U prvom pasusu romana Zli dusi F. M. Dostojevskog, objavljenog 1872. godine, pripovedač je predstavljen kao hroničar nedavnih i veoma neobič nih događaja koji su se zbili u njegovom gradu: „Pre nego što počnem opisivati skorašnje i vrlo neobične događaje odigrane u našem gradu, koji se dotle ničim nije od drugih razlikovao, moraću, kako sam nevešt, početi malo poizdalje, i to sa nekoliko biografskih pojedinosti o darovitome i mnogouvaženome Stepanu Trofimoviču Verhovenskom. Neka te pojedinosti i posluže tek kao uvod u hroniku koju iznosim, a sam događaj koji sam nameran opisati doći će kasnije“ (Dostojevski 1959: 7)
Nije ništa neobično da se pripovedač prikaže kao nedovoljno vešt u svom poslu. Jedna od posledica pripovedačke „neveštosti“ je oslanjanje na biografske činjenice, jer bi u suprotnom, kao „pravi“ pisac i pripovedač, bio u stanju da razvije svoju pripovest služeći se pripovednim tehnikama i stvaralačkom imaginacijom. U pitanju je ironija koja će omogućiti go tovo neprimetan prelaz sa „neveštog“ na mnogo veštijeg pripovedača. U poslednjoj citiranoj rečenici prvog pasusa romana govori se o pojedinostima koje treba da čine „uvod u hroniku“ (Dostojevski 1959: 7), dok u naslovu prve glave stoji „MESTO UVODA“. Luis Bagbi (Lewis Bagby) ukazuje na razliku između „uvoda“ i „(u)mesto uvoda“ tumačeći je tako da ona na najbolji način daje znak čitaocima da tekstu romana „istovremeno“ mogu pristupiti na „dva diskurzivna nivoa“ (Bagby 2016: 94).
Na samom početku romana pripovedanje je razdvojeno na dva pripovedna glasa hroničara, od kojih jedan namerava da iznese podatke o životu Stepana Trofimoviča Verhovenskog, a drugi da predstavi očigledno važne događaje koji su se dogodili u njegovom mestu. Početak pripovedanja o najavljenim neobičnim i čudnim događajima i dalje se odlaže, pa tako uvod zauzima gotovo trećinu teksta romana, prostirući se sve do trećeg poglavlja prve glave drugog dela romana.
U glavi Hromka saznajemo da je prvo slovo pripovedačevog prezimena G-v, da on radi kod Stepana Trofimoviča i da se zove Anton Lavrentijevič. Ime saznajemo tako što ga gospođa Drozdov, Lizina mama, pita kako se zove. Neobično dugačak uvod pripovedač završava rečima: „A sad, pošto sam opisao zagonetni naš položaj u ovih osam dana, kad još ništa nismo znali, prelazim na opisivanje narednih događaja svoje hronike, kada sam, tako da kažem, i sam već poznavao celu stvar; opisaću kako se sve obelodanilo i razjasnilo. Počeću tačno od osmog dana posle one nedelje, dakle, od ponedeljnika uveče – a to stoga što se od toga večera uistinu i započela ‘nova pripovetka’“ (Dostojevski 1959: 266). Sve do tog mesta, kao što i sam izjavljuje („još ništa nismo znali“), pripovedačevo znanje o likovima i događajima je ograničeno. Od navedenog mesta on je „sam već poznavao celu stvar“, iskazujući na taj način promenu u svom pripovednom glasu. Suština te promene je prelazak iz neznanja ili ograničenog znanja u narativno sveznanje. Istovremeno, promena u znanju koje hroničar poseduje označava završetak neobično dugačkog uvoda i pre lazak na najavljene, glavne događaje Zlih duha. Neobično je to što se uvod proširio na tako veliki broj stranica teksta. Dugačak uvod prirodno sadrži i nekoliko zapleta, koji će rasplet doživeti u glavnom delu romana i u poslednjoj glavi pod nazivom Svršetak. U tako širokom uvodu pripovedanje je zasnovano na činjenicama i težnji pripovedača da, kao hroničar, pruži sliku događaja kojima je prisustvovao ili imao pouzdana saznanja i to u određenom vremenskom sledu. Prisutna je unutrašnja fokalizacija jer je pripovedanje ograničeno znanjem književnog lika, Antona Lavrentijeviča G-v. Verodostojnost događaja o kojima pripoveda on dokazuje na više načina: tvrdnjom da je bio njihov svedok, da mu je Stepan Trofimovič u više navrata opisao pripovedane događaje, da je čuo od drugih lica ili da je to opšte poznato. Kako bi razvejao moguće sumnje o načinu na koji dolazi do znanja o likovima i događajima, hroničar se obraća čitaocu rečima: „Pitaćete se možda: kako sam mogao saznati takve potankosti?“ (Dostojevsk 1959: 16), pri tome misleći na to kako je, posle razgovora sa Varvarom Stavroginom, Stepan Trofimovič Verhovenski skočio sa kanabeta i udarao pesnicom u zid: „A šta onda ako sam lično bio svedok? ako je Stepan Trofimovič i to ne jedanput na mome ramenu plakao i jadikovao, slikajući mi u živim bojama sve svoje tajne? (A šta svašta nije usto govorio!) … I ne samo da dođe i kaže to meni, nego često sve to njoj samoj s najvećom krasnorečivošću opisuje u pismima“ (Dostojevski 1959: 16) Kako bi istakao neograničeno poverenje koje Stepan Trofimovič ima u njega, hroničar ga naziva najnevinijim „od sve pedesetogodišnje dece“ (Dostojevski 1959: 17).
