.
Zatrovan je tim užitkom. Nesklon je metafori.
Poput Fjodora Pavloviča (tog neprepoznatog ljubitelja Šilera, komedijaša i bludnika) i Stavrogina (mračnog čoveka nadolazećih vremena), i on huli punim plućima. Nimalo se ne usteže. Nepokajan, prkosi Bogu i svetu.
Trpi. Nije mu lako, ali ne odustaje.Za njega, reči su projektili. Njima pogađa druge ljude, svoje (čak i one nevoljne) sagovornike.
Obraćajući se nekom, sa tim nekim on ništa ne razmenjuje: ni značenje, niti emociju. Za njega, komunikacija je nužno jednostrana.
Drugi je samo senka njegove sopstvene patologije.
Njegov cinizam je cinizam očajnika. Njegovo očajanje je duboko i strašno. To je očajanje (ponoviću još jednom) nepokajanog razbojnika sa krsta.
Reči su nemoćne. Isto važi i za mišljenje.
***
Očigledno, Dostojevski se kreće u polju ekstrema.
Svet njegovih (anti)junaka nije svet običnih (normalnih, prosečnih) ljudi. Pritom, isto važi i za njegove (nazovimo ih tako) pozitivne heroje i heroine.
Patnja je direktni korelat ontološkog pada (anti)junaka; dakle, njihove nepokajanosti.
Teško je ovde ne pomenuti avu Talasija, nekad važnog sagovornika Sv. Maksima Ispovednika.
Ovo su njegove reči: „Samo oni koji su dostigli krajnosti vrline ili zloće ne podležu sudu sopstvene savesti”.30
Dostojevski je, kao što znamo, čitao rusko Dobrotoljublje. Nije nemoguće da su mu zapele za oko i pomenute Talasijeve reči.
Ideja patologije Ja i Nad-Ja (koja je, inače, presudno bitna za psihoanalitičko viđenje stvari) ovde, kod Dostojevskog, ne igra nikakvu važnu ulogu. Patološka sprega Ja i Nad-Ja nužno implicira inhibiciju, frustraciju.
Očigledno, (anti)heroj iz podzemlja (upravo onakav kakvim nam ga prikazuje Dostojevski) ne pati od bilo kakve inhibicije. Naprotiv. Slobodno možemo reći da je njegovo ludilo (kao uostalom i eventualno spasenje) pre svega stvar njegove (hipostatične) slobode. Njegova sloboda je bitno negativna. Otud – propast.
U istom ključu možemo misliti o vrlini, tj. o mentalnom zdravlju.
U tom slučaju sloboda je bitno pozitivna.31
***
Poslušnost, sama po sebi, nije vrlina. Isto važi i za neposlušnost.
Na način samo Njemu znan, Bog voli bundžije. Istovremeno, On voli i smerne, smirene.
„Čovek je”, kaže Ivan, „stvoren kao buntovnik”.32 „Ljudi su”, kaže on u nastavku, „slabo buntovničko pleme”.33
Bune su im uglavnom kratkog daha, ili se graniče sa sumanutošću.
To ih čini destruktivnim i bolno tragikomičnim.
Dostojevski upozorava: čovek je biće sklono različitim opsenama.
A prethodno je već zaključio da su besmislice zemlji preko potrebne.
Svet se, štaviše, „drži na besmislicama”.34
Time se krug zatvara.
Bunt nije mala stvar. Isto važi i za mir.
Retki su oni koji su u stanju da izdrže snagu sopstvenog bunta.
Otud tako mnogo tragikomičnosti u njegovim Zlim dusima.
Za mnoge, mir je nepodnošljivo iskušenje.
Poruka Dostojevskog je jasna: samo nas Bog može spasti.
***
Šarolika skupina čudaka i ludaka, bludnika, mučenika, dece, prostitutki, zbunjenih učenjaka, očeva i sinova, majki i ćerki, bednika i alkoholičara, epileptičara, lopova, građana i malograđana, uspaljenih
revolucionara, sirotih glupana, kockara, (pobožnih ili ne) monaha i ko zna koga sve još, to je materijalni (zapravo ljudski) predložak sveta.
Upravo od tog materijala nastaje istorija, kultura…
Od istog materijala Dostojevski gradi svoju pripovednu prozu.
Čineći to, on tvori jedan živi (narativni) svet.
U njegovom svetu mnogo se toga događa. Mnogo toga se vidi, i mnogo se
toga čuje. A još je više toga što se tek dâ naslutiti.
Pravi pripovedač nikada do kraja ne otvara svoje karte.
Što je pisac veći čitalac od njega više dobija. Istovremeno, što je pisac veći od čitaoca će se više (za uzvrat) tražiti.
