Piše: Momčilo Đorgović
Iznenadio sam se jesenas kada sam na recepciji malog hotela u Fažani pored nekoliko knjiga na engleskom ugledao jednu na kojoj je ćirilicom pisalo: Dragoljub Jovanović, profesor, političar i opozicionar (1895-1977).
Em na ćirilici, pismu koje je u Hrvatskoj progonjeno, em sa fotkom srpskog političara: a očigledna je bila namera da se knjiga istakne i primeti. Iste večeri, kada sam svoje iznenađenje preneo umirovljenom dopisniku zagrebačkog Vjesnika iz Istre, Mirku Uroševiću, dok smo sedeli na Đardinima, u centru Pule, on me uputio u još jednu iznenađujuću “tajnu”: taj hotel pripada porodici Dragoljuba Jovanovića – sada rasutoj po svetu.
Za moju novinarsku radoznalost taj sticaj okolnosti bio je čudesan, a instinkt me već dizao sa stolice i nagonio na potragu. Jedan sat kasnije držao sam u ruci ruku unuka Dragoljuba Jovanovića; srdačno se pozdravio, mada je bio iznenađen i zatečen, upravo se iskrcao sa jedrilice na kojoj je jedrio desetak dana. Išibanost vetrom i opaljenost suncem, naslage soli, nisu mogli prikriti nepoverenje prema novinaru. Ima raznih novinara, prokomentarisao je. Kasnije ću saznati da pored komunista, tužilaca i sudija, te udbaša, ni novinari nisu uopšte bili naklonjeni ovoj porodici. Ako Dragoljuba nisu napadali, svakako su se trudili da ga zaverom ćutanja potpuno izbrišu iz postojanja. Iz dana u dan agenti Udbe pratili su ga 30 godina, do groblja, budno pazeći da još za života bude sahranjen.
I sam sam imao maglovite predstave o Dragoljubu Jovanoviću, znao sam da su ga Koštunica i Čavoški pominjali u svojoj, u vremenima kada je izašla, jeretičkoj knjizi o stranačkom pluralizmu. Bio sam žrtva, kao i celokupna javnost, sistemskog dekomponovanja značajne stvaralačke ličnosti. Političko-ideološki predator označio ju je kao narodnog neprijatelja, progutao, ali zajedno s njim u razornoj kiselini delimično svario i sve nas.
Dr Dragoljub Jovanović bio je originalna i jedinstvena ličnost, čija se politička misao i iskustvo u Srbiji, među Srbima, do danas, nikada nisu primili – ni između dva rata, niti posle rata. Pripadao je evropskoj, građanskoj levici, federalista i veliki patriota, ali i sa strogim zahtevima da se gradi i poštuje legalitet, da se ne zaobilazi i vara civilizacija. Dominantno narodnjaštvo, antiintelektualizam i stranačko jednoumlje od te opcije zaziru kao đavo od krsta. Latinka Perović je među prvima pisala o delu i značaju Dragoljuba Jovanovića i podržala je istraživanja o njemu u Institutu za noviju srpsku istoriju. Njeno mišljenje je da je Dragoljub Jovanović najbolje među Srbima spoznao suštinu srpskog političkog bića.
On i jeste jedan od “preteklih” posle Prvog svetskog rata, jedan od retkih aktera koji je sobom povezao dugu, zlosrećnu istoriju Srbije od kraja 19. veka i gotovo do naših dana. Opisao je u 16 knjiga – iz prve ruke, bez laganja i mistifikacija, sve ono što ratom uništene generacije nisu doživele.
Već pri samom pogledu na korice kataloga, pripremljenim za izložbu iz 2012. u beogradskoj gradskoj biblioteci (koju je uz pomoć profesora Jovice Trkulje i Pravnog fakulteta organizovala Dragoljubova porodica), u meni se budila radoznalost i želja da ga što pre prelistam. Fotografija građanina, pod šeširom, sa brkovima i naočarima, sa retro verzijom “lenonki” na plemenitom izrazu lica, a okruženog masom seljaka sa nekog političkog zbora – prenosila je atraktivnu dramatiku i energiju. Na poleđini je pisalo:”Zemlju onome ko je radi! Tražimo mir, hleb i slobodu zbora, dogovora i udruživanja! Niko gladan, niko go, niko bos!” Pretpostavljam da su reči uzvikivane u vrevi i znoju uznemirenih masa, ali aktuelne i dalje, katkad utopijske, i svakako opomena, jer solidna egzistencija je tanka skrama nad uvek pretećim krizama.