Štaviše, hroničar čita pismo koje Stepan Verhovenski hoće da pošalje Varvari Stavroginoj. Ne samo da mu se Stepan poverava, već mu daje i da čita njegova pisma. Čak mu iznosi važan događaj iz prošlosti, iz vremena kada je hroničar bio dečak, pa nije ni mogao biti njegov poverenik i prijatelj. Čitav događaj organizovan je kao hronotop: „To je bilo pedeset pete godine, s proleća, u maju, upravo pošto je u Skvorešinjke stigla vest da je general-lajtant Stavrogin, lakomisleni starac, umro…“ (Dostojevsk 1959: 20). Varvara Petrovna Stavrogina, kao da je junakinja Floberovog romana, zamislila je idealnog muškarca još kao devojka i to po portretu pesnika Kukoljnikova. Stepana Trofimoviča Verhovenskog oblači po toj slici. Sledi opis scene u venjaku, gde je Stepan ohol, jer Varvara nije lepa, a prepoznaje da mu se udvara i da možda želi brak s njim posle smrti muža. Ona je prepoznala njegovo premišljanje: „punih deset minuta gledala ga je u oči ćutke“ (Dostojevski 1959: 22). Nakon toga mu je rekla: „Ja vam to nikad neću zaboraviti!“ (Dostojevski 1959: 22) Deset godina kasnije Stepan Trofimovič ispričao je svom povereniku „ovu tužnu priču“ (Dostojevski 1959: 22). Takođe, hroničar nagoveštava i događaj koji će se desiti „na putu“ pri kraju romana: „on je svaki dan, celog života, nekako očekivao da se taj događaj nastavi i tako reći, razmrsi“ (Dostojevski 1959: 22). Ovde on ne govori samo kao poverenik, neko ko prenosi ono što je čuo i saznao od svog prijatelja Stepana Verhovenskog, već kao promišljeni pripovedač, koji ima zamisao o celini romana, a u ovom slučaju zamisao o ljubavnoj priči Stepana Trofimoviča Verhovenskog i Varvare Petrovne Stavrogine. Scena u vrtu, a potom u sobi Stepana Verhovenskog je zaplet ljubavne priče, a njen rasplet dolazi na kraju romana. U glavi Poslednje putovanje Stepana Trofimoviča ona ga sustiže dok je on „na putu“ i tek tada će se zamršeni ljubavni odnosi Stepana i Varvare konačno razmrsiti. Nešto kasnije, Stepan Trofimovič naziva hroničara, na francuskom jeziku, prijateljem i svedokom: „Vous me seconderez, n’est-ce pas, comme ami et témoin“1 (Dostojevski 1959: 110). Sledi nagoveštaj njegovog odlaska na put, što će se naposletku i dogoditi. Ljut na Varvaru Stavroginu, stariji Ver hovenski poverava se prijatelju: „– Zar vi mislite – započe opet s bolesnom nadutošću, mereći me od pete do glave – zar vi možete da zamislite da ja, Stepan Verhovenski, neću naći u sebi toliko moralne snage da uzmem svoju torbu – svoju sirotinjsku torbu – da je bacim na svoja slaba pleća i da iziđem, da me zanavek nestane odavde, kad to zahteva čast i veliko načelo nezavisnosti? Nije ovo prvi put da Stepan Verhovenski velikodušno odgovara na despotizam, makar i na despotizam poludele žene, to jest, najuvredljiviji i najsuroviji despotizam što ga na svetu ima – bez osvrta na to što ste vi maločas, čini mi se, dopustili sebi da se na moje reči osmehnete, poštovani gospodine moj!“ (Dostojevski 1959: 110) Hroničar je ponekad i ironičan, što uočava i Stepan kada primećuje da se osmehnuo na njegove uznemirene reči. Navodeći reči Stepana Trofimoviča o tome kako su Liputinu poznate ne „samo sve pojedinosti o našem položaju, već da on zna još i nešto više preko toga, nešto takvo što ni vi ni ja još ne znamo, a može biti nećemo nikad ni saznati, ili ćemo saznati kad već bude kasno, kad se već više ništa ne može popraviti“ (Dostojevski 1959: 103) on potvrđuje ograničenost svog znanja o pripovednom svetu, ljudima i događajima, koje je, kao u ovom slučaju, manje nego znanje drugih likova. Ponekad unosi distancu u odnosu na događaje, rečima kako mu se čini da su otprilike tako glasili, mada ih se ne seća baš tačno, ne umanjujući time njihovu verodostojnost, jer se i taj način potvrđuje ne samo kao svedok i hroničar, već i kao realistički lik fikcionalnog sveta romana, kome, kao i svakom čoveku, nešto i promakne ili se nečeg ne seća baš najbolje. Pouzdanost svedočenja potkrepljuje pozivanjem na opšte mišljenje koje je o pojedinom zbivanju vladalo u gradu: „No nisam se zadivio samo ja – zadivio se i ceo grad, koji je već znao žitije gospodina Stavrogina do tako najsitnijih pojedinosti da je pravo čudo otkuda su to mogli doznati“ (Dostojevski 1959: 53) Pozivanje na javno mnjenje ili gradske tračeve omogućava pripovedaču da uverljivo pripoveda o događajima kojima nije prisustvovao, kao što je, recimo, razgovor Varvare Petrovne i Praskovje Ivanovne Drozdove, pa čak i da nam saopšti šta je Varvara Petrovna pomislila na kraju.
Sumnju u neverovatnost pripovedanih događaja raspiruje isticanjem svoje pripovedne pozicije: „Kao hroničar, ja se ograničavam samo na to da događaje iznesem verno, tačno onako kako su bili, i nisam kriv ako budu izgledali neverovatni“ (Dostojevski 1959: 82–83). Kao pravi hroničar, G-v vodi i zabeleške: „Šatov se nije uzjogunio, nego je po mojoj zabelešci otišao, u podne“ (Dostojevski 1959: 153)
Tokom uvoda razvučenog na skoro trećinu teksta romana dominantan je položaj hroničara kao intradijegetičkog pripovedača. Prisutna je svest hroničara da uvodi glavne događaje; na primer, kada priča o ispadu mladog Stavrogina u klubu, koji je iznenada i bez povoda povukao za nos Petra Pavloviča, pripovedač izjavljuje: „Dodajem da mi je Nikolaj Vsevolodovič, posle četiri godine, na moje oprezno pitanje o tom slučaju u klubu, odgovorio namršten: „Da, ja tada nisam bio sasvim zdrav“ … „A i neću istrčavati napred“ (Dostojevski 1959: 58) Izjavljujući da neće „istrčavati napred“ G-v potvrđuje na početku iskazanu nameru da njegovo pripovedanje ostane u ravni događaja, istovremeno nagoveštavajući svoju sposobnost da se kreće napred-nazad kroz vremenske slojeve romana.
