Ja ne znam šta me tu traži
između ovog granja u kojem vapim luku;
ispijen gorko sanjam rumeno raži
i za oblakom pružam umorno ruku.
Čekam li sebe da sa vihorom minem
koji se dimom modro odnekud poplavno raste,
odnekud iz tmine, s litice niz urvine
i sklapa oči od gladi pepeljaste?
Ništa ne vidim. Noć me na komade kida
i spliću korak stabla, i trava gusta,
upirem grudi u to breme zida,
pod zidom padam, zaplovljena mi usta.
Čekam li lunu da s njom ugledam stazu,
s njom nad Maglićem, ah s njom na žutom čelu?
Da predam sebe bespuću, gori, lazu —
i s dimom odem niz vodu neveselu?
Poslednja možda noć, drugovi, poslednja zora
između ovih hridi! Pa nek se krene —
izvore usni pružiće Zelengora
kad se pred nama s krikom rovovi zarumene…
Dušan Kostić
