U razdoblju Meiđi, živjela su u Tokiju dva potpuno različita učitelja. Jedan, Unšo, strogo se pridržavao svakog budističkog propisa. Ustajao je u ranu zoru i legao u sumrak, ništa nije jeo kad sunce pređe zenit i nikada nije okusio nikakvo opojno piće.
Drugi učitelj, Tanzan, nije se držao nijednog propisa, jeo je u svako doba i koliko mu se htjelo a spavao je čak i tokom dana.
Jednog dana, Unšo je posjetio Tanzana i zapanjio se kada je vidio da ovaj pije, jer je to svakom budisti strogo zabranjeno.
»Zdravo, dragi prijatelju«, rekao je Tanzan. »Sjedi, popij malo sa mnom.«
Unšo se osjetio uvrijeđeno, ali je smireno rekao:
»Ja nikada ne pijem«.
»Ko ne pije, taj nije ljudsko biće«, uzvratio je Tanzan.
Unšo je tada izgubio strpljenje i rekao mu:
»Zar ti meni kažeš da nijesam ljudsko biće zato što ne dodirujem ono što je Buda izričito zabranio! Šta sam ja, ako nijesam čovjek?«
»Buda«, veselo je rekao Tanzan.
Tanzan je umro isto tako prirodno kako je i živio.
Poslednjeg dana svog života napisao je šezdeset poštanskih karti i na svakoj je pisalo:
Odlazim s ovoga svijeta. Ovo je poslednje od mene.
Tanzan, 27. jula 1892.
Zamolio je jednog prijatelja da odnese karte na poštu i zatim smireno izdahnuo.