Za razliku od glavnog dela romana, on tu mogućnost u uvodnom delu ne koristi. Nakon velikog uvoda počinje glavni deo romana usmeren na neobične događaje u čijem središtu je Nikolaj Vsevodolovič Stavrogin. Istovremeno, menja se i glas pripovedača, koji pokazuje znanje o događajima kojima nije prisustvovao, pripoveda o tome šta su likovi rekli ili čak mislili, ne obrazlažući, pri tome, kao što je to činio u prvom delu romana, poreklo svojih saznanja. Prisutna je nulta fokalizacija, jer pripovedač zna više od ostalih junaka, i više od onoga što bi on sam, kao književni lik, mogao da zna, približavajući se na taj način sveznajućem pripovedaču. U tim primerima G-v ne samo da nije svedok, već mu o događajima nije pričao ni Stepan Trofimovič, niti je to čuo od drugih lica. To o čemu on pripoveda čak nije ni opšte poznato. Ni na jedan način on nije mogao biti tako detaljno upoznat sa opisanim događajima. U glavi Kod Tihona, pre nego li čujemo ispovest Stavrogina koju će pročitati Tihon, mi slušamo glas sveznajućeg pripovedača koji nas obaveštava kako je korigovao tekst pre nego li ga je uneo u pripovest: „Ja unosim taj dokumenat u svoju priču. Može se uzeti izvesno da je taj tekst danas već mnogima poznat. Dopuštam sebi samo da ispravim pravopisne greške, dosta mnogobrojne, koje su me čak i čudile, jer je pisao čovek obrazovan i koji je mnogo čitao (razume se, sudeći relativ no). U slogu nisam učinio nikakvih izmena, iako je bilo nepravilnosti (čak i nejasnosti). Svakako je jasno da pisac, pre svega, nije književnik“ (Dostojevski 1959: 522–523)
Hroničar ne samo da tumači likove i događaje o kojima pripoveda, što i odgovara njegovoj novoj ulozi sveznajućeg pripovedača, već i se postavlja i u ulogu književnog tumača, koji analizira tekst koji je prethodno ispravio: „Ovaj dokumenat, kako ja mislim, delo je bolesti, nečiste sile koja je ovim čovekom ovladala. Podseća na ono kad se bolesnik, mučen jakim bolom, pretura po postelji želeći da nađe ugodniji položaj, da bar trenutno sebi olakša, čak i ne da olakša, nego da bar na časak do tadašnju patnju zameni drugom. Razume se, tu nije stalo ni do lepote ni do razloga za položaj. Osnovnu misao u dokumentu čini strašna nepretvorna potreba za kaznom, potreba za krstom, za kaznom javnom, pred celim svetom. Međutim, ta potreba za krstom bila je u čoveku koji u krst ne veruje, ‘a već samo to čini ideju’, kako je Stepan Trofimovič jednom kazao, uostalom, povodom sasvim drugog slučaja. S druge strane, ceo dokument je u isto vreme bio nešto nemirno, bujno, željno titranja, nešto hazardno, iako je, vidi se, napisano sa sa svim drugim ciljem. Pisac izjavljuje kako ‘nije mogao’ da ne piše, da je ‘primoran’, i to je sasvim verovatno; on bi bio rad da tu čašu, ako se može, mimoiđe, ali, izgleda, nije je mogao mimoići, i samo se koristio zgodnom prilikom da učini ispad. Jest, bolesnik se pretura po postelji, i hoće jednu patnju da zameni drugom; borba sa društvom izgleda mu kao najlakši nov položaj i on izaziva društvo. Doista, u samom faktu ovakvog dokumenta oseća se izazivanje društva, novo iznenadno, prezrivo. I želja je da se samo što pre sukobi sa kakvim bilo neprijateljem …“ (Dostojevski 1959: 523)
Hroničar do znanja o licima i događajima ne dolazi više kao poverenik Stepana Trofimoviča Verhovenskog; nisu mu se poverile ni Varvara Petrovna niti Julija Mihailovna, kao što su to ponekad znale činiti. Ni na jedan način hroničar nije mogao da zna „o nizu susreta u četiri oka Nikolaja Vsevolodoviča, tim pre što su gotovo svi njegovi sabesednici nastradali, na ovaj ili onaj način, pre kraja romana, kao, uostalom, i on sam“ (Živković 2020: 124). Niti je mogao znati za „susrete u četiri oka Petra Verhovenskog, koji je, doduše, ostao živ, ali se i žurno vratio u Petrograd, a i nije imao razloga da ma koga izvesti o svojim razgovorima koji bi ga inkriminisali“ (Živković 2020: 124). Niko mu nije mogao preneti poslednji razgovor Šatova sa Marijom, jer je Šatov odmah potom ubijen, a Marija je umrla; isto važi za scenu samoubistva Kirilova. Izvor njegovog znanja postaje neko drugi. Tek kada je zavera nihilista okončana ubistvima i samoubistvima, u poslednjoj glavi Svršetak, hroničar ponovo poprima odlike pripovedača sa početka romana, koji svedoči o onome što je čuo, video ili na neki drugi pouzdan način doznao.