Upravo to je slučaj sa Dostojevskim, sa njegovom hristologijom.
***
Prauzor je očigledan: Hristovo raspeće na Golgoti. Dakle, ista ona slika (ikona) koja (videli smo na početku) uliva nadu. Zapravo, posredi je (kako u Jevanđelju tako i kod Dostojevskog) velika tajna spasenja.35
I Dostojevski bi da probudi nadu. Nada se ogleda u idealu. Ideal je: roditi rod dostojan pokajanja.36
Na Golgoti, Hristos je centralna figura (figura nade). Kod Dostojevskog, On je (uprkos svojoj mističkoj skrivenosti) apokaliptički sveprisutan.
Ponekad ga nije lako razaznati u obilju sučeljenih (neretko zakrvljenih, pokajanih i nepokajanih) likova.
U svojim delima Dostojevski svesno varira biblijske teme.
Hristologija je suština njegovog viđenja čoveka i istorije. Isto važi i za literaturu.
Na Golgoti, uz Hrista behu raspeti i razbojnici. Dvojica njih. Jedan pokajani, drugi nepokajani. Kod Dostojevskog slika se multiplikuje.
Mnogo je kod njega pokajanih. Mnogo je i nepokajanih. I svi oni, videli smo, imaju svoje (ipostazirane) glasove. Svi se oni čuju. I moguće ih je razumeti.
Svako od njih priča svoju (još jednom ću reći: ipostaziranu) priču.
Mnogo toga je ostalo otvoreno.
***
Za života Dostojevski je mnogo propovedao. To nije sporno. Neretko, davao je prostora potonjim (manjim ili više primerenim) politizacijama. Ima ih koji ga (samo) po tome pamte.
Istovremeno, Dostojevski ništa manje nije ni zagonetao. Nažalost, to se često zaboravlja.
Ideolozi ne vole zagonetke.
Rogožinov kraj je jasan. Isto (donekle) možemo reći i za Fjodora Pavloviča, Ivana, Stavrogina, čak – Smerdjakova. Međutim, kako razumeti Miškinovu sudbinu? Šta ćemo sa sudbinom (uslovno rečeno) pozitivnih junaka. Na kraju on, Miškin, hristoliki čudak, (ipak) napušta svetu Rusiju. Slomljen je, nervno rastrojen, pregažen događajima, slobodno možemo reći poražen. Takav (poražen) se vraća u Švajcarsku, u ustanovu za, sva je prilika, trajni smeštaj mentalno obolelih.
Odustao je od drugih, odustao je od sebe. Odustao je od Rusije.
Ima li nade za Karamazove? Za – Aljošu? To nikada nećemo saznati.
Priča nije ispričana do kraja.
Šta tek reći o neprijatnom (za mnoge duboko traumatizujućem) zadahu koji se mogao osetiti tokom sahrane starca Zosime? Recimo još i to, u slučaju sahrane malog Iljuše sled događaja je bio drugačiji. Pre svega, neprijatni zadah je izostao. I to nešto znači…
***
Osim (pokajanih i nepokajanih) razbojnika na krstu, hristologija Dostojevskog ima još jedan bitan (sasvim osoben) dodatak.
Možemo ga smatrati apokrifnim, u najčistijem mogućem značenju te reči.
Najbolje ga je izrazila (ko bi drugi) Aglaja:
Umetnici slikaju Hrista uvek po jevanđeljskim predanjima, ja bih ga drugačije naslikao: prikazala bih ga usamljenog, valjda su ga učenici bar nekada ostavljali samog. Sa njim bih ostavila samo nejako dete. Ono bi se igralo kraj njega, možda bi mu pričalo nešto njegovim detinjim jezikom. Hristos ga sluša pa se zamisli; ruka mu je nehotice, kao zaboravljena, ostala na svetloj glavici detinjoj. On gleda u daljinu, u obzorje, velika kao ceo svet misao počiva u njegovom pogledu, lice mu je tužno. Dete je ućutalo, naslonilo se na njegova kolena, podnimilo ručicom obraz, diglo glavicu pa ga gleda zamišljeno, kao što se deca neki put znaju da zamisle. Sunce zalazi… To je moja slika.37
U svakom (odraslom) čoveku ima nešto (potencijalno) razbojničko. Nepokajano. Zato je tako teško sa (onim uslovno rečeno običnim) ljudima.38 Paradoksalno, okorele ubice, najstrašniji zločinci, perverznjaci i oceubice, sociopate sa dna društvene lestvice, te sav onaj ljudski talog što ga je Dostojevski upoznao tokom robije, svi oni (makar u određenim situacijama) mogu biti pouzdaniji od onih tzv. normalnih.
