Miloš Crnjanski i Die Pan-Gesellschaften. Pansofija L. Klagesa, teosofija Julijusa i antroposofija R. Štajnera – V dio
5.
Severno more ima sjaj utopije i slani ukus nihilizma istovremeno. Na dva često citirana mesta podvlači on svoj pesimistički kredo. Svoj „sumrak idola”. Više ne pita ni za bogove Severa, ni za slatkovodno Labudovo jezero Ludviga Bavarskog, gde je održana premijera Vagnerove sage o nevidljivim Nibelunzima.
U doslovnom dubletu, Crnjanski odbacuje imperativ „da se živi sa zanosom i duboko”, u neprekidnom stremljenju ka vrednostima, pa otud prihvata i svoju sudbinu u znaku amor fati, o čemu svedoči i često navođeno mesto iz Hiperboreje koje označava kao samoobmanu svaku aktivnost, a posebno svaku želju da „prednjači” u stvaranju nečeg boljeg, „radi čega je vredelo živeti”.
S druge strane gledano, kao neka vrsta dopune, prisutni su i oni evropski, barokni motivi prolaznosti, koji takođe leže u korenu melanholičnog impulsa Crnjanskog. I to je najpre ono što književne likove ophrvane setom pretvara u portret njegovog dvojnika. Necelishodno je, međutim, stavljati autora na biografski krevet za mučenje. Na Prokrustovu postelju pozitivističkih prepoznavanja. Ne samo zbog ničeanske teze da tek celovitost dela predstavlja portret autora koji se ionako drži Fenelonovog saveta: pisati za nekog svog boga. Ili zbog radikalne Floberove teze da „pisac mora uveriti ljude da nikad nije živeo”. Izgled književnih likova je ono što nema dvojnika. Nema ga ni kada, kao kod Tomasa Mana, za uzor služe stvarni ljudi. A nema ga ni kod književnih likova Crnjanskog, čije će misli biografski instinkt njihovog autora, ako ne izmisliti a ono barem preurediti.
Čak i danas, kada je novi istorizam parola s kojom se maršira, s kojom se u zbijenim redovima stupa u susret akademskoj karijeri, uvek treba pretpostaviti mogući nesklad između Crnjanskog od krvi i mesa i Crnjanskog od olovke i papira. No kad je reč o misliocu koji se deklarativno odriče filosofskih insignija, koji ne propušta priliku da potvrdi svoju privrženost pitagorejskim uporištima, treba prizvati staru istinu: nema tog književnog diskursa, tog značajnog teksta koji bi bio lišen skrivenog dijaloga sa drugim autorima i njihovim mislima, čak i onda kad se odriče – svojih idola.
Dva božanstva kojima se klanja njegovo doba su Žena i Priroda. U Klagesovom Kosmogonijskom erosu smešano je oboje. Priroda ima ženski princip, ona se ne obraća intelektu, duhu i razumu, nego duši, emocijama, životu, biologiji, kako to stoji i u petoj knjizi njegovog najslavnijeg dela Duh kao protivnik duše.
Sve bledi pred snagom mitova koji vode stvaranju pansofije modernog tipa, prihvatljive za savremenog umetnika koji veruje da je materijalni svet samo maska kroz koju emanira svet duše. Često citirana Vajningerova rečenica koja to kazuje iz suprotnog ugla: da postojanje „bez duše, jeste platonska ideja žene”,74 sasvim je u duhu Crnjanskog, s tim što je pisac Seoba još stroži od Vajningera, jer uviđa da je pakao u samom sopstvu.
Ono što je Crnjanski činio dok je bauk Ludviga Klagesa kružio oko njegovog pisaćeg stola – budući da je ionako radio ono na čemu je Kosmički krug nastojao: da misli svojom glavom – jeste to da je o akutnim problemima čoveka progovorio načinom koji odbacuje ontologiju. Misli su samo senke naših osećanja, uvek praznije, uvek prostije. Mora da u mozgu postoji još neko skladište kompleksnih emocija, s one strane svesti, spremnih da se u svakom trenutku postroje i umarširaju na pozornicu svesnog mišljenja, nudeći radikalnu filosofiju umetnika, onako kako to nalazimo formulisano i kod Roberta Muzila. Crnjanskog bi u romantici proglasili za proroka, a u klasici za – filosofa bez svojstava. Sve one, pak, koji su skloni da odbace svako prisustvo filosofije u delu Crnjanskog, treba podsetiti na odbranu stavova koje su zastupali i ekspresionisti: u njima se sažeo duh doba, zajedno sa ideologijama što tvrde da nas nauka lišava prirodne orijentacije u tajnama vasione.