Dosadašnja razmatranja uloge hroničara u pripovedanju kod Dostojevskog mogu se razvrstati u dve glavne grupe. Prva grupa teoretičara razlikuje dva pripovedna subjekta, hroničara i autora, insistirajući „na doslednosti pripovedanja i hroničara i autora“ (Fong 2012: 11). Za drugu grupu proučavaoca ne postoje dva pripovedača, već samo jedan, hroničar Anton Lavrentijevič G-v; po njima, „autor se ne ponaša kao pripovedač, pa se stoga ceni hroničareva multifunkcionalnost u strukturi romana“ (Fong 2012: 11 Ljudmila Ivanovna Saraskina (Lюdmila Ivanovna Saraskina) jedna je od najpoznatijih zastupnica prvog pravca u tumačenju pripovedne strukture Zlih duha. Ona tvrdi kako hroničar, čak i kada poseduje znanje o pred stavljenim događajima, „ne može da ovlada svim eksplicitnim i tajnim sadržajem trenutka koji je upravo prošao“ (Saraskina 1990: 31). Tokom istog perioda junacima romana se „na različitim mestima dešavaju različite stvari, čije se značenje u potpunosti otkriva tek kada se uzme u obzir njihov sinhronizam i simboličko spajanje“ (Saraskina 1990: 31). Zato je pored hroničara, potreban i autor – dva pripovedača zajednički ujedinjuju prostorne i vremenske ravni romana u skladnu celinu. Kao primer prvog pristupa možemo izdvojiti i analizu Džozefa Franka (Joseph Frank). On tvrdi da u romanu Zli dusi postoje dva naratora, hroničar događaja i sveznajući autor, koji se smenjuju omogućavajući sužavanje ili širenje narativnog fokusa i prelazak sa dramatičnih scena koje pri poveda autor na komentare hroničara. U većem delu teksta romana hroničar je „lik stvoren samo kao sredstvo koje autoru daje informacije o drugima, kako bi pomogao u njihovoj manipulaciji i kako bi povezao delo u celinu“ (Frank 1995: 473). Po Franku, dva naratora u romanu Zli dusi nisu nikakav strukturalni nedostatak, već omogućavaju: a) veću dramatičnost događaja kada pripoveda sveznajući autor, b) uverljivije komentare kada je na sceni hroničar–pripovedač i, v) lakši prelazak sa dramatičnih scena na komentare likova i njihovih postupaka. On posebno ističe efekat hroničarevog „ličnog“ glasa koji doprinosi uverljivosti predstavljenih događaja: „Ni jedan narator u trećem licu nije mogao imati isti uticaj kao naratorov lični ‘glas’, koji događajima daje poseban kvalitet i atmosferu“ (Fran 1995: 474).
Ukoliko prihvatimo mišljenje o dva pripovedača, hroničaru i autoru, ostaje nejasno zašto je Dostojevski uopšte uvodio lik Antona Lavrentijeviča kao naratora, kada se sve vreme pripovedanje moglo izvesti glasom sveznajućeg autora, koji se može lako menjati i prilagođavati pripovednoj situaciji. Drugi pristup daleko više odgovara tekstu romana Zli dusi: formalno gledano, pripovedač je uvek i samo jedan od likova romana, više puta pomenuti Anton Lavrentijevič G-v. Od savremenih zastupnika drugog pristupa izdvajamo analizu Do Haj Fonga (Do Haй Fong). Fong razlikuje četiri pripovedna glasa hroničara romana Zli dusi: 1) glas hroničara–očevica, 2) glas hroničara–prenosioca glasina, 3) glas hroničara–otvorenog autora i, 4) glas hroničara–skrivenog autora (Fo 2012: 15–16).
1) Prvi glas je u istoj ravni sa drugim likovima i prenosi činjenice do kojih je neposredno došao. Hroničar–očevidac dejstvuje kada se nalazi u „istom prostoru i vremenu sa likovima (nosiocima fabule) u hic et nun radnje“ (Fong 2012: 15). Odlikuje ga „neposrednost njegovog odnosa prema likovima i događajima“ (Fong 2012: 15). Važno je istaći da hroničar–o vidac „zauzima unutrašnju poziciju u odnosu na određenu situaciju, ali spoljnu poziciju u odnosu na likove“ (Fong 2012: 15). Zato on može „isprovocirati likove na samootkrivanje i opisati ‘atmosferu’ radnje iznutra: uočiti i najmanje reakcije učesnika scene na ono što se dešava i analizirati ih spolja“ (Fong 2012: 15)
2) Drugi glas je, kao i prvi, u okvirima pripovednog sveta romana i njegovih likova i „upravlja informacijama koje se u ovom društvu dele u vidu glasina“ (Fong 2012: 15). Hroničar postaje „prenosilac glasina“ kad mu je onemogućeno „neposredno i prirodno prenošenje činjenica“ (Fo 2012: 15). Događaje koje predstavlja ne može sagledati u celini, jer se „glasine pojavljuju odmah nakon konkretnih radnji“, dok priča još uvek traje i dok „njeni rezultati još uvek nisu poznati“ (Fong 2012: 15). Hroničar prenosilac glasina tako „zauzima spoljašnju poziciju u odnosu na kon kretne događaje (radnje), ali unutrašnju poziciju u odnosu na priču u celini“ (Fong 2012: 15)
3) Treći glas hroničara–otvorenog autora zauzima „spoljašnji položaj u odnosu na priču koja se priča i unutrašnji položaj u odnosu na prikazanu stvarnost u celini“ (Fong 2012: 16). Njegovi argumenti „odlikuju se visokim stepenom generalizacije i univerzalnosti“ (Fong 2012: 16) često poprimaju oblik aforizma ili univerzalnog stava, „nastaju negde van glavnih linija radnje i odaju utisak izolovanosti od konkretne priče“ (Fong 2012: 16). Pripovedanje se ne odnosi na „konkretne činjenice, već na lik junaka ili na priču u celini“ (Fong 2012: 16). Hroničar–otvoreni autor sveznajući je „samo kada se govori o priči koja se priča. Idući dalje od priče, on postaje ograničen“ (Fong 2012: 16)
4) Četvrti glas hroničara–skrivenog autora „rekonstruiše punu sliku događaja kojima nije svedočio“ (Fong 2012: 16). Kao po pravilu, on se „krije iza smislenih činjenica u kamernim scenama, tajnim sastancima, gde se odvijaju intimni razgovori između likova ili njihova unutrašnja borba“ (Fong 2012: 16). U tim primerima „hroničar zaista postaje pisac pretpostavljajući i dopunjujući sve praznine u narativu“ (Fong 2012: 16–17 Fong sa pravom grupiše „promenljive pozicije (‘lica’) u dve grupe: ‘lične’ i ‘autorske’” (2012: 15). Prva dva glasa bliža su događajima, druga dva autoru: „autorsko i neautorsko stapaju se u jednu celinu – stvara se sintetička slika“ (Fong 2012: 13) Hroničar je hibridni pripovedač, jer g čine četiri pripovedna glasa; odlikuje ga dinamizam pripovedanja – iz ražen u kretanju od stvarnosti likova romana ka stvarnosti sveta autora i obratno.
