Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Tema ove knjige nije pitanje ostanka ili odlaska već, pre svega, kako se čovek oseća u apsolutnom izgnanstvu, u kome je prostor u koji se pobeglo istovremeno i jedini mogući dom. Moguće je otisnuti se na Lampeduzu, u avanturu, u stradanje, a moguće je prihvatiti stvari onakve kakve su, te upasti u malograđanštinu i učmalost. Lampeduza u njegovim stihovima kaže: „nisam kriva“, „daleka sam, /tužne poklone spremam“. Ovakav odlazak podrazumeva i žrtvovanje.
U pesmi „Proporcije“ govori se i smrti majke. Njenom smrću prekida se veza sa svetom iz koga se došlo, a sam taj svet sve više postaje svet mrtvih. Gubitak majke je lična žrtva, privatna Lampeduza:
„Prevodila si me preko vode, izvlačila me iz poplava (iako sam bio daleko, u Berlinu) dok je Srbija tonula“.
Radovančević govori u ime svih onih mladih ljudi koji su pobegli iz Srbije. Međutim ni strana zemlja ne pruža dobrodošlicu.
Nikola Živanović, „Politika“, „Iskušenje ozgnanstva“
PROPORCIJE
Na moj deseti rođendan majka je ponudila da na tortu postavimo deset svećica, ili samo njih dve sa ciframa: jedan i nula.
– Hoću svećice, puno svećica, zahtevao sam.
– I uvek ću tako, čak i kad budem imao sto godina. I hijadu, i sedam hiljada godina. Nikada mi neće biti previše svećica.
Listajući u detinjstvu mamine medicinske knjige sa stranice na stranicu stekao sam utisak (utisak za čitav život) kako se u ljudskom organizmu nalazi bezbroj unutrašnjih organa.
Jula 2012. doktor je preda mnom izložio mamin snimak. – U redu, to je nekakva žlezda, nekakav zavijutak ispod desnog rebarnog luka. To je nešto nebitno i malecko, jedva na dlan da stane, mislio sam.
Maja 2014. mama mi se javila. U snu. Prevodila me je preko vode, izvlačila me iz poplava (iako sam bio daleko od poplava, u Berlinu) dok je Srbija tonula.
– U ovoj nevolji dobro je to što je majka morala da siđe po tebe, rekla je. Jer sine – podigla je ruke uz uzdah – Koliko se mi dugo nismo videli.
Kad sam je prihvatio i upitao je odakle se javlja, rekla je: iz stiha. Iz jednog. Iz jedinog.
(pred drugu godišnjicu mamine smrti, Berlin 25. 06. 2014)
Dragan Radovančević (1979, Sremska Mitrovica, Vojvodina / Srbija) je književnik i pesnik, trenutno na master studijama kliničke psihologije u Lajpcigu (Nemačka).
Rođen u Sremskoj Mitrovici, živeo u Beogradu i Beču. Od 2012. do 2015. živi u Potsdamu i Berlinu, gde radi kao saradnik na Univerzitetu Potsdam u Laboratoriji za eksperimentalnu kognitivnu psihologiju, a potom prelazi u Lajpcig.
Autor tri pesničke knjige: “Klatno se boji letenja” (Gradska biblioteka Čačak, 2006) i “Glagol intimnosti” (KOV, 2009), „Lampeduza“ (Povelja, Kraljevo 2016).
Prevođen na nemački (prevodioci: Matthias Jacob, Alida Bremer i Jan Krasni), bugarski, italijanski (u prevodu: Patrizia Vascotto), slovenački, poljski (Agnieszka Żuchowska-Arendt) i engleski jezik.
Za knjigu “Klatno se boji letenja” književne nagrade: Mladi Dis 2006, Brankovu nagradu – Društvo književnika Vojvodine, 2007. Dobitnik prestižnih stipendija: KulturKontakt Austria (2009), Centralno-evropska inicijativa (Vilenica, Slovenija; 2009), Literarni kolokvijum Berlin (2010).
Uvršten u mnoštvo antologija poezije, eseja i kratke proze na devet jezika
