Moskovljani su trljali oči kad su u junu 2010. prvi put ugledali stanicu metroa nazvanu Dostojevska. Na zidovima nove stanice bili su, u skupocenom italijanskom mermeru i velikom formatu, prikazani prizori iz romana Fjodora Mihajloviča Dostojevskog: Raskoljnikov zamahuje sekirom nad glavom svoje druge žrtve; Rogožin s isukanim bodežom vreba kneza Miškina, Anastasija Filipovna baca Rogožinovih 100.000 rubalja u vatru u kaminu.
Svakom bar donekle načitanom Rusu ovi su prizori poznati. Ovakvi, dosta skromni izdanci postsovjetske likovne umetnosti u metrou nisu baš naišli na nepodeljeno odobravanje publike, ali ipak su pokazali: Dostojevski je ponovo tu! I to ne samo tu, u blizini svoje rodne kuće u pomalo zabačenom delu grada Marjina rošča, već i u bučnom centru metropole, pred monumentalnim kompleksom Ruske državne biblioteke, najvećim hramom knjige u Evropi. Do 1992. zvala se Lenjinova biblioteka, a najveća stanica metroa s koje se do biblioteke stiže i dalje je tako zove. Umesto nekadašnjeg Lenjinovog spomenika, posetioca, međutim, danas pred bibliotekom dočekuje kip čoveka koji sedi utonuo u sebe i pritom deluje gotovo krhko. U bronzi izlivena vita contemplativa kao suprotnost energičnom gestu klasičnog Lenjinovog spomenika.
Skulptura Dostojevskog, koju je načinio vajar Aleksandar Rukavišnikov, postavljena je 1997 (njena kopija od 2006. stoji pred Kongresnim centrom u Drezdenu) i ukazuje na promenu kulturnopolitičkog kursa Rusije o kakvoj se književnik koji je na ovaj način ovekovečen ne bi usudio ni da sanja. Da li je 1990. za Rusiju zaista predstavljala fundamentalni novi početak, nešto je o čemu se može raspravljati. Na simboličnom nivou, koji je na javnim prostorima u Rusiji oduvek igrao veću ulogu nego u Zapadnoj Evropi, ta procena pravca ne može se prevideti. Ona se ogleda u brojnim spomenicima, muzejima, spomen-pločama, ulicama i trgovima posvećenim Dostojevskom, baš kao i u više od 20.000 otada obnovljenih ili podignutih manastira i crkava, ali u velikoj meri i u demonstrativnoj pobožnosti s kojom elita iz Kremlja u novije vreme prisustvuje velikim crkvenim praznicima, baš kao što je nekad politička klasa carske Rusije učestvovala u pravoslavnim ritualima. U međuvremenu je, međutim, nova elita tim ritualima ovladala bolje nego svojevremeno Boris Jeljcin, kome je još bilo teško da razlikuje Božić od Uskrsa. Više od svih ostalih političara svoje generacije, taj pozitivni preokret u postsovjetskoj Rusiji oličava Vladimir Putin. On je 1996. spasao svoju ćerku iz zapaljene porodične dače, a u ugljenisanim ruševinama pronađen je netaknuti krst njegove pobožne majke i Putin ga otada nosi na grudima, koje možda i stoga tako često i rado obnažuje. Priča se da je ovaj Putinov doživljaj, koji je značio njegovo duhovno i versko buđenje, duboko dirnuo njegovog nekadašnjeg političkog protivnika i duhovnog brata Džordža V. Buša. Taj događaj dirnuo bi i Dostojevskog jer upečatljivi doživljaj unutrašnjeg preobražaja predstavlja ključni motiv njegovih književnih junaka i njegovog sopstvenog života.
Dugo je potrajalo dok se Dostojevski nije vratio u javni život Rusije. Lenjin ga je smatrao lošim piscem („Za takvo đubre naprosto nemam vremena“1), boljševici su Dostojevskog proterali u inostranstvo, ili u ilegalu, a u njegovom delu prihvatali su samo „humanistički patos“, njegovo saosećanje s „poniženima i uvređenima“ ruskog velegradskog proletarijata, dakle samo ranog Dostojevskog. Njegov verski žar bio im je sumnjiv jednako kao i njegova skepsa prema napretku i mržnja prema Jevrejima i socijalistima. U velikoj meri razdraživao ih je i složeni duševni život njegovih književnih likova, koji se tako loše slagao s pravolinijskim razmišljanjem, borbenošću i optimizmom novog čoveka kome se revolucija nadala. Maksim Gorki je bio fasciniran „zlim genijem“ Dostojevskog, ali istovremeno je osećao i odbojnost prema psihologiji i amoralnosti „karamazovštine“.
Ali dok je u Sovjetskom Savezu dvadesetih godina i dalje bilo moguće intenzivno naučno bavljenje delom Dostojevskog, koje je dalo izuzetne rezultate, poput velikih studija o Dostojevskom Leonida Grosmana, Arkadija Dolinjina i Mihaila Bahtina, u staljinističkom periodu, od tridesetih do pedesetih godina, on je postao persona non grata. Ali zato su ruski emigranti u Berlinu, Pragu i Parizu izabrali Dostojevskog za svog sveca zaštitnika. Već prema svojim ideološkim stavovima, smatrali su ga prorokom revolucije ili prethodnikom modernog egzistencijalizma. Trojica najznačajnijih ruskih emigranata XX veka, Lav Šestov, Ivan Bunjin i Vladimir Nabokov, prema njemu su imali prilično distanciran odnos, ali to nije nimalo naškodilo kultu Dostojevskog među ruskom emigracijom.
U okviru političkog otopljavanja tokom Hruščovljeve ere, krajem pedesetih godina, pojavilo se i izdanje sabranih književnih dela Dostojevskog u deset tomova. Nakon višedecenijskog prekida, 1959. je okončan i projekat izdavanja poslednjeg toma, s njegovim pismima, koji je započet još 1920-ih godina. Prijem Dostojevskog u Rusiji ušao je u novi stadijum s objavljivanjem njegovih celokupnih dela u trideset tomova, u periodu između 1972. i 1990, u izdanju Sovjetske akademije nauka. Mada su ova sabrana dela objavljena u 200.000 primeraka, tomovi koji su sadržali beletristiku, dakle romane i pripovetke, razgrabljeni su takvom brzinom kakvom su inače umele da planu samo zabranjene knjige. Sve do doba perestrojke Dostojevski je u Rusiji uživao glas subverzivnog i upravo zbog toga egzotičnog i zanimljivog pisca.
U međuvremenu se u naučnom svetu došlo do stava da je hitno potrebno da se revidira i izdanje njegovih sabranih dela u trideset tomova, u koje je uložen značajan naučni trud, jer dobar deo komentara i dalje odiše duhom Sovjetskog Saveza. Od sredine 1990-ih godina na novom kritičkom izdanju sabranih dela Dostojevskog, koje bi obuhvatalo i dosad neobjavljivane tekstove i komentare koji više nisu u sovjetskom duhu, ali i rekonstruisalo ortografiju i interpunkciju tekstova verno originalu, radi tim s Univerziteta u Petrozavodsku, pod vođstvom Vladimira Zaharova. Rekonstrukciju originalne interpunkcije i ortografije Zaharov je smatrao neophodnom već i stoga što je u izdanju u trideset tomova, u skladu sa sovjetskom ortografijom, reč „bog“ pisana malim, a „Satana“ velikim slovom.2 Činjenica da je profesor Zaharov, koji smatra da je za tumačenje tekstova Dostojevskog važniji Novi zavet nego sekundarna literatura,3 za svoje izdavačke zasluge od moskovskog patrijarha dobio orden svetog Sergeja Radonješkog, kojim su inače odlikovani i političari kao što su Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko, još jednom ističe blisku vezu koja postoji između ponovnog jačanja Ruske pravoslavne crkve, novog nacionalnog diskursa i renesanse Dostojevskog u postsovjetskoj eri.
S krajem Sovjetskog Saveza 1991, s raskidom Rusije s njenom socijalističkom prošlošću i obnavljanjem veza s tradicijom i tradicionalnih konteksta koji su bili potisnuti i zatrpani, Dostojevski je izgubio draž subverzivnog. U međuvremenu se etablirao kao klasik, ne samo u centru Moskve već i u središtu ruskog književnog kanona. U nastavnim planovima škola i univerziteta danas je u najmanju ruku izjednačen s četvoricom najvećih ruskih književnika XIX veka: Puškinom, Gogoljem, Tolstojem i Čehovom. Klasici su, međutim, kamen spoticanja za avangardu. Ovaj novi kult Dostojevskog izaziva upravo mlađe umetnike i intelektualce da se prema njemu distanciraju i da to svojim gestovima javno pokažu. Tako su, recimo, studenti skulpturu ispred Ruske državne biblioteke, koja prikazuje književnika kako sedi pomalo izmučenog izraza lica, podrugljivo nazvali „Poseta proktologu“. Književnik Vladimir Sorokin je u svom pozorišnom komadu Dostojevski trip, iz 1990, iskoristio roman Idiot kao osnovu za predstavu punu verbalnih opscenosti i fizičkih strahota, koja groteskno iskrivljava „ideju o lepom čoveku“ Dostojevskog. A na izložbi Oprez, religija!, koja je 2003. postavljena u Centru Zaharova u Moskvi, bio je izložen i triptih na kome je Dostojevski likovno prikazan kao nečastivo trojstvo: s leve strane kao anđeosko krilato biće, u sredini s podignutom sekirom u sklopljenim rukama, a desno kako prepravlja nekakav kavez za ptice. Iznad triptiha lebdeo je pravi ptičji kavez, u kome se umesto ptice pevačice nalazila bista Dostojevskog, verovatno kao aluzija na simbol zarobljenog orla u Zapisima iz mrtvog doma Dostojevskog. Izgleda da je Valerij Šečkin, tvorac ove instalacije, usvojio sud Sigmunda Frojda: „Dostojevski je propustio da bude učitelj i oslobodilac čovečanstva, već se pridružio njegovim tamničarima.“4 Ubrzo nakon otvaranja, ovu izložbu napali su ultradesničarski aktivisti, koji su uz borbeni poklič „Prokleti da ste, neprijatelji ruskog pravoslavlja!“ uništili više eksponata i na zidovima sprejem ispisali parole mržnje. Državna duma dala je za pravo pobožnim napadačima i iskritikovala je izložbu zbog omalovažavanja verskih osećanja i vređanja Ruske pravoslavne crkve.
Granice
Na jednom uzvišenju na Uralu četvoropreg se zaustavlja pred malim obeliskom s dva crna putokaza u obliku strelica. Na jednom je belim slovima ispisano „Azija“ a na drugom „Evropa“. Tačka koju je putnik u zaprežnom vozilu pre jedne decenije već prošao: tada kao zatvorenik u lancima, po snegu i mrazu, u pravcu suprotnom od onoga u kome sada ide. Ovoga puta, u pozno leto 1859, on je slobodan čovek i prati strelicu koja označava onaj drugi pravac: „Evropa“. Ne, Rusija! Za njim je dug put od Semipalatinska do Jekaterinburga, stotine kilometara kazahstanske stepe, vrućine, prašine, vetra. Za njim su četiri godine robije i pet i po godina vojne službe, koju je kao običan vojnik proveo u Sedmom sibirskom linijskom bataljonu. Iza njega je, već vrlo daleko, ostala i njegova književna slava. Iza njega je njegova mladost. Kroz nekoliko meseci će, ako Bog da, napuniti trideset osam godina. S četrdeset godina čovek je već gotovo star. Pet je po podne. Sunce je još visoko na nebu. Ali ovde, u šumi, senovito je i hladno. Miriše na smolu i vlažnu zemlju, na gljive i jagode. Miriše na Rusiju. „Napustili smo“, napisao je kasnije, „putnička kola, a ja sam se prekrstio jer mi je Bog konačno dao da vidim obećanu zemlju.“(23. 10. 1858)
Metaforički izraz „životni put“ nastao je na osnovu praslike puta. Najvažnije stanice na ovom putu čovek prolazi u skladu s redom vožnje koji mu kultura propisuje. Svaka etapa – u idealnom slučaju – predstavlja izvestan dobitak kada je reč o vrednosti, ili bar o iskustvu. Ono što čini čovekovu vrednost naposletku se može proceniti tek kada je njegovo životno putovanje okončano.
Otuda ona srodnost biografije i čitulje. Staroj Rusiji bila je strana vera u čovekovu sposobnost da savršenstvo postigne sopstvenom snagom i da se iskaže ubedljivim stavljanjem svojih snaga na probu. Prava vrednost čoveka pokazaće se tek na Strašnom sudu. Zemaljski život bio je samo priprema za nebeski, a smrt nije bila kraj, već prolazna stanica na putu ka večnom životu.
Kao i mnoga druga uverenja i izvesnosti, i ovo je u Rusiji XVIII veka počelo da se drma. Petar Veliki je Rusku pravoslavnu crkvu strogo podredio interesima države, a 1722. uveo je takozvanu tabelu rangova, strogu hijerarhiju građanskih, vojnih i dvorskih činova, radi „opšteg dobra“, koje je on propagirao kao državni interes. Time je stvorio jedan poredak za uspon u karijeri koji je važio sve do Oktobarske revolucije. Tabela je obuhvatala četrnaest službenih razreda, počevši od koleškog sekretara (tj. sekretara kolegijuma) pa do državnog sekretara tajnog veća prve klase. Petrov cilj bio je da se rusko plemstvo, kao elita carstva, ubuduće potvrdi svojom sposobnošću i rezultatima, umesto, kao do tada, poreklom i rođenjem. U isto vreme stvoreni su i preduslovi za ubrzano napredovanje u karijeri. U najmanju ruku u kulturno-političkim centrima carstva, san o ličnoj sreći otada je bio tesno skopčan s brzim napredovanjem unutar jednog životnog modela, s usponom na lestvici karijere kakva u Rusiji do tada u takvom obliku nije postojala.
Sama reč „karijera“ u Rusiji se brzo odomaćila i osamostalila. U XIX veku „karijera“ se mogla napraviti i izvan državne službe, često čak i mnogo brže. To je, uz sve rizike, bila prednost takozvanih slobodnih profesija. Trgovaca, berzanskih posrednika, arhitekata i advokata, lekara i pronalazača, pijanista i glumaca, a između ostalog i književnika. Biti pisac „nije, doduše, državna služba, ali ipak je karijera“, reči su koje Dostojevski u Poniženima i uvređenima stavlja u usta naivnom upravniku plemićkog poseda Jehmenjevu u razgovoru s književnikom Ivanom Petrovičem, fiktivnim dvojnikom samog autora. „To će čitati čak i ugledne osobe visokog ranga.“
I Dostojevski je sanjao o književnoj karijeri, a u doba o kome govorimo o njoj i dalje sanja. Tada, u pozno leto 1859, čak i više nego ikad. U isto vreme, on i sumnja u taj način života, u čije mračne strane spada onaj gubitak sopstvenog ja i pritisak da se prilagodi društvu i njegovim normama, kome su književni junaci Stendala i Balzaka osećali da su izloženi u istoj meri kao i gospodin Goljatkin, junak romana Dvojnik Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Pored toga, s pojmom karijere ne povezuje se samo predstava o vrtoglavom uspehu već i tipično zapadni životni ideal: faustovski nagon za spoznajom, doživljajem i uspehom, poriv za onim titanskim, koji utelovljava pre svega Napoleon: „Et toute ma politique c’est le succes!“ („A sva moja politika je uspeh!“) Napoleon, koji se od malog potporučnika s Korzike vinuo i uzdigao do vladara Evrope, stalni je pratilac ruske inteligencije XIX veka, pa i Raskoljnikova u Zločinu i kazni. Ovaj junak Dostojevskog s njim se poredi i po njemu se meri. Bi li se Napoleon ponizio dotle da se zavuče pod krevet lihvarke, kao što je to učinio on, Raskoljnikov, da bi potražio novac i stvari od vrednosti? Nikada! Kao izuzetan čovek i novi Likurg, Napoleon je imao pretenziju da krši važeće pravo i da ustanovi novo. Raskoljnikov hoće da ga sledi u tome.
Tri hiljade rubalja koje se nada da će naći kod stare zelenašice trebalo bi da mu omoguće „prve korake u karijeri“, od koje on očekuje izbavljenje čovečanstva. Karijera Raskoljnikova izrodiće se, međutim, u nešto sasvim suprotno. Postaće „hod po mukama“, golgota baš kao što se i karijera Dostojevskog, započeta 1840-ih godina, pretvorila u golgotu. Karijera je napredak bez transcendencije. Nasuprot tome, model hoda po mukama znači život u sleđenju Hrista. Kao nagrada za njega smeše se vaskrsenje i život večni.