Za razliku od Fonga, koji prepoznaje četiri pripovedna glasa u romanu Zli dusi, mi razlikujemo dva glasa: hroničara–poverenika i hroničara–autora. Hroničar–poverenik pripoveda tako što je prisustvovao do gađajima ili je o njima imao manje ili više pouzdane informacije (to ne moraju biti samo glasine). Hroničar–autor pripoveda na osnovu znanja koje mu pozajmljuje sveznajući autor (Dostojevski), povezujući događaje u jednu celinu. Prvi glas (hroničara–poverenika) poseduje znanje o stvarnosti romana, to je „unutrašnje“ znanje književnog lika o svetu koji nastanjuje, pre svega o Stepanu Trofimoviču čiji je prijatelj i poverenik. Drugi glas (hroničara–autora) potreban je kada je znanje „spoljašnje“ – to je autorovo, piščevo znanje o istoriji, svetu, Nečajevu, nihilistima, ruskim liberalima i revolucionarnim demokratama. Hroničar–autor poseduje sveznanje i u fikcionalnu stvarnost romana unosi stvarnost sveta odnosno autorove ideološke stavove – političke i religiozne ideje. Kroz lik i figuru hroničara Dostojevski genijalno uspeva da u autonomnu strukturu umetničkog dela neprimetno unese svoj autorski glas.
Dva pripovedna glasa hroničara Antona Lavrentijeviča grade dva (skrivena) romana u okviru teksta Zli dusi. Prvi je Sentimentalna istorija Stepana Verhovenskog, a drugi Moralna drama Nikolaja Stavrogina. I u prvom i u drugom romanu pripovedač je jedan od sporednih likova, već pomenuti Anton Lavrentijevič G-v. Ljubavna priča dominantna je u prvom delu, a avanturistička u drugom delu teksta romana, na isti način kao što je hroničar–poverenik dominantan na početku romana, da bi prvenstvo kasnije preuzeo njegov književni blizanac – hroničar–autor.
U prvom delu (romanu) dominira ljubavna priča, pa je onda pripovedač svedok i hroničar, čovek od poverenja Stepana Verhovenskog koji ima uvid u njegov privatni i ljubavni život. U drugom delu (romanu) u žiži je avanturistička pri ča zasnovana na ideologiji, pa je zato pripovedač dominantno sveznajući. Temi prvog teksta odgovarao je intradijagetički hroničar–poverenik. Anton Lavrentijevič G-v nastavlja svoj život i u drugom tekstu, dobijaju ći osobine sveznajućeg pripovedača, koje su neophodne za predstavljanje nove teme. Funkcija poverenika bledi, dok osobine sveznajućeg pripovedača postaju sve izraženije. Izvor hroničarevog znanja više ne dolazi iz sveta romana, od drugih likova, već iz stvarnog sveta – od autora. Dva pripovedna glasa spajaju se u jednu celinu, kao što se dva romana stapaju u jedan – roman Zli dusi F. M. Dostojevskog. Prvi glas hroničara– poverenika dominantan je kada se pripoveda o nečemu skrivenom, kada se predstavlja privatan život Stepana Verhovenskog; drugi glas hroničara– autora preovladava kada život junaka Nikolaja Stavrogina – zbog krivice, zavere, zločina – postane razotkriven, kontekstualizovan i javan. Glas hroničara–autora omogućava da u fikcionalni svet romana prodre stvarni svet i antinihilistička pozicija pisca. Prikriveni odnos autora prema liku Stavrogina možemo prepoznati u analizi Karena Stepanjana (Karen Stepanяn): „Stavrogin zauzima središnje mesto u razmišljanjima i iskustvi ma hroničara. On pomno prati Stavrogina, pokušavajući da ga razotkrije (rezultat dugog razmišljanja bilo je rasuđivanje o liku Stavrogina – u poređenju sa Lunjinom, dekabristima, Ljermontovim – ova rasuđi vanja prate hroničarevu priču o šamaru Šatova). Odnos hroničara prema Stavroginu izražen je i u njegovom portretu koji hroničar daje i koji odaje demonizam ne samo Stavroginove prirode, već i prirode samog hroničara, koji ga posmatra očigledno neljubaznim pogledom“ (Stepanяn 2010: 253).