Zosimin ideal delatne ljubavi (indikativno, kaže on, Zosima nije bio ni fanatik niti mistik),39 koliko god delovao razborito i umereno, (odraslim) ljudima je tako dalek i nedostižan.
Otud poznati paradoksi: lakše je voleti čovečanstvo nego čoveka; lako ćemo sa neprijateljima, najteže je voleti bližnjeg. Van svake sumnje, čovek je biće koje veruje. Tačnije, on je jedino biće koje (samosvesno) može poverovati. No, koliko je ta njegova vera postojana? Za mnoge, ovo je krajnje neprijatno pitanje.
Ko se sve u Hrista zaklinjao a da ga se (pre ili kasnije) nije odrekao?
***
Na svetu je mnogo petlova. Samo je jedan onaj jevanđeljski. I on ima svoju misiju u svetu.
Njegova misija je duboko simbolička.
Ptice su apokaliptička bića.
Jevanđeljski petao ne prestaje da kukuriče. On to neumorno čini, već dva milenijuma. Njegovo je da prednaznači kraj vremena. Na samo sebi svojstven način, Dostojevski je to predosetio. Nije lako sa ljudima.
Pogotovo ako od njih zavisite. Što važi za (svetu) Rusiju važi i za ostatak (pravoslavnog i nepravoslavnog) sveta.
Ljudi su nepouzdani. Sebični su. I – egocentrični. Brzopleti i površni. Neretko, to ih čini lakim plenom nečastivog.
Nepromišljeni, ljudi bi da uživaju, da izbegnu bol.
Poput prvog među apostolima, oni beže od Golgote. Sakrivaju se u masu. U njoj – luduju.
Za samoću nisu sposobni. Ubija ih usamljenost. Postaju nesnosni i sebi i drugima.
Za mnoge to je kraj. Za Dostojevskog nije.
***
Srećom po svet, postoje (i) deca. Deca su, kaže on, lik Hristov.40 Naravno, tu je i mlađani (zlatokosi) Feb.Da nije tako Hristos bi u ovom svetu bio usamljen.
Miškin (hristoliki Don Kihot) voli decu. I deca vole njega. Prate ga. Slušaju ga. Doduše, voli on i ptice. No, tu nema nikakvih problema.
Deca i ptice se lepo slažu. Zajedno, uklapaju se u rajski krajolik. Neko će reći, još samo cveće nedostaje. Istini za volju, Dostojevski nije pokazivao naročit interes za biljni svet.
Konačno, sledi (apokrifni / hristološki) zaključak: deca se mogu voleti čak i izbliza. 41 Ili, možemo i tako reći, samo je decu moguće voleti izbliza.
Problemi sa odraslima su neizbežni. Sa decom nije tako.
Život deteta je neposredan. Takvo im je i kajanje.
Pomenuću Kolju i Iljušu (čudnovati završetak romana Braća Karamazovi), Matrjošu, Smurova, te svu onu dečurliju koja je (svojevremeno, dok je bio u Švarcarskoj, zajedno sa pomenutim pticama) obletala oko Miškina.
Njihovo biće (ipostas) je drugačije. Njihovi glasovi su drugačiji.
Kod njih (u njihovom svetu) sve je drugačije.
Kada su deca u pitanju, čak i petao (onaj jevanđeljski) zvuči drugačije.
I samo (učenjačko) pitanje ko je osnovao Troju? za njih može imati sasvim poseban smisao.
Deca nisu savršena bića. Deca (poput odraslih) – greše. Sukobljavaju se. I u svetu dece postoji nasilje. Postoji i zlo. Istovremeno, za razliku od odraslih, deca se lakše pokaju. Lakše se menjaju (nabolje). Lakše – (uprkos zlu) ostaju u dobru.
Za Dostojevskog to je aksiom.
