Notes

Ana Petrov – Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije [Knjiga dana]

jugoslovenska_muzika_bez_jugoslavije_vv

 

Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije

 

Političke implikacije uživanja

U studiji “Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije” autorka pokazuje kako se u svakom nacionalističkom narativu uvek krije neka vrsta zavisti zbog tuđeg užitka

Studija beogradske sociološkinje (sa muzikološkim obrazovanjem) Ane Petrov Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije – koncerti kao mesta sećanja (Fakultet za medije i komunikacije, Beograd 2016) deo je malog, ali kvalitetnog “talasa” knjiga – što individualnih autorskih studija, što zbornika – objavljivanih poslednjih godina na jugoslovenskim prostorima (i izvan njih) koje se bave raznim aspektima nasleđa Jugoslavije, njene kulture, politike, istorije, identitetskih zavrzlama i sličnog. Naravno, svaki relevantan današnji govor o Jugoslaviji nužno je i govor o “postjugoslaviji”, o “onome u čemu živimo” otkad ne živimo u toj zemlji, nego samo na njenoj teritoriji. I među njenim sablastima. A među njima živimo svi bez razlike, od najvećih jugofila do najtvrđih jugofoba. Jer, i jugofobija (naročito ova “posmrtna”) je samo jedan oblik – pomalo patološki, doduše – čvrste, opsesivne vezanosti za Jugoslaviju kao najvažniji referentni okvir naših života.

Ova knjiga se bavi kontroverzama sećanja na Jugoslaviju, a možda još više na njen krvavi raspad i na to “kako se ko ponašao” dok su topovi grmeli a muze uglavnom lupetale ili uplašeno ćutale, a kroz odnos prema popularnoj, zabavno-estradnoj muzici i njenim jugo vedetama, koje danas iznova, gotovo bez izuzetka (valjda poslednji bitni izuzeci su Oliver Dragojević i delimično Bora Đorđević) ponovo pune hale kod prekjučerašnje “braće” i dojučerašnjih “ratnih neprijatelja”, to jest kod onih za koje su se mnoge od tih vedeta onomad zaklinjale kako njihova noga – a bogme ni grlo – više nikada neće na tu stranu. Pa dobro, osim u slučaju da baš dobiju ponudu koja se ne može odbiti… “Moram i ja od nečega živjet”, što bi rekla Tereza Kesovija, diva jugonazionale.

Ne spominjem slučajno iskusnu interpretatorku nadrimediteranskih poskočica: Ana Petrov okosnicu svoje dobro promišljene i napisane (tek gdegde s izvesnim viškom “akademskog žargona”) studije bazira na tri case studies, na primerima “velikih povratničkih koncerata” Tereze Kesovije, Doris Dragović i Dina Merlina, održanih u Beogradu (i Novom Sadu) od 2010. do 2014. Zašto baš ovo troje? S jedne strane, radi se o megazvezdama jugoslovenskih vremena, koje su svoj status manje ili više održale i u postjugoslovenskom zemanu (Dino ga je, pravo govoreći, još i mašala unapredio); možda još važnije, svo troje su izraziti primer narečene kontroverze, jer spadaju u grupu estradnih umetnika koje je obeležila neka od formi “patriotskog angažmana” u devedesetim: Kesovija je i lično bila pogođena ratom, jer su joj kuću u Konavlima uništili “oslobodioci” s druge strane Debelog brijega (na koje je, što nije teško razumeti, posle godinama siktala vatru), Doris D. bila je “kraljica Torcide”, majka i kraljica uzornih domoljubnih Hrvata, dragulj u kruni HDZ-a i ko zna šta još, a Merlin je bio raspevana ratna maskota sarajevskih vlasti, i vojnik dobrovoljac, ako se to tako zove.