Roman Zli dusi prožet je snažnom implicitnom polemikom sa romanom Šta da se radi? Nikolaja Černiševskog. Umetnička veština Dostojevskog je u tome što je svoje stavove utkao u sporedni lik romana, mladog hroničara Antona Lavrentijeviča G-v. Dobro sakriven u liku hroničara – autora, Dostojevski kao sveznajući pripovedač iznosi ideološku osudu Petra Stepanoviča Verhovenskog (koji je zamišljen kao književni pandan Nečajevu),2 Nikolaja Stavrogina, ali i zapadnog liberalizma i nihilizma u celini.3 I u romanu i u beleškama uz roman, Dostojevski predstavlja Stepana Trofimoviča i „njegovu generaciju kao duhovne očeve generacije kojoj pripada Nečajev“ (Wasiolek 1968: 12). Da je pripovedač Zlih duha sve vreme bio samo (neskriveni) sveznajući autor, i da je pripovedanje bilo ograničeno samo na život Nikolaja Stavrogina i grupu zaverenika, roman bi lako skliznuo u neumetnički ideološki tekst. Pošto u Zlim dusima Dostojevski „interveniše bez priznavanja svoje intervencije kao autora“ (Catteau 1989: 308) – stvoren je jedan od najboljih romana ruske i svetske književnosti. Prvi roman, ljubavnu priču između Stepana Verhovenskog i Varvare Stavrogine završava sveznajući hroničar–autor, a ne hroničar–poverenik, jer se ona tragično završava smrću Stepana Trofimoviča. Stariji Verhovenski krenuo je peške na svoje poslednje putovanje. On ne unajmljuje kočije kako se ne bi saznalo gde ide, što znači da beži od kuće – od Varvare Petrovne Stavrogine. Put i bekstvo najavio je u uvodnom delu romana. Nosi štap, putnu torbu i kišobran. Sve nam to saopštava hroničar–autor, koji nije sa njim, već naknadno rekonstruiše događaje na putu. Nakon što su ga usput pokupili i povezli seljaci zaprežnim kolima, on se na putu sprijateljio sa knjigonošom Sofijom Matvejevnom, koja je parodirana dvojnica Varvare Stavrogine. To nije njena prva pojava u romanu. Mnogo ranije pominje se prodavačica Jevanđelja kojoj su poturili skaredne fotografije, pa je zbog toga morala da napusti grad; nagoveštena je grupa zaverenika koji posredno, preko knjigonoše, skrnave Jevanđelje. To je aluzija na grupu oko Stavrogina i mlađeg Verhovenskog koji iskrivljuju jevanđeosko učenje, ali i na starijeg Verhovenskog koji je pogrešnim učenjem oskrnavio, zagadio mladu dušu Nikolaja Vsevolodoviča Stavrogina: umesto da u nevinu dušu usadi blagu vest i razvija dobro u njoj, on je posejao seme sumnje, zla i razvrata. Stepan Verhovenski ozbiljno se razboleo i nije u stanju da se ukrca na brod kojim bi nastavio put; tako „nastadoše dva strašna dana u njenom životu“ (Dostojevski 1959: 813). Pripovedač postaje neobičan spoj sveznajućeg i pripovedača poverenika; on ističe kako se tih dana Sofija Matvejevna i „sad seća stresajući se“ (Dostojevski 1959: 813). Dok ona čita odlomak iz Apokalipse, Stepan prepoznaje sebe kao mlakog. Uplašen od blizine smrti i strašnog suda stari Verhovenski zavapi da ga ona nikada ne ostavi. Pripovedač citira Sofijine reči koja mu je ona prenela nakon opisanih događaja, stavljajući na sebe privremeno masku hroničara–poverenika koji govori samo ono što je čuo ili video: „‘U tom trenutku bilo mi je mnogo žao za njega’ – pričala mi je ona posle“ (Dostojevski 1959: 815) Povremeno pojavljivanje glasa hroničara–poverenika u okviru sada dominantnog sveznajućeg pripovedača ima, kao što smo već istakli, funkciju povezivanja dva romana (dve priče, ljubavne i avanturističke) u jednu celinu. To se postiže i parodijom avanturističkog romana, što u suštini predstavlja odlazak na put, sa torbom i amrelom u ruci, pešice, Stepana Trofimoviča. Prepričavajući svoj život Sofiji Matvejevnoj i unoseći romansiranu verziju ljubavi između njega i „crnke“ (Varvare Petrovne) i „plavuše“ (Darje Petrovne), „utoliko većom žestinom i mrzošću udari on sad na nihiliste i ‘nove ljude’“ (810). Još jedan način ulančavanja ljubavne priče Stepana Trofimoviča i avanturističke priče „njegove dece“, pre svih Stavrogina, jeste prvo pominjanje jezera, a onda Jevanđelja po Luki (8, 32–36). Kroz prozor sobe u koju se smestio sa Sofijom moglo se videti „veliko jezero“ (Dostojevski 1959: 807), ali ga on ni ne pogleda. Nešto kasnije, on traži da mu ona pročita deo iz Jevanđelja, „ono o svinjama“, jer se seća kako su „zli dusi“ (Dostojevski 1959: 816) izašli iz čoveka, ušli u svinje koje se podaviše u jezeru.