Da otupljuje instinkte kojim nastojimo da drugim putem spoznamo prirodu i prodremo dublje, „vertikalno”, kroz njenu koru – u mikrokosmos duše, u kome već deluju sve kosmičke zakonitosti kao neki veličanstveni odjek. Pomnije analize pokazuju da je ekspresionizam samo pojačavao idealizam romantičara, budući da je težio da se, vizionarski, ekstatično, stopi s bitkom kosmosa.
Objašnjenje nije moglo biti prostije: pesništvo je identično s bivstvovanjem. Kod Crnjanskog to gotovo uvek izgleda kao vitalistički motivisan antimonoteizam. Upravo u tome treba videti i odbacivanje tada omiljenog fenomenološkog „sagledavanja suštine”. Crnjanski doista odbacuje filosofiju koja teži saznanju iz logičkog sistema, verujući da ono proističe samo iz intuitivne, vidovite, vizionarske snage kojom ekspresionisti nastoje da razbiju okove tela i da se vinu ka zvezdama, ka svemiru. Već se veoma rano pansofija suprotstavila integralnoj nauci: „Davno sam znao”, kaže na više mesta, lajtmotivski, „da ispruženom rukom, ako je blaga, mogu da pomilujem čak Ural.” 75 Taj simbolični pokret ruke dovodi, gotovo iluzionistički, do panoptikuma u kome se, nekakvim svojim redom, ili bez reda, mešaju svetovi i prostranstva. Toj sposobnosti Crnjanski duguje svoj sistem simbolizacije podsvesti u slikama automatskih kretnji pojava, pejzaža i enterijera, kojima se otkriva suština nesvesnoga, sanjajući da ona zameni filosofiju na „kormilu čovečanstva”.
Da zaključimo: vera u misiju „velike nemačke filosofije” očigledno nije bila slepa. Iako je Crnjanskog svagda zanimala problematika „kritičkog ispitivanja osnove znanja i saznanja”, iza toga se krila stajala bojazan da će i onaj nemački „smisao za sinteze” biti zamenjen tehnikom i naukama o čoveku. Ostvarenju ovog hegelijanskog motiva, mislio je Crnjanski, valja se odupreti upravo na način značajnih naučnih istraživanja, kojima se „umni Nemci” ionako posvećuju sa „neverovatnom izdržljivošću” i sa ogromnim „naporima što su skoro nedostižni”. Reč je, pritom, o nastojanjima što prevazilaze jaz između pozitivizma i antipozitivizma, što kreću od apstraktnog ka konkretnom i od teorijskog ka praktično primenljivom. To su nastojanja koja bi se mogla pokazati „pogodnim da nemačku nauku osposobe za vođstvo” u mnogim oblastima, što je Nemcima već otvorilo „sasvim nove puteve, koje svet ima tek da upozna”. „Nemačka”, kategoričan je bio Crnjanski, „ima hiljade mladića, što se uporno bace, pri ovakvim prilikama, u nove studije.” 76 On sâm je, međutim, zasnivao svoj misaoni i pesnički svet na temeljima koji se ne mogu naći u filosofskim priručnicima za svakodnevni život i rad.
Na temeljima jednako dubokim i moćnim, ali posve drukčijim: mističnim i pansofijskim – hiperborejskim.
Slobodan Grubačić
73 Johann Gottfried Herder: Das eigene Schicksal, 1795, in: Herders Sämmtliche Werke, ed. B. Suphan, Berlin 1881–1912, Bd. 18, 404–420.
74 Up.: Oto Vajninger, Pol i karakter, prev. I. Šosberger, Književne novine, Beograd 1986, 258. Nije nevažno primetiti da je Crnjanskog izvesno vreme privlačila filosofija rano preminulog Ota Vajningera. Podudarnosti, međutim, na koje se lako može ukazati, Crnjanski je, koliko znamo, odbacivao, podsećajući da je reč o stavovima kakve je zastupao pre nego što je mogao znati za filosofiju tragičnog bečkog mislioca.
Nastaviće se