Žurio sam da uhvatim poslednji noćni brod za Brione, pa sam samo do sutradan pozajmio katalog. Zvezdana noć, zaplovili smo, a ja sam bio potpuno okupiran fotkama i tekstovima jedne nesvakidašnje biografije. Zaustavio sam se na sledećoj rečenici:”… ponovio bih svoj životni put. Imao sam i mnogo sreće u životu, najviše su mi pomogli oni koji su me gonili, bez njih ne bih toliko ni uradio ni napisao. Ojadili su me samo oni kojima sam nešto dobroga učinio i kojima sam verovao…” Stoički bilans ravan sentencijama Seneke, iz verovatno jedinog intervjua u socijalističkoj Jugoslaviji – 1973. dat zagrebačkom novinaru Draganu Kalajdžiću, a pod naslovom “Politika nije stvar pameti”.
Od mnogih progona kojima je bio izložen celog života, ipak, najpogubniji je bio onaj po nalogu Josipa Broza Tita. Već pred rat ga je monarhija osudila na 18 meseci, rat je bio potpuni prekid aktivnosti, a ubrzo posle rata, kada se verovalo u pobedu slobode, dr Dragoljub Jovanović je bačen u sremskomitrovački zatvor, na robiju dugu devet i po godina. I po izlasku bio je u vakuumu – bez građanskih i profesionalnih prava, bez novca i ugleda. Borio se da drugi ne budu gladni, goli, bosi, a tada je on sam jedva sastavljao kraj s krajem.
Daleke 1947. godine proglašen je neprijateljem države i radnog naroda. Gnev revolucije ga je zgromio, Udba podmetnula “dokaze” da je engleski špijun, a beogradska Politika je objavila laž da je za vreme okupacije primao poruke i potporu zloglasnog policajca i Nedićevog ministra Dragog Jovanovića. Njegov demanti je završio u fioci inspektora uvek budne službe, a na privatno pismo u kojem je molio zaštitu od tih laži i da mu se makar objavi “diskretno napisana izjava o tom nečuvenom slučaju”, njegov dobar poznanik Vladislav Ribnikar nije odgovorio. I kada je prošlo mnogo godina, a on politički bio potpuno bezopasan, Politika ga je na podsticaj Petra Stambolića i Draže Markovića sedamdesetih napala, jer je u malom tiražu, o svom trošku, počeo da objavljuje knjigu političkih portreta “Ljudi, ljudi” (današnji naslov “Medaljoni”). Stilom, kakav se gotovo ne može sresti u srpskoj publicistici, dr Dragoljub Jovanović je portretisao nekoliko stotina svojih savremenika. Među njima i Peru i Dražu.
Bilo mi je neverovatno da sam knjigu o njemu pronašao u hotelu koji je na samom molu sa kojeg je Tito odlazio u svoje carstvo, na Brione, i da je nosim tamo gde je živeo veliki lider koji je neistomišljenika spržio. Nenadno ukrštanje puteva: Poslednja stvar koju je Tito mogao da pretpostavi jeste da će se na njegovom ostrvu naći Dragoljub Jovanović u obliku knjige, kao što ni Dragoljub verovatno nije mogao da zamisli da će se u tom obliku inkarnirati na mitskom tlu. I samo što sam završio pisanje drame o usponu i padu Titove Jugoslavije na Brionima sudario sam se, čim sam kročio na kopno, sa sudbinom protivnika same suštine brionske Jugoslavije.
Plovio sam pod punim mesecom Fažanskim kanalom sa “neprijateljem socijalizma i naših naroda” u rukama, i na ostrvskom gatu, ispod neona sa hotela „Neptun“, uz mirise borova i mora, pažljivo listao sjajni kunstdruk, pratio tragove tog, ipak, čemernog života, što se u životnu avanturu zaputio s plemenitom namerom da bude srpski Ikar. Tamo daleko je moja Srbija, uznemirena i nestabilna, još malo pa ista kakvom ju je Dragoljub opisivao da je bila između dva rata, konfuzna i korupcionaška, kao i pre 1914, provincijalno zagušljiva. Bila je to angažovana literatura, vapaj za spasom, noćna mora za vlastodršce.
Piktografi u brionskoj noći uznemiravaju, probija se iz daleka huk, uprkos impregnaciji balkanske tame i samoće, i seva na neptunskom neonu tvrdi kunstdruk davnim dagerotipskim kolorom – fotke iz Pirota, sa mladim ponosnim srpskim intelektualcima u Klermon-Feranu, Pragu, Parizu; dve doktorske disertacije na Sorboni, nagrada Francuske akademije nauka, štampane na francuskom – “Optimalni prinos od radničkog rada” i “Moderni stimulansi radničkog rada”; odbija da nastavi univerzitetsku karijeru u Parizu, smatra da je potreban Srbiji. Biće to iluzija do kraja života. Narodu nepotrebna i nerazumljiva.
Postaće “seljački” lider; posvetio se najbrojnijem balkanskom stanovništvu koje je zbog neprosvećenosti i zaostalosti bilo, kako je tvrdio, rezervoar loših političara i predmet velikih manipulacija. Video je svoju misiju u tome da im pomogne da prepoznaju sopstveni interes i krenu ka civilizaciji. Slede fotke sa predratnih “seljačkih” zborova u Jagodini, Bijeljini, zatim inkriminisan pred Državnim sudom za zaštitu države, zatvor 1932. u Sremskoj Mitrovici, osmomesečni progon 1933. u Tutin, ali nastavlja sa levičarskim zborovima u Kragujevcu, Gruži, Beogradu, Leskovcu, uvek u opoziciji. Neumoran. Pravednu državu tek treba napraviti. Nepravdu gde god je ima – razoriti.
Seva i električni svetionik instaliran na plitkoj podmorskoj hridi ispred ulaza u velikobrijunski port. Odasvud signali u noći. Trideset i nešto godina je prošlo kako su svoje ovozemaljske egzistencije okončali veliki zagorski mag ruske i uporni pirotski borac francuske provinijencije. U neočekivanoj spiritističkoj seansi čujem i sjedinjavam obojicu. Ko je od njih dvojice u pravu pred balkanskim avetima? Pa uvek sam tvrdio, dobacio bi ironično Jovanović, da politika nije stvar pameti. A o lukavoj upotrebi moći kvalifikovano bi svedočio Broz.
Obojica su bili levičari i gotovo istog rasta. Mali, temperamentni muškarci, spretni Schauspileri, kao glumci bi napravili solidne karijere, uspešni u zavođenju slušalaca. Prema sitnom rastu Dragoljuba u komunističkoj skupštini su bili surovo uvredljivi, dok su pred Titom padali u prašinu od obožavanja, ne primećujući da je i on iste visine kao i njihova žrtva. Jovanović je bio veliki govornik, koji bi katkad i sebe zaneo vlastitom retorikom, vešt da govoreći satima, naizust vlada milionima reči a da u svakom trenutku upotrebi onu koja najviše odgovara. Odgojen na čuvenoj francuskoj sposobnost da pronađe “mot juste”. Tito nije bio sposoban za verbalne kaskade i parade, precizne artikulacije, ali i sa slabim poznavanjem sopstvenog jezika i njegovom nepravilnom upotrebom fascinirao je milione.
Imao je hipnotičku pojavu, harizmu i neprevaziđeni talenat za organizaciju. Brozu to priznaje i sam Jovanović, jer, naglašava, ipak je bio oficir u velikoj armiji jedne organizovane države, za razliku od anarhičnih i lenjih Dinaraca koji su ga okružavali. Svi koji su upoznali Tita govore da je bio izuzetno pažljiv i ekonomičan u upotrebi svoje ogromne moći. Trudio se da izbegne grubosti, lešinarenje, vređanje, sve to ostavljao je poslušnim i unezverenim egzekutorima. Prilikom eliminisanja neistomišljenika, samo bi lako puknuo prstima i – gotovo, ne postoji više. Tako se dogodilo i u političkoj likvidaciji Dragoljuba Jovanovića.
Dve godine je u Skupštini zapitkivanjima, kritikama, pokušajima da samim sobom uspostavi demokratiju, Dragoljub Jovanović nervirao komuniste. Milovan Đilas je u “Revolucionarnom ratu” napisao da je on bio nepodmitljiv i neustrašiv, ali “mi vođi, pogotovu oni iz Srbije, potajno smo negovali omraze, predratne, prema njemu i često se jadali da smo pogrešili što ga nismo likvidirali u “onoj gužvi” pri oslobođenju Beograda…” Nervirao je i Kardelja, Miloša Minića, Jakova Blaževića, Krcuna, Kidriča. Imao je Titovu zaštitu dok nije principijelno udario i na njega. Sa Titom je bio među najstarijima, prešli su pedesetu, ostali su bili i po dvadeset godina mlađi.
U Skupštini su se ređali nacrti zakona i nije bilo nijednog o kojem u stilu rimskog senatora nije govorio Dragoljub, pa i kad mu je nalazio falinke, glasao bi za njega. Tako su stigli i do rasprave o budžetu i tom prilikom je nagazio Titovog miljenika Borisa Kidriča, ali i doveo u pitanje finansiranje armije i kritikovao luksuziranje oficira, dok je vojska bila još u opancima, a po neki i bosi. Razjareni ministar industrije Kidrič sa govornice je, burno pozdravljan od poslanika, karikirao Jovanovićeve teze, činio ga smešnim, ponižavao – sve više i više, žešće i žešće, dok prisutne nije doveo do delirijuma, a onda uzviknuo – kako Jovanovića nije sramota, uvredio je Jugoslovensku armiju, ali je naš radni narod pod Titovim slavnim vođstvom oslobodio zemlju i pod istim slavnim rukovodstvom će izvojevati izgradnju zemlje pa bilo to našim vanjskim ili unutrašnjim neprijateljima krivo ili ne. Unutrašnji neprijatelj je bio Jovanović. U zapisniku sa te sednice piše da je nastalo frenetično i dugotrajno odobravanje. Jovanović traži reč da objasni, sala viče Ne može! Sve se ori kao da je fudbalska utakmica. Jovanović ipak izlazi i pokušava da objasni da njegove reči nisu imale to značenje. Imale su, urla sala. Ako je reč o Jugoslovenskoj armiji…, opet pokušava. Jeste, uvredili ste je, ori se salom. Jovanović širi ruke i odjednom muk. Gore visoko, na galeriji, sa svog sedišta je iskoračio maršal Tito i u mrtvoj tišini rekao:
- Gospodine Dragoljube Jovanoviću, vi ste ovdje uvredili našu Armiju!
Tito izlazi iz sale, a svi narodni poslanici ustaju sa svojih mesta i dugo i frenetično traže da se Jovanović udalji iz sale. Slažu se u jedan gromoglasan urlik koji dugo traje: Napolje! Napolje!
Sa Jovanovićem je bilo gotovo. Preokrenuće mu se život naopačke. Svoje pipke prema njemu pružiće partija, udba, tužilaštvo, sud, štampa, radio i kapedom.
Upravo kada je Tito otkrio Brione i počeo da ih priprema za svoju rezidenciju – 1947, Dragoljub Jovanović je otkrio Sremsku Mitrovicu, jer je boravak pre rata tek bila šala. Brioni i Jovanović već tada su se isprepleli. Jovanović na robiji bio je garancija za neuznemiravano uživanje u monolitnosti jednopartijskog sistema. Rajska ostrva su omogućila uživanja, i imala poziciju sa koje je Tito u slučaju sovjetske intervencije (a očekivala se) mogao za nekoliko minuta da bude u vodama Zapada, a Dragoljub bi verovatno i dalje bio u betonu i žicama kao engleski agent. Sledećih nekoliko godina Tito je uz mediteranske opojne mirise sa mladom, lepom ženom doživljavao renesansu svoje mladosti, ono što Francuzi nazivaju joie de vivre, a naš “Francuz” Dragoljub je bio izložen panonskim paklenim letnjim i zimskim temperaturama, tako blizu, a tako daleko od supruge, bacan u samice, pa u sobe sa šarenim društvom sitnih kriminalaca, lišen onoga što na robiji, posle hrane, najviše nedostaje – žene.
I Tito i Dragoljub su bili zavisnici od štampe. Ali, za Tita su novine bile i pravljene, dobro se pazilo da “s njegovog puta ne skrenemo”, a retki evropski intelektualac u nas, Dragoljub Jovanović, ne da nije imao uticaj, nego se pominjao isključivo kao politički kriminalac, kao otpadak “naše stvarnosti” koju su tolike redakcije, armije novinara i urednika, vredno plele i uramljivale. I nisu te navike prohujale sa vihorom, samo su se obnovili kadrovi i promenile se gazde. Ovde su uvek neki rat ili neka revolucija. Titu su novine tačno u sekund, čiste, “umivene”, bile servirane na srebrnom poslužavniku, a Dragoljub je za kakvom celom ili iscepanom stranom u zatvorskim zahodima, umivaonicama, magacinima žudno tragao, ili su mu dopadale poput švercovane robe kroz ruke zatvorenika. Tito ih je čitao u Bijeloj vili sa pogledom na treperavu površinu mora, a Jovanović skriven pod tankim ćebetom, u opasnosti da ga iznenadi stražar i za kaznu baci u višednevnu samicu. Srbija ga se odrekla, a Broz ga je pretvorio u preventivno strašilo koje ga je čuvalo.
(Kraj prvog dijela)