A šta je drugo bio silazak Dostojevskog u pakao Mrtvog doma, njegov preobražaj od intelektualca s evropskim obrazovanjem u običnog robijaša, njegov susret s najnižima od najnižih – šta je to bilo do oponašanje Hrista? Svakako, on robiju i progonstvo nije odabrao dobrovoljno, kao što je sin čovečji odabrao smrt na krstu. Ali nije li svoju sudbinu prihvatio jednako ponizno kao i Isus Hrist presudu Sinedriona? Nije li time svoju sudbinu učinio predmetom sopstvene volje? I nije li zbog toga imao udela u onom uskrsnuću kome se u Zapisima iz mrtvog doma njegov alter ego raduje nakon odslužene kazne: „Sloboda, novi život, uskrsnuće iz mrtvih… Kakav predivan trenutak!“?
Ali šta u ovostranom, nemetafizičkom smislu znače „uskrsnuće“ i „novi život“? Jesu li to zvezde vodilje jednog novog načina života, ili samo metafore, reči? „On se na svakih pet i po sati ’preporađa’, ’počinje nov život’“, zajedljivo primećuje Ser Galad, to jest Berta Ekštajn-Diner, nepomirljiva protivnica Dostojevskog.5
Već nakon povratka sa pogubljenja, na peterburškom Trgu Semjonov, u decembru 1849, pred koje je u poslednji čas pomilovan, Dostojevski je bio uveren da stoji na početku novog života: „Sada, kada mi se život promenio, ponovo sam se rodio na nov način.“ Već tada je sebe video kao pročišćenog, baš kao i sada, pošto je odslužio kaznu i našao se na granici između Evrope i Azije. Revolucionarne maštarije njegove mladosti odavno su se rasplinule. Od socijaliste, kakav je bio četrdesetih godina, postao je vatreni patriota i otvoreni poštovalac cara. Dogodila mu se, dakle, „metanoja“, dvostruki preobražaj, moralni i politički.
Ali da li je to zaista dovoljno za nov život? Naravno da nije jer Dostojevski je i te kako svestan da „plamen njegove žudnje za nebeskim“, kako to naziva Tomas fon Kempen, koga je on toliko cenio, „nije čist od dima čulnih poriva“. A zna i svakim delićem svoga tela oseća da je nemoguće odupreti se sopstvenoj prirodi. Dostojevski nije za to da svoj život preobrazi tako radikalno kao Lav Tolstoj, koji će pero zameniti plugom i u gruboj seljačkoj odeći obrađivati svoja polja. Jednako kao i sumnja prema karijeri kao načinu života izražena je i njegova skepsa prema navodno svetačkom životu, koji predstavlja nasilje nad sopstvenom prirodom.
„Ako prirodu isteraš na vrata, vratiće se u kuću kroz prozor“, kaže ruska izreka, koju on citira u Braći Karamazovima, dok je na drugom mestu parafrazira: „Sve što je nenormalno, što je protiv prirode, na kraju se osveti.“
Jača od želje za „novim životom“ u njemu je ovde i sada, na pragu dvaju kontinenata i dveju epoha njegovog života, žeđ za životom uopšte. Iza njega je pet godina robije u tvrđavi i kaznionici, gladi, bolesti, poniženja, ponora ljudske egzistencije. A nakon toga još i šest kao olovo teških godina provedenih u ruskom provincijskom gradu na kraju sveta. Za njim leži jedanaestogodišnji hod po mukama. Ali dosta je muka, nazad u život! I tamo ima granica koje još nije prešao. Čini se, naime, da je njegova sudbina pre svega to: „Uvek i u svemu idem do krajnjih granica, celog života sam prelazio tu liniju.“ Ural nije krajnja granica. Krajnja granica bio je mrtvi dom. Tek sada ga je istinski napustio. Kako bi proslavili oproštaj od Azije, putnici su popili po gutljaj likera od gorke narandže marke štriter iz putne torbe Dostojevskog.
Protegli su noge i razmenili nekoliko reči s graničarem, ratnim veteranom koji je hramljući izašao iz svoje kućice da bi nazdravio s njima. A onda su krenuli u šumu da naberu jagoda. Na takve skoro zaboravljene poslastice u kazahstanskoj stepi nije se moglo ni pomisliti. Vožnja se nastavlja. Sledeća stanica je Kazan, na srednjem toku Volge, a onda slede Tver, pa Moskva i, napokon, skoro u dan tačno deset godina pošto ga je Dostojevski napustio: Sankt Peterburg, prestonica ruske carevine.
Andreas Guski
predgovor knjizi Dostojevski