Hroničar–autor podseća čitaoca da je, kao dobar poznavalac Jevanđelja, Sofija Matvejevna odmah pronašla „ono mesto koje sam ja kao epigraf istakao u mojoj hronici na prvo mesto“ (Dostojevsk 1959: 817). Nakon čitanja biblijskog teksta Stepan Trofimovič Verhovenski je buncao, da bi se naposletku onesvestio. Kada se probudio, „požele da pogleda kroz prozor: ‘Tiens, un lac… ah, bože moj, jezero, a ja ga još nisam ni video!…‘“ (Dostojevski 1959: 818). Putem oznake jezero vratio je u pripovest zle duhe koji su ušli u zaverenike, njegovu decu. Spajanje dva romana, ljubavnog i avanturističkog, potpuno je ostvareno, jer se u sledećoj rečenici najavljuje dolazak Varvare Petrovne: „U taj mah, pred ulazom zatutnjaše neka kola i u kući nasta neviđena uzbuna“ (Dostojevski 1959: 818) Sveznajući hroničar–autor je i dalje prisutan; mada tim događajima nije prisustvovao, on pripoveda o poslednjim danima Stepana Verhovenskog i sceni kada on konačno izjavljuje ljubav Varvari Stavroginoj. Malo je verovatno da bi tako delikatne i intimne detalje Antonu Lavrentijeviču mogla naknadno ispričati Sofija Matvejevna, a još manje Varvara Stavrogina. Na pouzdanog izvora Lavrentijevičevog pripovedanja, Stepana Verhovenskog, koji je ranije svom povereniku prepričavao svoje misli i doživljaje, ne može se računati jer on ubrzo umire. Ljubavnu scenu između Varvare Petrovne i Stepana Verhovenskog pripoveda hroničar–autor. Ona ga nalazi u selu Ustjevo, gde dolazi sa pratiljom Dašom, koju šalje po lekara. Stepan Trofimovič konačno izjavljuje ljubav svojoj prijateljici: „Stepan Trofimovič je čvrsto stezao ruku. Ona mu zadugo ne dade da govori. On prinese njenu ruku svojim usnama i stade je ljubiti. Ona stisnula zube i gleda negde u kut.– Je vous aimais! – ote mu se, najzad. Nikad, nikad ona nije od njega čula ovakvih reči i ovako izgovorenih. – Hm! – muknu ona u odgovor. – Je vous aimai s toute ma vie… vingt ans!4 Ona je stalno ćutala – mi nut, dva, tri“ (Dostojevski 1959: 821) Zatim ga ona podseća na njegova neverstva: kako se „bio spremio za Dašu“, i kako je zbog nje „vezao novu maramu oko vrata…“ (Dostojevski 1959: 821). A onda podsećanje na scenu u venjaku u Skvorešnjicima i „cigare uveče, kod prozora…“ (Dostojevski 1959: 821). Dvadeset godina je prošlo, a ona je još ljuta zbog njegove neodlučnosti, zato što je bio mlak, zato što je nije ni odbio ni uzeo. On joj ponovo izjavljuje ljubav, a ona traži da joj Sofija Matvejevna nasamo ispriča sve o sebi i susretu sa Stepanom Verhovenskim. Uplašena Sofija sve je ispripovedala, a naročito je bila zbunjena kada je prepričavala Stepanovu biografiju, posebno deo o crnki koja je u njega zaljubljena već dvadeset godina, „jer opazi da Varvara Petrovna ima bele vlasi i da ni najmanje ne liči na ‘crnku’.“ (Dostojevski 1959: 823). Hroničar–poverenik na kratko se pojavljuje kada izjavljuje: „Uopšte, ja sam se veoma začudio kad sam, docnije, doznao od Varvare Petrovne da se on nije nimalo uplašio od smrti.“ (Dostojevski 1959: 826). To je zapravo i sve što je mogao da sazna od Varvare, dok nikako nije mogao da zna sve one detalje razgovora koje je tako detaljno opisao. U svojevrsnoj ispovesti pred smrt Stepan pominje svog sina, Petrušu i Šatova, ne znajući njegovu sudbinu; nakon što je njen prijatelj pre minuo, Varvara izjavljuje kako nema više nikoga na svetu. Lekar je podseća da ima sina, a ona, „kao da je naslutila“ (Dostojevski 1959: 829), primećuje pripovedač, tvrdi da sina nema. I na taj način se još jednom uvezuju dva romana u jedan. Hroničar–poverenik vraća se vrlo brzo, u poslednjoj glavi romana, pod naslovom Svršetak. U njoj rekonstruiše događaje nakon ubistava i samoubistava, oslanjajući se na ono što se u varošici moglo čuti ili na činjenice. Tako, na primer, kada pripoveda o sudbini Virginskog, on kaže: „Za njega se čuje da sad daje otvorene izjave“ (Dostojevski 1959: 836). Ili, kada je reč o Liputinu, to čini na sledeći način: „Kažu, imao je pasoš na tuđe ime i mogao je sasvim sigurno da umakne preko granice“ (Dostojevsk 1959: 837). I kada pripoveda o Tolkačenku, opet se poziva na javnosti pozna te stvari: „I on je, čuje se, nameran da govori na sudu“ (Dostojevski 1959: 838). Na činjenice se poziva kada izveštava o samoubistvu Nikolaja Stavro gina: „Uostalom, ostaje mi da ispričam još jedan tužan događaj. Ograničiću se samo na činjenice“ (Dostojevski 1959: 838). Anton Lavrentijevič ponovo je hroničar skorašnjih i neobičnih događaja koji su se odigrali u njegovom mestu, kao što je to bio i na početku romana.
Zaslepljen pojavom Nikolaja Stavrogina i njegovim osobinama junaka avanturističkog romana, kao i nihilističkom ideologijom koju on predstavlja i realizuje u Zlim dusima, čitalac ne sagledava u potpunosti veličinu, značaj i obim ljubavne fabule ili Sentimentalne istorije Stepana Verhovenskog. Njen smisao u celini romana ostvaruje se preko druge, avanturističke fabule – Moralne drame Nikolaja Stavrogina. Prvi fabularni tok govori o neostvarenoj ljubavi Stepana Verhovenskog i Varvare Stavrogine. Nemogućost iskazivanja ljubavi (događaj u vrtu) prirodno vodi izopačenju njihovih potomaka. Stepan Verhovenski pred stavljao je figuru oca mladom Stavroginu dok je bio njegov učitelj. Van braka i van porodičnih odnosa, njegovo vaspitanje bez ljubavi izopačilo je dušu dečaka. Mlađi Verhovenski osećao se sve vreme odbačenim, jer je njegov otac preuzeo ulogu oca Nikolaja Stavrogina, a njega nije ni viđao, a kamoli vaspitavao. Zato Petar Verhovenski gaji pomešana osećanja pre ma Nikolaju Stavroginu: divi mu se, čak ga i obožava, ali ga istovremeno i mrzi, jer je zauzeo njegovo mesto kod oca. Iskupljenje Stavrogina nije moguće, jer on i nije pokrenuo posrnuće svoje duše, već njegov učitelj, stariji Verhovenski. U neobično dugačkom uvodu hroničar–poverenik primećuje da između odraslog čoveka (Stepana Verhovenskog) i deteta (Nikolaja Stavrogina) nije bilo „nimalo rastojanja“ (Dostojevski 1959: 49). Stepan Verhovenski „imađoše stalnu potrebu za pravim prijateljem od poverenja“ (Dostojevsk 1959: 49), a kako još nije za poverenika imao našeg hroničara „nije se predomišljao da ovo malo stvorenje, jedva za pedalj odraslo, učini svojim prijateljem i poverenikom“ (Dostojevski 1959: 49). Takav odnos pokazao se kao rđav za formiranje ličnosti malog Stavrogina; put zlim dusima u dušu dečaka otvorio je Stepan Verhovenski, pretvarajući njegov karakter u demonski a njegovu ličnost u zver. Kako između učitelja i učenika nije bilo „rastojanja“, s razlogom možemo pretpostaviti da je on dečaku prenosio svoje liberalne ideje koje je on teško mogao razumeti, ali i svoja raz mišljanja o ženama i ljubavi; uostalom, iza njega su dva braka, a i nekakva veza sa dečakovom majkom, koja ga u to vreme idealizuje gradeći od njega lik pesnika o kome je maštala u mladosti. Stepan je plahovit, neretko histe ričan i ohol, pa su i to osobine koje je lako mogao usaditi u detinju dušu. Tako je on često „budio svog druga od deset ili jedanaest godina, samo zato da pred njim u suzama izlije svoja ucveljena osećanja ili da mu poveri kakvu domaću tajnu; i nije slutio da to nikako nije smelo biti. Padali su jedan drugom u zagrljaj i plakali obojica“ (Dostojevski 1959: 50)
Uticaj Stepana Verhovenskog bio je stalan i dugotrajan, trajao je pu nih osam godina, od dečakove osme do šesnaeste godine, tako da je, zaključu je hroničar–poverenik, učitelj „unekoliko razorio živce svog pitomca“ (Dostojevski 1959: 50). To da njih dvojica nisu samo raspravljali o tekućim događajima, već da su se doticali važnih emotivnih, ali i duhovnih tema, o „uzvišenim stvarima“ pokazuju sledeći reči: „Biće da se prijatelji ni su plačući bacali noću jedan drugome u naručja jedino zbog nekih domaćih zgodica“ (Dostojevski 1959: 50). U kojoj meri su živci Nikolaja Stavrogina bili razoreni, ubrzo saznajemo, nabrajanjem tri njegova prestupa koja su ukazivala ili na njegovu umnu poremećenost – ludilo – ili na izuzetnu pokvarenost njegove duše spremnu na mnogo gora zlodela nego na pakosti koje će pripovedač na tom mestu izneti.
Zato nema pokajanja i iskupljenja Nikolaja Stavrogina u glavi Kod Tihona. Njega bi mogao da spasi samo onaj ko ga je i gurnuo u propast, ali on to ne čini, jer spasava sebe: odlazak na put Verhovenskog je pokušaj sopstvenog spasavanja zbog greške u letnjikovcu, kada nije zaprosio Stavroginu. Na putu, koji je simbolički hronotop puta u smrt, on konačno izjavljuje ljubav Varvari Stavroginoj, okajava greh neiskazane ljubavi i umire. Za njihovu decu to je isuviše kasno.
Prokletstvo neostvarene ljubavi preneli su na svoje sinove, koji, umesto da vole – mrze i uništavaju – prihvatajući u praksi nihilističku ideologiju, protiv koje se Fjodor Mihailovič Dostojevski snažno, celokupnim umom i svim srcem borio.
Dr Kornelije D. Kvas
1 „Vi ćete me pomoći, je l’ te, kao prijatelj i svedok“, prevod sa francuskog.
2 Sergej Genadijevič Nečajev (Sergei Gennadievič Nečaev 1847–1882), autor Katehizma jednog revolucionara, bio je revolucionar i istaknuta figura nihilističkog pokreta. Nečajev je 1869. pobegao iz Rusije nakon što je bio umešan u ubistvo saborca Ivanova. Uhapšen je u Švajcarskoj 1872. godine i izručen u Rusiju, gde je osuđen na dvadeset godina zatvora. Umro je u zatvoru.
3 „Većina književnih kritičara devetnaestog veka identifikovala je Zle duhe kao antinihilistički roman“ (Gregory 1979: 444)
4 „Voleo sam vas celog svog života… dvadeset godina!“ (prevod sa francuskog).
IZVORI I CITIRANA LITERATURA
Dostojevski, Fjodor M. Zli dusi. Prevela Kosara Cvetković. Beograd: SKZ, 1959
Živković, Zoran. Uvod: Zli dusi ili kob muške lepote. U: Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Zli dusi. Beograd: Samostalno priređivačko izdanje Zorana Živkovića, 2020, 33–144.
Fong, Do Haй. Hroniker kak hudožestvennoe rešenie problemы sobornosti v manah F. M. Dostoevskogo 1870-h gg. Novый filologičeskiй vestnik. № 1 (20) (2012): 11–20.
Saraskina, Lюdmila Ivanovna. «Besы»: roman-predupreždenie. Moskva: Sovetski pisatelь, 1990. Stepanяn, Karen. Яvlenie i dialog v romanah F. M. Dostoevskogo. Sankt Peterburg Kriga, 2010. Bagby, Lewis. First Words. On Dostoevsky’s Introductions. Boston: Academic Studi Press, 2016. Catteau, Jacques. Dostoevsky and the Process of Literary Creation. Translated by Audr Littlewood. Cambridge: Cambridge University Press, 1989.
Frank, Joseph. Dostoevsky: The Miraculous Years (1865–1871). Princeton: Princeton University Press, 1995.
Gregory, Serge Vladimir. Dostoevsky’s The Devils and the Antinihilist Novel. Slavic Review, Vol. 38, No. 3 (Sep., 1979): 444–455.
Wasiolek, Edward. Introduction. In: The Notebooks for ‘The Possessed’ by Fyodor Dostoevsky. Edited and with an Introduction by Edward Wasiolek. Translated by Victor Terras. Chicago & London: The University of Chicago Press, 1968, 1–22.