Petar Jevremović
Filozofski fakultet – Univerzitet u Beogradu
1 Up: Lk. 23, 32–43.
2 U tekstu koji sledi pojam ipostas ću koristiti pre svega u teološkom (izvorno trijadološkom, a onda i hristološkom) kontekstu značenja koje Sv. Maksim Ispovednik [(Μάξιμος ὁ Ὁμολογητής], na tragu velikih Kapadokijaca, daje, od helenske starine nasleđenom, potom hristijanizovanom, pojmu ὑπόστασις. U tom smislu, dok je suština (οὐσία) prirodno podležeći supstrat (ὀντότης φυσική) svakog konkretnog (personalno) bivstvujućeg, ipostas (odnosno ὑπόστασις) je za njega, za Sv. Maksima, a onda i za teološku tradiciju kojoj je pripadao, ἰδίοις προσωπικοȋς ἰδιῶμα των ἄλλῶν ἀνθρώπων ἀφοριζόμενος (personalna jedinstvenost svakog konkretnog čoveka). Za razliku od (na Aristotelovim [Ἀριστοτέλης] tekstovima obrazovanih) Helena, koji ὑπόστασις shvataju kao suštinu sa svojstvima (οὐσία μετὰ ἰδιωμὰτων), oci, zaključuje Sv. Maksim, ipostas razumevaju kao, pre svega, konkretno individualizovani (personalni) entitet, koji kao takav sa-postoji sa mnoštvom drugih (isto tako individualizovanih, tj. personalizovanih) entiteta (zapravo, ipostasi). Konkretno, ovo bi bile Maksimove reči: ἡ κατὰ πολλῶν καὶ διαφερόντων ταȋς ὑποστάσειν ὀντότης φυσική. Nije teško zapaziti, težište je na ontološkom srastanju (kada je u pitanju čovek, potencijalno uvek rasutog) mnoštva svojstava uvek jedinstvenog (personalnog) bića. Drugim rečima, jedinstvo ipostasi podrazumeva pluralnost svojstava – i obrnuto. Važna je sledeća napomena: naravno da ne mislim (tako nešto je zbilja malo verovatno) da je sam Dostojevski, ikada, pred sobom imao tekst Sv. Maksima Ispovednika na koji ovde upućujem. Teško da je, više no elementarno, poznavao teologiju. Više ga je zanimala asketska tradicija. Čitao je Dobrotoljublje. Naravno, i Jevanđelje. Konkretan interes za dogmatiku nije pokazivao. Njegovo razabiranje u ovim stvarima bilo je duboko i intuitivno. Tekst Sv. Maksima na koji ovde upućujem moguće je naći u: J. P. Migne (prir.), Patrologiae Cursus Completus: Series Graeca, Paris, 1865, 91, 276 AB. O svemu ovome detaljnije sam pisao u tekstu „Personologija i ontologija u spisima sv. Maksima Ispovednika”, Patrologija u ogledalu hermeneutike, Otačnik, Beograd, 2011, str. 71–99.
3 U izvorniku doslovno stoji: Drugi moi, prosite u Boga veselья. Up: Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi I, Lento, Beograd, 2015, str. 396. Up: Fedor Mihaйlovič Dostoevskiй, Bratья Karamazovы, Эksmo-Press, Moskva, 1997, str. 288.
4 Up: Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi II, Lento, Beograd 2015, str. 488. Zanimljivo, slično misli i Porfirije Petrovič. Up: Fjodor M. Dostojevski, Zločin i kazna, Lento, Beograd, 2015, str. 456.
5 Ovde će ostati po strani važno pitanje ideološke (a onda i političke) profilisanosti temeljno religijskih svetonazora Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Kontroverza nije mala. Naprotiv. Ne bez razloga, zamera mu se zbog nekritičkog patosa idealizovanja (ruskog) naroda. Isto važi i za njegove ideje o odnosu između Rusije i Evrope, za njegova proročanstva. Dovoljno je, primera radi, setiti se uzavrele Miškinove besede, svojevremeno nespretno izgovorene u krugu Jepančinih, njegove priče o ruskom Hristu i o istorijskoj misiji samog ruskog naroda. Tu je (recimo) i čuveno pismo samog Dostojevskog upućeno Apolonu Majkovu I 3. 1868, kao i mnoštvo drugih sličnih iskaza, iz čega postaje jasnije o čemu je reč. Odlučno, ne bez valjanih razloga, odbacujući nihilistički sekularizam Zapada, te pogubnu ideologiju moći Rimokatoličke crkve, dosledno promovišući svoju rusku (slovensku) priču, Dostojevski će, neretko, i sam zapadati u ideološki (a onda i politički) radikalne partikularizme. Valjan primer (dalje produbljenosti) ovakvog viđenja stvari moguće je pronaći u knjizi Justina Popovića, Dostojevski o Evropi i slovenstvu, Manastir Ćelije, Beograd, 1995.
6 To da je Dostojevski, pre svega, svetski (a samim tim i evropski) pisac to danas niko razuman ne bi doveo u pitanje. U tom smislu, nije neinteresantno postaviti pitanje kako bi on, da se kojim slučajem pojavi sada tu među nama, video savremenu Evropu. I, šta bi rekao?
7 Kada je u pitanju Dostojevski, nesporna je dubina i iskrenost njegove vere. Niko ozbiljan to ne bi doveo u pitanje. Ipak, odveć često da bi to bilo slučajno, previđa se njegov (ambivalentan, ili suzdržan odnos prema institucionalizovanoj crkvenoj hijerarhiji. Da stvar bude zanimljivija, sva je prilika da je ta ambivalencija, makar u izvesnim situacijama, bila obostrana. Uz sve to, verovatno je donekle (između ostalog, to potvrđuje i poznato svedočenje Vladimira Solovjova [Vladimir Solovьёv]), preuveličan značaj iskustva sa optinskim starcem Amvrosijem. Tom prilikom, ako je verovati Solovjovu, Dostojevski je više pričao no što je slušao svog sagovornika. Kako je bilo u životu, tako je bilo i u literaturi. To dobro ilustruje sam narativni status njemu bitnih likova (po mnogo čemu harizmatikā), Tihona (u Zlim dusima) i starca Zosime (Braća Karamazovi). U oba slučaja, naglašen je njihov očigledno izmešten (slobodno možemo reći: marginalan) status u odnosu na reprezente zvanične uprave manastirskih obitelji u kojima su živeli. Da stvar bude zanimljivija, ni monaška bratija ih nije jednosmisleno prihvatala. Naprotiv. Bilo je tu nemalo intriga, ogovaranja i obezvređivanja. U tom smislu, karakteristična je suprotnost između starca Zosime i oca Feraponta. Zosiminoj (uslovno rečeno) filokalističkoj praksi sarkastični Fjodor Pavlovič suprotstavlja običajni rigorizam Ferapontove struje. Oni, cinično veli Fjodor Pavlovič, jedu kupus (tj. opsesivno se pridržavaju pravila posta) i veruju da će se tako spasti. Po sebi je zanimljiv (duhovit, neko će reći bespoštedni) opis sahrane samog starca Zosime. Naravno, osim podataka striktno vezanih za literaturu, tu je i dragoceni (ne samo anegdotski) podatak (nadovezujući se na uspomene Ane Grigorjevne Dostojevske [Anna Grigorьevna Dostoevskaя], donosi ga Igor Volgin [Igorь Volgin] u svojoj knjizi o poslednjoj godini života Dostojevskog), gde se jasno vidi na kakve je sve probleme udovica velikog pisca nailazila u svojim pokušajima da sahrani muža. Želja Dostojevskog da bude sahranjen na groblju petrogradskog Bogorodičinog manastira ostala je neispunjena. Od strane manastirske obitelji tražen je preveliki novac, a tog novca nije bilo. Srećom, manastir posvećen Aleksandru Nevskom se ponudio da Dostojevskog sahrani besplatno. No, i tu se, isprva, pojavio problem. Mitropolit petrogradski Isidor se tome suprotstavio, tvrdeći da je Dostojevski, ipak, samo „običan romanopisac koji nije napisao ništa ozbiljno”. Srećom, pomenuti mitropolit će ubrzo promeniti svoje mišljenje (up: Igor Volgin, Posljednja godina života Dostojevskoga, CID, Podgorica, 2003, str. 568–569).
8 Up: Tomas Man, „Frojd i budućnost”, Eseji I, Matica srpska, Novi Sad, 1980, str. 284–308.
9 Zanimljiv je Dmitrijev (tragički) entuzijazam po pitanju nauke: „Zamisli: to je tamo u nervima, u glavi, to jest tamo su u mozgu ti nervi (neka idu do đavola)… imaju tako neke repiće, nervi imaju te repiće, i čim oni tamo zatrepere… to jest, vidiš, ja pogledam nešto očima, evo ovako, a oni zatrepere, ti repići… a kad zatrepere onda se pojavi slika, i ne pojavljuje se odmah, a neki trenutak, neka sekunda prođe, i nastaje tamo neki momenat, to jest nije momenat – neka đavo nosi momenat – već slika, to jest predmet ili događaj, sam bi đavo znao, eto zašto ja posmatram, a zatim mislim… zato što postoje repići, a ne uopšte zato što ja imam dušu i što sam tako neka ikona i podobije, sve su to gluposti… Divna je, Aljoša, ta nauka. Nastaće novi čovek, to ja shvatam… A ipak mi je Boga žao.” Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi II, op. cit., str. 321.
10 Karakteristično je Tihonovo odlučno odbijanje Stavroginovog sadomazohističkog patosa. „Neka mesta u vašem izlaganju pojačana su načinom pisanja, vi kao da uživate u svojoj psihologiji i hvatate se za svaku sitnicu, samo da biste čitaoca iznenadili bezosećajnošću koju nemate. A šta je to drugo ako ne nadmeno izazivanje sudije od strane krivca.” Tihon je jasan. Od grešnika se ne očekuje puko podnošenje mržnje, odnosno osude. Pokajnik nije, naprosto, kažnjenik. Suština nije u tome da on, otrpevši na sopstvenoj koži (kako tuđu tako i sopstvenu) mržnju, napokon, sebi samom oprosti. Ne, uverava nas Tihon, to bi bilo pogrešno. Pre svega, on (grešnik, u ovom slučaju Stavrogin) mora podneti porugu. Poruga (između ostalog) čini grešnika komičnim. Biti nekom komičan, odnosno smešan, to je ozbiljno iskušenje za svačiji (a pogotovo za Stavroginov) narcizam. Neki gresi su doista gadni. Takav je Stavroginov. U biti (ne samo Stavroginove) žudnje za gadnim je (bolesno razobručeno) osećanje svemoći. Tihonova (uslovno rečeno transferna) interpretacija pogađa mnogo dublje od negdašnjih Frojdovih. Bol i kazna nisu dovoljni. Poruga seže mnogo dublje, u samo jezgro, danas bismo rekli, patološkog narcizma. Smeh razara utvare moći. Čini ih očigledno besmislenim. Razotkriva sav njihov jad i bedu. Ozbiljno valja razmisliti o Tihonovom zaključku: čak i najuzvišeniji vidovi pokajanja u sebi sadrže nešto smešno. Mnogi to ne shvataju. Stavrogin je shvatio. Jetko će odbrusiti Tihonu: Prokleti psiholog! I, time će staviti tačku na njihov razgovor. Up: Fjodor M. Dostojevski, Zli dusi II, Lento, Beograd, 2015, str. 124.
11 Up: Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi II, op. cit., str. 94.
12 Up: Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi II, op. cit., str. 321.
13 Konsekvenca, nažalost, slabo poznatog teksta Fjodora Mihajloviča Dostojevskog naslovljenog sa „Sredina” (Sreda, na ruskom) zavređuju mnogo ozbiljniju pažnju no što je to do danas bio slučaj. U zaleđu svega leži namera da se razume zločin; tačnije, zločinac. Najkraće rečeno, ovo bi bio zaključak: „Da smo mi bili bolji, bio bi i on…” Up: F. M. Dostojevski, Dnevnik pisca 1873; Članci 1873–1878, Partizanska knjiga, Ljubljana – Beograd, 1981, str. 16–25.
14 U izvesnom smislu, Dostojevski očigledno odstupa od ovakve prakse (bar) na jednom važnom mestu u romanu Braća Karamazovi. To su oni, konciznoi znalački odrađeni (ne bez primesa izvesne akademske akribije), pasusi namenjeni uvođenju čitaoca u duhovno-istorijsko okruženje starca Zosime. Reč je, dakle, nije teško pogoditi, o filokalističkoj tradiciji. Pominje Sinaj, Atos, Pajsija Veličkovskog [Paisiй Veličkovskiй], Optinu. Pritom, nije nezanimljivo primetiti da, govoreći o starčestvu, Dostojevski koristi sličnu figuru onoj koju koristi za psihologiju. Dok za psihologiju kaže da je ona batina sa dva kraja, za starčestvo on veli da je mač sa dve oštrice. Up: Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi II, op. cit., str. 33–40.
15 U tom smislu ovde valja imati u vidu sledeću reminiscenciju na robijaške dane: „Starešine se ponekad čude što neki robijaš, koji je nekoliko godina živeo tako mirno i uzorno da su ga zbog primernog vladanja postavili za desetara, odjednom, apsolutno bez ikakvog vidljivog razloga – kao da je đavo ušao u njega – počne da pravi gluposti, da pijanči, da se svađa, a ponekad rizikuje i učini krivično delo, ili otvoreno omalovažava višu vlast, ili ubije nekoga, siluje itd. Gledaju ga i čude se. A možda je sav uzrok ove iznenadne erupcije u tom čoveku – od koga se to najmanje moglo očekivati – bolno i grčevito iskazivanje ličnosti…” Fjodor M. Dostojevski, „Zapisi iz mrtvog doma”, Zapisi iz mrtvog doma; Zapisi iz podzemlja; Kockar, Lento, Beograd, 2015, str. 96.
16 Pretežno analitičkoj (antiohijskoj) i pretežno alegorijskoj (aleksandrijskoj) školi egzegeze valja dodati još jednu (semitsku), pretežno narativnu. Naravno, klasičnoj praksi midraša ovde možemo dodati i (hrišćansku, uglavnom sirijsku) tradiciju memre (u stihu prezentovane hermeneutičke besede). Setimo se, primera radi, Grušenjkine priče (tj. parabole) o glavici luka. Šta tek reći o Ivanovoj poemi, o brojnim (gotovo burlesknim) hulama Fjodora Pavloviča. Konačno, celokupna povest nevolja hristolikog Don Kihota (kneza Miškina) ima upravo tu funkciju. Snaga priče je u pripovedanju. Pripovedanje je variranje i razvijanje osnovne teme. Slikovitost narativa ima funkciju težišta hermeneutički raspričane (pripovedački tvoračke) elaboracije početnih (implicitnih ili eksplicitnih) postavki smisla i značenja. O midrašu kao tradiciji tumačenja detaljnije up: Ginter Štemberger, Uvod u Talmud i midraš, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Fondacija Konrad Adenauer, Savez jevrejskih opština Srbije, Pravoslavni bogoslovski fakultet, Beograd, 2014.
17 Na samom početku romana Zli dusi čeka nas poznati pasus iz Lukinog Jevanđelja (Lk. 8, 32–36). Potom, Tihon i Stavrogin raspravljaju o Apokalipsi (3, 14–17). Na početku romana Braća Karamazovi stoje reči iz Jovanovog Jevanđelja (Jn. 12, 24).
18 Ovde je korisno imati u vidu (makar) sledeće knjige: Yosef Hayim Yerushalmi, Freud’s Moses.Judaism Terminable and Interminable, Yale University Press, New Haven, London, 1993; Jacques Derrida, Archive Fever: A Freudian Impression, University of Chicago Press, 1995; Jan Assmann, Moses the Egyptian. The Memory of Egypt and Western Monotheism, Harvard University Press, 1998; New Perspectives on Freud’s Moses and Monotheism, Max Niemeyer Verlag, Tübingen, 2006.
19 Navedene reči nalaze se u pismu koje je Dostojevski, godine 1854, uputio Nataliji Dimitrovnoj Fonvizinoj. Up: F. M. Dostojevski, Odabrana pisma I, „Rad”, Beograd, 1981, str. 136.
20 Frojdova teorija nagona sudbinski je vezana za njegovo razumevanje Edipa. Otud poznate i često navođene reči: „teorija nagona je naša mitologija”. Up: Sigmund Freud, “New Introductory Lectures on Psychoanalysis”, The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, vol. 22, Hogarth Press, London, 1973, str. 95.
21 Robert Musil, Der Mann ohne Eigenschaften, Rowohlt, Hamburg, 1981, str. 148.
22 Ibidem, str. 21.
23 Primera radi, karakteristično je Frojdovo krajnje redukcionističko čitanje Dostojevskog: Up: Sigmund Freud, “Dostoevsky and Parricide”, The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, vol. 21, Hogarth Press, London, 1961, str. 173–196.
24 Up: Robert Musil, Der Mann ohne Eigenschaften, op. cit., str. 20.
25 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi II, op. cit., str. 508.
26 Raskoljnikov to shvata na najbolniji mogući način. Ubivši zlu babu (zelenašicu), on shvata da je – ubivši nju – zapravo ubio načelo, slobodno možemo dodati: načelo ipostasi (Fjodor M. Dostojevski, Zločin i kazna, op. cit., str. 274).
27 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi I, op. cit., str. 135.
28 Up: Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.
29 Fjodor M. Dostojevski, „Zapisi iz podzemlja”, Zapisi iz mrtvog doma; Zapisi iz podzemlja; Kockar, op. cit., str. 331–334.
30 J. P. Migne (prir.), Patrologiae Cursus Completus: Series Graeca, Paris, 1865, 91, 1433, I, 72.
31 Ako je ludilo (kako kaže Lakan [Jacques Lacan]) negativna sloboda govora, tada je stanje o kojem nam svedoči Dostojevski najbolje odrediti kao negativnu slobodu ipostasi. Ta negativna sloboda ipostasi, onakva kakvom je Dostojevski vidi, zapravo je sloboda onog na krstu nepokajanog razbojnika. Ona je stvarna, ali uzaludna. U tom smislu, mentalno zdravlje je moguće odrediti
kao ostvarenost pozitivne slobode ipostasi. Negativitet slobode urušava ipostas bića. Biće tada gubi svoj (čovečanski) okvir, izliva se preko sopstvenih granica. To ga čini nesposobnim za ljubav: čovek gubi sposobnost da voli druge i da podnese (prihvati) tuđu ljubav prema sebi. Drugi ljudi
bivaju svedeni na puke objekte. Život gubi smisao, guši se u cinizmu i destrukciji. Nastoji sebe da nadredi drugima, da (zarad sebe) opovrgne svaki božanski i ljudski zakon. Takvom ništa nije sveto. Sa druge strane, upravo pozitivitet slobode ipostasi čini ljubav mogućom, i realnom. Up: Jacques
Lacan, “The Function and Field of Speech and Language in Psychoanalysis”, Écrits, trans. Bruce Fink, W. W. Norton & Company, New York, London, 2005, str. 231.
32 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi I, op. cit., str. 313.