Upravo s takvim prtljagom biografije na leđima, ovi estradni pregaoci s prelaskom Drine kod kuće od svojih dojučerašnjih istomišljenika dobijaju titule “prodanih duša”, a od dela javnosti u Srbiji bivaju dočekani s podozrenjem, pa i otvorenim neprijateljstvom. Merlinovi koncerti u Areni, recimo, bili su obezbeđeni kao da je u pitanju samit Obame i Putina, o čemu – i o mnogim drugim živopisnim detaljima – autorka piše iz gotovo reporterske insajderske pozicije jer je svim tim koncertima prisustvovala, razgovarala s posetiocima, analizirala reakcije okoline, ali i sopstvene (to se zove “autoetnologija”, ako niste znali). Znam ponešto o toj atmosferi opsade: video sam je izbliza i iznutra na prvom posleratnom Balaševićevom koncertu u Sarajevu 1998.

U čemu je, dakle, problem s reakcijama na nova gostovanja “starih” zvezda iz davnih vremena? Za sve njih važi neka vrsta preventivne patriotske cenzure (i posledično poziva na bojkot) već zbog samog njihovog porekla, a naročito za one s narečenim “ratnim opterećenjima”. Autorka ovaj fenomen najpregnantnije objašnjava sintagmom “političke implikacije uživanja”; naime, posetilac ili posetiteljka njihovog koncerta automatski dolazi pod udar optužbe za deficitarnost patriotizma. Ovo me je podsetilo na nešto što sam davno pročitao kod Žižeka, a mislim da je to uzajmio od svog inače dosadnog gurua Lakana: “Ljubomora je zavist zbog tuđeg užitka”. Ovako se, u svojevrsnom psihoanalitičkom ključu, mogu čitati i disputi oko ovih i sličnih koncerata: samo prisustvovanje njima biva označeno kao transgresija ili prestup, kao simboličko izlaženje iz jedinstvenog tela nacije kroz subvertiranje njenog kolektivnog pamćenja – a takvo pamćenje je, dakako, strogo formatirano kao zlopamćenje, jer samo ono u tom svetu ima nekog smisla. “Tužioci” su, metaforično, suva k… što ih čini spolja gordim a iznutra zavidnim, te ogorčeno zameraju onima drugima na raspusnosti bez moralno-ćudorednih ograda, na neodgovornosti njihovog solipsističkog užitka, zbog kojeg su odbacili komemorativnu kulturu večno ožalošćenog i uvređenog kolektiviteta.

Sve ove studije slučaja autorki su potrebne da uokvire noseću tezu, a to je, bar u ovom čitanju, nedvosmisleno konstatovanje i te kakve živosti i prisutnosti “jugoslovenske muzike” kao dela kulturnog identiteta takoreći svih ljudi sa “ovih prostora”, iz ruševina Jugoslavije. Država je umrla, zapravo je mučki ubijena, možda je s njom preminula i njena “visoka” kultura koja je ionako sa samom državom (ne kao prostorom nego kao partikularnom ideologijom i skupom institucija) bila nezdravo blisko povezana, ali je zato popularna, masovna kultura – onako “divlja”, slobodno džikljava, nedotirana, anarho-tržišna – sve to preživela ne samo na nogama, nego se sasvim kovarnula, ide joj možda i bolje nego za vreme Juge… Ovo, pak, govori – što, opet, nije nimalo milo čuti zagovornicima oficijalnih etnonacionalnih postjugoslovenskih narativa – da je identitetski amalgam “jugoslovenske muzike” i kulture nešto što naprosto nikakva politika, vojska, brutalna sila ili kobajagi suptilno ideološko ispiranje mozga ne mogu poništiti; može, doduše, za tren da sagne glavu dok oluja ne prođe, a onda je opet tu. Zar bi, uostalom, moglo biti drukčije? Sa toliko zajedničke istorije, kulturnih referenci i mentalitetskih srodnosti i, nipošto naposletku, sa zajedničkim jezikom? Pa, kad britanska i američka (nemačka i austrijska, argentinska i čileanska, alžirska i tuniska…) kultura budu uistinu dva sveta različita, onda će to biti i ove naše, što će reći na Sveto Nikad, ili tek nešto posle toga.

Teofil Pančić

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1447194&print=yes

Ostavite komentar: