Iz pisama Rebeke Vest
Kada je 1957. godine Rebeka Vest (Rebecca West) dobila najviše francusko priznanje, Orden legije časti, a dve godine kasnije i visoko priznanje svoje zemlje, Dama ordena Britanske imperije, bio je to vrhunac zvaničnih priznanja i počasti ženi koja je na neki način svojom izuzetno plodnom i raznovrsnom aktivnošću obeležila gotovo čitav 20. vek, kao književnica i javni radnik, neprestano prisutan u društvenom i kulturnom životu svoje zemlje, pa i sveta. Zapanjujući je podatak iz njene biografije da nije završila ni srednju školu, koju je napustila u 16. godini ne stekavši nikakvo formalno obrazovanje To je, međutim, nije omelo da se kao književnik i publicista-novinar veoma brzo probije i postane uvažena književnica i književni kritičar, da drži predavanja na prestižnim univerzitetima, o čemu svedoči i činjenica da je 1966. godine izabrana za počasnog doktora Njujorškog univerziteta.
Rođena je 1882. godine u Londonu kao Sisili Izabel Ferfild (Cicely Isabel Fairfield). Brak oca, slikara i novinara anglo-irskog porekla, i majke Škotlanđanke, brzo je doživeo brodolom, što je verovatno uticalo i na mladu Sisili da bude nesređena i bez orijentacije u ranoj mladosti, a i kasnije.
Prekinula je školovanje u 16. godini, a u Londonu se ogledala na studijama glume na Londonskoj školi dramskih umetnosti, koje je takođe napustila shvativši, verovatno, da nema talenta za glumu. Tih godina, preciznije 1912, Sisili Ferfild je postala Rebeka Vest. Za književni pseudonim uzela je ime Ibzenove junakinje iz drame Rosmersholm. Ibzen je, inače, tih godina bio veoma popularan i uticajan u Velikoj Britaniji i Evropi uopšte. Simptomatično je da i Ibzenova junakinja ispoljava osobine koje je Rebeka Vest demonstrirala tokom čitavog svog dugog života, a to je pre svega samostalnost i prezir prema društvenim konvencijama.
Rebeka Vest se rano uključila u pokret sifražetkinja i svojevrsni feminizam obeležio je i njen kasniji angažman.
Na početku književne karijere pisala je pripovetke i društvenu publicistiku. Tih godina se zagrejala i za socijalističke ideje i pristupila Fabijevskom društvu, koje je propagiralo nemarksistički socijalizam, čiji su najugledniji članovi tada bili Sidni Veb (Sidney Webb), Herbert Džordž Vels (Herbert George Wells) i Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw).
Poznanstvo sa Velsom 1911. bilo je izuzetno značajno, možda i ključno za čitavu njenu karijeru, a pretvorilo se u ljubavnu vezu koja je trajala više od deset godina i iz koje je rođen i sin Antoni Vest (Anthony West), kasnije takođe poznati književnik. Životno besperspektivna, jer je Vels bio oženjen a održavao je veze i sa drugim ženama, ova veza je za Rebeku Vest bila izuzetno podsticajna za književno stvaranje.
Objavljuje književne studije i prozna dela (studiju o Henriju Džejmsu, roman Povratak vojnika (The Return of the Soldier, 1918). Bez prethodne formalne spreme, smelo se upustila u književne vode kao kritičar, pripovedač i romansijer i brzo stekla određen ugled, o čemu svedoči i činjenica da je 1921. među osnivačima PEN kluba — zajedno sa Golsvordijem (Galsworthy), Velsom i drugim već uveliko afirmisanim književnicima — kao i predavačka turneja po Sjedinjenim Američkim
Državama 1923. godine. Dugogodišnja veza sa Velsom, u kojoj je bilo i neromantičnih epizoda, kao uostalom i u drugim njegovim vezama, okončana je definitivno 1923. godine.
U mirnije vode uplovila je 1930. godine udajom za bankara Henrija Maksvela Endruza (Henry Maxwell Andrews), sa kojim je živela preko trideset godina, sve do njegove smrti 1968. godine. Brak je nije sprečavao da povremeno pravi izlete van njega.
Tih godina je sve plodniji stvaralac i sve angažovaniji javni radnik. Shvatila je opasnost od bujanja fašizma i postala dosledan antifašista, i šire, žestoko antinemački opredeljena. Nešto kasnije, posle pakta fašističke Nemačke i Sovjetskog Saveza, postala je isto tako i žestok antikomunista i to ostala do smrti. Ovaj njen stav je uslovljen i njenim odnosom prema Jugoslaviji, koja je krajem tridesetih godina postala „velika žiža njenog političkog i književnog života”.
Početak tog interesovanja za našu zemlju bila je predavačka turneja koju je organizovao Britanski savet za balkanske zemlje — Jugoslaviju, Grčku i Bugarsku. Njena prva poseta Jugoslaviji bila je u proleće 1936, a usledile su još dve, 1937. i 1938. Za Rebeku Vest je poseta Jugoslaviji bila prekretnica.
Bila je toliko opčinjena Jugoslavijom da je posle prve posete pročitala ogromnu literaturu, više od šezdeset knjiga o njoj, a onda sela i uklopila u taj okvir svoja neposredna iskustva tokom putovanja po raznim njenim krajevima, koja su se u međuvremenu slegla i složila u mozaik, i napisala „centralnu knjigu svog života”, Crno jagnje i sivi soko, objavljenu 1941. godine, kada je Evropom već uveliko besneo ratni požar.
Knjiga izmiče definiciji žanra — ona je formalno putopis, ali je i istorijska retrospektiva, antropološka, etnološka, karakterološka i politička studija, komentar o religijama, mitovima i legendama. U svom predgovoru prevodu knjige Rebeke Vest, Jugoslavija Rebeke Vest, Nikola Koljević je naziva putopisom-reportažom, putopisom-romanom i putopisom-istorijom.
Onome o čemu je pisala Rebeka Vest je dala pečat svoje snažne, samosvojne, originalne ličnosti. Ona je često neortodoksna, provokativna pa i kontradiktorna, ali uvek nadahnuta i dosledna. Ova doslednost se ogleda i u činjenici da u ponovljenom izdanju putopisa, objavljenom godinu dana pre njene smrti, 1982. godine, nije bilo nikakvih izmena, nijedne izostavljene reči. Doslednost je jedna od najizrazitijih osobina ove izuzetne žene, a demonstrirala ju je mnogo puta tokom svoje dinamične i uzbudljive karijere, sve do smrti, 1983. godine.
Rebeka Vest je bila veoma plodan pisac, kritičar i publicista. Objavila je veći broj romana i pripovedaka. Od romana su najpoznatiji Povratak vojnika, filmovan 1981, sa elitnom glumačkom postavom (Džuli Kristi, Alen Bejts i Glenda Džekson) i dramatizovan posle autorkine smrti, 1996. godine; Harijet Hjum (Harriet Hume), 1929; Izvor se preliva (The Fountain Overflows), 1965.; Ptice padaju (The Birds Fall Down, 1966), filmovan 1978. Ipak, kritičke ocene njenog književnog rada nisu naročito pohvalne, tako da nije ušla u studije engleskog romana 20. veka, osim sa kratkim napomenama, i ta ocena se nije bitnije promenila ni posle njene smrti, iako su posthumno objavljeni njeni romani nađeni u rukopisnoj zaostavštini, studija Harolda Orela (Harold Orel) Književni dometi Rebeke Vest (The Literary Achievement of Rebecca West, 1986), biografija spisateljice iz pera Viktorije Glendining (Victoria Glendinning, Rebecca West: A Life, 1987) i knjiga Karla Rolisona Rebeka Vest: Saga veka (Carl Rollyson, Rebecca West: A Saga of the Century, 1995). Kao književni kritičar, napisala je obimnije studije o Henriju Džejmsu i Dejvidu Herbertu Lorensu. Napisala je i veoma dobru biografiju sv. Avgustina i pisala književnu kritiku za Nenj Statesman. Najprisutnija je bila u javnom životu kao publicista. Pisala je za ugledne britanske i američke časopise, izveštavala sa Nirnberškog procesa, pisala o ubistvu Kenedija i mnogim drugim aktuelnostima trenutka. Kada je 1961. održano suđenje Lorensovom romanu Ljubavnik ledi Četerli, nikoga nije iznenadilo što je kao svedok na suđenju osudila cenzuru tog romana. Krug njenih prijatelja i poznanika je izuzetno veliki: Vels, Lorens (Lawrence), Virdžinija Vulf (Virginia Woolf), Somerset Mom (Somerset Maugham), Harold Nikolson (Harold Nicolson), Sinkler Luis (Sinclair Lewis), Roberto Roselini (Roberto Rossellini), Čarli Čaplin (Charlie Chaplin), da pomenemo samo najpoznatije.
Viđala se sa mnogima a dopisivala sa još većim brojem. Ona je jedan od poslednjih velikih pisaca pisama iz epohe kada se, bar u Britaniji, izuzetno mnogo dopisivalo, kada je to bio način komuniciranja, i kada su objavljivane zbirke pisama velikana (Konrad, Lorens, Vels, Džojs, itd.). Procenjuje se da je napisala oko 10.000 pisama, što danas, u eri SMS poruka i elektronske pošte, zvuči neverovatno. Može se reći da je epistolarni žanr pre jednog veka gotovo dostigao svojstva posebne književne vrste. Izuzetno dinamična, komunikativna, nekonvencionalna, uvek spremna za polemiku i sučeljavanje gledišta, Rebeka Vest je celog života vodila živu korespondenciju sa velikim brojem prijatelja, književnika, političara, izdavača i javnim ličnostima. Njena obimna korespondencija je svojevrstan autobiografski i književni dokument, u kojoj je otkrila sebe bolje nego drugde. Ona pruža uvid u složenu, intrigantnu, hirovitu ličnost ove izuzetne žene, koja je živela u vremenima velikih društvenih i političkih lomova, doživela dva svetska rata i mnoge svetske krize, i na sve njih imala svoj odgovor. To je mozaični portret, sastavljen od bezbroj delića, koji kao celina ostavlja utisak veličanstvene freske.
U svojim pismima, kao i u javnim nastupima, Vestova je umela da bude krajnje otvorena i da ne respektuje nikakve autoritete, ne štedeći ni samu sebe. Sinu Oskara Vajlda (Oscar Wilde), Vivijanu Holandu (Vyvyan Holland), piše: „Niste džentlmen, kao što ni ja nisam dama.” Njen sud o Džojsovom Uliksu prosto zapanjuje svojom lucidnošću. U pismu Ričardu Elmanu (Richard Ellmann), velikom poznavaocu Džojsovog života i dela, piše: „On je možda jedini genije koji je izmislio jednu formu i istovremeno iscrpeo njene mogućnosti.”
Ovaj napis se neće baviti književnim delom već pre svega korespondencijom Rebeke Vest vezanom za jugoslovenske, odnosno srpske teme. Kao što je napred rečeno, njeno interesovanje za Jugoslaviju začeto je prilikom njene predavačke turneje po Jugoslaviji 1936. godine, a nije prestalo sve do njene smrti 1983.
Naravno, knjiga je delo Rebeke Vest. Međutim, nikako se ne sme zanemariti uloga njenog službenog pratioca na putovanju kroz Jugoslaviju, Stanislava Vinavera (u knjizi Konstantin).
Svojom erudicijom, obaveštenošću, temperamentom, ubedljivoću i rečitošću, on je izuzetno podsticajno delovao na svoju gošću, skidajući velove pred za nju novim horizontima, i omogućavajući joj da, iako odgajena na tradicijama zapadne civilizacije i kulture, oseti suštinu vizantijskog i slovenskog poimanja sveta, toliko različitog od najčešće pragmatičnog zapadnog. Formiranju njenog doživljaja slovenskog, posebno srpskog, duhovnog bića i etike, doprinela su i intenzivna proučavanja naše problematike u pauzama između putovanja, a broj pročitanih knjiga je izuzetno veliki. U spisku proučene literature o Balkanu, Južnim Slovenima i Srbima koji prilaže svom putopisu navedeno je šezdesetak naslova, i to izabranih iz još većeg spiska pročitane literature. Zanimljiva su njena zapažanja o pročitanim delima u Bibliografskoj belešci. „Svaka studija o Balkanu otvara toliko pitanja da čovek koji se bavi tom temom mora da baca svoje mreže daleko od obale i na velikoj dubini.”
„Dobar njen deo (literature o Slovenima) je propaganda koju su naručile i platile velike sile” (Ovo zvuči nekako poznato!).
„Odbacila sam i druge pisce koji su, mada ne po prirodi skloni netačnostima, ponavljali netačnosti koje su njihovi prethodnici izmislili iz političkih razloga.” (O tempora, o mores!)
U tom spisku su i opšte istorije Vizantije, Balkana i pojedinih balkanskih naroda, političke rasprave i putopisna i memoarska literatura, a neka od pročitanih dela su joj ponudila prave epifanije, tako da je čitanje relevantne literature takođe bilo alegorijsko, gotovo mitsko putovanje ka velikom saznanju, svojevrsna inicijacija. Iz nekog memoarskog dela o Prvom svetskom ratu pročitala je da su srpski monasi i vojnici na svoje tegobno putovanje ka Golgoti nosili kroz Albaniju mošti svojih srednjovekovnih kraljeva, bolesnog kralja Petra i operisanog prestolonaslednika Aleksandra. To joj je bilo toliko novo, nezapadno, i potresno i veličanstveno u isti mah, da je napisala sledeći nadahnuti komentar: „Monasi su izlazili iz manastira i sledili vojnike, noseći na zaprežnim kolima i na leđima, po putevima kuda kola nisu mogla proći, mošti srednjovekovnih srpskih kraljeva, svetih Nemanjića, koje nisu smele biti oskrnavljene. Tako je nošen i kralj Petar, čije je reumatične kosti paralisala jesenja hladnoća. Tako je, tek što je dugo povlačenje počelo, nošen i princ Aleksandar… Čvrsto umotanog u zavoje stavili su ga na nosila koja su se priključila vojničkoj koloni. Bio je to prizor poput nekog fantastičnog detalja sa vizantijske freske, neverovatan, skoro nemoguć, a ipak pravi simbol istine: da zemlja koja treba da umre, na svom putu u smrt nosi i svoje kraljeve, i žive i mrtve, dok nepomično leže.” Niko od Britanaca i drugih stranaca koji su i sami učestvovali u velikom povlačenju srpske vojske i naroda nije ovako shvatio suštinsku simboliku ove istorijske epozode.
Prvo pismo Rebeke Vest koje se odnosi na njeno putovanje po Jugoslaviji datirano je 22. aprila 1936. godine, a upućeno njenom mužu Henriju Endruzu. Ono obiluje detaljima o brojnim mestima koja je posetila u Makedoniji u pratnji Stanislava Vinavera, šefa vladinog Presbiroa. Pismo je neuobičajeno dugačko, gotovo nalik na službeni izveštaj. U Skoplje je stigla na Uskrs i prisustvovala uskršnjoj liturgiji. Potom je posetila manastir Nerezi čije freske su je očarale. Prošla je i kroz brojna sela, i u svima je bilo u toku uskršnje slavlje, uz neizbežno kolo i muziku. Iz tog folklornog ambijenta se uveče preselila u moderna vremena, u kabare.
Iz Skoplja Vestova je nastavila put za Ohrid. Posetila je manastir Sv. Ane (Sv. Nauma?), u kome je zatekla masu sveta jer je manstir slovio za čudotvoran. U manastiru ju je dočekao neobičan monah — ranije lekar u Vojvodini. Na večeri u Ohridu sedela je do ohridskog vladike Nikolaja Velimirovića, a tom prilikom je upoznala i nekog mladog pesnika čije ime, međutim, ne pominje.
Iz Ohrida je nastavila put do Bitolja, gde je posetila vašar; zatim u Prilep, a onda obišla antičke ostatke u Stobiju. Ponovo u Skoplju, upoznala se sa Anicom Savić-Rebac I njenim mužem Mehmedom. Za Anicu ima puno pohvalnih reči. Bila je iskreno iznenađena što je u relativno zaostalom balkanskom gradu naišla na nekoga ko prevodi antičke pisce.
Komentari o viđenom i doživljenom su u ovom inače dugačkom pismu uglavnom kratki, ne mnogo literarni, a ipak povremeno najavljuju njenu kasniju opsednutost Jugoslavijom, njenim ljudima, istorijom, prirodom, drugačijošću. Uostalom, Britanci su od davnina ispoljavali svoju zainteresovanost za „drugačijost”, za koju u engleskom postoji i odgovarajuća reč — „otherness”. Pri kraju pisma Rebeka Vest piše:
„Ovde sam mnogo više zainteresovana za život nego u Engleskoj; i osećam se postiđena zbog politike naše nacije.”
I sledeće pismo iz Jugoslavije Henriju Endruzu, datirano maja 1936, veoma je dugo, čitavih sedam štampanih stranica.
U njemu Vestova opširno govori o Vinaveru, u kome je otkrila briljantnog intelektualca, Bergsonovog učenika, erudite koji je pravio izvanredne intelektualne bravure i govorio o svemu i svačemu, zanimljivo i kompetentno, i nezaustavljivo.
Potpuniji lik S. Vinavera dala je u Crnom jagnjetu i sivom sokolu.
Ona dosta opširno govori i o Vinaverovoj ženi Gerdi, Nemici, za koju nema lepih reči. Od dolaska na vlast fašista ona je dosledno ispoljavala neprijateljstvo prema svemu nemačkom. Fašizam i germanstvo su za nju bili sinonimi; otuda neskriveno neprijateljstvo prema Vinaverovoj ženi, koju smatra nacistkinjom, nesrećnom zbog udaje za Jevrejina.
Vestova nam otkriva i jednu malo poznatu dimenziju Vinaverove ličnosti. Ona opširno govori o njegovom agresivnom ponašanju, koje bi se danas označilo izrazom „seksualno uznemiravanje”, mada je Vinaverovo ponašanje prelazilo granice udvaranja i bilo pravo siledžijstvo. Vinaver je bio agresivan u više navrata, često i nesnosan, a ipak, uprkos ovakvom ponašanju, i ponovljenoj nasrtljivosti, Vestova kao da mu to nije uzimala za zlo, i ostala je u prijateljskim odnosima sa njim. Posle Hitlerovog napada na Jugoslaviju aprila 1941. čak ga je pozvala da dođe u Englesku, što je Vinaver odbio. Kasnije mu je slala pakete u zarobljeništvo. Možda ovo ukazuje na moju sugestiju da je u inspiraciji za njen veliki putopis velikog udela imao i Stanislav Vinaver.
Osim mužu, o putovanju po Jugoslaviji Vestova je 17. Maja 1936. pisala i pukovniku Čarlsu Brixu (Charles Bridge), koji je izgleda bio šef književnog odeljenja Britanskog saveta u Londonu. Pismo je izuzetno dugačko, devet štampanih strana, i u stvari predstavlja njen izveštaj o mestima u Jugoslaviji koja je posetila prilikom svoje predavačke turneje. U njemu opisuje svoje gostovanje u LJubljani, Zagrebu, Splitu, Dubrovniku, Sarajevu, Beogradu, Nišu. U Zagrebu je upoznala književnika Milana Ćurčina i anglistu Josipa Torbarinu, u Splitu dr Petničkog, u Beogradu profesora Vladetu Popovića.
U celini, svoju turneju opisuje kao promašaj jer je malo ljudi znalo engleski u dovoljnoj meri da bi moglo da prati predavanja. U kontaktima sa svojim domaćinima Vestova je vrlo brzo uočila snažan antagonizam između Srba, Hrvata i Slovenaca.
I pored promašenosti turneje, Vestova naglašava da je izuzetno uživala u putovanju. Sve destinacije navedene u njemu i ličnosti koje je upoznala mnogo detaljnije opisuje u putopisu.
Uostalom, u pismu, uz to zvaničnom izveštaju nadležnoj osobi iz Britanskog saveta, nije se ni moglo očekivati više. Mada nije suvoparan, što je najčešće slučaj sa tekstovima ove vrste, on se uglavnom zadržava na službenim obavezama i kontaktima i kraćim komentarima o osobama koje je tom prilikom sretala.
Sledeće godine Rebeka Vest je ponovo došla u Jugoslaviju, ovog puta s mužem, tako da nema pisama koja se tiču ove posete. U međuvremenu, ona je izuzetno ambiciozno radila na svom putopisu, proučivši, kako je napred pomenuto, veoma obimnu literaturu, gotovo kao da je spremala doktorat. Samim tim i njen doživljaj zemlje i naroda je bogatiji, sa određenijim uvidima kako u istoriju tako i u sadašnjost. Po svoj prilici je tokom putovanja te godine, kao i sledećeg, 1938, vodila opširne beleške o viđenom i doživljenom, što joj je kasnije, kada su se utisci slegli i napravljen plan knjige, bilo građa od koje je nastala ova zaista monumentalna knjiga. U pismu Endruzu od 15. maja 1938. godine, koji je očigledno nije pratio na trećem putovanju po Jugoslaviji, govori o planiranoj knjizi-putopisu Crno jagnje i sivi soko, i kako je inspiraciju za naslov, koji ukazuje na opoziciju život-smrt dobila na Đurđevdan u Skoplju, kada je prisustvovala ritualnom žrtvovanju jagnjeta. Iste godine u pismu Benu Hibšu (Ben Huebsch), svom američkom izdavaču, veoma pohvalno govori o Vinaveru. On je „čudak, ali genije”.
U godini kada joj je objavljena knjiga o Jugoslaviji u Evropi je uveliko besneo rat, a njen najveći deo bio je pod nemačkom okupacijom. Aprila je napadnuta i Jugoslavija. Baš toga meseca Rebeka Vest piše Aleksanderu Vulkotu (Alexander NJoollcott) o knjizi koja je te godine objavljena ovako: „Od 1936. godine posvetila sam Jugoslaviji pet godina života, uz velike materijalne žrtve i do potpune iscrpljenosti.” U njemu takođe pominje đurđevdansku noć, i poglavlje u kome je ona opisana ocenjuje kao najbolji deo knjige. Sa tugom govori o zemlji koja je posle nemačke agresije prestala da postoji, i njenim poznanicima koji doživljavaju agoniju.
Iako je bio svetski rat i ljudi bili uglavnom zaokupljeni događajima na brojnim bojištima celog sveta, knjiga je privukla pažnju i izazvala brojne ocene. Možda je najlucidnija i najpohvalnija ona koju je u pismu Rebeki Vest od 6. Oktobra 1944. dao njen američki prijatelj i ljubavnik Džon Ganter (John Gunther): „Da kažem tek toliko da sam smatrao da Crno jagnje i sivi soko pripada delima kao što su Velaskezova, treći čin Kralja Lira i svih devet Betovenovih simfonija… Iznervirala me je većina prikaza koje sam video jer ne zapažaju dve stvari koje sam smatrao najvrednijim pažnje: 1) primenjivost teme knjige — to jest, sukoba između ljubavi prema životu i ljubavi prema smrti — na svaku vrstu ljudskih problema; 2) činjenicu da ona sadrži zbilja neke od najlepših opisa prirode na engleskom jeziku. Takođe mi se dopalo što to nije toliko knjiga o Jugoslaviji koliko o Rebeki Vest (italik moj).”
Tokom rata Rebeka Vest je počela svoju bitku za Srbiju i Jugoslaviju. NJen stav je bio delimično uslovljen njenim predratnim prijateljstvima sa Jugoslovenima, posebno Srbima, od kojih su neki bili mrtvi a drugi u zarobljeništvu ili u porobljenoj zemlji — i u istoj meri politikom britanske vlade prema izbegličkim vladama, i jugoslovenskoj između ostalih.
Ovo posebno ističe u pismu Hermonu Oldu (Hermon Ould), od 23. aprila 1942. Povod je ručak PEN kluba kome je prisustvovalo nekoliko počasnih gostiju: jugoslovenski kralj Petar, poljski predsednik Račkijevič, čehoslovački predsednik Beneš, Miha Krek, potpredsednik jugoslovenske vlade, sovjetski diplomata Zinčenko, Milan Grol, predsednik beogradskog PEN kluba, i više članova istog kluba. Vestova je na ručku održala kraći govor, pohvalivši njihovu hrabrost i odbijanje da sarađuju sa Nemcima. NJu je ogorčilo i pisanje štampe o ovom ručku, u kome je, kako smatra, izbijala austrougarska propaganda i u kojoj nije bilo ni reči o prisutnim izgnanicima. Ovo smatra skandaloznim, a takav stav, naivno, pripisuje britanskom naopakom vaspitanju koje u školama uči đake da budu hladni i nevaspitani prema strancima. Ovo je, ipak, bilo stvar visoke politike i Čerčilove hipokrizije i kolonijalnog mentaliteta, što je došlo do izražaja u njegovom odnosu prema svim izbegličkim vladama u Londonu, ne samo prema jugoslovenskoj.
Antisrpsko raspoloženje zvanične Britanije i štampe delili su i pojedinci, kojima je jako zasmetao manje-više prosrpski stav u knjizi Crno jagnje i sivi soko. To je bio slučaj i sa Edit Daram (Edith Durham), velikom putnicom po balkanskim zemljama početkom 20. veka, autorkom nekoliko putopisa i antropoloških studija balkanskih naroda, koja je u njima izrazito proalbanski orijentisana. Ona je u svom antisrpskom stavu otišla tako daleko da je pokušala da spreči objavljivanje knjige Vestove, lansirajući tužbu zbog klevete.
Vestova u pismu gđci Roteram (Rotherham), u kome piše o ovome 11. dec. 1944, naglašava da su njene knjige o Balkanu „fantastično nepouzdane”, njena antropologija haotična, a opisi običaja sasvim netačni. Posebno joj zamera što u političkim shvatanjima ispoljava žestoke simpatije i antipatije, što čini da su njeni komentari istorijskih događaja često iskrivljeni. Iako u dubokoj starosti, zadržala je svoje simpatije i antipatije, pa je posledica toga bio i neslavan pokušaj da spreči objavljivanje prosrpske knjige Rebeke Vest, koja je nije tužila sudu samo zbog njene starosti.
Jedna od brojnih ličnosti sa kojima je imala „okršaj” povodom svojih političkih stavova bio je i Stojan Pribićević, sin predratnog političara Svetozara Pribićevića, sa kojim je razmenila nekoliko pisama za vreme rata. On joj je zamerao zbog prosrpskog i antikomunističkog stava po pitanju događaja u Jugoslaviji za vreme rata i čak je telegramom tražio od nje da podrži kompromis između Mihailovića i partizana i da ne pruža podršku nastavku građanskog rata.
Bio je jedan od prvih koji je prikazao Crno jagnje i sivi soko (1941) i poslao prikaz Rebeki Vest krajem maja 1945. Vestova mu je odgovorila u dugačkom pismu (čitavih pet strana štampanog teksta, i to u skraćenoj formi) od 5. juna 1945. Ovo pismo izvanredno objašnjava i njene stavove i odražava njen karakter žestokog polemičara koji „kaže bobu bob a popu pop”.
Pismo liči na lekciju koju učitelj drži slabo upućenom đaku. Već na samom početku pisma ona mu bez uvijanja piše: „Nevolja s vama, drago momče, je što ste lepi ali glupi. Vaš prikaz pokazuje da niste razumeli ni jednu stranicu moje knjige.” Skreće mu pažnju da nije koristila jagnje i sokola u simboličnom smislu koji on navodi, i da njen lik vladike Nikolaja nije „zajedljiv”, već omaž nekome ko svoj posao obavlja izvanredno. Kao nedisciplinovanog đaka, šalje ga u ćošak, što je bila, ne samo u Britaniji, tradicionalna kazna za nevaljale đake: „Idi i sedi u ćošku, razmisli o porodičnoj tradiciji i vrati se kao bolji dečko. Biće mi izuzetno drago da te pozdravim.”
U daljem tekstu pominje svoj antagonizam prema nemačkom i italijanskom fašizmu, kao i prema Austriji, koju smatra „najodvratnijom” od starih evropskih sila, koja je sada spremna da služi nacističkoj Nemačkoj. Takođe mu predočava svoje tridesetogodišnje novinarsko iskustvo, što je kod nje stvorilo nešto što nema u sebi naivnosti koju joj Pribićević pripisuje. Interesantan je onaj deo pisma u kome ukratko govori o Vinaveru, sa izvanredno skiciranim karakterom:
„Bio je užasno pričljiv. Nikada nisam upoznala čoveka koji toliko govori, ali je on bio ljubazan čovek sa velikim oduševljenjem za umetnička dela i ljudska bića. Voleo je da upoznaje ljude koje smo sretali na putu i navede ih da se iskažu. Mnogo je znao, a njegova situacija je bila bogomdana za ovog pisca — poraženi liberal, Jevrejin, muž žene nacistkinje, asimilovani Jevrejin, obdareno ljudsko biće koje nije ispunilo ono što je obećavalo i bio svestan toga, i stoga bio symbol čoveka uopšte.” Napominje i da Vinaver nije nikada u njihovim razgovorima pominjao diktaturu, nijednu reč ozbiljne kritike bilo kog od levičarskih vođa, a jedino je ozbiljno kritikovao Korošeca.
Pribićević je izgleda isuviše pripisivao njene stavove vladinom Presbirou, odnosno Vinaverovom uticaju. Ona ističe da je jedan broj ljudi u Beogradu simpatisao neprijatelje režima i po Evropi širio priče protiv njega, ali ne, kaže Vestova, zbog toga što su bili prijatelji slobode. „Njihov cilj je bio da diskredituju Jugoslaviju i predstave je kao necivilizovanu zemlju koja zaslužuje da bude podeljena između Italije, Mađarske i nacifikovane Austrije. Delimično da bih odbranila vašu zemlju od ove propagande ja sam i napisala ovu knjigu.”
Pola ovog pisma je u stvari demantovanje Pribićevićeve tvrdnje u prikazu njene knjige da je svoje poglede formirala na osnovu Vinaverovih komentara.
U pismu ona polemiše i sa nekim drugim Pribićevićevim stavovima iz njegovog prikaza. On je, na primer, tvrdio da ona zagovara „da strana zemlja vlada delom jugoslovenskog naroda”, misleći očigledno na tada aktuelnu krizu oko Trsta. Vestova odlučno to pobija i tvrdi da ne želi da Italija vlada i jednim jutrom, nijednim inčom slovenačke teritorije.
Upozorava, međutim, da „Jugosloveni ne treba da prekrše uzajamno razumevanje sa Ujedinjenim nacijama pokušavajući da zauzmu teritoriju pre mirovne konferencije (na kojoj se o problemu može raspravljati sa potpunim poznavanjem ishoda, uključujući i stepen u kome će Titova vlada uključiti rusko anektiranje Jugoslavije). „Moram da istaknem da vaši a ne moji prijatelji odobravaju „stranu upravu na delu”, u stvari u celoj Jugoslaviji.” Takođe ga upozorava da je ne treba podsećati da treba da pravi razliku između zemlje i njenog režima, i da ona ne brka prijateljstvo i vladu. Izgleda da ju je posebno iritiralo ono mesto u prikazu u kome je Pribićević podučava da treba da bude „prijatelj Jugoslavije kada su vaši lični neprijatelji na vlasti”. Ona ovu Pribićevićevu lekciju smatra nonsensom. Kaže da Tito nije ni njen prijatelj ni neprijatelj, ali joj se čini da je on „tiranski instrument strane dominacije, i kada apelujete na mene da ga podržim radi vase zemlje, vi govorite istim jezikom kao oni koji su podsticali ljude da budu lojalni Francuzi a radili su za dobro Francuske pod Petenom, ili da budu lojalni Norvežani i rade za dobro Norveške pod Kvislingom”.
Ona je u Pribićevićevom prikazu našla i druge argumente za pobijanje njegovih stavova. On je napisao da jedan narod „ima suvereno pravo da se odrekne svojih sinova ne navodeći bilo kakav razlog, ali niko nema pravo da se odrekne svoje zemlje, rodne ili usvojene, zbog bilo čega”. Vestova mu zajedljivo otpisuje: „…momče, vi ste se skoro odrekli svoje zemlje kada ste odbili da ispunite svoju vojnu obavezu, i što ste učinili tada mogli ste to ponovo učiniti, i trebalo je da učinite, kada se radilo o pomaganju strane dominacije”. Cinično primećuje, aludirajući na njegovo izbegavanje angažovanja u ratu: „Možda postoji neki medicinski razlog što se niste borili protiv Nemaca i Italijana i što se ne borite protiv Japanaca (Pribićević je za vreme rata boravio u Sjedinjenim Državama, prim. autora), ali i u tom slučaju ružno je što se loše izražavate o ljudima koji nisu nikada odbili da se bore, osim da se bore pod Titom.” I na kraju, potpuno u saglasnosti sa svojim paradoksalnim karakterom, poziva ga da poseti nju i muža.
U ovom pismu Vestova je načela temu koja će povremeno biti prisutna dugi niz godina, gotovo do kraja života — stav prema komunizmu, pitanje partizana i četnika, Tita i Mihailovića.
Kao i u ovom pismu, biće dosledan antikomunista i apologeta Draže Mihailovića, zbog čega je imala neprijatnosti i za vreme rata i posle njega, jer je zvanična britanska politika još tokom rata otpisala Mihailovića i njegove četnike i pomogla komunistima da dođu na vlast u posleratnoj Jugoslaviji.
Zanimljivo svetlo na odnos Britanaca, zvaničnika i štampe, prema komunistima baca pismo Leonardu Vulfu (Leonard NJoolf), mužu Virdžinije Vulf, koje je odgovor na njegovo pismo u kome je nahvalio njenu knjigu Crno jagnje i sivi soko. Sa zadovoljstvom konstatuje da ono što se dogodilo od vremena kada je pisala knjigu nije u nesaglasju sa onim što je pisala.
Zgražava je pisanje New Statesman-a o situaciji u Jugoslaviji, o kojoj je teško doći do verodostojnih podataka. Osuđuje napade na jugoslovensku vladu u izgnanstvu, od udruženih levičara i desničara. Napade na Dražu Mihailovića, kao proosovinski raspoloženog, smatra grotesknim. Pominje 4.100 ljudi ubijenih u Beogradu na Badnji dan, prvi i drugi dan Božića, optuženih da su bili pročetnički orijentisani. Poziva se i na Srbina, najnovijeg izbeglicu iz Jugoslavije, krajem oktobra 1944, uglednog člana Jugoslovenske seljačke stranke, koji je mogao da pruži najbolje svedočanstvo o Draži, ali je po dolasku u Britaniju bio zatvoren tri nedelje i pušten pod uslovom da ne piše o situaciji u Jugoslaviji! Ujedinile su se i levica i desnica da stvaraju konfuziju o tome, da sprečavaju da istina prodre u javnost. (I ovo zvuči nekako poznato.)
U više pisama žestoko kritikuje odnos britanske vlade prema izbegličkim vladama (kao u pomenutom pismu o ručku u PEN klubu), a posebno prema jugoslovenskoj. U pismu Čarlsu Karanu (Charles Curran) od 22. marta 1955, govoreći o rešenjima Jalte, osvrće se na omalovažavajući odnos prema kralju Petru, generalu Simoviću i drugom osoblju, od njihovog dolaska u London. Primili su ih prvih dana samo činovnici Forin ofisa, i to ne naročito ljubazno. Kada je formirana vlada u izgnanstvu na čelu sa profesorom Slobodanom Jovanovićem, naučnikom uglednim u čitavoj Evropi, ni on ni bilo ko od članova njegovog kabineta nije bio primljen kod Čerčila, niti je primila od njega bilo kakvu učtivu poruku, ni tada ni kasnije. Tek u leto 1943. je u Kairu primio novog predsednika izbegličke vlade, Purića. Dočekao ga je u krevetu, neobrijan i neumiven, izvređao kao džeparoša što još uvek održava radio vezu sa Mihailovićem! Izvikao se na njega i naredio mu da se pridruži Titu ili da se pakuje. Purić joj je ovo lično ispričao i to na vrlo uverljiv način. Kasnije je Čerčil, ne obaveštavajući Purića niti bilo koga od Jugoslovena, poslao po Šubašića, ranijeg pristalicu nacista, tada u Americi, postavio ga za predsednika vlade i naterao ga da potpiše sporazum sa Titom. Tada je cela jugoslovenska vlada bila izložena krajnjim poniženjima i maltretiranjima. Pominje i tužnu ulogu u svemu tome oficira za vezu između Forin ofisa i jugoslovenske vlade, Aleka Brauna (Alec Brown), inače nekadašnjeg lektora engleskog jezika u Beogradu.
Vestova pominje i Čerčilov poslednji razgovor sa kraljem Petrom, u kome se ponašao osorno i nepristojno. Vestova je intervjuisala i druge ljude koji su imali veze sa izbegličkim vladama i saznala da se Čerčil tako uvredljivo odnosio i prema Poljacima i Česima. Jedini izuzetak je bila grčka izbeglička vlada. Ona bez ograde osuđuje Čerčila kao podlog i odvratnog čoveka koji voli da muči ljude koji su u nevolji. Smatra da je „idiotski” vređati saveznike u jednom velikom ratu, ma kako bili mali. Posebno ističe da se Čerčil ovako ponašao prema Jugoslovenima i pre nego što je Rusija ušla u rat. NJegove ratne memoare smatra „veoma nečasnim knjigama sećanja”. I dalje u pismu nimalo ne štedi Čerčila: „On je iracionalan, neprijatan, i nema pravo osećanje za dobro i šokantno loše sudi o ljudima… Ni Marlboroova žica nije bez nedostataka (aluzija na Čerčilovog velikog pretka, vojvodu od Marlboroa, B. M.).”
Mihailovića brani od optužbi za kolaboraciju i u pismu ledi Grig (Grigg), supruzi britanskog ministra vojnog za vreme Drugog svetskog rata, od 29. aprila 1946. Bez reserve ljude koji su svedočili protiv Mihailovića, i Engleze i Jugoslovene, naziva užasnim nitkovima. Uprkos zvaničnoj britanskoj politici prisustvovala je parastosu Draži Mihailoviću koji je u Londonu održan posle njegovog pogubljenja. Njenu „vernost” i antikomunizam potvrdiće i njeni kasniji nastupi, kad god bi bila isprovocirana nečijim pristrasnim pisanjem o ratnim zbivanjima na tlu Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata.
Rebeka Vest je sredinom pedesetih godina doživela gubitak nekoliko dragih jugoslovenskih prijatelja, o čemu piše gđi Tajson (Tyson) 30. avgusta 1956. Izveštava je o smrti Konstantina (Stanislava Vinavera, umro avgusta prethodne godine, B. M.), Mehmeda Rebca (muža Anice Savić-Rebac), posle čije smrti je njegova žena pokušala samoubistvo, u čemu je uspela pri drugom pokušaju, oktobra 1953. Koliko ju je smrt dragih osoba pogodila pokazuje kraj pisma: „Osećam da je veliki deo mene umro sa ovim ljudima, ali to im nije pomoglo.”
I tokom rata i kasnije Vestova se trudila da pomogne svojim jugoslovenskim prijateljima u izgnanstvu. Ponajviše je održavala vezu sa Milanom Gavrilovićem (23. nov. 1882 —1. jan. 1976), prvim jugoslovenskim ambasadorom u Sovjetskom Savezu i ministrom pravde u izbegličkoj vladi u Londonu. Često su razmenjivali pisma. U Izabranim pismima ih je vrlo malo. Ali je znatan broj sačuvan u porodičnoj arhivi porodice Gavrilović, od kojih je veći deo pohranjen u Huverovom institutu u Sjedinjenim Državama. Kako kaže Gavrilovićeva ćerka Kosara, „…prijateljstvo između Rebeke Vest i porodice Gavrilović bilo je stvarno, bilo je prisno i trajalo je nekih četrdeset godina”.
Prvi kontakt je uspostavio Milan Gavrilović svojim pismom od 18. maja 1942, a poslednji kontakt između nje i porodice bilo je Rebekino pismo upućeno Aleksi Gavriloviću 16. januara 1982, nešto više od godinu dana pre njene smrti, 1983.
Povod javljanja Gavrilovića Rebeki Vest bila je pristrasna knjiga izvesnog Makartnija (Macartney) o problemima Dunavskog basena. Vestova nije mogla da ignoriše ovu pristrasnu knjigu i oštro ju je i argumentovano kritikovala u štampi. Gavrilović joj se zahvaljuje na objektivnom prikazu ove antijugoslovenske knjige ovim rečima: „Kao Srbin i Jugosloven želim da vam se od srca zahvalim na vašem mišljenju koje ste tako hrabro izložili, a već da i ne govorim o knjizi Crno jagnje i sivi soko koja će ostati kao trajan dokument (i predmet) večite zahvalnosti, moga naroda.”
Rebeka Vest je ljubazno brzo odgovorila na pismo i izrazila želju da se upozna sa Gavrilovićem. Kaže još da je bila srećna što joj se ukazala prilika da napiše Crno jagnje i sivi soko. Bio je to početak dugogodišnjeg prijateljstva, susreta i gostovanja u Rebekinom gostoljubivom domu. Na srdačnost koja se među njima razvila ukazuje i to što ga vrlo brzo u pismima oslovljava imenom, a na kraju prvog pisma u kome ga tako oslovljava kaže: „Mnogo nam je žao što nismo sa vama u krvnom srodstvu.”
Iz njenog pisma od 8. januara 1945. saznajemo da je Čerčil smenio Purića, predsednika izbegličke vlade, i da je objavio njegovu ostavku nedelju dana pre nego što ju je ovaj podneo!
Oni će se dopisivati raznim povodima, dosta retko. Vestova nije prestajala da se bori za svoje viđenje jugoslovenske ratne drame, i negde 1949. ili 1950. napisala je letak, u kome je očigledno zastupala svoje staro gledište o tome. To je bio povod da joj se Gavrilović još jednom zahvali na njenom zauzimanju za Srbe: „Međutim, naša najveća zahvalnost upućena je Vama i ledi Pedžet. Vi ste obadve ostale uz nas, naročito uz Srbe, kada su Srbi bili napušteni od svih. Jedna katastrofalna politika je pokolebala sve, ali nije mogla da pokoleba vas… za vas, za naše britanske prijatelje, bilo je strahovito teško da ne prihvatite politiku koja je bila jedina politika vaše zemlje u to vreme. Vi ste rizikovali da vas nazovu izdajicama.”
U pismu od 30. decembra 1958. Rebeka piše uglednom američkom pesniku, romansijeru i kritičaru Marku van Dorenu, i moli ga da poradi na tome da Gavrilovićeva ćerka Kosara — Kosa dobije u Americi neki posao kao profesor francuskog i ruskog. Vestova moli Dorena da je poveže sa ljudima kojima treba takav profesor.
Pisma između Vestove i Gavrilovićevih su se često bavila ličnim, porodičnim i zdravstvenim problemima, ali i ta pisma ponekad sadrže po neki „biser”. Tako u pismu od 10. septembra 1962, u kome nadugačko piše o bolesti svoga muža Henrija Endruza, na kraju pisma Rebeka Vest pominje da je prisustvovala konferenciji književnika na Književnom festivalu u Edinburgu. Tamo joj je jedan mlađi član jugoslovenske delegacije pristupio i rekao: Vous avez écrit un livre contre la Yougoslavie, n’est pas? (Vi ste napisali jednu knjigu protiv Jugoslavije, zar ne?). „Moj odgovor je bio dug i prezriv. Suština je bila — niko vas ne tera da budete takva budala.”
Kada je Rebekin muž Henri Endruz umro 1968, Gavrilović joj je uputio pismo sa izrazima saučešća, koji nisu bili konvencionalni. „Niko od nas ne može da zaboravi da ste vi, kada smo bili napušteni od svih, čvrsto stajali sa nama za našu pravednu stvar. U to doba nije bilo lako za jednog Engleza da ustane otvoreno i odlučno protiv politike svoje vlade. Bila je to velika satisfakcija za Henrija i za vas, draga naša Rebeka, kada je posle rata Čerčil priznao da je napravio svoju najveću grešku.”
Vestova je odgovorila na Gavrilovićevo pismo saučešća, podsetivši ga da je njen pokojni suprug voleo i njega i njegove sunarodnike, Jugoslaviju i kao činjenicu i kao zamisao. Zanimljiva je jedna činjenica, koja samo potvrđuje njenu duboku vezanost za našu zemlju i posebno za srpski narod. Naime, pogrebni obred Henriju Endruzu su uz dozvolu crkvenih vlasti zajedno držali sveštenici anglikanske i srpske pravoslavne crkve. To se ranije dogodilo još samo jednom, prilikom proslave „Kosovskog dana” (Vidovdana) u Velikoj Britaniji 1916, u najvećoj londonskoj crkvi, katedrali Svetog Pavla, kojom prilikom je bogosluženju prisustvovao otac Nikolaj Velimirović, potonji vladika, ali je to tada bio gest države, a ovog puta pojedinca.
I sledeće pismo imalo je za povod smrt, ovog puta Milana Gavrilovića, 1976. godine. Rebeka je pisala njegovom sinu Aleksi krajem januara 1976, a dve nedelje kasnije i Gavrilovićevoj supruzi Jeleni-Leli jedno vrlo dugačko pismo. „Ne mogu da zamislim kako izgleda tvoj gubitak. Mora da je nešto kao kad planina odjednom nestane, ili kao more koje odjednom presuši.” Na molbu porodice Rebeka Vest je pristala da napiše njegov nekrolog, odakle je preuzet i tekst natpisa na njegovom nadgrobnom spomeniku, na srpskom groblju u Libertivilu, u Sjedinjenim Državama, gde je godinama živeo sa porodicom po prelasku iz Engleske. Epitaf je dirljiv i poetičan:
„Milan Gavrilović je bio jedan od mudrih ljudi modern Evrope, a njegova mudrost je odbačena; a koliko nas je to odbacivanje koštalo može se videti na osnovu naših sadašnjih nevolja. Ali on je zadržao sve vrline koje je ostatak sveta odbacio, i posedujući takvo blago bio je bogat u izgnanstvu. Svi oni sa kojima je delio svoja duhovna i intelektualna bogatstva neće nikada prestati da osećaju ljubav i zahvalnost. Bio je oličenje dana kojeg smo odbacili kada smo odlučili da ostanemo u noći.”
Poslednji put Rebeka Vest je polemisala o ulozi četnika i partizana u ratu u pismu uredniku Tajmsovog književnog dodatka (Times Literary Supplement) u vezi sa prikazom knjige Bila Dikina (Bill Deakin) Bojovna planina (The Embattled Mountain, 1971).
Dikin je bio Čerčilov izaslanik kod Tita i u znatnoj meri je svojim izveštajima doprineo orijentaciji britanske vlade na partizane. On je naivno prenosio izveštaje partizanske strane o uspesima u borbi, koje nije imao mogućnosti da proveri, i o kolaboraciji Draže Mihailovića sa okupatorom.
Rebeka Vest polemiše sa Dikinovim ocenama, braneći Mihailovića od optužbe da je izdajnik i navodeći svoje susrete i razgovore prilikom putovanja po Jugoslaviji pre rata, prema kojima je ovaj bio cenjen kao vrlo dobar vojnik i antinacista. Podseća i da su Britanci u početku bili vrlo zadovoljni Mihailovićevim aktivnostima, i osporava mišljenje prikazivača Dikinove knjige da „je jugoslovenska vlada naduvala značaj Draže Mihailovića i njegovog pokreta”. Citira i mišljenje predsednika jugoslovenske vlade u izgnanstvu, profesora Slobodana Jovanovića, koji je rekao da će „kada dođe vreme da Nemci budu oterani iz zemlje Draža Mihailović imati disciplinovane snage, uvežbane da se bore na terenu koji im je poznat, što vaše armije neće biti u stanju”. Kritikuje i predloge Britanaca Mihailoviću da izvodi sabotaže na prugama, primenjujući taktiku „udri i beži”. Mihailović je smatrao nerazumnim sabotaže na prugama koje su Nemci mogli da oprave za nekoliko dana, a da zbog njih okupator spaljuje najbliža sela i strelja njihove stanovnike. Ona opravdava njegovo držanje, odnosno rad na organizaciji mreže i snaga, da bi se u akciju krenulo kada počnu velike savezničke ofanzive. To ocenjuje kao trezveno rezonovanje, pogotovo što su ga Britanci držali u uverenju da će se iskrcati u Dalmaciji.
Vestova pobija i tvrdnju prikazivača Dikinove knjige da većina britanskih oficira pri Mihailovićevom štabu nije odobravala njegovu politiku, i navodi pukovnika Čarlsa Klarka (Charles Clark), koji je Mihailovićevu politiku ocenio kao ispravnu u gerilskom načinu ratovanja. Napominje i da je svoj utisak o ispravnoj politici D. Mihailovića proverila u razgovoru sa jednim Nemcem 1949, koji je tada živeo u Bavarskoj, a za vreme rata je bio politički oficir u Jugoslaviji.
On joj je izjavio da ne zna ni za jedan slučaj da je D. Mihailović pomagao nacističke snage. Ona ironično pominje kako ju je Gaj Berdžis (Guy Burgess) emfatično pitao da li je čula da je Mihailović izdajnik. Ovo je, u stvari, otrovna strela Vestove, jer je Berdžis bio sovjetski špijun i pravi izdajnik svoje zemlje, koji je zajedno sa još dvojicom sovjetskih špijuna, Kimom Filbijem i Dejvidom Meklinom, kada su osetili da će biti otkriveni, prebegao u Moskvu početkom pedesetih godina.
Na kraju pisma kaže: „Pišem ovo pismo bez ikakve stvarne nade da će istina pobediti. Ali me revoltira nastavak kampanje protiv Mihailovića.” Ona zaključuje: „I tako, jedan narod koji se vekovima borio za nezavisnost od Turskog carstva odjednom je obavešten da je zbog misije koju je imao u njihovoj zemlji g. Dikin, koji je tada bio profesor istorije, star trideset godina, ona silom od nekomunističke pretvorena u komunističku zemlju. To je bio tiranski i drzak postupak, i glup. Sumnjam da je i nama doneo i najmanje dobra…”
Naravno, ništa se nije menjalo u britanskom javnom mnjenju po ovom pitanju, ali je Rebeka Vest istrajno do samog kraja vodila svoju uzaludnu borbu za istinu kako ju je ona videla i znala.
Iste godine kada i Milan umrla je njegova supruga Jelena- Lela. Vestova je zakoračila u devetu deceniju života, sve više poboljevala, sve slabije videla, i smanjivala svoje aktivnosti. I dalje se dopisivala sa porodicom Gavrilović, svojim Gavsima, kako ih je zvala iz milošte, a i poslednja dva pisma upućena Gavrilovićevom sinu Aleksi pokazuju da je do kraja bila ona oštra polemičarka „bez dlake na jeziku”. U prvom oštro kritikuje knjigu Nila Balfura, bivšeg zeta kneza Pavla, o tastu (Paul of Yugoslavia), koju je doživela kao odbranu kneza Pavla, a u kojoj Balfur oštro napada Rebeku Vest.
Na Božić 1982. Aleksa Gavrilović je uputio Rebeki poslednje pismo u kome je obaveštava da je u Britaniji i dalje na snazi ratna ocena građanskog rata u Jugoslaviji i kao dokaz navodi predlog Odseka za slavistiku Londonskog univerziteta (The School of Slavonic Studies) za osnivanje Jugoslovenskog centra za istraživački rad „Josip Broz Tito” (Yugoslav Study Fellonjship in the Name of Josip Broz Tito). Takođe je obaveštava da su na očevoj nadgrobnoj ploči urezali reči koje je Rebeka Vest napisala povodom njegove smrti, i priložio je i fotografiju nadgrobnog spomenika.
Istog meseca Rebeka je napisala poslednje pismo Gavrilovićima, u kome kaže da je veoma ponosna što su njene reči urezane na nadgrobnoj ploči Milana Gavrilovića. Ujedno smatra da je inicijativa za osnivanje centra pomenutog u prethodnom pismu neumesna. Pismo završava najlepšim željama za Novu 1982. godinu. Sledeće godine Rebeka Vest je umrla. Tako se završilo jedno višedecenijsko prijateljstvo, započeto u teškim ratnim godinama.
Gavrilovićeva ćerka Kosara je na kraju dodala i svoj opširan komentar o prijateljstvu svoje porodice sa Rebekom Vest, koji baca zanimljivo svetlo na njihove odnose, a ujedno potvrđuje sliku o Rebeki Vest koju daju i drugi izvori. Naime, Vestova je u životu stekla brojne prijatelje ali je malo njih uspela da zadrži. Bila je impulsivna, hirovita, kontradiktorna i ponekad nepomirljiva, često i bez nekog vidljivog razloga. Dok se mogu razumeti njeni raskidi sa prijateljima sa kojima se razišla u političkim pitanjima, teže je razumeti prekide do kojih je došlo, kako Gavrilovićeva kaže, iz samo njoj razumljivih razloga. U prilog ovoj tvrdnji navodi i česte izlive gneva uperene protiv njene majke Jelene, koje ona pokušava da objasni, kao i da objasni i samu Rebeku Vest:
„Koga smo mi to tako voleli i poštovali? Ko je i kakva je bila Rebeka Vest… Ne Rebeka pisac, jer to se vidi iz njenih radova, već Rebeka čovek. Tačno je da je naše poznanstvo s njom bilo dugotrajno i prisno. Međutim, ni dužina vremena ni bliskost ne garantuje poznavanje… Osim toga, poznavanje zahteva nepristrasnost, a mi nismo mogli da posmatramo Rebeku nepristrasno jer smo je voleli. I Rebeka je nas volela, naročito našu majku, koju je naročito volela i naročito mrzela. I baš zbog te mržnje, koja nikada nije prestajala da bude ljubav, mi ne samo da nismo mogli već svesno nismo želeli da Rebeku vidimo objektivno.”
Pokušavajući da odgonetne ovo oscilovanje Rebekinih osećanja između ljubavi i mržnje, Kosara Gavrilović zaključuje da je u pitanju verovatno podsvesni razlog, koji vuče korene iz Rebekinog nesrećnog i siromašnog detinjstva, kada je bila željna mnogo čega. Jelena Gavrilović je, nasuprot tome, imala gotovo sve što je poželela u detinjstvu, a i kasnije u životu dok je Rebeka Vest morala za sve da se bori.
I ovaj fragment ogromne korespondencije Rebeke Vest je dovoljan da se dobije dovoljno celovit portret ove ličnosti, komplikovane, isključive i tolerantne, kontradiktorne, dosledne i u greškama, koja je za nas Srbe predstavljala jednog od najboljih ambasadora, vernog prijatelja, kakvih je bilo malo među Britancima, onda kao i sada, i kada je srbofilstvo bilo ne samo nepreporučljivo već i opasno. Rizikovala je svoj položaj jednog od vodećih britanskih publicista; sva vrata u profesionalnom životu su joj bila zatvorena. Čak je doživela i da je, apsurdno, etiketiraju kao simpatizera sila Osovine. Izgubila je i materijalnu sigurnost, i, što je još važnije, slobodu mišljenja, odnosno pisanja. Malo je koji stranac podneo toliku žrtvu u odbrani srpstva i u tolikoj meri ugrozio i sopstvenu egzistenciju. Utoliko je veća zasluga pisca Crnog jagnjeta i sivog sokola.
NJena sudbina kod nas je bila nezahvalna — višedecenijski zaborav na koji su je osudili ostrašćeni ideolozi u politici i kulturi, možda ne toliko zbog prosrpske orijentacije autora u knjizi koliko zbog njene beskompromisne apologije četničkog pokreta i Draže Mihailovića, i tokom rata i posle njega. Tek 1989. godine pojavio se prvi, necelovit prevod Nikole Koljevića njenog monumentalnog putopisa, a potpuni prevod knjige, Ane Selić, petnaest godina kasnije, 2004. Putopis je postao predmet interesovanja i književnih kritičara.
Branko Momčilović