33 Ibidem, str. 318.
34 Ibidem, str. 303.
35 Krst je raskršće. Tu, na krstu, ukrštaju se putevi života i smrti, propasti i spasenja. Iz tog razloga Sonja Marmeladova od Raskoljnikova očekuje sledeće: „pođi na raskršće, pokloni se narodu, poljubi zemlju, zato što si pred njom zgrešio, i reci glasno pred celim narodom: ’Ja sam ubica!’” (up: Fjodor M. Dostojevski, Zločin i kazna, op. cit., str. 525).
36 Mt. 3, 7–12.
37 Fjodor M. Dostojevski, Idiot, Lento, Beograd, 2015, str. 159.
38 „Ja se običnog čoveka”, piše Dostojevski u jednom pismu upućenom bratu, „bojim više nego neobičnih” (F. M. Dostojevski, Odabrana pisma I, op. cit., str. 131).
39 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi I, op. cit., str. 25.
40 Fjodor M. Dostojevski, Zločin i kazna, op. cit., str. 330.
BIBLIOGRAFIJA
[1] Volgin, Igor, Posljednja godina života Dostojevskoga, CID, Podgorica, 2003.
[2] Dostojevski, F. M., Dnevnik pisca 1873; Članci 1873–1878, Partizanska knjiga,
Ljubljana – Beograd, Beograd, 1981.
[3] Dostojevski, F. M., Odabrana pisma I, „Rad”, Beograd, 1981.
[4] Dostojevski, Fjodor M., Zapisi iz mrtvog doma; Zapisi iz podzemlja; Kockar,
Lento, Beograd, 2015.
[5] Dostojevski, Fjodor M., Braća Karamazovi I, Lento, Beograd, 2015.
[6] Dostojevski, Fjodor M., Braća Karamazovi II, Lento, Beograd, 2015.
[7] Dostojevski, Fjodor M., Zli dusi II, Lento, Beograd, 2015.
[8] Dostojevski, Fjodor M., Zločin i kazna, Lento, Beograd, 2015.
41 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi I, op. cit., str. 296.
78 PETAR JEVREMOVIĆ
[9] Dostojevski, Fjodor M., Idiot, Lento, Beograd, 2015.
[10] Dostoevskiй, Fedor Mihaйlovič, Bratья Karamazovы, Эksmo-Press, Moskva,
1997.
[11] Migne, J. P. (prir.), Patrologiae Cursus Completus: Series Graeca, 91, Paris, 1865.
[12] Jevremović, Petar, „Personologija i ontologija u spisima sv. Maksima
Ispovednika”, Patrologija u ogledalu hermeneutike, Otačnik, Beograd, 2011,
str. 71–99.
[13] Man, Tomas, „Frojd i budućnost”, Eseji I, Matica srpska, Novi Sad, 1980, str.
284–308.
[14] Popović, Justin, Dostojevski o Evropi i slovenstvu, Manastir Ćelije,
Beograd, 1995.
[15] Štemberger, Ginter, Uvod u Talmud i midraš, Pravni fakultet Univerziteta
u Beogradu, Fondacija Konrad Adenauer, Savez jevrejskih opština Srbije,
Pravoslavni bogoslovski fakultet, Beograd, 2014.
[16] Assmann, Jan, Moses the Egyptian. The Memory of Egypt and Western Monotheism,
Harvard University Press, 1998.
[17] Bahtin, Mihail, Problemi poetike Dostojevskog, Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.
[18] Derrida, Jacques, Archive Fever: A Freudian Impression, University of Chicago Press,
Chicago, 1995.
[19] Freud, Sigmund, “Dostoevsky and Parricide”, The Standard Edition of the Complete
Psychological Works of Sigmund Freud, ed. & trans. J. Strachey, Vol. 21, Hogarth
Press, London, 1961, str. 173–196.
[20] Freud, Sigmund, “New Introductory Lectures on Psychoanalysis”, The Standard
Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, ed. & trans. J. Strachey,
Vol. 22, Hogarth Press, London, 1973.
[21] Ginsburg, Ruth and Ilana Pardes (prir.), New Perspectives on Freud’s Moses and
Monotheism, Max Niemeyer Verlag, Tübingen, 2006.
[22] Lacan, Jacques, “The Function and Field of Speech and Language in Psychoanalysis”, Écrits, trans. Bruce Fink, W. W. Norton & Company, New York, London, 2005, str. 198–268.
[23] Musil, Robert, Der Mann ohne Eigenschaften, Rowohlt, Hamburg, 1981.
[24] Yerushalmi, Yosef Hayim, Freud’s Moses. Judaism Terminable and Interminable, Yale
University Press, New Haven, London, 1993.
